Broj/Број. Godina XXII Utorak, 13. ožujka/marta godine. Година XXII Уторак, 13. марта годинe

Transcript

1 Godina XXII Utorak, 1. ožujka/marta godine PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE 28 Na temelju članka 17. stavka () Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i članka 4. stavka (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za godinu, broj /18 od 1. veljače godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 7.000,00 KM, Udruzi "Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti" kao potpora za realizaciju projekta financiranja pripreme za štampu i štampanje časopisa "Glasnik BANU". Članak 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruge "Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti". Članak. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava) Obvezuje se Udruga "Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti" da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Broj/Број 17 Година XXII Уторак, 1. марта годинe ISSN hrvatski jezik ISSN srpski jezik ISSN bosanski jezik Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / veljače godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović,v. r. На основу члана 17. став () Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 8/18) и члана 4. став (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за годину, број /18 од 1. фебруара године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину, у износу од 7.000,00 КМ, Удружењу "Бошњачка академија наука и умјетности" као подршка за реализацију пројекта финансирања припреме за штампу и штампање часописа "Гласник БАНУ". Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине, у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а

2 Broj 17 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, уплату ће извршити на жиро рачун Удружења "Бошњачка академија наука и умјетности". Члан. (Извјештај о намјенском утрошку средстава) Обавезује се Удружење "Бошњачка академија наука и умјетности" да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава. Члан 4. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења, и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Број / фебруара године Сарајево Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, с. р. Na osnovu člana 17. stav () Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i člana 4. stav (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za godinu, broj /18 od 1. februara godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od KM, Udruženju "Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti" kao podrška za realizaciju projekta finansiranja pripreme za štampu i štampanje časopisa "Glasnik BANU". Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizovanje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruženja "Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti". Član. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava) Obavezuje se Udruženje "Bošnjačka akademija nauka i umjetnosti" da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / februara godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, s. r. 29 Na temelju članka 17. stavka () Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i članka 4. stavka (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za godinu, broj /18 od 1. veljače godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 4.00,00 KM, Narodnom pozorištu Sarajevo na ime pomoći za realizaciju projekta Galerija sjećanja Sulejman Kupusović. Članak 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Narodnog pozorišta Sarajevo. Članak. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava) Obvezuje se Narodno pozorište Sarajevo da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / veljače godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, v. r. На основу члана 17. став () Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 8/18) и члана 4. став (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за годину, број /18 од 1. фебруара године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину, у износу од 4.00,00 КМ, Народном позоришту Сарајево на име помоћи за реализацију пројекта Галерија сјећања Сулејман Купусовић. Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине, у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Народног позоришта Сарајево. Члан. (Извјештај о намјенском утрошку средстава) Обавезује се Народно позориште Сарајево да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.

3 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Члан 4. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења, и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Број / фебруара године Сарајево Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, с. р. Na osnovu člana 17. stav () Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i člana 4. stav (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za godinu, broj /18 od 1. februara godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 4.00,00 KM, Narodnom pozorištu Sarajevo na ime pomoći za realizaciju projekta Galerija sjećanja Sulejman Kupusović. Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizovanje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Narodnog pozorišta Sarajevo. Član. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava) Obavezuje se Narodno pozorište Sarajevo da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / februara godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, s. r. 240 Na temelju članka 17. stavka () Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i članka 4. stavka (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za godinu, broj /18 od 1. veljače godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 4.000,00 KM, Udruzi "Prijatelji knjige" Stolac na ime pomoći za realizaciju projekta Bosanskohercegovačko kulturno naslijeđe kao temelj suvremenog kulturnog identiteta države Bosne i Hercegovine. Članak 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruge "Prijatelji knjige" Stolac. Članak. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava) Obvezuje se Udruga "Prijatelji knjige" Stolac da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / veljače godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, v. r. На основу члана 17. став () Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 8/18) и члана 4. став (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за годину, број /18 од 1. фебруара године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину, у износу од 4.000,00 КМ, Удружењу "Пријатељи књиге" Столац на име помоћи за реализацију пројекта Босанскохерцеговачко културно наслијеђе као основ савременог културног идентитета државе Босне и Херцеговине. Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине, у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Удружења "Пријатељи књиге" Столац. Члан. (Извјештај о намјенском утрошку средстава) Обавезује се Удружење "Пријатељи књиге" Столац да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава. Члан 4. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења, и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Број / фебруара године Сарајево Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, с. р.

4 Broj 17 - Stranica 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Na osnovu člana 17. stav () Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i člana 4. stav (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za godinu, broj /18 od 1. februara godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 4.000,00 KM, Udruženju "Prijatelji knjige" Stolac na ime pomoći za realizaciju projekta Bosanskohercegovačko kulturno naslijeđe kao osnov savremenog kulturnog identiteta države Bosne i Hercegovine. Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizovanje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruženja "Prijatelji knjige" Stolac. Član. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava) Obavezuje se Udruženje "Prijatelji knjige" Stolac da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / februara godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, s. r. 241 Na temelju članka 17. stavka () Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i članka 4. stavka (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za godinu, broj /18 od 1. veljače godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Udruzi roditelja hendikepirane djece i omladine "Leptir" Srebrenica na ime podrške za rad udruge. Članak 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruge "Leptir" Srebrenica. Članak. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava) Obvezuje se Udruga "Leptir" Srebrenica da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / veljače godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, v. r. На основу члана 17. став () Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 8/18) и члана 4. став (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за годину, број /18 од 1. фебруара године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину, у износу од 2.000,00 КМ, Удружењу родитеља хендикепиране дјеце и омладине "Лептир" Сребреница на име подршке за рад удружења. Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине, у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Удружења "Лептир" Сребреница. Члан. (Извјештај о намјенском утрошку средстава) Обавезује се Удружење "Лептир" Сребреница да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава. Члан 4. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења, и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Број / фебруара године Сарајево Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, с. р. Na osnovu člana 17. stav () Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 8/18) i člana 4. stav (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za godinu, broj /18 od 1. februara godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi

5 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Udruženju roditelja hendikepirane djece i omladine "Leptir" Srebrenica na ime podrške za rad udruženja. Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizovanje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruženja "Leptir" Srebrenica. Član. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava) Obavezuje se Udruženje "Leptir" Srebrenica da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / februara godine Sarajevo Član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović, s. r. VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE 242 Na temelju članka 17. i članka 22. stavak (1) Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, sa 109. sjednice, održane godine, na prijedlog Ministarstva vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na drugom dijelu 121. sjednice, održane godine, donijelo je ODLUKU O FORMIRANJU PREGOVARAČKOG TIJELA BOSNE I HERCEGOVINE ZA MIRNO RJEŠAVANJE MEĐUNARODNIH INVESTICIJSKIH SPOROVA Članak 1. (Predmet) Ovom se Odlukom formira Pregovaračko tijelo Bosne i Hercegovine za mirno rješavanje međunarodnih investicijskih sporova (u daljnjem tekstu: Pregovaračko tijelo), s ciljem osiguranja blagovremenog, koordiniranog i učinkovitog djelovanja mjerodavnih institucija u predstavljanju i zaštiti interesa Bosne i Hercegovine u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova, u slučajevima koji su pokrenuti protiv Bosne i Hercegovine. Članak 2. (Pregovaračko tijelo) (1) Pregovaračko tijelo čine po jedan predstavnik Stalnog tima za pregovore: a) Pravobraniteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Pravobraniteljstvo BiH), predsjedatelj; b) Ministarstva financija i trezora Bosne i Hercegovine, član; c) Ministarstva vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, član; i d) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine, član. (2) U postupku postupanja po svakom konkretnom zahtjevu inozemnog investitora za mirno rješenje spora u Pregovaračko tijelo ulazi po jedan član (ad hoc član): a) pravnа osoba koja je svojim činjenjem ili propuštanjem činjenja, prema navodima inozemnog investitora, prouzročila spor koji je predmet mirnog rješavanja; b) resornog ministarstva/institucije države, entiteta, kantona ili Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, izravno mjerodavnog za područje iz zahtjeva stranog investitora, ovisno o predmetu spora; i c) mjerodavnog pravobraniteljstva entiteta ili kantona ili Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, ovisno o predmetu spora. () Pored članova tima za pregovore iz stavka (1) ovog članka, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Pravobraniteljstva BiH, će u isti imenovati potrebit broj vanjskih stručnjaka koji posjeduju relevantno iskustvo u međunarodnom arbitražnom, odnosno investicijskom pravu, radi davanja stručnih obrazloženja, prijedloga i mišljenja o pojedinim specifičnim slučajevima, odnosno pružanja stručne potpore radu Pregovaračkog tijela. Članak. (Postupak imenovanja članova Stalnog tima za pregovore) (1) U roku od tri dana od dana stupanja na snagu ove Odluke, Pravobraniteljstvo BiH je dužno od institucija iz članka 2. stavak (1) ove Odluke, zatražiti da nominiraju svoje predstavnike u Stalnom timu za pregovore. (2) Institucije iz članka 2. stavak (1) ove Odluke, su dužne u roku od osam dana od primitka zahtjeva iz stavka (1) ovog članka, Pravobraniteljstvu BiH dostaviti nominaciju svojih predstavnika u Stalnom timu za pregovore. () Za predstavnika u Stalnom timu za pregovore može biti nominiran državni službenik, koji po ocjeni institucije koja ga nominira, svojim znanjem i stručnošću, može dati najbolji doprinos izvršenju zadatka tijela iz članka. оve Odluke. (4) Na temelju nominacije iz stavka (2) ovog članka, Pravobraniteljstvo BiH, Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, dostavlja Prijedlog odluke o imenovanju članova Stalnog tima za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova. () Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, po osnovu prijedloga iz stavka (4) ovog članka, donosi Odluku o imenovanju članova Stalnog tima za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova. Članak 4. (Postupak imenovanja ad hoc tima za pregovore) (1) Po primitku konkretnog zahtjeva inozemnog investitora za mirno rješenje spora, Pravobraniteljstvo BiH je dužno u roku od 1 dana razmotriti činjenični i pravni aspekt podnesenog zahtjeva inozemnog investitora i utvrditi institucije, odnosno pravne osobe iz članka 2. stavak (2) ove Odluke, čije predstavnike je potrebito imenovati kao ad hoc članove, te od istih odmah zatražiti da nominiraju svoje predstavnike. (2) Institucije, odnosno pravne osobe kojima je Pravobraniteljstvo BiH uputilo zahtjev za imenovanje svojih predstavnika, dužne su odmah, a najkasnije u roku od osam dana, Pravobraniteljstvo BiH obavijestiti o svojim predstavnicima koje predlažu za ad hoc članove za pregovore, a koji po ocjeni institucije, odnosno pravne osobe, svojim znanjem i

6 Broj 17 - Stranica 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, stručnošću mogu dati najbolji doprinos izvršenju zadatka iz članka. ove Odluke. () Ukoliko institucije, odnosno pravne osobe u propisanom roku iz stavka (2) ovog članka, ne postupe po zahtjevu Pravobraniteljstva BiH, prijedlogom predstavnika za ad hoc članove za pregovore, smatrat će se zakonski zastupnici tih institucija, odnosno pravnih osoba. (4) Na temelju obavijesti iz stavka (2) ovog članka, odnosno po isteku roka sukladno stavku () ovog članka, Pravobraniteljstvo BiH, Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, dostavlja Prijedlog odluke o imenovanju ad hoc članova za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova. () Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, po osnovu prijedloga iz stavka (4) ovog članka, donosi Odluku o imenovanju ad hoc članova za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnog investicijskog spora. (6) Ad hoc članovi se imenuju do okončanja postupka mirnog rješenja spora pokrenutog po konkretnom zahtjevu inozemnog investitora, za koji su imenovani. Članak. (Zadatak Pregovaračkog tijela) (1) Zadatak Pregovaračkog tijela jeste da koordinira proces mirnog rješavanja međunarodnog investicijskog spora, s ciljem pružanja potpore Pravobraniteljstvu Bosne i Hercegovine kao zakonskom zastupniku Bosne i Hercegovine i to svaki član u okviru mjerodavnosti institucije, odnosno pravne osobe, ispred kojih je imenovan. (2) Radi izvršenja zadatka iz stavka (1) ovog članka, Pregovaračko tijelo je ovlašteno: a) vršiti analizu zahtjeva inozemnog investitora i Pravobraniteljstvu BiH davati preporuke i smjernice s ciljem poboljšanja procesa pregovora radi mirnog rješenja spora; b) prikupljati i Pravobraniteljstvu Bosne i Hercegovine dostavljati informacije s ciljem unaprjeđenja pregovora i postizanja uspjeha u procesu mirnog rješenja spora i to svaki član iz okvira mjerodavnosti institucije, odnosno pravne osobe, ispred kojih je imenovan; c) pratiti, koordinirati i poticati proces pregovora između Pravobraniteljstva Bosne i Hercegovine i inozemnog investitora; d) jednom mjesečno sačinjavati i Vijeću ministara Bosne i Hercegovine dostavljati izvješće o toku pregovora u fazi mirnog rješavanja spora koji potpisuje predsjedatelj Stalnog tima za pregovore; e) davati preporuke Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, Pravobraniteljstvu BiH i drugim mjerodavnim institucijama s ciljem poboljšanja procesa pregovora; i f) poduzimati druge radnje s ciljem izvršenja zadatka koordinacije procesa mirnog rješavanja spora, ne dirajući u mjerodavnosti Pravobraniteljstva BiH utvrđene člankom 1. Zakona o Pravobraniteljstvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 8/02, 10/02, 44/04, 102/09 i 47/14). Članak 6. (Postupak u slučaju neuspjelih pregovora) (1) Ukoliko se postupak mirnog rješavanja spora okonča bez uspjeha, te inozemni investitor pokrene postupak arbitraže, Pravobraniteljstvo BiH nastavlja postupak, te poduzima sve radnje potrebite za zaštitu interesa Bosne i Hercegovine, vodeći računa o rokovima utvrđenim pravilima foruma međunarodne arbitraže kojoj je spor podnesen na rješavanje. (2) Tijekom postupka iz stavka (1) ovog članka, Pravobraniteljstvo BiH, uz suglasnost Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, odlučuje o: a) imenovanju člana arbitražnog tribunala u ime Bosne i Hercegovine; b) angažiranju vještaka u ime Bosne i Hercegovine; c) angažiranju dodatnih domaćih i međunarodnih pravnih stručnjaka za pripremu odbrane i zastupanje Bosne i Hercegovine; i d) svim drugim stvarima bitnim za učinkovito i punopravno vođenje arbitražnog postupka. () Sukladno potrebama postupka, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine donosi sve druge odluke relevantne za konkretni spor. Članak 7. (Rad Pregovaračkog tijela) (1) Način rada Pregovaračkog tijela se uređuje Poslovnikom o radu, koji je na prvoj konstitutivnoj sjednici dužno donijeti Pregovaračko tijelo iz članka 2. stavak (1) ove Odluke. (2) Stručne, administrativne i tehničke poslove za potrebe Pregovaračkog tijela, obavlja Pravobraniteljstvo BiH. () Predsjedatelj u Stalnom timu za pregovore, imenuje tajnika Pregovaračkog tijela iz reda zaposlenih u Pravobraniteljstvu. (4) Članovi Pregovaračkog tijela imaju obvezu čuvanja povjerljivih i tajnih podataka do kojih su došli tijekom vršenja svojih zadataka. Članak 8. (Izmjena člana Stalnog tima za pregovore) Izmjena člana Stalnog tima za pregovore vrši se na način i u postupku iz članka. ove Odluke. Članak 9. (Naknade i troškovi) Pravo na naknadu članova Pregovaračkog tijela utvrdit će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine posebnom Odlukom, a na prijedlog Pravobraniteljstva BiH. Članak 10. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 29/ studenoga godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, v. r. На основу члана 17. и члана 22. став (1) Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са Закључком Савјета министара Босне и Херцеговине, са 109. сједнице, одржане године, на приједлог Министарства спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на другом дијелу 121. сједнице, одржане године, донио је ОДЛУКУ О ФОРМИРАЊУ ПРЕГОВАРАЧКОГ ТИЈЕЛА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА МИРНО РЈЕШАВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ИНВЕСТИЦИОНИХ СПОРОВА Члан 1. (Предмет) Овом Одлуком формира се Преговарачко тијело Босне и Херцеговине за мирно рјешавање међународних инвестиционих спорова (у даљем тексту: Преговарачко тијело), са

7 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 7 циљем осигурања благовременог, координисаног и ефикасног дјеловања надлежних институција у представљању и заштити интереса Босне и Херцеговине у поступку мирног рјешавања међународних инвестиционих спорова, у случајевима који су покренути против Босне и Херцеговине. Члан 2. (Преговарачко тијело) (1) Преговарачко тијело чине по један представник Сталног тима за преговоре: a) Правобранилаштва Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Правобранилаштво БиХ), предсједавајући; б) Министарства финансија и трезора Босне и Херцеговине, члан; ц) Министарства спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине, члан; и д) Министарства правде Босне и Херцеговине, члан. (2) У поступку поступања по сваком конкретном захтјеву иностраног инвеститора за мирно рјешење спора у Преговарачко тијело улази по један члан (ad hoc члан): а) правног лица које је својим чињењем или пропуштањем чињења, према наводима иностраног инвеститора, проузроковало спор који је предмет мирног рјешавања; б) ресорног министарства/институције државе, ентитета, кантона или Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, директно надлежног за област из захтјева страног инвеститора, зависно од предмета спора; и ц) надлежног правобранилаштва ентитета или кантона или Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, зависно од предмета спора. () Поред чланова тима за преговоре из става (1) овог члана, Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Правобранилаштва БиХ, ће у исти именовати потребан број спољних стручњака који посједују релевантно искуство у међународном арбитражном, односно инвестиционом праву, ради давања стручних образложења, приједлога и мишљења о појединим специфичним случајевима, односно пружања стручне подршке раду Преговарачког тијела. Члан. (Поступак именовања чланова Сталног тима за преговоре) (1) У року од три дана од дана ступања на снагу ове Одлуке, Правобранилаштво БиХ је дужно од институција из члана 2. став (1) ове Одлуке, затражити да номинују своје представнике у Сталном тиму за преговоре. (2) Институције из члана 2. став (1) ове Одлуке, су дужне, у року од осам дана од пријема захтјева из става (1) овог члана, Правобранилаштву БиХ доставити номинацију својих представника у Сталном тиму за преговоре. () За представника у Сталном тиму за преговоре може бити номинован државни службеник, који по оцјени институције која га номинује, својим знањем и стручношћу, може дати најбољи допринос извршењу задатка тијела из члана. oве Одлуке. (4) На основу номинације из става (2) овог члана, Правобранилаштво БиХ, Савјету министара Босне и Херцеговине, доставља приједлог Одлуке о именовању чланова Сталног тима за преговоре у поступку мирног рјешавања међународних инвестиционих спорова. () Савјет министара Босне и Херцеговине, по основу приједлога из става (4) овог члана, доноси Одлуку о именовању чланова Сталног тима за преговоре у поступку мирног рјешавања међународних инвестиционих спорова. Члан 4. (Поступак Именовања ad hoc тима за преговоре) (1) По пријему конкретног захтјева иностраног инвеститора за мирно рјешење спора, Правобранилаштво БиХ је дужно, у року од 1 дана, да размотри чињенични и правни аспект поднесеног захтјева иностраног инвеститора и да утврди институције, односно правна лица из члана 2. став (2) ове Одлуке, чије представнике је потребно именовати као ad hoc чланове, те од истих одмах затражити да номинују своје представнике. (2) Институције, односно правна лица којима је Правобранилаштво БиХ упутило захтјев за именовање својих представника, дужне су одмах, а најкасније у року од осам дана, Правобранилаштво БиХ обавијестити о својим представницима које предлажу за ad hoc чланове за преговоре, а који по оцјени институције, односно правног лица, својим знањем и стручношћу могу дати најбољи допринос извршењу задатка из члана. ове Одлуке. () Уколико институције, односно правна лица, у прописаном року из става (2) овог члана, не поступе по захтјеву Правобранилаштва БиХ, приједлогом представника за ad hoc чланове за преговоре, сматраће се законски заступници тих институција, односно правних лица. (4) На основу обавјештења из става (2) овог члана, односно по истеку рока у складу са ставом () овог члана, Правобранилаштво БиХ, Савјету министара Босне и Херцеговине, доставља Приједлог одлуке о именовању ad hoc чланова за преговоре у поступку мирног рјешавања међународних инвестиционих спорова. () Савјет министара Босне и Херцеговине, по основу приједлога из става (4) овог члана, доноси Одлуку о именовању ad hoc чланова за преговоре у поступку мирног рјешавања међународног инвестиционог спора. (6) Ad hoc чланови се именују до окончања поступка мирног рјешења спора покренутог по конкретном захтјеву иностраног инвеститора, за који су именовани. Члан. (Задатак Преговарачког тијела) (1) Задатак Преговарачког тијела јесте да координира процес мирног рјешавања међународног инвестиционог спора, са циљем пружањa подршке Правобранилаштву Босне и Херцеговине као законском заступнику Босне и Херцеговине и то сваки члан у оквиру надлежности институције, односно правног лица, испред којих је именован. (2) Ради извршења задатка из става (1) овог члана, Преговарачко тијело је овлашћено да: а) врши анализу захтјева иностраног инвеститора и Правобранилаштву БиХ даје препоруке и смјернице са циљем побољшања процеса преговора ради мирног рјешења спора; б) прикупља и Правобранилаштву Босне и Херцеговине доставља информације са циљем унапређења преговора и постизања успјеха у процесу мирног рјешења спора и то сваки члан из оквира надлежности институције, односно правног лица, испред којих је именован; ц) прати, координира и подстиче процес преговора између Правобранилаштва Босне и Херцеговине и иностраног инвеститора;

8 Broj 17 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, д) једном мјесечно сачињава и Савјету министара Босне и Херцеговине доставља извјештај о току преговора у фази мирног рјешавања спора који потписује предсједавајући Сталног тима за преговоре; е) даје препоруке Савјету министара Босне и Херцеговине, Правобранилаштву БиХ и другим надлежним институцијама са циљем побољшања процеса преговора; и ф) предузима друге радње са циљем извршења задатка координације процеса мирног рјешавања спора, не дирајући у надлежности Правобранилаштва БиХ утврђене чланом 1. Закона о Правобранилаштву Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 8/02, 10/02, 44/04, 102/09 и 47/14). Члан 6. (Поступак у случају неуспјелих преговора) (1) Уколико се поступак мирног рјешавања спора оконча без успјеха, те страни инвеститор покрене поступак арбитраже, Правобранилаштво БиХ наставља поступак, те предузима све радње потребне за заштиту интереса Босне и Херцеговине, водећи рачуна о роковима утврђеним правилима форума међународне арбитраже којој је спор поднесен на рјешавање. (2) У току поступка из става (1) овог члана, Правобранилаштво БиХ, уз сагласност Савјета министара Босне и Херцеговине, одлучује о: а) именовању члана арбитражног трибунала у име Босне и Херцеговине; б) ангажовању вјештака у име Босне и Херцеговине; ц) ангажовању додатних домаћих и међународних правних стручњака за припрему одбране и заступање Босне и Херцеговине; и д) свим другим стварима битним за ефикасно и пуноправно вођење арбитражног поступка. () У складу са потребама поступка, Савјет министара Босне и Херцеговине доноси све друге одлуке релевантне за конкретни спор. Члан 7. (Рад Преговарачког тијела) (1) Начин рада Преговарачког тијела се уређује Пословником о раду, који је на првој конститутивној сједници дужно донијети Преговарачко тијело из члана 2. став (1) ове Одлуке. (2) Стручне, административне и техничке послове за потребе Преговарачког тијела, обавља Правобранилаштво БиХ. () Предсједавајући у Сталном тиму за преговоре, именује секретара Преговарачког тијела из реда запослених у Правобранилаштву. (4) Чланови Преговарачког тијела имају обавезу чувања повјерљивих и тајних података до којих су дошли у току вршења својих задатака. Члан 8. (Измјена члана Сталног тима за преговоре) Измјена члана Сталног тима за преговоре врши се на начин и у поступку из члана. ове Одлуке. Члан 9. (Накнаде и трошкови) Право на накнаду чланова Преговарачког тијела утврдиће Савјет министара Босне и Херцеговине посебном Одлуком, а на приједлог Правобранилаштва БиХ. Члан 10. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 29/ новембра године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р. Na osnovu člana 17. i člana 22. stav (1) Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, sa 109. sjednice, održane godine, na prijedlog Ministarstva vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na drugom dijelu 121. sjednice, održane godine, donijelo je ODLUKU O FORMIRANJU PREGOVARAČKOG TIJELA BOSNE I HERCEGOVINE ZA MIRNO RJEŠAVANJE MEĐUNARODNIH INVESTICIJSKIH SPOROVA Član 1. (Predmet) Ovom Odlukom formira se Pregovaračko tijelo Bosne i Hercegovine za mirno rješavanje međunarodnih investicijskih sporova (u daljem tekstu: Pregovaračko tijelo), s ciljem osiguranja blagovremenog, koordiniranog i efikasnog djelovanja nadležnih institucija u predstavljanju i zaštiti interesa Bosne i Hercegovine u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova, u slučajevima koji su pokrenuti protiv Bosne i Hercegovine. Član 2. (Pregovaračko tijelo) (1) Pregovaračko tijelo čine po jedan predstavnik Stalnog tima za pregovore: a) Pravobranilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Pravobranilaštvo BiH), predsjedavajući; b) Ministarstva finansija i trezora Bosne i Hercegovine, član; c) Ministarstva vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, član; i d) Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine, član. (2) U postupku postupanja po svakom konkretnom zahtjevu inostranog investitora za mirno rješenje spora u Pregovaračko tijelo ulazi po jedan član (ad hoc član): a) pravnog lica koje je svojim činjenjem ili propuštanjem činjenja, prema navodima inostranog investitora, prouzrokovalo spor koji je predmet mirnog rješavanja; b) resornog ministarstva/institucije države, entiteta, kantona ili Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, direktno nadležnog za oblast iz zahtjeva stranog investitora, zavisno od predmeta spora; i c) nadležnog pravobranilaštva entiteta ili kantona ili Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, ovisno od predmeta spora. () Pored članova tima za pregovore iz stava (1) ovog člana, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Pravobranilaštva BiH, će u isti imenovati potreban broj vanjskih stručnjaka koji posjeduju relevantno iskustvo u međunarodnom arbitražnom, odnosno investicijskom pravu, radi davanja stručnih obrazloženja, prijedloga i mišljenja o pojedinim specifičnim slučajevima, odnosno pružanja stručne podrške radu Pregovaračkog tijela.

9 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 9 Član. (Postupak imenovanja članova Stalnog tima za pregovore) (1) U roku od tri dana od dana stupanja na snagu ove Odluke, Pravobranilaštvo BiH je dužno od institucija iz člana 2. stav (1) ove Odluke, zatražiti da nominiraju svoje predstavnike u Stalnom timu za pregovore. (2) Institucije iz člana 2. stav (1) ove Odluke, dužne su u roku od osam dana od prijema zahtjeva iz stava (1) ovog člana, Pravobranilaštvu BiH dostaviti nominaciju svojih predstavnika u Stalnom timu za pregovore. () Za predstavnika u Stalnom timu za pregovore može biti nominiran državni službenik, koji po ocjeni institucije koja ga nominira, svojim znanjem i stručnošću, može dati najbolji doprinos izvršenju zadatka tijela iz člana. ove Odluke. (4) Na osnovu nominacije iz stava (2) ovog člana, Pravobranilaštvo BiH, Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, dostavlja prijedlog Odluke o imenovanju članova Stalnog tima za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova. () Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, po osnovu prijedloga iz stava (4) ovog člana, donosi Odluku o imenovanju članova Stalnog tima za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova. Član 4. (Postupak imenovanja ad hoc tima za pregovore) (1) Po prijemu konkretnog zahtjeva inostranog investitora za mirno rješenje spora, Pravobranilaštvo BiH je dužno u roku od 1 dana razmotriti činjenični i pravni aspekt podnesenog zahtjeva inostranog investitora i utvrditi institucije, odnosno pravna lica iz člana 2. stav (2) ove Odluke, čije predstavnike je potrebno imenovati kao ad hoc članove, te od istih odmah zatražiti da nominiraju svoje predstavnike. (2) Institucije, odnosno pravna lica kojima je Pravobranilaštvo BiH uputilo zahtjev za imenovanje svojih predstavnika, dužne su odmah, a najkasnije u roku od osam dana, Pravobranilaštvo BiH obavijestiti o svojim predstavnicima koje predlažu za ad hoc članove za pregovore, a koji po ocjeni institucije, odnosno pravnog lica, svojim znanjem i stručnošću mogu dati najbolji doprinos izvršenju zadatka iz člana. ove Odluke. () Ukoliko institucije, odnosno pravna lica u propisanom roku iz stava (2) ovog člana, ne postupe po zahtjevu Pravobranilaštva BiH, prijedlogom predstavnika za ad hoc članove za pregovore, smatrat će se zakonski zastupnici tih institucija, odnosno pravnih lica. (4) Na osnovu obavijesti iz stava (2) ovog člana, odnosno po isteku roka u skladu sa stavom () ovog člana, Pravobranilaštvo BiH, Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, dostavlja Prijedlog odluke o imenovanju ad hoc članova za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnih investicijskih sporova. () Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, po osnovu prijedloga iz stava (4) ovog člana, donosi Odluku o imenovanju ad hoc članova za pregovore u postupku mirnog rješavanja međunarodnog investicijskog spora. (6) Ad hoc članovi se imenuju do okončanja postupka mirnog rješenja spora pokrenutog po konkretnom zahtjevu inostranog investitora, za koji su imenovani. Član. (Zadatak Pregovaračkog tijela) (1) Zadatak Pregovaračkog tijela jeste da koordinira proces mirnog rješavanja međunarodnog investicijskog spora, s ciljem pružanja podrške Pravobranilaštvu Bosne i Hercegovine kao zakonskom zastupniku Bosne i Hercegovine i to svaki član u okviru nadležnosti institucije, odnosno pravnog lica, ispred kojih je imenovan. (2) Radi izvršenja zadatka iz stava (1) ovog člana, Pregovaračko tijelo je ovlašteno: a) vršiti analizu zahtjeva inostranog investitora i Pravobranilaštvu BiH davati preporuke i smjernice s ciljem poboljšanja procesa pregovora radi mirnog rješenja spora; b) prikupljati i Pravobranilaštvu Bosne i Hercegovine dostavljati informacije s ciljem unaprjeđenja pregovora i postizanja uspjeha u procesu mirnog rješenja spora i to svaki član iz okvira nadležnosti institucije, odnosno pravnog lica, ispred kojih je imenovan; c) pratiti, koordinirati i podsticati proces pregovora između Pravobranilaštva Bosne i Hercegovine i inostranog investitora; d) jednom mjesečno sačinjavati i Vijeću ministara Bosne i Hercegovine dostavljati izvještaj o toku pregovora u fazi mirnog rješavanja spora koji potpisuje predsjedavajući Stalnog tima za pregovore; e) davati preporuke Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, Pravobranilaštvu BiH i drugim nadležnim institucijama s ciljem poboljšanja procesa pregovora; i f) poduzimati druge radnje s ciljem izvršenja zadatka koordinacije procesa mirnog rješavanja spora, ne dirajući u nadležnosti Pravobranilaštva BiH utvrđene članom 1. Zakona o Pravobranilaštvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 8/02, 10/02, 44/04, 102/09 i 47/14). Član 6. (Postupak u slučaju neuspjelih pregovora) (1) Ukoliko se postupak mirnog rješavanja spora okonča bez uspjeha, te strani investitor pokrene postupak arbitraže, Pravobranilaštvo BiH nastavlja postupak, te poduzima sve radnje potrebne za zaštitu interesa Bosne i Hercegovine, vodeći računa o rokovima utvrđenim pravilima foruma međunarodne arbitraže kojoj je spor podnesen na rješavanje. (2) U toku postupka iz stava (1) ovog člana, Pravobranilaštvo BiH, uz saglasnost Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, odlučuje o: a) imenovanju člana arbitražnog tribunala u ime Bosne i Hercegovine; b) angažiranju vještaka u ime Bosne i Hercegovine; c) angažiranju dodatnih domaćih i međunarodnih pravnih stručnjaka za pripremu odbrane i zastupanje Bosne i Hercegovine; i d) svim drugim stvarima bitnim za efikasno i punopravno vođenje arbitražnog postupka. () U skladu s potrebama postupka, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine donosi sve druge odluke relevantne za konkretni spor. Član 7. (Rad Pregovaračkog tijela) (1) Način rada Pregovaračkog tijela se uređuje Poslovnikom o radu, koji je na prvoj konstitutivnoj sjednici dužno donijeti Pregovaračko tijelo iz člana 2. stav (1) ove Odluke. (2) Stručne, administrativne i tehničke poslove za potrebe Pregovaračkog tijela, obavlja Pravobranilaštvo BiH. () Predsjedavajući u Stalnom timu za pregovore, imenuje sekretara Pregovaračkog tijela iz reda zaposlenih u Pravobranilaštvu. (4) Članovi Pregovaračkog tijela imaju obavezu čuvanja povjerljivih i tajnih podataka do kojih su došli u toku vršenja svojih zadataka.

10 Broj 17 - Stranica 10 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Član 8. (Izmjena člana Stalnog tima za pregovore) Izmjena člana Stalnog tima za pregovore vrši se na način i u postupku iz člana. ove Odluke. Član 9. (Naknade i troškovi) Pravo na naknadu članova Pregovaračkog tijela utvrdit će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine posebnom Odlukom, a na prijedlog Pravobranilaštva BiH. Član 10. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 29/ novembra godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, s. r. 24 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i članka 4. Odluke o kupovini/nabavi objekta za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH" broj 9/16), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 10. sjednici održanoj 18. siječnja godine, donijelo je ODLUKU O RASPOREDU UREDSKOG PROSTORA U OBJEKTU ZA SMJEŠTAJ INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE U ULICI DUBROVAČKA BROJ 6 U SARAJEVU Članak 1. (Predmet odluke) Ovom Odlukom utvrđuje se raspored uredskog prostora za smještaj institucija Bosne i Hercegovine čije je sjedište u Sarajevu na adresi Dubrovačka broj 6, ukupne površine 7.617,02 m 2. Članak 2. (Institucije Bosne i Hercegovine koje će biti smještene u objektu) Institucije Bosne i Hercegovine koje će biti smještene u objektu u Sarajevu su: a) Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine; b) Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine; c) Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje Bosne i Hercegovine; d) Agencija za zaštitu osobnih podataka u Bosni i Hercegovini; e) Institucija ombudsmena za ljudska prava Bosne i Hercegovine; f) Agencija za promidžbu inozemnih ulaganja u Bosni i Hercegovini FIPA; g) Agencija za ravnopravnost spolova Bosne i Hercegovine; h) Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine; i) Ured koordinatora za reformu javne uprave; j) Ured za razmatranje žalbi Bosne i Hercegovine; k) Ured za veterinarstvo Bosne i Hercegovine; l) Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost; m) Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine; n) Agencija za osiguranje u Bosni i Hercegovini; o) Služba za zajedničke poslove institucija Bosne i Hercegovine. Članak. (Specifikacija dodijeljenog uredskog prostora) Raspored i površina uredskog prostora institucijama Bosne i Hercegovine iz članka 2. ove Odluke, utvrđuje se na sljedeći način: a) Ministarstvo vanjskih poslova BiH, koristit će 1 ured u podrumu objekta (površine 44,61 m 2 ) i 11 arhivskih prostorija u podrumu objekta (površine 7,7 m 2 ), ukupne površine 402,18 m 2 ; b) Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, koristit će 2 ureda (1 ureda na prvom katu i 16 ureda i 1 salu za sastanke na drugom katu u objektu B), 7 arhivskih prostorija (4 arhivske prostorije na prvom katu i arhivske prostorije na drugom katu u objektu B), 1 pretprostor i 1 čajnu kuhinju na drugom katu u objektu B, te 1 server i 2 hodnika na prvom katu u objektu B, ukupne površine 90,1 m 2 ; c) Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje BiH, koristit će ureda na četvrtom katu u objektu B i 1 arhivsku prostoriju u podrumu objekta, ukupne površine 117,21 m 2 ; d) Agencija za zaštitu osobnih podataka BiH, koristit će 11 ureda na četvrtom katu u objektu B i 1 arhivsku prostoriju u podrumu objekta, ukupne površine 08,69 m 2 ; e) Institucija ombudsmena za ljudska prava BiH, koristit će 10 ureda i 1 arhivsku prostoriju na drugom katu u objektu A, ukupne površine 240,4 m 2 ; f) Agencija za promidžbu inozemnih ulaganja BiH, koristit će 9 ureda i 1 arhivsku prostoriju na trećem katu u objektu A, ukupne površine 2,7 m 2 ; g) Agencija za ravnopravnost spolova BiH, koristit će ureda na trećem katu u objektu A, ukupne površine 81,6 m 2 ; h) Konkurencijsko vijeće BiH, koristit će 11 ureda, 1 salu, 1 arhivsku prostoriju i 1 pretprostor na trećem katu u objektu B, ukupne površine 29,66 m 2 ; i) Ured koordinatora za reformu javne uprave, koristit će 12 ureda i 1 arhivsku prostoriju na četvrtom katu u objektu A, ukupne površine 16,8 m 2 ; j) Ured za razmatranje žalbi BiH, koristit će 11 ureda na drugom katu u objektu A površine 271,1 m 2 i 9 arhivskih prostorija površine 194,09 m 2 (8 arhivskih prostorija u prizemlju u objektu A i 1 arhivsku prostoriju na drugom katu u objektu A), ukupne površine 46,22 m 2 ; k) Ured za veterinarstvo BiH, koristit će 2 arhivske prostorije u podrumu objekta, ukupne površine,18 m 2 ; l) Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost, koristit će 6 ureda i 1 arhivsku prostoriju na trećem katu u objektu B ukupne površine 141,8 m 2 ; m) Ministarstvo pravde BiH, koristit će 12 ureda i 1 salu za sastanke na petom katu u objektu B, ukupne površine 29,2 m 2 ; n) Agencija za osiguranje u BiH, koristit će 4 ureda (1 ured na prvom katu u objektu A i ureda na drugom katu u objektu A) i 1 arhivsku prostoriju u podrumu objekta, ukupne površine 17,94 m 2 ; o) Služba za zajedničke poslove institucija BiH, koristit će ostave i garderobe u objektu A i B, recepcije u objektu A te kuhinju, restoran i prateće prostorije u objektu A, ukupne površine 0,09 m 2 ; p) Zajedničke prostorije (tehničke prostorije, hodnici, vertikalne komunikacije, garaže, ulazni hol, sanitarije)

11 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 11 ukupne površine.19,04 m 2 su pripadajući dio objekta iz članka 1. ove Odluke. Članak 4. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 24/ siječnja godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, v. r. На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) и члана 4. Одлуке о куповини/набавки објекта за смјештај институција Босне и Херцеговине у Сарајеву ("Службени гласник БиХ" број 9/16), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 10. сједници одржаној 18. јануара године, донио је ОДЛУКУ О РАСПОРЕДУ КАНЦЕЛАРИЈСКОГ ПРОСТОРА У ОБЈЕКТУ ЗА СМЈЕШТАЈ ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У УЛИЦИ ДУБРОВАЧКА БРОЈ 6 У САРАЈЕВУ Члан 1. (Предмет одлуке) Овом Одлуком утврђује се распоред канцеларијског простора за смјештај институција Босне и Херцеговине чије је сједиште у Сарајеву на адреси Дубровачка број 6, укупне површине 7.617,02 м 2. Члан 2. (Институције Босне и Херцеговине које ће бити смјештене у објекту) Институције Босне и Херцеговине које ће бити смјештене у објекту у Сарајеву су: а) Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине; б) Министарство спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине; ц) Агенција за предшколско, основно и средње образовање Босне и Херцеговине; д) Агенција за заштиту личних података у Босни и Херцеговини; е) Институција омбудсмена за људска права Босне и Херцеговине; ф) Агенција за унапређење страних инвестиција у Босни и Херцеговини - ФИПА; г) Агенција за равноправност полова Босне и Херцеговине; х) Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине; и) Канцеларија координатора за реформу јавне управе; ј) Канцеларија за разматрање жалби Босне и Херцеговине; к) Канцеларија за ветеринарство Босне и Херцеговине; л) Државна регулаторна агенција за радијацијску и нуклеарну безбједност; м) Министарство правде Босне и Херцеговине; н) Агенција за обезбјеђење у Босни и Херцеговини; о) Служба за заједничке послове институција Босне и Херцеговине. Члан. (Спецификација додијељеног канцеларијског простора) Распоред и површина канцеларијског простора институцијама Босне и Херцеговине из члана 2. ове Одлуке, утврђује се на сљедећи начин: а) Министарство иностраних послова БиХ, користиће 1 канцеларију у подруму објекта (површине 44,61 м 2 ) и 11 архивских просторија у подруму објекта (површине 7,7 м 2 ), укупне површине 402,18 м 2 ; б) Министарство спољне трговине и економских односа БиХ, користиће 2 канцеларије (1 канцеларија на првом спрату и 16 канцеларија и 1 салу за састанке на другом спрату у објекту Б), 7 архивских просторија (4 архивске просторије на првом спрату и архивске просторије на другом спрату у објекту Б), 1 претпростор и 1 чајну кухињу на другом спрату у објекту Б, те 1 сервер и 2 ходника на првом спрату у објекту Б, укупне површине 90,1 м 2 ; ц) Агенција за предшколско, основно и средње образовање БиХ, користиће канцеларије на четвртом спрату у објекту Б и 1 архивску просторију у подруму објекта, укупне површине 117,21 м 2 ; д) Агенција за заштиту личних података БиХ, користиће 11 канцеларија на четвртом спрату у објекту Б и 1 архивску просторију у подруму објекта, укупне површине 08,69 м 2 ; е) Институција омбудсмена за људска права БиХ, користиће 10 канцеларија и 1 архивску просторију на другом спрату у објекту А, укупне површине 240,4 м 2 ; ф) Агенција за унапређење страних инвестиција БиХ, користиће 9 канцеларија и 1 архивску просторију на трећем спрату у објекту А, укупне површине 2,7 м 2 ; г) Агенција за равноправност полова БиХ, користиће канцеларије на трећем спрату у објекту А, укупне површине 81,6 м 2 ; х) Конкуренцијски савјет БиХ, користиће 11 канцеларија, 1 салу, 1 архивску просторију и 1 претпростор на трећем спрату у објекту Б, укупне површине 29,66 м 2 ; и) Канцеларија координатора за реформу јавне управе, користиће 12 канцеларија и 1 архивску просторију на четвртом спрату у објекту А, укупне површине 16,8 м 2 ; ј) Канцеларија за разматрање жалби БиХ, користиће 11 канцеларија на другом спрату у објекту А површине 271,1 м 2 и 9 архивских просторија површине 194,09 м 2 (8 архивских просторија у приземљу у објекту А и 1 архивску просторију на другом спрату у објекту А), укупне површине 46,22 м 2 ; к) Канцеларија за ветеринарство БиХ, користиће 2 архивске просторије у подруму објекта, укупне површине,18 м 2 ; л) Државна регулаторна агенција за радијацијску и нуклеарну безбједност, користиће 6 канцеларија и 1 архивску просторију на трећем спрату у објекту Б укупне површине 141,8 м 2 ; м) Министарство правде БиХ, користиће 12 канцеларија и 1 салу за састанке на петом спрату у објекту Б, укупне површине 29,2 м 2 ;

12 Broj 17 - Stranica 12 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, н) Агенција за обезбјеђење у БиХ, користиће 4 канцеларије (1 канцеларија на првом спрату у објекту А и канцеларије на другом спрату у објекту А) и 1 архивску просторију у подруму објекта, укупне површине 17,94 м 2 ; о) Служба за заједничке послове институција БиХ, користиће оставе и гардеробе у објекту А и Б, рецепције у објекту А те кухињу, ресторан и пратеће просторије у објекту А, укупне површине 0,09 м 2 ; п) Заједничке просторије (техничке просторије, ходници, вертикaлне комуникације, гараже, улазни хол, санитарије) укупне површине.19,04 м 2 су припадајући дио објекта из члана 1. ове Одлуке. Члан 4. (Ступање на снагу) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 24/ јануара године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i člana 4. Odluke o kupovini/nabavki objekta za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 9/16), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 10. sjednici održanoj 18. januara godine, donijelo je ODLUKU O RASPOREDU KANCELARIJSKOG PROSTORA U OBJEKTU ZA SMJEŠTAJ INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE U ULICI DUBROVAČKA BROJ 6 U SARAJEVU Član 1. (Predmet odluke) Ovom Odlukom utvrđuje se raspored kancelarijskog prostora za smještaj institucija Bosne i Hercegovine čije je sjedište u Sarajevu na adresi Dubrovačka broj 6, ukupne površine 7.617,02 m 2. Član 2. (Institucije Bosne i Hercegovine koje će biti smještene u objektu) Institucije Bosne i Hercegovine koje će biti smještene u objektu u Sarajevu su: a) Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine; b) Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine; c) Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje Bosne i Hercegovine; d) Agencija za zaštitu ličnih podataka u Bosni i Hercegovini; e) Institucija ombudsmena za ljudska prava Bosne i Hercegovine; f) Agencija za unapređenje stranih investicija u Bosni i Hercegovini FIPA; g) Agencija za ravnopravnost spolova Bosne i Hercegovine; h) Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine; i) Kancelarija koordinatora za reformu javne uprave; j) Kancelarija za razmatranje žalbi Bosne i Hercegovine; k) Kancelarija za veterinarstvo Bosne i Hercegovine; l) Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost; m) Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine; n) Agencija za osiguranje u Bosni i Hercegovini; o) Služba za zajedničke poslove institucija Bosne i Hercegovine. Član. (Specifikacija dodijeljenog kancelarijskog prostora) Raspored i površina kancelarijskog prostora institucijama Bosne i Hercegovine iz člana 2. ove Odluke, utvrđuje se na sljedeći način: a) Ministarstvo vanjskih poslova BiH, koristit će 1 kancelariju u podrumu objekta (površine 44,61 m 2 ) i 11 arhivskih prostorija u podrumu objekta (površine 7,7 m 2 ), ukupne površine 402,18 m 2 ; b) Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, koristit će 2 kancelarije (1 kancelarija na prvom spratu i 16 kancelarija i 1 salu za sastanke na drugom spratu u objektu B), 7 arhivskih prostorija (4 arhivske prostorije na prvom spratu i arhivske prostorije na drugom spratu u objektu B), 1 pretprostor i 1 čajnu kuhinju na drugom spratu u objektu B, te 1 server i 2 hodnika na prvom spratu u objektu B, ukupne površine 90,1 m 2 ; c) Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje BiH, koristit će kancelarije na četvrtom spratu u objektu B i 1 arhivsku prostoriju u podrumu objekta, ukupne površine 117,21 m 2 ; d) Agencija za zaštitu ličnih podataka BiH, koristit će 11 kancelarija na četvrtom spratu u objektu B i 1 arhivsku prostoriju u podrumu objekta, ukupne površine 08,69 m 2 ; e) Institucija ombudsmena za ljudska prava BiH, koristit će 10 kancelarija i 1 arhivsku prostoriju na drugom spratu u objektu A, ukupne površine 240,4 m 2 ; f) Agencija za unapređenje stranih investicija BiH, koristit će 9 kancelarija i 1 arhivsku prostoriju na trećem spratu u objektu A, ukupne površine 2,7 m 2 ; g) Agencija za ravnopravnost spolova BiH, koristit će kancelarije na trećem spratu u objektu A, ukupne površine 81,6 m 2 ; h) Konkurencijsko vijeće BiH, koristit će 11 kancelarija, 1 salu, 1 arhivsku prostoriju i 1 pretprostor na trećem spratu u objektu B, ukupne površine 29,66 m 2 ; i) Kancelarija koordinatora za reformu javne uprave, koristit će 12 kancelarija i 1 arhivsku prostoriju na četvrtom spratu u objektu A, ukupne površine 16,8 m 2 ; j) Kancelarija za razmatranje žalbi BiH, koristit će 11 kancelarija na drugom spratu u objektu A površine 271,1 m 2 i 9 arhivskih prostorija površine 194,09 m 2 (8 arhivskih prostorija u prizemlju u objektu A i 1 arhivsku prostoriju na drugom spratu u objektu A), ukupne površine 46,22 m 2 ; k) Kancelarija za veterinarstvo BiH, koristit će 2 arhivske prostorije u podrumu objekta, ukupne površine,18 m 2 ; l) Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost, koristit će 6 kancelarija i 1 arhivsku prostoriju na trećem spratu u objektu B ukupne površine 141,8 m 2 ; m) Ministarstvo pravde BiH, koristit će 12 kancelarija i 1 salu za sastanke na petom spratu u objektu B, ukupne površine 29,2 m 2 ; n) Agencija za osiguranje u BiH, koristit će 4 kancelarije (1 kancelariju na prvom spratu u objektu A i kancelarije na drugom spratu u objektu A) i 1

13 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 1 arhivsku prostoriju u podrumu objekta, ukupne površine 17,94 m 2 ; o) Služba za zajedničke poslove institucija BiH, koristit će ostave i garderobe u objektu A i B, recepcije u objektu A te kuhinju, restoran i prateće prostorije u objektu A, ukupne površine 0,09 m 2 ; p) Zajedničke prostorije (tehničke prostorije, hodnici, vertikalne komunikacije, garaže, ulazni hol, sanitarije) ukupne površine.19,04 m 2 su pripadajući dio objekta iz člana 1. ove Odluke. Član 4. (Stupanje na snagu) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 24/ januara godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, s. r. 244 Temeljem članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i članka 8. stavak (2) točka e), a u svezi sa člankom 14. stavak (6) Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 2/1), a u svezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine sa 107. sjednice održane godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 12. sjednici, održanoj godine, donijelo je ODLUKU O KORIŠTENJU SREDSTAVA NAPLAĆENIH NA IME KORIŠTENJA ZGRADE VELEPOSLANSTVA BIVŠE SFRJ U ANKARI ZA RAZDOBLJE OD 1. SIJEČNJA GODINE DO 1. PROSINCA GODINE Članak 1. (Predmet odluke) (1) Odobrava se Ministarstvu vanjskih poslova Bosne i Hercegovine korištenje sredstava naplaćenih na ime korištenja zgrade Veleposlanstva bivše SFRJ u Ankari za razdoblje od 1. siječnja godine do 1. prosinca godine ukupne vrijednosti.00 USD. (2) Sredstva iz stavka (1) ovog članka koristit će se za potrebe rekonstrukcije i opremanja objekata dobivenih sukcesijom imovine bivše SFRJ u Madridu i Budimpešti i ista će se evidentirati preko posebnih projektnih kodova za svako diplomatsko-konzularno predstavništvo. Članak 2. (Izvor financiranja i dinamika realiziranja) (1) Sredstava su osigurana na temelju Provedbenog protokola potpisanog dana 24. svibnja godine, po kojem je Republika Srbija dužna uplatiti Bosni i Hercegovini iznos od.00,00 USD za korištenje zgrade Veleposlanstva bivše SFRJ u Ankari. (2) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva vanjskih poslova Bosne i Hercegovine donijet će Odluku o višegodišnjem kapitalnom projektu. () Dinamika realizacije Odluke iz stavka (2) ovog članka uvjetovana je prilivom sredstava uplaćenih od strane Republike Srbije. Članak. (Način realiziranja Odluke) Za realiziranje ove Odluke zadužuju se Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine i Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine. Članak 4. (Stupanje na snagu i obveza objave) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 2/18 8. veljače godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, v. r. На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) и члана 8. став (2) тачка е), а у вези са чланом 14. став (6) Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 2/1), а у вези са Закључком Савјета министара Босне и Херцеговине са 107. сједнице одржане године, Савјет министара Босне и Херцеговине на 12. сједници, одржаној године, донио је ОДЛУКУ О КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА НАПЛАЋЕНИХ НА ИМЕ КОРИШТЕЊА ЗГРАДЕ АМБАСАДЕ БИВШЕ СФРЈ У АНКАРИ ЗА РАЗДОБЉЕ ОД 01. ЈАНУАРА ГОДИНЕ ДО 1. ДЕЦЕМБРА ГОДИНЕ Члан 1. (Предмет одлуке) (1) Одобрава се Министарству иностраних послова Босне и Херцеговине кориштење средстава наплаћених на име кориштења зграде Амбасаде бивше СФРЈ у Анкари за раздобље од 01. јануара године до 1. децембра године укупне вриједности.00 УСД. (2) Средства из става (1) овог члана користит ће се за потребе реконструкције и опремања објеката добивених сукцесијом имовине бивше СФРЈ у Мадриду и Будимпешти и иста ће се евидентирати преко посебних пројектних кодова за свако дипломатскоконзуларно представништво. Члан 2. (Извор финансирања и динамика реализације) (1) Средстава су осигурана по основу Проведбеног протокола потписаног дана године, по којем је Република Србија дужна уплатити Босни и Херцеговини износ од.00,00 УСД на име кориштења зграде Амбасаде бивше СФРЈ у Анкари. (2) Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства иностраних послова Босне и Херцеговине донијет ће Одлуку о вишегодишњем капиталном пројекту. () Динамика реализације Одлуке из става (2) овог члана условљена је приливом средстава уплаћених од стране Републике Србије. Члан. (Начин реализације Одлуке) За реализацију ове Одлуке задужују се Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине и Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине. Члан 4. (Ступање на снагу и обавеза објаве) Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 2/ фебруара године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р.

14 Broj 17 - Stranica 14 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i člana 8. stav (2) tačka e), a u vezi sa članom 14. stav (6) Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 2/1), a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine sa 107. sjednice održane godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 12. sjednici, održanoj godine, donijelo je ODLUKU O KORIŠTENJU SREDSTAVA NAPLAĆENIH NA IME KORIŠTENJA ZGRADE AMBASADE BIVŠE SFRJ U ANKARI ZA RAZDOBLJE OD 01. JANUARA GODINE DO 1. DECEMBRA GODINE Član 1. (Predmet odluke) (1) Odobrava se Ministarstvu vanjskih poslova Bosne i Hercegovine korištenje sredstava naplaćenih na ime korištenja zgrade Ambasade bivše SFRJ u Ankari za razdoblje od 01. januara godine do 1. decembra godine ukupne vrijednosti.00 USD. (2) Sredstva iz stava (1) ovog člana koristit će se za potrebe rekonstrukcije i opremanja objekata dobivenih sukcesijom imovine bivše SFRJ u Madridu i Budimpešti i ista će se evidentirati preko posebnih projektnih kodova za svako diplomatsko-konzularno predstavništvo. Član 2. (Izvor finansiranja i dinamika realiziranja) (1) Sredstava su osigurana po osnovu Provedbenog protokola potpisanog dana godine, po kojem je Republika Srbija dužna uplatiti Bosni i Hercegovini iznos od.00,00 USD na ime korištenja zgrade Ambasade bivše SFRJ u Ankari. (2) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva vanjskih poslova Bosne i Hercegovine donijet će Odluku o višegodišnjem kapitalnom projektu. () Dinamika realizacije Odluke iz stava (2) ovog člana uvjetovana je prilivom sredstava uplaćenih od strane Republike Srbije. Član. (Način realizacije Odluke) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine i Ministarstvo vanjskih poslova Bosne i Hercegovine. Član 4. (Stupanje na snagu i obaveza objave) Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 2/18 8. februara godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, s. r. 24 Na temelju čl. 17. i 22. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 1. sjednici održanoj godine, donijelo je ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O USPOSTAVI UREDA KOORDINATORA ZA REFORMU JAVNE UPRAVE PRI UREDU PREDSJEDATELJA VIJEĆA MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE I. U Odluci o uspostavi Ureda koordinatora za reformu javne uprave pri Uredu predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/0, /07 i 8/10), u točki II. stavak 4. mijenja se i glasi: "Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na prijedlog predsjedatelja imenuje dva zamjenika koordinatora na vrijeme od četiri godine". II. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH", a objavit će se i u službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine. VM broj 26/ veljače godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, v. r. На основу чл. 17. и 22. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 1. сједници одржаној године, донио је ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О УСПОСТАВЉАЊУ КАНЦЕЛАРИЈЕ КООРДИНАТОРА ЗА РЕФОРМУ ЈАВНЕ УПРАВЕ ПРИ КАНЦЕЛАРИЈИ ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋЕГ САВЈЕТА МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ I. У Одлуци о успостављању Канцеларије координатора за реформу јавне управе при Канцеларији предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 4/0, /07 и 8/10), у тачки II. став 4. мијења се и гласи: "Савјет министара Босне и Херцеговине на приједлог предсједавајућег именује два замјеника координатора на период од четири године". II. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ", а објавит ће се и у службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине. СМ број 26/ фебруара године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р. Na osnovu čl. 17. i 22. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 1. sjednici održanoj godine, donijelo je

15 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 1 ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O USPOSTAVLJANJU UREDA KOORDINATORA ZA REFORMU JAVNE UPRAVE PRI UREDU PREDSJEDAVAJUĆEG VIJEĆA MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE I. U Odluci o uspostavljanju Ureda koordinatora za reformu javne uprave pri Uredu predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 4/0, /07 i 8/10), u tački II. stav 4. mijenja se i glasi: "Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na prijedlog predsjedavajućeg imenuje dva zamjenika koordinatora na period od četiri godine". II. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH", a objavit će se i u službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine. VM broj 26/ februara godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, s. r. 246 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi s Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine s prvog dijela 121. sjednice održane godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 10. sjednici održanoj 18. siječnja godine, donijelo je ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNI ODLUKE O RASPOREDU UREDSKOG PROSTORA U ZGRADI ZA SMJEŠTAJ INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE U ULICI ĐOKE MAZALIĆA BROJ U SARAJEVU Članak 1. U Odluci o rasporedu uredskog prostora u zgradi za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u ulici Đoke Mazalića broj u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 92/16 i 8/17), u članku 2. točki b) riječi "Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine" zamjenjuju se riječima "Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine". Točka c) briše se. Članak 2. U članku. toč. b) i c) brišu se. Toč. d) i f) mijenjaju se i glase: "d) Devet ureda na prvom katu i četiri ureda u prizemlju biti će dodijeljeni na korištenje Direkciji za europske integracije Bosne i Hercegovine, dva ureda u prizemlju biti će dodijeljene na korištenje Agenciji za poštanski promet Bosne i Hercegovine, a dva ureda u prizemlju biti će dodijeljena Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine. f) Zajedničke prostorije (hodnici, kuhinja, prostorija za spremačice, recepcija, kotlovnica, toaleti, stepeništa, vjetrobran) ukupne površine 82,2 m 2 su pripadajući dio objekta iz člana 1." Dosadašnje toč. d), e) i f) postaju toč. b), c) i d). Iza točke d) dodaje se nova točka e) koja glasi: "e) Dvije garaže i skladišni prostor u dvorištu biti će dodijeljeni na korištenje Direkciji za europske integracije Bosne i Hercegovine." Članak. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 27/ siječnja godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, v. r. На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са Закључком Савјета министара Босне и Херцеговине са првог дијела 121. сједнице одржане године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 10. сједници одржаној 18. јануара године, донио је ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНИ ОДЛУКЕ О РАСПОРЕДУ КАНЦЕЛАРИЈСКОГ ПРОСТОРА У ЗГРАДИ ЗА СМЈЕШТАЈ ИНСТИТУЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У УЛИЦИ ЂОКЕ МАЗАЛИЋА БРОЈ У САРАЈЕВУ Члан 1. У Одлуци о распореду канцеларијског простора у згради за смјештај институција Босне и Херцеговине у улици Ђоке Мазалића број у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", бр. 92/16 и 8/17), у члану 2. тачки б) ријечи "Министарство спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине" замјењују се ријечима "Министарство за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине". Тачка ц) брише се. Члан 2. У члану. тач. б) и ц) бришу се. Тач. д) и ф) мијењају се и гласе: "д) Девет канцеларија на првом спрату и четири канцеларије у приземљу биће додијељене на коришћење Дирекцији за европске интеграције Босне и Херцеговине, двије канцеларије у приземљу биће додијељене на коришћење Агенцији за поштански саобраћај Босне и Херцеговине, а двије канцеларије у приземљу биће додијељене Министарству за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине. ф) Заједничке просторије (ходници, кухиња, просторија за спремачице, рецепција, котловница, тоалети, степеништа, вјетробран) укупне површине 82,2 м 2 су припадајући дио објекта из члана 1." Досадашње тач. д), е) и ф) постају тач. б), ц) и д). Иза тачке д) додаје се нова тачка е) која гласи: "е) Двије гараже и складишни простор у дворишту биће додијељени на коришћење Дирекцији за европске интеграције Босне и Херцеговине." Члан. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 27/ јануара године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р.

16 Broj 17 - Stranica 16 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/0, 42/0, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine sa prvog dijela 121. sjednice održane godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 10. sjednici održanoj 18. januara godine, donijelo je ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNI ODLUKE O RASPOREDU KANCELARIJSKOG PROSTORA U ZGRADI ZA SMJEŠTAJ INSTITUCIJA BOSNE I HERCEGOVINE U ULICI ĐOKE MAZALIĆA BROJ U SARAJEVU Član 1. U Odluci o rasporedu kancelarijskog prostora u zgradi za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u ulici Đoke Mazalića broj u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 92/16 i 8/17), u članu 2. tački b) riječi "Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine" zamjenjuju se riječima "Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine". Tačka c) briše se. Član 2. U članu. tač. b) i c) brišu se. Tač. d) i f) mijenjaju se i glase: "d) Devet kancelarija na prvom spratu i četiri kancelarije u prizemlju će biti dodijeljene na korištenje Direkciji za evropske integracije Bosne i Hercegovine, dvije kancelarije u prizemlju će biti dodijeljene na korištenje Agenciji za poštanski promet Bosne i Hercegovine, a dvije kancelarije u prizemlju će biti dodijeljene Ministarstvu za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine. f) Zajedničke prostorije (hodnici, kuhinja, prostorija za spremačice, recepcija, kotlovnica, toaleti, stepeništa, vjetrobran) ukupne površine 82,2 m 2 su pripadajući dio objekta iz člana 1." Dosadašnje tač. d), e) i f) postaju tač. b), c) i d). Iza tačke d) dodaje se nova tačka e) koja glasi: "e) Dvije garaže i skladišni prostor u dvorištu će biti dodijeljeni na korištenje Direkciji za evropske integracije Bosne i Hercegovine." Član. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". VM broj 27/ januara godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Dr. Denis Zvizdić, s. r. SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE 247 Na temelju članka 2.9 stavak (1) točka 2. Izbornoga zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 2/01, 7/02, 9/02, 20/02, 2/02, 4/04, 20/04, 2/0, 2/0, 6/0, 77/0, 11/06, 24/06, 2/07, /08, 7/08, 2/10, 18/1, 7/14 i 1/16) i članka. Naputka o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju i razrješenju članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/17, 60/17 i 10/18), Središnje izborno Bosne i Hercegovine je na 6. sjednici, održanoj godine, donijelo ODLUKU O BROJU ČLANOVA IZBORNOG POVJERENSTVA OSNOVNE IZBORNE JEDINICE U BOSNI I HERCEGOVINI Članak 1. (Broj članova) Ovom odlukom utvrđuje se broj članova osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini, kako slijedi: Redni broj Oznaka osnovne izborne jedinice Naziv općine, grada, distrikta Velika Kladuša Cazin. 00 Bihać Bosanska Krupa. 00 Bužim Krupa na Uni Novi Grad Kozarska Dubica Prijedor Gradiška Laktaši Srbac Prnjavor Derventa Brod Odžak Vukosavlje Broj članova izbornog povjerenstva Domaljevac-Šamac Šamac Orašje Donji Žabar Naziv izbornog povjerenstva Velika Kladuša Gradsko izborno Cazin Gradsko izborno Bihać Bosanska Krupa Bužim Krupa na Uni Novi Grad Kozarska Dubica Gradsko izborno Prijedor Gradiška Laktaši Srbac Prnjavor Derventa Brod Odžak Vukosavlje Domaljevac- Šamac Šamac Orašje Donji Žabar 7 7 7

17 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Modriča Gradačac Pelagićevo Bijeljina Bosanski Petrovac Petrovac Sanski Most Oštra Luka Banja Luka 1. 0 Čelinac Doboj Istok. 07 Doboj Jug Doboj. 09 Tešanj Stanari Maglaj Gračanica Petrovo Lukavac Srebrenik Tuzla Čelić Lopare 4. 0 Teočak Ugljevik Modriča Gradačac Pelagićevo Gradsko izborno Bijeljina Bosanski Petrovac Petrovac Sanski Most Oštra Luka Gradsko izborno Banja Luka Čelinac Doboj Istok Doboj Jug Gradsko izborno Doboj Tešanj Stanari Maglaj Gračanica Petrovo Lukavac Srebrenik Gradsko izborno Tuzla Čelić Lopare Teočak Ugljevik Drvar Istočni Drvar Ključ Ribnik Mrkonjić Grad Jajce. 066 Jezero Dobretići. 068 Kneževo Kotor Varoš Teslić Žepče Zavidovići Banovići Živinice Kalesija Osmaci Sapna Zvornik Bosansko Grahovo Glamoč Šipovo Donji Vakuf Travnik Zenica Drvar Istočni Drvar Ključ Ribnik Mrkonjić Grad Jajce Jezero Dobretići Kneževo Kotor Varoš Teslić Žepče Zavidovići Banovići Živinice Kalesija Osmaci Sapna Gradsko izborno Zvornik Bosansko Grahovo Glamoč Šipovo Donji Vakuf Travnik Gradsko izborno Zenica 7 7

18 Broj 17 - Stranica 18 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Kakanj Kakanj Konjic Konjic Vareš Olovo Kladanj Vareš Olovo Kladanj Kreševo Hadžići Ilidža Kreševo Hadžići Ilidža Šekovići Šekovići Istočna Ilidža Istočna Ilidža Vlasenica Vlasenica Novi Grad Sarajevo Novi Grad Sarajevo Bratunac Bratunac Vogošća Vogošća Srebrenica Srebrenica Centar Sarajevo Centar Sarajevo Livno Kupres Kupres (RS) Bugojno Gornji Vakuf - Uskoplje Novi Travnik Vitez Busovača Fojnica Kiseljak Visoko Breza Ilijaš Sokolac Han Pijesak Tomislavgrad Prozor - Rama Jablanica Gradsko izborno Livno Kupres Kupres (RS) Bugojno Gornji Vakuf - Uskoplje Novi Travnik Vitez Busovača Fojnica Kiseljak Visoko Breza Ilijaš Sokolac Han Pijesak Tomislavgrad Prozor Rama Jablanica Stari Grad Sarajevo Istočni Stari Grad Novo Sarajevo Istočno Novo Sarajevo Trnovo (FBiH) Trnovo Pale (FBiH) Pale Rogatica Višegrad Posušje Grude Široki Brijeg Istočni Mostar Nevesinje Kalinovik Gacko Stari Grad Sarajevo Istočni Stari Grad Novo Sarajevo Istočno Novo Sarajevo Trnovo (FBiH) Trnovo Pale (FBiH) Pale Rogatica Višegrad Posušje Grude Gradsko izborno Široki Brijeg Istočni Mostar Nevesinje Kalinovik Gacko 7

19 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Foča (FBiH) Foča Goražde Novo Goražde Čajniče Rudo Ljubuški Čitluk Čapljina Neum Stolac Berkovići Ljubinje Bileća Ravno Trebinje Usora Kostajnica Milići Grad Mostar Brčko distrikt BiH Foča (FBiH) Foča Gradsko izborno Goražde Novo Goražde Čajniče Rudo Ljubuški Čitluk Čapljina Neum Stolac Berkovići Ljubinje Bileća Ravno Gradsko izborno Trebinje Usora Kostajnica Milići Gradsko izborno Mostar Izborno Brčko distrikta BiH Članak 2. (Prestanak primjene) Stupanjem na snagu ove odluke prestaje primjena Odluke o broju članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 6/14, 87/14 i 69/1). Članak. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, a objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom 7 7 glasniku Brčko distrikta BiH" i na internet-stranici Središnjeg izbornog povjerenstva BiH Broj / veljače godine Sarajevo Predsjednica Dr. Irena Hadžiabdić, v. r. Нa oснoву члaнa 2.9 стaв (1) тaчкa 2. Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ" бр. 2/01, 7/02, 9/02, 20/02, 2/02, 4/04, 20/04, 2/0, 2/0, 6/0, 77/0, 11/06, 24/06, 2/07, /08, 7/08, 2/10, 18/1, 7/14 и 1/16) и члaнa. Упутствa o утврђивaњу квaлификaциja, брoja и имeнoвaњу и рaзрjeшeњу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 7/17, 60/17 и 10/18), Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 6. сjeдници, oдржaнoj гoдинe, дoниjeлa OДЛУКУ O БРOJУ ЧЛAНOВA ИЗБOРНE КOМИСИJE OСНOВНE ИЗБOРНE JEДИНИЦE У БOСНИ И ХEРЦEГOВИНИ Члaн 1. (Брoj члaнoвa) Oвoм oдлукoм утврђуje сe брoj члaнoвa oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини, кaкo слиjeди: Рeдни брoj Oзнaкa oснoвнe избoрнe jeдиницe Нaзив oпштинe, грaдa, дистриктa Вeликa Клaдушa Цaзин. 00 Бихaћ Бoсaнскa Крупa. 00 Бужим Крупa нa Уни Нoви Грaд Кoзaрскa Дубицa Приjeдoр Грaдишкa Лaктaши Србaц Прњaвoр Дeрвeнтa Нaзив избoрнe кoмисиje Вeликa Клaдушa Грaдскa избoрнa кoмисиja Цaзин Грaдскa избoрнa кoмисиja Бихaћ Бoсaнскa Крупa Бужим Крупa нa Уни Нoви Грaд Кoзaрскa Дубицa Грaдскa избoрнa кoмисиja Приjeдoр Грaдишкa Лaктaши Србaц Прњaвoр Дeрвeнтa Брoj члaнoвa избoрнe кoмисиje 7 7 7

20 Broj 17 - Stranica 20 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Брoд Брoд Пeтрoвo Пeтрoвo Oџaк Oџaк Лукaвaц Лукaвaц Вукoсaвљe Вукoсaвљe Срeбрeник Срeбрeник Дoмa- љeвaц- Шaмaц Шaмaц Oрaшje Дoњи Жaбaр Moдричa Грaдaчaц Биjeљинa Бoсaнски Пeтрoвaц Пeтрoвaц Сaнски Moст Oштрa Лукa Бaњa Лукa 1. 0 Чeлинaц Дoбoj Истoк. 07 Дoбoj Jуг Дoбoj. 09 Teшaњ Стaнaри Maглaj Грaчaницa Дoмaљeвaц- Шaмaц Шaмaц Oрaшje Дoњи Жaбaр Moдричa Грaдaчaц Пeлaгићeвo Грaдскa избoрнa кoмисиja Биjeљинa Бoсaнски Пeтрoвaц Пeтрoвaц Сaнски Moст Oштрa Лукa Грaдскa избoрнa кoмисиja Бaњa Лукa Чeлинaц Дoбoj Истoк Дoбoj Jуг Грaдскa избoрнa кoмисиja Дoбoj Teшaњ Стaнaри Maглaj Грaчaницa Tузлa Чeлић Лoпaрe 4. 0 Teoчaк Угљeвик Дрвaр Истoчни Дрвaр Кључ Рибник Mркoњић Грaд Jajцe. 066 Jeзeрo Дoбрeтићи. 068 Кнeжeвo Кoтoр Вaрoш Teслић Жeпчe Пeлaгићeвo Зaвидoвићи Бaнoвићи Живиницe Кaлeсиja Oсмaци Грaдскa избoрнa кoмисиja Tузлa Чeлић Лoпaрe Teoчaк Угљeвик Дрвaр Истoчни Дрвaр Кључ Рибник Mркoњић Грaд Jajцe Jeзeрo Дoбрeтићи Кнeжeвo Кoтoр Вaрoш Teслић Жeпчe Зaвидoвићи Бaнoвићи Живиницe Кaлeсиja Oсмaци 7

21 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Сaпнa Сaпнa Кисeљaк Кисeљaк Звoрник Бoсaнскo Грaхoвo Глaмoч Шипoвo Дoњи Вaкуф Tрaвник Зeницa Кaкaњ Вaрeш Oлoвo Клaдaњ Шeкoвићи Влaсeницa Брaтунaц Срeбрeниц a Ливнo Купрeс Купрeс (РС) Бугojнo Гoрњи Вaкуф - Ускoпљe Нoви Tрaвник Витeз Бусoвaчa Фojницa Грaдскa избoрнa кoмисиja Звoрник Бoсaнскo Грaхoвo Глaмoч Шипoвo Дoњи Вaкуф Tрaвник Грaдскa избoрнa кoмисиja Зeницa Кaкaњ Вaрeш Oлoвo Клaдaњ Шeкoвићи Влaсeницa Брaтунaц Срeбрeницa Грaдскa избoрнa кoмисиja Ливнo Купрeс Купрeс (РС) Бугojнo Гoрњи Вaкуф - Ускoпљe Нoви Tрaвник Витeз Бусoвaчa Фojницa Висoкo Брeзa Илиjaш Сoкoлaц Хaн Пиjeсaк Toмислaвгрaд Прoзoр - Рaмa Jaблaницa Кoњиц Крeшeвo Хaџићи Илиџa Истoчнa Илиџa Нoви Грaд Сaрajeвo Вoгoшћa Цeнтaр Сaрajeвo Стaри Грaд Сaрajeвo Истoчни Стaри Грaд Нoвo Сaрajeвo Истoчнo Нoвo Сaрajeвo Tрнoвo (ФБиХ) Tрнoвo Висoкo Брeзa Илиjaш Сoкoлaц Хaн Пиjeсaк Toмислaвгрaд Прoзoр Рaмa Jaблaницa Кoњиц Крeшeвo Хaџићи Илиџa Истoчнa Илиџa Нoви Грaд Сaрajeвo Вoгoшћa Цeнтaр Сaрajeвo Стaри Грaд Сaрajeвo Истoчни Стaри Грaд Нoвo Сaрajeвo Истoчнo Нoвo Сaрajeвo Tрнoвo (ФБиХ) Tрнoвo

22 Broj 17 - Stranica 22 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Пaлe (ФБиХ) Пaлe Рoгaтицa Вишeгрaд Пoсушje Грудe Ширoки Бриjeг Истoчни Moстaр Нeвeсињe Кaлинoвик Гaцкo Фoчa (ФБиХ) Фoчa Гoрaждe Нoвo Гoрaждe Чajничe Рудo Љубушки Читлук Чaпљинa Нeум Стoлaц Бeркoвићи Љубињe Билeћa Пaлe (ФБиХ) Пaлe Рoгaтицa Вишeгрaд Пoсушje Грудe Грaдскa избoрнa кoмисиja Ширoки Бриjeг Истoчни Moстaр Нeвeсињe Кaлинoвик Гaцкo Фoчa (ФБиХ) Фoчa Грaдскa избoрнa кoмисиja Гoрaждe Нoвo Гoрaждe Чajничe Рудo Љубушки Читлук Чaпљинa Нeум Стoлaц Бeркoвићи Љубињe Билeћa Рaвнo Tрeбињe Усoрa Кoстajницa Mилићи Грaд Moстaр Брчкo дистрикт БиХ Рaвнo Грaдскa избoрнa кoмисиja Tрeбињe Усoрa Кoстajницa Mилићи Грaдскa избoрнa кoмисиja Moстaр Избoрнa кoмисиja Брчкo дистриктa БиХ Члaн 2. (Прeстaнaк примjeнe) Ступaњeм нa снaгу oвe oдлукe прeстaje примjeнa Oдлукe o брojу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 6/14, 87/14 и 69/1). Члaн. (Ступaњe нa снaгу) Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa, a oбjaвићe сe у "Службeнoм глaснику БиХ", "Службeним нoвинaмa Федерације БиХ", "Службeнoм глaснику РС", "Службeнoм глaснику Брчкo дистриктa БиХ" и нa интeрнeт-стрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ Брoj / фебруара гoдинe Сaрajeвo Прeдсjeдницa Др Ирeнa Хaџиaбдић, с. р. Na osnovu člana 2.9 stav (1) tačka 2. Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 2/01, 7/02, 9/02, 20/02, 2/02, 4/04, 20/04, 2/0, 2/0, 6/0, 77/0, 11/06, 24/06, 2/07, /08, 7/08, 2/10, 18/1, 7/14 i 1/16) i člana. Uputstva o utvrđivanju kvalifikacija, broja i imenovanju i razrješenju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/17, 60/17 i 10/18), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 6. sjednici, održanoj godine, donijela ODLUKU O BROJU ČLANOVA IZBORNE KOMISIJE OSNOVNE IZBORNE JEDINICE U BOSNI I HERCEGOVINI Član 1. (Broj članova) Ovom odlukom utvrđuje se broj članova osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini, kako slijedi: Redni broj Oznaka osnovne izborne jedinice Naziv općine, grada, distrikta Velika Kladuša Cazin. 00 Bihać Bosanska Krupa Naziv izborne komisije komisija Velika Kladuša Gradska izborna komisija Cazin Gradska izborna komisija Bihać komisija Bosanska Krupa 7 7 Broj članova izborne komisije 7 7

23 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Bužim komisija Bužim Petrovo komisija Petrovo Krupa na Uni komisija Krupa na Uni Lukavac komisija Lukavac Novi Grad komisija Novi Grad Srebrenik komisija Srebrenik Kozarska Dubica Prijedor Gradiška Laktaši Srbac Prnjavor Derventa Brod Odžak Vukosavlje Domaljevac- Šamac Šamac Orašje Donji Žabar Modriča Gradačac Pelagićevo Bijeljina Bosanski Petrovac Petrovac Sanski Most Oštra Luka Banja Luka 1. 0 Čelinac Doboj Istok. 07 Doboj Jug Doboj. 09 Tešanj Stanari Maglaj Gračanica komisija Kozarska Dubica Gradska izborna komisija Prijedor 7 komisija Gradiška komisija Laktaši komisija Srbac komisija Prnjavor komisija Derventa komisija Brod komisija Odžak komisija Vukosavlje komisija Domaljevac- Šamac komisija Šamac komisija Orašje komisija Donji Žabar komisija Modriča komisija Gradačac komisija Pelagićevo Gradska izborna komisija Bijeljina 7 komisija Bosanski Petrovac komisija Petrovac komisija Sanski Most komisija Oštra Luka Gradska izborna komisija Banja Luka 7 komisija Čelinac komisija Doboj Istok komisija Doboj Jug Gradska izborna komisija Doboj 7 komisija Tešanj komisija Stanari komisija Maglaj komisija Gračanica Tuzla Čelić Lopare 4. 0 Teočak Ugljevik Drvar Istočni Drvar Ključ Ribnik Mrkonjić Grad Jajce. 066 Jezero Dobretići. 068 Kneževo Kotor Varoš Teslić Žepče Zavidovići Banovići Živinice Kalesija Osmaci Sapna Zvornik Bosansko Grahovo Glamoč Šipovo Donji Vakuf Travnik Zenica Kakanj Gradska izborna komisija Tuzla komisija Čelić komisija Lopare komisija Teočak komisija Ugljevik komisija Drvar komisija Istočni Drvar komisija Ključ komisija Ribnik komisija Mrkonjić Grad komisija Jajce komisija Jezero komisija Dobretići komisija Kneževo komisija Kotor Varoš komisija Teslić komisija Žepče komisija Zavidovići komisija Banovići komisija Živinice komisija Kalesija komisija Osmaci komisija Sapna Gradska izborna komisija Zvornik komisija Bosansko Grahovo komisija Glamoč komisija Šipovo komisija Donji Vakuf komisija Travnik Gradska izborna komisija Zenica komisija Kakanj 7 7 7

24 Broj 17 - Stranica 24 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Vareš Olovo Kladanj Šekovići Vlasenica Bratunac Srebrenica Livno Kupres Kupres (RS) Bugojno Gornji Vakuf - Uskoplje Novi Travnik Vitez Busovača Fojnica Kiseljak Visoko Breza Ilijaš Sokolac Han Pijesak Tomislavgrad Prozor - Rama Jablanica Konjic Kreševo Hadžići Ilidža Istočna Ilidža Novi Grad Sarajevo komisija Vareš komisija Olovo komisija Kladanj komisija Šekovići komisija Vlasenica komisija Bratunac komisija Srebrenica Gradska izborna komisija Livno komisija Kupres komisija Kupres (RS) komisija Bugojno komisija Gornji Vakuf - Uskoplje komisija Novi Travnik komisija Vitez komisija Busovača komisija Fojnica komisija Kiseljak komisija Visoko komisija Breza komisija Ilijaš komisija Sokolac komisija Han Pijesak komisija Tomislavgrad komisija Prozor Rama komisija Jablanica komisija Konjic komisija Kreševo komisija Hadžići komisija Ilidža komisija Istočna Ilidža komisija Novi Grad Sarajevo Istočni Stari Grad Novo Sarajevo Istočno Novo Sarajevo Trnovo (FBiH) Trnovo Pale (FBiH) Pale Rogatica Višegrad Posušje Grude Široki Brijeg Istočni Mostar Nevesinje Kalinovik Gacko Foča (FBiH) Foča Goražde Novo Goražde Čajniče Rudo Ljubuški Čitluk Čapljina Neum Stolac Berkovići Ljubinje Bileća Ravno komisija Istočni Stari Grad komisija Novo Sarajevo komisija Istočno Novo Sarajevo komisija Trnovo (FBiH) komisija Trnovo komisija Pale (FBiH) komisija Pale komisija Rogatica komisija Višegrad komisija Posušje komisija Grude Gradska izborna komisija Široki Brijeg komisija Istočni Mostar komisija Nevesinje komisija Kalinovik komisija Gacko komisija Foča (FBiH) komisija Foča Gradska izborna komisija Goražde komisija Novo Goražde komisija Čajniče komisija Rudo komisija Ljubuški komisija Čitluk komisija Čapljina komisija Neum komisija Stolac komisija Berkovići komisija Ljubinje komisija Bileća komisija Ravno Vogošća komisija Vogošća Trebinje Gradska izborna komisija Trebinje Centar Sarajevo Stari Grad Sarajevo komisija Centar Sarajevo komisija Stari Grad Sarajevo Usora Kostajnica komisija Usora komisija Kostajnica

25 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Milići Grad Mostar Brčko distrikt BiH komisija Milići Gradska izborna komisija Mostar Izborna komisija Brčko distrikta BiH Član 2. (Prestanak primjene) Stupanjem na snagu ove odluke prestaje primjena Odluke o broju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 6/14, 87/14 i 69/1). Član. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, a objavit će se u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na internet-stranici Centralne izborne komisije BiH Broj / februara godine Sarajevo Predsjednica Dr. Irena Hadžiabdić, s. r. 248 Na temelju članka 1. i 20.12a Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 2/01, 7/02, 9/02, 20/02, 2/02, 4/04, 20/04, 2/0, 2/0, 6/0, 77/0, 11/06, 24/06, 2/07, /08, 2/10, 18/1, 7/14 i 1/16) i članka 18. Poslovnika Središnjeg izbornog povjerenstva Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/07, /09, 24/1 i 2/14), nakon konzultacije sa Ministarstvom inozemnih poslova Bosne i Hercegovine, Središnje izborno Bosne i Hercegovine je na 8. sjednici, održanoj godine, donijelo ODLUKU O DIPLOMATSKO-KONZULARNIM PREDSTAVNIŠTVIMA BOSNE I HERCEGOVINE, U KOJIMA SE PLANIRA ORGANIZIRANJE GLASOVANJA ZA OPĆE IZBORE GODINE Članak 1. (Diplomatsko-konzularna predstavništva Bosne i Hercegovine u inozemstvu u kojim se planira organizirati glasovanje) Na Općim izborima u Bosni i Hecegovini godine, za državljane Bosne i Hercegovine koji imaju biračko pravo, a nalaze se u inozemstvu, planira se organizirati glasovanje u slijedećim diplomatsko-konzularnim predstavništvima Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: DKP BiH): R/B Naziv države Naziv DKP BiH Grad u kojem se nalazi DKP BiH 1. Republika Austrija Ambasada BiH u Beču Beč Počasni konzulat BiH u Gracu Grac 2. Australija Ambasada BiH u Kamberi Kambera. Kraljevina Belgija Ambasada BiH u Briselu za Belgiju i Luksemburg Brisel 4. Crna Gora Ambasada BiH u Podgorici za Crnu Goru i Podgorica Republiku Albaniju. Češka Republika Ambasada BiH u Pragu za Češku i Slovačku Prag 6. Kraljevina Danska Ambasada BiH u Kopenhagenu Kopenhagen 7. Republika Francuska Ambasada BiH u Parizu Pariz Kraljevina Holandija Ambasada BiH u Hagu Hag 9. Republika Hrvatska Ambasada BiH u Zagrebu Zagreb Ambasada BiH u Rimu Rim 10. Republika Italija Generalni konzulat BiH u Milanu Milano 11. Kanada Ambasada BiH u Otavi Otava 12. Mađarska Ambasada BiH u Budimpešti Budimpešta 1. Kraljevina Norveška Ambasada BiH u Oslu Oslo Ambasada BiH u Berlinu Berlin Generalni konzulat BiH u Minhenu Minhen 14. Savezna Republika Generalni konzulat BiH u Njemačka Štutgartu Štutgart Generalni konzulat BiH u Frankfurtu Frankfurt 1. SAD Ambasada BiH u Vašingtonu Vašington Generalni konzulat BiH u Čikagu Čikago 16. Republika Slovenija Ambasada BiH u Ljubljani Ljubljana 17. Republika Srbija Ambasada BiH u Beogradu Beograd 18. Kraljevina Španija Ambasada BiH u Madridu Madrid 19. Švicarska Ambasada BiH u Bernu Bern 20. Kraljevina Švedska Ambasada BiH u Štokholmu Štokholm 21. Republika Turska Generalni konzulat BiH u Istanbulu Istanbul 22. Velika Britanija Ambasada BiH u Londonu za Veliku Britaniju i Irsku London Članak 2. (Broj i raspored biračkih mjesta u DKP BiH) Središnje izborno Bosne i Hercegovine će posebnim propisom utvrditi točan broj i raspored biračkih mjesta u DKP BiH, shodno broju birača registriranih da glasuju osobno u DKP BiH. Članak. (Konačna odluka o DKP BiH u kojima će biti organizirano glasovanje) (1) Središnje izborno Bosne i Hercegovine će nakon isteka roka za registraciju birača koji se registriraju za glasovanje u DKP BiH, donijeti konačnu odluku o DKP BiH u kojima će biti organizirano glasovanje. (2) Državljanima BiH koji se prijave za glasovanje osobno u DKP BiH iz članka 1. ove odluke, a u kojima ne budu ispunjeni uvjeti za organiziranje glasovanja, omogućit će se glasovanje poštom. Članak 4. (Stupanje na snagu i objava) Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH", a objavit će se i u "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na internet-stranici Središnjeg izbornog povjerenstva BiH Broj / ožujka godine Sarajevo Zamjenjuje predsjednicu, član Branko Petrić, v. r.

26 Broj 17 - Stranica 26 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Нa oснoву члaнa 1. и 20.12a Избoрнoг зaкoнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 2/01, 7/02, 9/02, 20/02, 2/02, 4/04, 20/04, 2/0, 2/0, 6/0, 77/0, 11/06, 24/06, 2/07, /08, 2/10, 18/1, 7/14 и 1/16) и члaнa 18. Пoслoвникa Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje Бoснe и Хeрцeгoвинe ("Службeни глaсник БиХ", бр. 0/07, /09, 24/1 и 2/14), нaкoн кoнсултaциje сa Mинистaрствoм вaњских пoслoвa Бoснe и Хeрцeгoвинe, Цeнтрaлнa избoрнa кoмисиja Бoснe и Хeрцeгoвинe je нa 8. сjeдници, oдржaнoj гoдинe, дoниjeлa OДЛУКУ O ДИПЛOМAТСКO-КOНЗУЛAРНИМ ПРEДСТAВНИШТВИМA БOСНE И ХEРЦEГOВИНE, У КOJИМA СE ПЛAНИРA OРГAНИЗOВAЊE ГЛAСAЊA ЗA OПШТE ИЗБOРE ГOДИНE Члaн 1. (Диплoмaтскo-кoнзулaрнa прeдстaвништвa Бoснe и Хeрцeгoвинe у инoстрaнству у кojим сe плaнирa oргaнизoвaти глaсaњe) Нa Oпштим избoримa у Бoсни и Хeцeгoвини гoдинe, зa држaвљaнe Бoснe и Хeрцeгoвинe кojи имajу бирaчкo прaвo, a нaлaзe сe у инoстрaнству, плaнирa сe oргaнизoвaти глaсaњe у сљeдeћим диплoмaтскo-кoнзулaрним прeдстaвништвимa Бoснe и Хeрцeгoвинe (у дaљeм тeксту: ДКП БиХ): Р/Б Нaзив држaвe Нaзив ДКП БиХ Грaд у кojeм сe нaлaзи ДКП БиХ 1. Рeпубликa Aустриja Aмбaсaдa БиХ у Бeчу Бeч Пoчaсни кoнзулaт БиХ у Грaцу Грaц 2. Aустрaлиja Aмбaсaдa БиХ у Кaмбeри Кaмбeрa. Крaљeвинa Бeлгиja Aмбaсaдa БиХ у Брисeлу зa Бeлгиjу и Луксeмбург Брисeл 4. Црнa Гoрa Aмбaсaдa БиХ у Пoдгoрици зa Црну Гoру и Пoдгoрицa Рeпублику Aлбaниjу. Чeшкa Рeпубликa Aмбaсaдa БиХ у Прaгу зa Чeшку и Слoвaчку Прaг 6. Крaљeвинa Дaнскa Aмбaсaдa БиХ у Кoпeнхaгeну Кoпeнхaгeн 7. Рeпубликa Фрaнцускa Aмбaсaдa БиХ у Пaризу Пaриз 8. Крaљeвинa Хoлaндиja Aмбaсaдa БиХ у Хaгу Хaг 9. Рeпубликa Хрвaтскa Aмбaсaдa БиХ у Зaгрeбу Зaгрeб Aмбaсaдa БиХ у Риму Рим 10. Рeпубликa Итaлиja Гeнeрaлни кoнзулaт БиХ у Mилaну Mилaнo 11. Кaнaдa Aмбaсaдa БиХ у Oтaви Oтaвa 12. Maђaрскa Aмбaсaдa БиХ у Будимпeшти Будимпeштa Крaљeвинa Нoрвeшкa Сaвeзнa Рeпубликa Њeмaчкa 1. СAД Aмбaсaдa БиХ у Oслу Aмбaсaдa БиХ у Бeрлину Гeнeрaлни кoнзулaт БиХ у Mинхeну Гeнeрaлни кoнзулaт БиХ у Штутгaрту Гeнeрaлни кoнзулaт БиХ у Фрaнкфурту Aмбaсaдa БиХ у Вaшингтoну Гeнeрaлни кoнзулaт БиХ у Чикaгу Oслo Бeрлин Mинхeн Штутгaрт Фрaнкфурт Вaшингтoн Чикaгo 16. Рeпубликa Слoвeниja Aмбaсaдa БиХ у Љубљaни Љубљaнa 17. Рeпубликa Србиja Aмбaсaдa БиХ у Бeoгрaду Бeoгрaд 18. Крaљeвинa Шпaњолска Aмбaсaдa БиХ у Maдриду Maдрид 19. Швајцарска Aмбaсaдa БиХ у Бeрну Бeрн 20. Крaљeвинa Aмбaсaдa БиХ у Швeдскa Штoкхoлму Штoкхoлм 21. Рeпубликa Tурскa Гeнeрaлни кoнзулaт БиХ у Истaнбулу Истaнбул 22. Вeликa Бритaниja Aмбaсaдa БиХ у Лoндoну зa Вeлику Бритaниjу и Ирску Лoндoн Члaн 2. (Брoj и рaспoрeд бирaчких мjeстa у ДКП БиХ) Цeнтрaлнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ћe пoсeбним прoписoм утврдити тaчaн брoj и рaспoрeд бирaчких мjeстa у ДКП БиХ, схoднo брojу бирaчa рeгистрoвaних дa глaсajу личнo у ДКП БиХ. Члaн. (Кoнaчнa oдлукa o ДКП БиХ у кojимa ћe бити oргaнизoвaнo глaсaњe) (1) Цeнтрaлнa Бoснe и Хeрцeгoвинe ћe нaкoн истeкa рoкa зa рeгистрaциjу бирaчa кojи сe рeгиструjу зa глaсaњe у ДКП БиХ, дoниjeти кoнaчну oдлуку o ДКП БиХ у кojимa ћe бити oргaнизoвaнo глaсaњe. (2) Држaвљaнимa БиХ кojи сe приjaвe зa глaсaњe личнo у ДКП БиХ из члaнa 1. oвe oдлукe, a у кojимa нe буду испуњeни услoви зa oргaнизoвaњe глaсaњa, oмoгућићe сe глaсaњe пoштoм. Члaн 4. (Ступaњe нa снaгу и oбjaвљивaњe) Oвa oдлукa ступa нa снaгу oсмoг дaнa oд дaнa oбjaвљивaњa у "Службeнoм глaснику БиХ", a oбjaвићe сe и у "Службeним нoвинaмa Федерације БиХ", "Службeнoм глaснику РС", "Службeнoм глaснику Брчкo дистриктa БиХ" и нa интeрнeт-стрaници Цeнтрaлнe избoрнe кoмисиje БиХ Брoj / марта гoдинe Сaрajeвo Зaмjeњуje прeдсjeдницу, члан Брaнкo Пeтрић, с. р. Na osnovu člana 1. i 20.12a Izbornog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 2/01, 7/02, 9/02, 20/02, 2/02, 4/04, 20/04, 2/0, 2/0, 6/0, 77/0, 11/06, 24/06, 2/07, /08, 2/10, 18/1, 7/14 i 1/16) i člana 18. Poslovnika Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 0/07, /09, 24/1 i 2/14), nakon konsultacije sa Ministarstvom vanjskih poslova Bosne i Hercegovine, Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine je na 8. sjednici, održanoj godine, donijela ODLUKU O DIPLOMATSKO-KONZULARNIM PREDSTAVNIŠTVIMA BOSNE I HERCEGOVINE, U KOJIMA SE PLANIRA ORGANIZOVANJE GLASANJA ZA OPĆE IZBORE GODINE Član 1. (Diplomatsko-konzularna predstavništva Bosne i Hercegovine u inostranstvu u kojim se planira organizovati glasanje) Na Općim izborima u Bosni i Hecegovini godine, za državljane Bosne i Hercegovine koji imaju biračko pravo, a nalaze se u inostranstvu, planira se organizovati glasanje u

27 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 27 slijedećim diplomatsko-konzularnim predstavništvima Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: DKP BiH): R/B Naziv države Naziv DKP BiH Grad u kojem se nalazi DKP BiH 1. Republika Austrija Ambasada BiH u Beču Beč Počasni konzulat BiH u Gracu Grac 2. Australija Ambasada BiH u Kamberi Kambera. Kraljevina Belgija Ambasada BiH u Briselu za Belgiju i Luksemburg Brisel 4. Crna Gora Ambasada BiH u Podgorici za Crnu Goru i Republiku Podgorica Albaniju. Češka Republika Ambasada BiH u Pragu za Češku i Slovačku Prag 6. Kraljevina Danska Ambasada BiH u Kopenhagenu Kopenhagen 7. Republika Francuska Ambasada BiH u Parizu Pariz 8. Kraljevina Holandija Ambasada BiH u Hagu Hag 9. Republika Hrvatska Ambasada BiH u Zagrebu Zagreb Ambasada BiH u Rimu Rim 10. Republika Italija Generalni konzulat BiH u Milanu Milano 11. Kanada Ambasada BiH u Otavi Otava 12. Mađarska Ambasada BiH u Budimpešti Budimpešta 1. Kraljevina Norveška Ambasada BiH u Oslu Oslo Ambasada BiH u Berlinu Berlin Generalni konzulat BiH u Minhenu Minhen 14. Savezna Republika Generalni konzulat BiH u Njemačka Štutgartu Štutgart Generalni konzulat BiH u Frankfurtu Frankfurt 1. SAD Ambasada BiH u Vašingtonu Vašington Generalni konzulat BiH u Čikagu Čikago 16. Republika Slovenija Ambasada BiH u Ljubljani Ljubljana 17. Republika Srbija Ambasada BiH u Beogradu Beograd 18. Kraljevina Španija Ambasada BiH u Madridu Madrid 19. Švicarska Ambasada BiH u Bernu Bern 20. Kraljevina Švedska Ambasada BiH u Štokholmu Štokholm 21. Republika Turska Generalni konzulat BiH u Istanbulu Istanbul 22. Velika Britanija Ambasada BiH u Londonu za Veliku Britaniju i Irsku London Član 2. (Broj i raspored biračkih mjesta u DKP BiH) Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine će posebnim propisom utvrditi tačan broj i raspored biračkih mjesta u DKP BiH, shodno broju birača registrovanih da glasaju lično u DKP BiH. Član. (Konačna odluka o DKP BiH u kojima će biti organizovano glasanje) (1) Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine će nakon isteka roka za registraciju birača koji se registruju za glasanje u DKP BiH, donijeti konačnu odluku o DKP BiH u kojima će biti organizovano glasanje. (2) Državljanima BiH koji se prijave za glasanje lično u DKP BiH iz člana 1. ove odluke, a u kojima ne budu ispunjeni uslovi za organizovanje glasanja, omogućit će se glasanje poštom. Član 4. (Stupanje na snagu i objavljivanje) Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a objavit će se i u "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku RS", "Službenom glasniku Brčko distrikta BiH" i na internetstranici Centralne izborne komisije BiH Broj / marta godine Sarajevo Zamjenjuje predsjednicu, član Branko Petrić, s. r. POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE 249 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 6. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 22. siječnja godine, donijelo je ODLUKU I. Lokalitet Vile Božić, Grad Banja Luka, koji se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 90, k.o. Banja Luka 7 (novi premjer), Grad Banja Luka, Republika Srpska, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima ("Službeni glasnik BiH", br. /02 i 1/0). II. Dobro iz točke I. ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika (u dalјnjem tekstu: Povjerenstvo). III. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne. IV. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavlјivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u slјedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović. Broj / siječnja godine Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva Radoje Vidović, v. r.

28 Broj 17 - Stranica 28 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 6. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 22. јануара године, донијела је ОДЛУКУ I Локалитет Виле Божић, Град Бања Лука, који се налази на простору означеном као к.ч. 90, к.о. Бања Лука 7 (нови премјер), Град Бања Лука, Република Српска, не испуњава Критеријуме за проглашење добара националним споменицима ("Службени гласник БиХ", бр. /02 и 1/0). II Добро из тачке I ове одлуке брише се са Листе петиција која се води у Комисији за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија). III Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне. IV Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић. Број / јануара године Сарајево Предсједавајући Комисије Радоје Видовић, с. р. 20 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 6. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 22. siječnja godine, donijelo je ODLUKU I. Javna česma Careve vode, Pale, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 04/71 (stari premjer), posjedovni list broj 696/1, k.o. Pale, općina Pale, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima ("Službeni glasnik BiH", br. /02 i 1/0). II. Dobro iz točke I. ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo). III. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne. IV. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović. Broj / siječnja godine Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva Radoje Vidović, v. r. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 6. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 22. januara godine, donijela je ODLUKU I. Lokalitet Vile Božić, Grad Banja Luka, koji se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 90, k.o. Banja Luka 7 (novi premjer), Grad Banja Luka, Republika Srpska, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima ("Službeni glasnik BiH", br. /02 i 1/0). II. Dobro iz tačke I ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika (u dalјnjem tekstu: Komisija). III. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne. IV. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavlјivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u slјedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović. Broj / januara godine Sarajevo Predsjedavajući Komisije Radoje Vidović, s. r. Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 6. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 22. јануара године, донијела је ОДЛУКУ I Јавна чесма Цареве воде, Пале, која се налази на простору означеном као к.ч. 04/71 (стари премјер), посједовни лист број 696/1, к.о. Пале, општина Пале, Република Српска, Босна и Херцеговина, не испуњава Критеријуме за проглашење добара националним споменицима ("Службени гласник БиХ", бр. /02 и 1/0). II Добро из тачке I ове одлуке брише се са Листе петиција која се води у Комисији за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија). III Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне. IV Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

29 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 29 Ову одлуку Комисија је донијело у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић. Број / јануара године Сарајево Предсједавајући Комисије Радоје Видовић, с. р. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 6. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 22. januara godine, donijela je ODLUKU I. Javna česma Careve vode, Pale, koja se nalazi na prostoru označenom kaok.č. 04/71 (stari premjer), posjedovni list broj 696/1, k.o. Pale, općina Pale, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima ("Službeni glasnik BiH", br. /02 i 1/0). II. Dobro iz tačke I ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija). III. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne. IV. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović. Broj / januara godine Sarajevo Predsjedavajući Komisije Radoje Vidović, s. r. 21 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 40. stavak (1) a) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 22. siječnja godine, donijelo je ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O PROGLAŠENJU KULTURNOG PEJZAŽA MEMORIJALNI KOMPLEKS MUZEJ "2. MAJ" U DRVARU NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE I. U Odluci o proglašenju kulturnog pejzaža memorijalni kompleks Muzej "2. maj" u Drvaru nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 14/12) u točki I. stavak 2. iza riječi: "naroda)" dodaje se zarez i briše rječica "i", a iza riječi "špilja" dodaju se riječi: "i mjesto i ostatci Spomenika žrtvama fašizma". U stavku. iza broja "40/44" dodaje se zarez i broj "41/78", a iza broja "27" dodaje se rječica "i" i broj "266". U stavku 4. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno". II. U točki II. stavak 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u dalјnjem tekstu: Vlada Federacije)" zamjenjuju se riječima: "Federacija Bosne i Hercegovine (u dalјnjem tekstu: Federacija)". U stavku 2. brišu se riječi: "i osigurati financijska sredstva". III. U točki III. briše se alineja 4. IV. Točka VI. mijenja se i glasi: "Ova odluka će se dostaviti mjerodavnom općinskom sudu radi upisa u zemlјišne knjige.". V. Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva ( VI. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne. VII. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavlјivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u slјedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović. Broj / siječnja godine Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva Radoje Vidović, v. r. Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 40. став (1) а) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 22. јануара године, донијела је ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О ПРОГЛАШЕЊУ КУЛТУРНОГ ПЕЈЗАЖА МЕМОРИЈАЛНИ КОМПЛЕКС МУЗЕЈ "2. МАЈ" У ДРВАРУ НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ I У Одлуци о проглашењу културног пејзажа меморијални комплекс Музеј "2. мај" у Дрвару националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 14/12) у тачки I став 2. иза ријечи: "народа)" додаје се зарез и брише рјечица ""и", а иза ријечи "пећине" додају се ријечи: "и мјесто и остаци Споменика жртвама фашизма". У ставу. иза броја "40/44" додаје се зарез и број "41/78", а иза броја "27" додаје се рјечица "и" и број "266". У ставу 4. иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у складу са". II У тачки II став 1. ријечи: "Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Влада Федерације)" замјењују се ријечима: "Федерација Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација)". У ставу 2. бришу се ријечи: "и обезбиједити финансијска средства".

30 Broj 17 - Stranica 0 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, III У тачки III брише се алинеја 4. IV Тачка VI мијења се и гласи: "Ова одлука ће се доставити надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.". V Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб-страници Комисије ( VI Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне. VII Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић. Број / јануара године Сарајево Предсједавајући Комисије Радоје Видовић, с. р. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 40. stav (1) a) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 22. januara godine, donijela je ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O PROGLAŠENJU KULTURNOG PEJZAŽA MEMORIJALNI KOMPLEKS MUZEJ "2. MAJ" U DRVARU NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE I. U Odluci o proglašenju kulturnog pejzaža memorijalni kompleks Muzej "2. maj" u Drvaru nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 14/12) u tački I stav 2. iza riječi: "naroda)" dodaje se zarez i briše rječica ""i", a iza riječi "pećine" dodaju se riječi: "i mjesto i ostaci Spomenika žrtvama fašizma". U stavu. iza broja "40/44" dodaje se zarez i broj "41/78", a iza broja "27" dodaje se rječica "i" i broj "266". U stavu 4. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa". II. U tački II stav 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u dalјem tekstu: Vlada Federacije)" zamjenjuju se riječima: "Federacija Bosne i Hercegovine (u dalјem tekstu: Federacija)". U stavu 2. brišu se riječi: "i osigurati finansijska sredstva". III. U tački III briše se alineja 4. IV. Tačka VI mijenja se i glasi: "Ova odluka će se dostaviti nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemlјišne knjige.". V. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije ( VI. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne. VII. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavlјivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u slјedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović. Broj / januara godine Sarajevo Predsjedavajući Komisije Radoje Vidović, s. r. AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE 22 Na temelju članka 28. stavak. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, /0, 4/04, 26/04, 7/04, 48/0, 2/06, 2/06, 4/09, 8/10, 40/12 i 9/17) i članka 12. stavak () Pravilnika o uslovima i načinu obavljanja internih konkursa, internih i eksternih premještaja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 62/10, 0/14 i 8/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO INTERNIM NATJEČAJIMA ZA VELJAČU GODINE I. 1. Lejla Mehanović Turić, postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik za cestovni prijevoz putnika i roba u Odsјеku za cestovni i željeznički promet Sektora za promet, Ministarstvo komunikacija i prometa BiH, počev od godine. 2. Državni službenik iz točke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. II. 1. Goran Ždrale, postavlja se na radno mjesto šef Regionalnog ureda Pale u Uredu BHMAC Banja Luka, Centar za uklanjanje mina u BiH, počev od godine. 2. Državni službenik iz točke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B4 platnog razreda državnih službenika. III. 1. Dejan Jovičić, postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik za financije u Jedinici za donatorsku koordinaciju, financije, nadzor i evaluaciju, Ured koordinatora za reformu javne uprave pri Uredu Predsjedatelja Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državni službenik iz točke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.

31 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 1. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. Broj / ožujka godine Sarajevo Direktor Neven Akšamija, v. r. На основу члана 28. став. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, /0, 4/04, 26/04, 7/04, 48/0, 2/06, 2/06, 4/09, 8/10, 40/12 и 9/17) и члана 12. став () Правилника о условима и начину обављања интерних конкурса, интерних и екстерних премјештаја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 62/10, 0/14 и 8/17), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује ПРЕГЛЕД ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО ИНТЕРНИМ ОГЛАСИМА ЗА ФЕБРУАР ГОДИНЕ I 1. Лејла Механовић Турић, поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник за друмски превоз путника и роба у Одсјеку за друмски и жељезнички транспорт Сектора за транспорт, Министарство комуникација и транспорта БиХ, почев од године. 2. Државни службеник из тачке 1. разрјешава се дужности државног службеника на досадашњем радном мјесту.. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. II 1. Горан Ждрале, поставља се на радно мјесто шеф Регионалне канцеларије Пале у Канцеларији БХМАЦ Бања Лука, Центар за уклањање мина у БиХ, почев од године. 2. Државни службеник из тачке 1. разрјешава се дужности државног службеника на досадашњем радном мјесту.. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б4 платног разреда државних службеника. III 1. Дејан Јовичић, поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник за финансије у Јединици за донаторску координацију, финансије, надзор и евалуацију, Уред координатора за реформу јавне управе при Канцеларији Предсједавајућег Савјета министара БиХ, почев од године. 2. Државни службеник из тачке 1. разрјешава се дужности државног службеника на досадашњем радном мјесту.. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. Број / марта године Сарајево Директор Невен Акшамија, с. р. Na osnovu člana 28. stav. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, /0, 4/04, 26/04, 7/04, 48/0, 2/06, 2/06, 4/09, 8/10, 40/12 i 9/17) i člana 12. stav () Pravilnika o uslovima i načinu obavljanja internih konkursa, internih i eksternih premještaja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 62/10, 0/14 i 8/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO INTERNIM OGLASIMA ZA FEBRUAR GODINE I. 1. Lejla Mehanović Turić, postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik za cestovni prijevoz putnika i roba u Odsјеku za cestovni i željeznički promet Sektora za promet, Ministarstvo komunikacija i prometa BiH, počev od godine. 2. Državni službenik iz tačke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. II. 1. Goran Ždrale, postavlja se na radno mjesto šef Regionalne kancelarije Pale u Kancelariji BHMAC Banja Luka, Centar za uklanjanje mina u BiH, počev od godine. 2. Državni službenik iz tačke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B4 platnog razreda državnih službenika. III. 1. Dejan Jovičić, postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik za finansije u Jedinici za donatorsku koordinaciju, finansije, nadzor i evaluaciju, Ured koordinatora za reformu javne uprave pri Uredu Predsjedavajućeg Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državni službenik iz tačke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. Broj / mart godine Sarajevo Direktor Neven Akšamija, s. r. 2 Na temelju članka 29. stavak (4) Odluke o načinu polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 4/10 i 10/12), a u svezi s člankom 28. stavak. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, /0, 4/04, 26/04, 7/04, 48/0, 2/06, 2/06, 4/09, 8/10, 40/12 i 9/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO JAVNIM NATJEČAJIMA ZA VELJAČU GODINE I. 1. Alenka Bruck, postavlja se na radno mjesto II tajnik u Uredu za odnose s javnošću - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B platnog razreda državnih službenika diplomatsko - konzularnog osoblja. II. 1. Jasmina Šabanović, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik za pravne poslove u Odsjeku za pravne i opće poslove Sektora za pravne i financijske poslove - Služba za zajedničke poslove institucija BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B platnog razreda državnih službenika.

32 Broj 17 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, III. 1. Vedrana Bosić, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik u Odjelu za prekogranične, međunarodne i posebne programe pomoći EU BiH Sektora za koordinaciju pomoći EU - Direkcija za europske integracije Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. IV. 1. Naida Dilić, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik u Odjelu za potporu sudjelovanja u Programima Zajednice Sektora za koordinaciju pomoći EU - Direkcija za europske integracije Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. V. 1. Suzana Mijatović, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za naobrazbu iz područja EI u Službi za promidžbu europskih integracija - Direkcija za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. VI. 1. Andrea Perc postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik za zaštitu tajnih podataka u Odsjeku za zaštitu podataka Ureda za profesionalne standarde, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. VII. 1. Jelena Ćosović postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za suradnju u Odsjeku za suradnju sa policijskim i drugim tijelima u BiH Sektora za koordinaciju i suradnju, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. VIII. 1. Jasmin Mahmudirović postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za normativno - pravne poslove u Odsjeku za normativno-pravne poslove Sektora za ljudske resurse, pravne, financijsko-materijalne poslove i pisarnicu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. IX. 1. Aida Mehić postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za pisarnicu i arhivu u Odsjeku za pisarnicu i arhivu Sektora za ljudske resurse, pravne, financijsko-materijalne poslove i pisarnicu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. X. 1. Sonja Govedarica postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik za interne propise i uskladbu u Odsjeku za normativno-pravne poslove Sektora za ljudske resurse, pravne, financijsko-materijalne poslove i pisarnicu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. XI. 1. Aleksandar Ostojić, postavlja se na radno mjesto III tajnik u Odsjeku za susjedne zemlje Sektora za bilateralne odnose - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B4 platnog razreda državnih službenika diplomatsko - konzularnog osoblja. XII. 1. Mario Prka postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za standardizaciju iz područja rada ISO/CEN u Odjeljenju za standardizaciju iz područja rada ISO/CEN Sektora za standarde, Institut za standardizaciju BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. XIII. 1. Miljan Vasković postavlja se na radno mjesto stručni suradnik za standardizaciju iz područja rada IEC/ITU/ CENELEC/ETSI u Odjeljenju za standardizaciju iz oblasti rada IEC/ITU/CENELEC/ETSI Sektora za standarde, Institut za standardizaciju BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. XIV. 1. Vanesa Tanović - Bešo postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik za sigurnost i zaštitu u Odjelu za informatiku Uprave za operacije, Granična policija BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B platnog razreda državnih službenika. XV. 1. Alma Huremović postavlja se na radno mjesto web administrator u Odjelu za informatiku Uprave za operacije, Granična policija BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika. XVI. 1. Davorin Penđer, postavlja se na radno mjesto viši stručni suradnik - web administrator - Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika. Broj / ožujka godine Sarajevo Direktor Neven Akšamija, v. r. На основу члана 29. став (4) Одлуке о начину полагања јавног и стручног испита ("Службени гласник БиХ", бр. 96/07, 4/10 и 10/12), а у вези са чланом 28. став. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, /0, 4/04, 26/04, 7/04, 48/0, 2/06, 2/06, 4/09, 8/10, 40/12 и 9/17), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује

33 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica ПРЕГЛЕД ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО ЈАВНИМ ОГЛАСИМА ЗА ФЕБРУАР ГОДИНЕ I 1. Аленка Бруцк, поставља се на радно мјесто II секретар у Канцеларији за односе са јавношћу - Министарство иностраних послова БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б платног разреда државних службеника дипломатско - конзуларног особља. II 1. Јасмина Шабановић, поставља се на радно мјесто стручни савјетник за правне послове у Одсјеку за правне и опште послове Сектора за правне и финансијске послове - Служба за заједничке послове институција БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б платног разреда државних службеника. III 1. Ведрана Босић, поставља се на радно мјесто стручни сарадник у Одсјеку за прекограничне, међународне и посебне програме помоћи ЕУ БиХ Сектора за координацију помоћи ЕУ - Дирекција за европске интеграције Савјета министара БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. IV 1. Наида Дилић, поставља се на радно мјесто стручни сарадник у Одсјеку за подршку учешћа у Програмима Заједнице Сектора за координацију помоћи ЕУ - Дирекција за европске интеграције Савјета министара БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. V 1. Сузана Мијатовић, поставља се на радно мјесто стручни сарадник за образовање из области ЕИ у Служби за промоцију европских интеграција - Дирекција за европске интеграције Савјета министара БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. VI 1. Андреа Перц поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник за заштиту тајних података у Одсјеку за заштиту података Канцеларија за професионалне стандарде, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. VII 1. Јелена Ћосовић поставља се на радно мјесто стручни сарадник за сарадњу у Одсјеку за сарадњу са полицијским и другим тијелима у БиХ Сектора за координацију и сарадњу, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. VIII 1. Јасмин Махмудировић поставља се на радно мјесто стручни сарадник за нормативно - правне послове у Одсјеку за нормативно-правне послове Сектора за људске ресурсе, правне, финансијско-материјалне послове и писарницу, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. IX 1. Аида Мехић поставља се на радно мјесто стручни сарадник за писарницу и архиву у Одсјеку за писарницу и архиву Сектора за људске ресурсе, правне, финансијско-материјалне послове и писарницу, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. X 1. Соња Говедарица поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник за интерне прописе и усклађивање у Одсјеку за нормативно-правне послове Сектора за људске ресурсе, правне, финансијско-материјалне послове и писарницу, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. XI 1. Александар Остојић, поставља се на радно мјесто III секретар у Одсјеку за сусједне земље Сектора за билатералне односе - Министарство иностраних послова БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б4 платног разреда државних службеника дипломатско - конзуларног особља. XII 1. Марио Прка поставља се на радно мјесто стручни сарадник за стандардизацију из области рада ИСО/ЦЕН у Одјељењу за стандардизацију из подручја рада ISO/CEN Сектора за стандарде, Институт за стандардизацију БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. XIII 1. Миљан Васковић поставља се на радно мјесто стручни сарадник за стандардизацију из области рада IEC/ITU/ CENELEC/ETSI у Одјељењу за стандардизацију из области рада IEC/ITU/CENELEC/ETSI Сектора за стандарде, Институт за стандардизацију БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. XIV 1. Ванеса Тановић - Бешо поставља се на радно мјесто стручни савјетник за сигурност и заштиту у Одсјеку за информатику Управе за операције, Гранична полиција БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б платног разреда државних службеника. XV 1. Алма Хуремовић поставља се на радно мјесто веб администратор у Одсјеку за информатику Управе за операције, Гранична полиција БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника. XVI 1. Даворин Пенђер, поставља се на радно мјесто виши стручни сарадник - wеб администратор - Генерални

34 Broj 17 - Stranica 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, секретаријат Савјета министара БиХ, почев од године. 2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника. Број / марта године Сарајево Директор Невен Акшамија, с. р. Na osnovu člana 29. stav (4) Odluke o načinu polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 4/10 i 10/12), a u vezi sa članom 28. stav. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, /0, 4/04, 26/04, 7/04, 48/0, 2/06, 2/06, 4/09, 8/10, 40/12 i 9/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO JAVNIM OGLASIMA ZA FEBRUAR GODINE I. 1. Alenka Bruck, postavlja se na radno mjesto II sekretar u Uredu za odnose sa javnošću - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B platnog razreda državnih službenika diplomatsko - konzularnog osoblja. II. 1. Jasmina Šabanović, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik za pravne poslove u Odsjeku za pravne i opće poslove Sektora za pravne i finansijske poslove - Služba za zajedničke poslove institucija BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B platnog razreda državnih službenika. III. 1. Vedrana Bosić, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik u Odsjeku za prekogranične, međunarodne i posebne programe pomoći EU BiH Sektora za koordinaciju pomoći EU - Direkcija za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. IV. 1. Naida Dilić, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik u Odsjeku za podršku učešća u Programima Zajednice Sektora za koordinaciju pomoći EU - Direkcija za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. V. 1. Suzana Mijatović, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za obrazovanje iz oblasti EI u Službi za promociju evropskih integracija - Direkcija za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. VI. 1. Andrea Perc postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik za zaštitu tajnih podataka u Odsjeku za zaštitu podataka Ureda za profesionalne standarde, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. VII. 1. Jelena Ćosović postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za saradnju u Odsjeku za saradnju sa policijskim i drugim tijelima u BiH Sektora za koordinaciju i saradnju, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. VIII. 1. Jasmin Mahmudirović postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za normativno - pravne poslove u Odsjeku za normativno-pravne poslove Sektora za ljudske resurse, pravne, finansijsko-materijalne poslove i pisarnicu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. IX. 1. Aida Mehić postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za pisarnicu i arhivu u Odsjeku za pisarnicu i arhivu Sektora za ljudske resurse, pravne, finansijsko-materijalne poslove i pisarnicu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. X. 1. Sonja Govedarica postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik za interne propise i usklađivanje u Odsjeku za normativno-pravne poslove Sektora za ljudske resurse, pravne, finansijsko-materijalne poslove i pisarnicu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. XI. 1. Aleksandar Ostojić, postavlja se na radno mjesto III sekretar u Odsjeku za susjedne zemlje Sektora za bilateralne odnose - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B4 platnog razreda državnih službenika diplomatsko - konzularnog osoblja. XII. 1. Mario Prka postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za standardizaciju iz područja rada ISO/CEN u Odjeljenju za standardizaciju iz područja rada ISO/CEN Sektora za standarde, Institut za standardizaciju BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. XIII. 1. Miljan Vasković postavlja se na radno mjesto stručni saradnik za standardizaciju iz oblasti rada IEC/ITU/ CENELEC/ETSI u Odjeljenju za standardizaciju iz oblasti rada IEC/ITU/CENELEC/ETSI Sektora za standarde, Institut za standardizaciju BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. XIV. 1. Vanesa Tanović - Bešo postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik za sigurnost i zaštitu u Odsjeku za informatiku

35 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Uprave za operacije, Granična policija BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B platnog razreda državnih službenika. XV. 1. Alma Huremović postavlja se na radno mjesto web administrator u Odsjeku za informatiku Uprave za operacije, Granična policija BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika. XVI. 1. Davorin Penđer, postavlja se na radno mjesto viši stručni saradnik - web administrator - Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH, počev od godine. 2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika. Broj / marta godine Sarajevo Direktor Neven Akšamija, s. r. USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 24 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 4611/1, rješavajući apelaciju Mire Badžar, na temelju članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 7. stavak (2) točka b) i članka 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 27. veljače godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Mire Badžar podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P Rev od 8. srpnja 201. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P Gž od 2. listopada godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P P od 12. ožujka godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Mira Badžar (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Banje Luke, koju zastupa Jasna Babić, odvjetnica iz Banje Luke, podnijela je 16. listopada 201. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 71 0 P Rev od 8. srpnja 201. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P Gž od 2. listopada godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 71 0 P P od 12. ožujka godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda, Milana Vujinovića (u daljnjem tekstu: prvotuženi), Nade Kapetanović (u daljnjem tekstu: drugotužena), Zvonka Savića (u daljnjem tekstu: trećetuženi), Ranka Savića (u daljnjem tekstu: četvrtotuženi), Vlade Savića (u daljnjem tekstu: petotuženi) i Radmile Soldat (u daljnjem tekstu: šestotužena zajedno tuženi) zatraženo je 11. siječnja godine da dostave odgovore na apelaciju.. Prvotuženi je dostavio odgovor 17. siječnja godine, Vrhovni sud 18. siječnja godine, Okružni sud 22. siječnja godine, Osnovni sud 24. siječnja godine i drugotužena 2. siječnja godine. Trećetuženi, četvrtotuženi, petotuženi i šestotužena nisu dostavili odgovore na apelaciju. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P P od 12. ožujka godine odbijen je apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se utvrdi ništavost ugovora o darovanju preciziran u presudi koji je zaključen 2. srpnja 200. godine između apelantice i Ilije Savića (u daljnjem tekstu: pravni prednik od trećetuženog do šestotužene) i kojim je apelantica darovala pravnom predniku od trećetuženog do šestotužene svoj stan u Banjoj Luci preciziran u presudi (u daljnjem tekstu: predmetni stan); zatim da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji nekretnina koji je zaključen 1. listopada 200. godine između pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene i drugotužene preciziran u presudi čiji je predmet bio predmetni stan; da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji nekretnina zaključen 7. kolovoza godine između drugotužene i prvotuženog preciziran u presudi čiji je predmet bio predmetni stan, uz obvezu prvotuženog da preda apelantici predmetni stan u posjed slobodan od osoba i stvari, s tim da se nalaže brisanje prava vlasništva prvotuženog na predmetnom stanu po osnovi ove presude i upis prava vlasništva u apelantičinu korist. Presudom je obvezana apelantica da prvotuženom naknadi troškove postupka u iznosu preciziranom u presudi. 6. U obrazloženju je navedeno da je na temelju dokaza preciziranih u presudi (među kojima je i apelantičin iskaz) utvrđeno da je apelantica bila nositeljica stanarskog prava na predmetnom stanu koji je i otkupila, te postala vlasnica stana; da je predmetni stan otkupila na način da je bila obvezana plaćati mjesečnu ratu od po 2,19 KM Fondu stanovanja Republike Srpske u roku od 20 godina; da je apelantica s pravnim prednikom od trećetuženog do šestotužene živjela godinama u izvanbračnoj zajednici; da je apelantica ugovorom o darovanju od 2. srpnja 200. godine poklonila predmetni stan pravnom predniku od trećetuženog do šestotužene koji je nakon toga otplatio preostali dio otkupne cijene stana; da je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene predmetni stan prodao drugotuženoj 200. godine, a pregovorima oko prodaje stana je prisustvovala i apelantica i dobrovoljno se iselila iz predmetnog stana nakon što je prodan; da je drugotužena nakon toga predmetni stan prodala prvotuženom godine koji se uknjižio kao vlasnik predmetnog stana i koji trenutno stan drži u posjedu; da se apelantica preselila u stan-garsonijeru čiji je vlasnik bio pravni prednik od trećetuženog do šestotužene; da su nakon smrti pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene godine zaostavštinu iza njega naslijedili tuženi od trećetuženog do šestotužene, s tim da je četvrtotuženi naslijedio stan-garsonijeru u koji se apelantica bila preselila nakon što je predmetni stan prodan i u kojem živi i sada; da je taj stan evidentiran i dalje kao vlasništvo pravnog prednika od

36 Broj 17 - Stranica 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, trećetuženog do šestotužene, a sve u dogovoru s tim tuženim; da apelantica u tužbi tvrdi da je niskog stupnja inteligencije, što je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene iskoristio i na prevaru od nje ishodio sporni ugovor o darovanju, pri čemu apelantica nije bila svjesna posljedica koje će po nju nastupiti zaključenjem tog ugovora, zbog čega smatra da je ugovor ništav. 7. S tim u svezi, Osnovni sud je naveo da je odredbama članka 26. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) propisano da bi se ugovor zaključio potrebno je da se ugovorne strane suglase o bitnim elementima ugovora, a odredbama članka 28. stavak 2. tog zakona da izjava volje za zaključenje ugovora mora biti učinjena slobodno i ozbiljno. Navedeno je da je člankom 10. istog zakona propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima ništav ako cilj povrijeđenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje nešto drugo. Osnovni sud je naveo da iz ovih odredbi proizlazi da je za punovažnost ugovora, pored bitnih elemenata za taj ugovor, potrebno i postojanje suglasnih i slobodno izraženih volja ugovarača za njegovo zaključenje jer odsustvo slobodno izražene volje jednog ili oba ugovarača čini ugovor ništavim, koji kao takav ne proizvodi pravno djelovanje od njegovog zaključenja (ex tunc). Osnovni sud je obrazložio da je, imajući u vidu utvrđene činjenice predmeta, a posebno da je apelantica izvršila svoju obvezu iz predmetnog ugovora i da kao ugovorna strana nije tražila poništenje, raskid ili izmjenu ovog ugovora u smislu odredbi ZOO-a kada je saznala da je, kako tvrdi, prevarena i da je bila u zabludi, već je nesporno prisustvovala pregovorima oko prodaje predmetnog stana drugotuženoj i dobrovoljno se iselila iz predmetnog stana, onda, prema mišljenju Osnovnog suda, proizlazi da je njezina izjava volje prilikom zaključenja spornog darovnog ugovora učinjena slobodno i ozbiljno, pogotovo ako se uzme u obzir da je apelantica u to vrijeme već duže živjela u izvanbračnim bliskim odnosima s pravnim prednikom od trećetuženog do šestotužene. 8. Dalje je navedeno da su sporni darovni ugovor vlastoručno potpisale obje ugovorne strane, da je ovjeren u sudu, da je u cijelosti ispunjena zakonska forma za njegovo zaključenje, kao i da je ugovor realiziran, slijedom čega, prema mišljenju tog suda, apelantica ničim nije dokazala da ne postoje svi elementi za punovažnost tog ugovora, niti je dokazala da je bilo mana volje kod bilo koje od ugovornih strana. Prema obrazloženju Osnovnog suda, u smislu navedenog neutemeljenim se ukazuju apelanticine tvrdnje da zbog ograničenih intelektualnih sposobnosti i njezinog psihičkog stanja nije znala šta potpisuje i kakve posljedice sporni ugovor o darovanju proizvodi jer se iz dostavljene apelantičine medicinske dokumentacije ne može utvrditi njezina poslovna nesposobnost ili ograničena poslovna sposobnost za poduzimanje ovih pravnih radnji, pogotovo što, prema obrazloženju tog suda, apelantičina medicinska dokumentacija nije izdana u razdoblju zaključenja spornog ugovora o darovanju nego tek 29. prosinca godine. Pored toga, navedeno je da se neutemeljenom ukazuje i apelantičina tvrdnja da ju je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene prevario prilikom zaključenja spornog ugovora o darovanju jer je obećao da će sporni ugovor pocijepati kada mu apelantica isplati otkupnu cijenu koju je on isplatio. Pri tom je Osnovni sud istaknuo da je apelantičino pravo prema ugovornoj strani da zbog mana volje zahtijeva poništenje spornog ugovora prestalo prije podnošenja tužbe (29. srpnja godine) jer je do podnošenja tužbe istekao zakonski objektivni rok od tri godine nakon zaključenja ovog ugovora propisan člankom 117. ZOO-a. 9. Osnovni sud je naveo da je također neutemeljen i apelantičin navod da sporni ugovor o darovanju nije pravno valjan jer nije došlo do predaje u posjed predmetnog stana pravnom predniku od trećetuženog do šestotužene jer, kako je obrazložio taj sud, apelantica nije dokazala da on nije ušao u posjed ovog stana, pogotovo ako se uzme u obzir da je s apelanticom živio u izvanbračnoj zajednici. Prema mišljenju tog suda, predaja u posjed predmetnog stana nije ni bitan element pravne valjanosti spornog ugovora. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je donio presudu kao u dispozitivu. 10. Protiv navedene presude apelantica je podnijela žalbu Okružnom sudu koji je Presudom broj 71 0 P Gž od 2. listopada godine odbio žalbu i potvrdio prvostupanjsku presudu. Presudom je odbijen zahtjev prvotuženog za naknadu troškova sastavljanja odgovora na žalbu. U obrazloženju je ponovljeno utvrđeno činjenično stanje i pravni stav prvostupanjskog suda te zaključeno da ih prihvaća i Okružni sud u cijelosti, zbog čega žalbu smatra neutemeljenom. 11. Protiv navedene presude apelantica je izjavila reviziju Vrhovnom sudu koji je Presudom broj 71 0 P Rev od 8. srpnja 201. godine reviziju odbio kao neutemeljenu. U obrazloženju je navedeno da je pravilan stav nižestupanjskih sudova da su sporni ugovor o darovanju, a slijedom toga i naknadno zaključeni ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, pravno valjani i da proizvode pravno djelovanje jer su zaključeni shodno relevantnim odredbama ZOO-a (članak 26.) i relevantnim odredbama Zakona o prometu nekretnina (članak 9. stavak 2. tog Zakona), zbog čega je, prema mišljenju tog suda, irelevantno jesu li ugovorne strane izvršile obveze koje nastaju iz ugovora. Navedeno je da je u ovom predmetu apelantica tvrdila da je prilikom zaključenja ovog ugovora bilo mana volje na njezinoj strani, odnosno da ju je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene prevario, iz čega, prema mišljenju tog suda, proizlazi da navedeni ugovor nije ništav, već rušljiv. S tim u svezi je navedeno da je odredbama članka 6. stavak 1. ZOO-a propisano da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u namjeri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtijevati poništenje ugovora i onda kada zabluda nije bitna, te da je člankom 62. istog Zakona propisano da se kod ugovora bez naknade bitnom zabludom smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obveze. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, ovakvom zakonskom odredbom ovlašten je poklonodavac da pobija ugovor o poklonu kada ga je potpisao u zabludi o motivu (pobudi), a ta zabluda je bila od odlučujućeg značaja za davanje poklona, ali sve ovo u roku od godinu dana od saznanja za rušljivost (članak 117. stavak 1. ZOO-a), s tim da to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (stavak 2. istog članka). Vrhovni sud je istaknuo da je nesporno da je apelantica propustila navedene rokove za pobijanje ugovora zbog mana volje jer to nije ni tražila nego je tražila da se utvrdi da su ugovori ništavi u smislu odredbi članka 10. ZOO-a. 12. Vrhovni sud je istaknuo da su neutemeljeni revizijski prigovori da su sudovi pogrešno ocijenili iskaz poimenično navedenog svjedoka i psihijatrijsku i psihološku procjenu apelantičinog stanja, s obzirom na to da iz, kako je obrazloženo, iskaza navedenog svjedoka, a i nalaza psihijatra i psihologa, proizlazi da je apelantica osoba ograničene inteligencije, što, prema mišljenju tog suda, nije dovoljan razlog da se predmetni ugovor o darovanja smatra ništavim imajući uvidu da apelantica nije dokazala da u vrijeme njegovog zaključenja nije bila poslovno sposobna. Vrhovni sud je naveo da iz činjenica predmeta proizlazi da se apelantica do 29. prosinca godine kada je urađena njezina psihološka i psihijatrijska procjena nije ni javljala psihijatru niti psihologu niti su na bilo kakav način kod nje bili vidljivi problemi takve vrste. Prema obrazloženju, s obzirom na navedeno te da je apelantica sporni ugovor zaključila 200. godine, prema mišljenju tog suda, pravilan je zaključak nižestupanjskih sudova da apelantica nije dokazala da je u vrijeme zaključivanja tog ugovora bila nesposobna za

37 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 7 rasuđivanje. Konačno, navedeno je i da apelantica u reviziji pogrešno navodi da je istjerana iz predmetnog stana jer iz utvrđenih činjenica predmeta nedvosmisleno proizlazi da se ona dobrovoljno iselila iz predmetnog stana i preselila u garsonijeru koju treba, u dogovoru sa tuženim od trećetuženog do šestotužene, doživotno koristiti, što i čini. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je donio presudu kao u dispozitivu. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 1. Apelantica smatra da su joj osporenim presudama prekršeni pravo na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo na dom iz članka II/.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Kršenje navedenih prava apelantica vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. Navodi da je osoba smanjenih intelektualnih sposobnosti i da je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene iskoristio tu činjenicu i na prevaru joj uzeo stan obećavajući joj da će kad mu apelantica otplati novčani iznos koji je dao za otkup predmetnog stana pocijepati ugovor o darovanju, zbog čega smatra da je sporni ugovor, a nakon njega i svi ugovori koji su slijedili, ništavan. Navodi i da bi redovni sudovi došli do istog zaključka da su pravilno ocijenili provedene dokaze te da ne bi zaključili da je ona dobrovoljno zaključila sporni ugovor i iselila iz predmetnog stana. Apelantica smatra da sudovi nisu dali pravilnu ocjenu svakog od provedenih dokaza, niti su uzeli u obzir da iz iskaza poimenično navedenih svjedoka proizlazi da je u spornom stanu živjela sama dok nije istjerana iz stana. Smatra i da je nedvosmisleno dokazala da je ugovor zaključen bez njezine dobre volje, te da, suprotno zaključcima redovnih sudova, iz nalaza i mišljenja vještaka psihijatra i psihologa proizlazi da je smanjene inteligencije i da pri tom nije bitno što taj nalaz datira iz godine a ne 200. godine kada je sporni ugovor zaključen, te da je činjenica da su anksioznost i tjeskoba vidljive i iz iskaza svjedoka. Također navodi da sporni ugovor nikada nije realiziran jer pravni prednik od trećetuženog do šestotužene nikada nije ušao u posjed predmetnog stana, što samo po sebi, prema njezinom mišljenju, taj ugovor čini nepostojećim, a sama činjenica da se upisao kao vlasnik ne predstavlja dokaz valjanosti ugovora, već samo legalizaciju prevare. Zbog toga smatra da joj je prekršeno i pravo na dom jer je na silu istjerana iz stana čija je vlasnica. Smatra i da je bila u neravnopravnom položaju s tuženim i da su sudovi prema njoj postupali pristrano jer je supruga jednog od tuženih visokopozicionirana u sudskom sustavu. b) Odgovor na apelaciju 14. Vrhovni sud je naveo da nije bilo kršenja prava na koja se apelantica poziva i da je apelacija neutemeljena jer apelantica u tijeku postupka pred redovnim sudovima niti jednim dokazom nije učinila vjerojatnim svoje tvrdnje. 1. Okružni sud je naveo da je apelacija neutemeljena i da ju treba odbiti. 16. Osnovni sud je naveo da nije bilo kršenja prava na koja se apelantica poziva te da je apelacija neutemeljena. 17. Prvotuženi je naveo da smatra da su apelacijski navodi neutemeljeni i da su usmjereni isključivo ka odugovlačenju postupka i remećenju njegovog prava na mirno stanovanje. 18. Drugotužena je navela da su redovni sudovi donijeli pravilne i zakonite odluke te da je stan kupila na temelju ispravne dokumentacije, zbog čega smatra da je apelacija neutemeljena. V. Relevantni propisi 19. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 9/8, 4/89, 7/89 i "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/9, /96, 9/0 i 74/04) relevantne odredbe glase: Član 26. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Član 28. stav 2. 2) Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno. Član 62. Kod ugovora bez naknade bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze. Član 6. st. 1. i 2. 1) Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna. 2) Strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete. Član 10. 1) Ugovor, koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. 2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. Član 111. Ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno. Član 112. stav 1. 1) Ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može tražiti da se ugovor poništi. Član ) Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. 2) To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. 20. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) relevantne odredbe glase: Član 7. stav 1. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno. VI. Dopustivost 21. U skladu sa člankom VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 22. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv

38 Broj 17 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 2. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P Rev od 8. srpnja 201. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 18. kolovoza 201. godine, a apelacija je podnesena 16. listopada 201. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. () i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena. 24. Imajući u vidu odredbe članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), () i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 2. Apelantica pobija navedene presude tvrdeći da su tim presudama prekršena njezina prava iz članka II/.(e), (k) i (f) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 6. stavak 1, članka 8. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 26. Članak II/. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. [ ] 28. Ustavni sud, prije svega, ističe da se predmetni postupak odnosi na pitanje ništavosti ugovora o darovanju koji je apelantica zaključila s pravnim prednikom od trećetuženog do šestotužene, kao i ugovora koji su nakon toga zaključeni, čiji je predmet bio predmetni stan, dakle, nesporno je da se radi o predmetu građanskopravne prirode, te stoga apelantica uživa garancije prava na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 29. Apelantica ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava u okviru redovnih sudova koji su na sve tri instance odbili njezin tužbeni zahtjev u cijelosti. S tim u svezi, Ustavni sud, prije svega, naglašava da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 0. lipnja 200. godine, aplikacija broj 6167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 200. godine, aplikacija broj 194/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. 0. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stajalištu, može, izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 11/04 od 22. travnja 200. godine, stavak 26.) upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 129/0 od 12. rujna godine, točka 2. i dalje). Imajući u vidu navedeno i navode iz apelacije, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati je li osporena odluka zasnovana na proizvoljnoj primjeni materijalnog ili procesnog prava. 1. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi odbili apelantičin tužbeni zahtjev za proglašavanje ništavim ugovora o darovanju čiji je predmet bio predmetni stan. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je citiranim odredbama čl. 10. i 111. ZOO-a propisano što se smatra ništavim a šta rušljivim ugovorom. Iz stanja predmetnog spisa, u svezi s navedenim, proizlazi da su redovni sudovi utvrdili da se apelantica u tužbenom zahtjevu i u postupku pred tim sudovima pozivala na postojanje mana volje prilikom zaključenja spornog darovnog ugovora i prevaru pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene i zbog toga tražila da redovni sudovi utvrde da je sporni darovni ugovor (a samim tim i nakon njega zaključeni kupoprodajni ugovor čiji je predmet bio predmetni stan) ništav, umjesto da je tražila da se ugovor proglasi rušljivim, što je mogla učiniti pravodobno podnesenom tužbom. Pri tom su redovni sudovi utvrdili da apelantica u tijeku postupka niti jednim provedenim dokazom nije uspjela dokazati (čl. 7. i 8. ZPP) da je u vrijeme zaključenja spornog ugovora bila poslovno nesposobna odnosno nesposobna da shvati posljedice zaključenja tog ugovora, da je dobrovoljno napustila predmetni stan i sudjelovala u pregovorima oko njegove prodaje, te se preselila u stan pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene u kojem i sada živi shodno dogovoru sa tim tuženima. 2. Dovodeći u kontekst utvrđeno činjenično stanje i navedene zaključke redovnih sudova sa citiranim odredbama ZOO-a i ZPP, Ustavni sud smatra da nema ništa što bi ukazivalo da su navedeni sudovi proizvoljno primijenili materijalno ili procesno pravo niti je apelantica ovakve zaključke redovnih sudova svojim navodima dovela u pitanje. Osim toga, iz prezentiranih činjenica predmeta ne proizlazi da je u konkretnom slučaju došlo do narušavanja načela jednakosti stranaka u postupku pred redovnim sudovima niti da su redovni sudovi postupali pristrano. Također, suprotno apelantičinim navodima, nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi ocijenili dokaze na apelantičinu štetu, da nisu proveli sve dokaze relevantne za donošenje odluka ili da nisu svaki dokaz ocijenili ponaosob i međusobno povezane, niti je apelantica u apelacijskim navodima ponudila prihvatljive argumente u smislu dokazivanja ovih svojih tvrdnji. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra da su osporene presude u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, zbog čega su apelantičini navodi neutemeljeni.. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nema kršenja apelantičinog prava na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

39 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 9 Ostali navodi 4. Apelantica smatra da su joj osporenim odlukama prekršeni i pravo na imovinu i pravo na dom. Navode o kršenju ovih prava apelantica vezuje za navode o kršenju prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke utvrdio da nije bilo kršenja prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema kršenja ni prava na imovinu iz članka II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao ni prava na dom iz članka II/.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Pri tom Ustavni sud zapaža i da iz provedenih dokaza, kako je već ranije rečeno, proizlazi da je apelantica dobrovoljno napustila predmetni stan, čime je izgubila faktičku vezu sa spornim stanom, koja bi bila takve prirode i intenziteta da bi se taj stan mogao smatrati njezinim domom, te je na taj način sporni stan prestao biti njezin dom. Apelantica se, kako su utvrdili redovni sudovi, nakon dobrovoljnog napuštanja predmetnog stana preselila u drugi stan (vlasništvo poklonoprimca odnosno njegovih nasljednika) u kojem i danas živi i koji prema svim činjenicama predmeta predstavlja njezin dom. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra i ove apelantičine navode neutemeljenim. VIII. Zaključak. Nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno i procesno pravo kada su odbili apelantičin tužbeni zahtjev da se sporni ugovor o darovanju (a slijedom toga i kupoprodajni ugovori zaključeni nakon tog ugovora) proglasi ništavim budući da apelantica niti jednim argumentom ili dokazom koji je provela u postupku nije dovela u pitanje zaključke redovnih sudova. 6. Nema kršenja prava na imovinu iz članka II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao ni prava na dom iz članka II/.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije kada apelantica navode o kršenju ovih prava vezuje za navode o kršenju prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje nije prekršeno, te kada je apelantica dobrovoljno napustila predmetni stan i preselila se u drugi. 7. Na temelju članka 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 8. Prema članku VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 4611/1, рјешавајући апелацију Мире Баџар, на основу члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине, члана 7 став (2) тачка б) и члана 9 ст. (1) и () Правила Уставног суда Босне и Херцеговине пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 27. фебруара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Мире Баџар поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 71 0 П Рев од 8. јула 201. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П Гж од 2. октобра године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци број 71 0 П П од 12. марта године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Мира Баџар (у даљњем тексту: апеланткиња) из Бање Луке, коју заступа Јасна Бабић, адвокат из Бање Луке, поднијела је 16. октобра 201. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 71 0 П Рев од 8. јула 201. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 71 0 П Гж од 2. октобра године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) број 71 0 П П од 12. марта године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда, Милана Вујиновића (у даљњем тексту: првотужени), Наде Капетановић (у даљњем тексту: друготужена), Звонка Савића (у даљњем тексту: трећетужени), Ранка Савића (у даљњем тексту: четвртотужени), Владе Савића (у даљњем тексту: петотужени) и Радмиле Солдат (у даљњем тексту: шестотужена заједно тужени) затражено је 11. јануара године да доставе одговоре на апелацију.. Првотужени је доставио одговор 17. јануара године, Врховни суд 18. јануара године, Окружни суд 22. јануара године, Основни суд 24. јануара године и друготужена 2. јануара године. Трећетужени, четвртотужени, петотужени и шестотужена нису доставили одговоре на апелацију. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произлазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.. Пресудом Основног суда број 71 0 П П од 12. марта године одбијен је апеланткињин тужбени захтјев којим је тражила да се утврди ништавост уговора о даровању прецизиран у пресуди који је закључен 2. јула 200. године између апеланткиње и Илије Савића (у даљњем тексту: правни предник од трећетуженог до шестотужене) и којим је апеланткиња даровала правном преднику од трећетуженог до шестотужене свој стан у Бањој Луци прецизиран у пресуди (у даљњем тексту: предметни стан); затим да се утврди ништавост уговора о купопродаји непокретности који је закључен 1. октобра 200. године између правног предника од трећетуженог до шестотужене и друготужене прецизиран у пресуди чији је предмет био предметни стан; да се утврди ништавост уговора о купопродаји непокретности закључен 7. августа године између друготужене и првотуженог прецизиран у пресуди чији је предмет био предметни стан, уз обавезу првотуженог да преда апеланткињи предметни стан у посјед слободан од лица и ствари, с тим да се налаже брисање права својине

40 Broj 17 - Stranica 40 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, првотуженог на предметном стану по основу ове пресуде и упис права својине у апеланткињину корист. Пресудом је обавезана апеланткиња да првотуженом накнади трошкове поступка у износу прецизираном у пресуди. 6. У образложењу је наведено да је на основу доказа прецизираних у пресуди (међу којима је и апеланткињин исказ) утврђено да је апеланткиња била носилац станарског права на предметном стану који је и откупила, те постала власница стана; да је предметни стан откупила на начин да је била обавезана да плаћа мјесечну рату од по 2,19 КМ Фонду становања Републике Српске у року од 20 година; да је апеланткиња с правним предником од трећетуженог до шестотужене живјела годинама у ванбрачној заједници; да је апеланткиња уговором о даровању од 2. јула 200. године поклонила предметни стан правном преднику од трећетуженог до шестотужене који је након тога отплатио преостали дио откупне цијене стана; да је правни предник од трећетуженог до шестотужене предметни стан продао друготуженој 200. године, а преговорима око продаје стана је присуствовала и апеланткиња и добровољно се иселила из предметног стана након што је продат; да је друготужена након тога предметни стан продала првотуженом године који се укњижио као власник предметног стана и који тренутно стан држи у посједу; да се апеланткиња преселила у стан-гарсонијеру чији је власник био правни предник од трећетуженог до шестотужене; да су након смрти правног предника од трећетуженог до шестотужене године заоставштину иза њега наслиједили тужени од трећетуженог до шестотужене, с тим да је четвртотужени наслиједио стангарсонијеру у који се апеланткиња била преселила након што је предметни стан продан и у којем живи и сада; да је тај стан евидентиран и даље као својина правног предника од трећетуженог до шестотужене, а све у договору с тим туженим; да апеланткиња у тужби тврди да је ниског степена интелигенције, што је правни предник од трећетуженог до шестотужене искористио и на превару од ње исходио спорни уговор о даровању, при чему апеланткиња није била свјесна посљедица које ће по њу наступити закључењем тог уговора, због чега сматра да је уговор ништав. 7. С тим у вези, Основни суд је навео да је одредбама члана 26 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) прописано да би се уговор закључио потребно је да се уговорне стране сагласе о битним елементима уговора, а одредбама члана 28 став 2 тог закона да изјава воље за закључење уговора мора бити учињена слободно и озбиљно. Наведено је да је чланом 10 истог закона прописано да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима ништав ако циљ повријеђеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује нешто друго. Основни суд је навео да из ових одредби произлази да је за пуноважност уговора, поред битних елемената за тај уговор, потребно и постојање сагласних и слободно изражених воља уговарача за његово закључење јер одсуство слободно изражене воље једног или оба уговарача чини уговор ништавим, који као такав не производи правно дјеловање од његовог закључења (ex tunc). Основни суд је образложио да је, имајући у виду утврђене чињенице предмета, а посебно да је апеланткиња извршила своју обавезу из предметног уговора и да као уговорна страна није тражила поништење, раскид или измјену овог уговора у смислу одредби ЗОО-а када је сазнала да је, како тврди, преварена и да је била у заблуди, већ је неспорно присуствовала преговорима око продаје предметног стана друготуженој и добровољно се иселила из предметног стана, онда, према мишљењу Основног суда, произлази да је њена изјава воље приликом закључења спорног даровног уговора учињена слободно и озбиљно, поготово ако се узме у обзир да је апеланткиња у то вријеме већ дуже живјела у ванбрачним блиским односима с правним предником од трећетуженог до шестотужене. 8. Даље је наведено да су спорни даровни уговор својеручно потписале обје уговорне стране, да је овјерен у суду, да је у цијелости испуњена законска форма за његово закључење, као и да је уговор реализован, слиједом чега, према мишљењу тог суда, апеланткиња ничим није доказала да не постоје сви елементи за пуноважност тог уговора, нити је доказала да је било мана воље код било које од уговорних страна. Према образложењу Основног суда, у смислу наведеног неоснованим се указују апеланткињине тврдње да због ограничених интелектуалних способности и њеног психичког стања није знала шта потписује и какве посљедице спорни уговор о даровању производи јер се из достављене апеланткињине медицинске документације не може утврдити њена пословна неспособност или ограничена пословна способност за предузимање ових правних радњи, поготово што, према образложењу тог суда, апеланткињина медицинска документација није издата у периоду закључења спорног уговора о даровању него тек 29. децембра године. Поред тога, наведено је да се неоснованом указује и апеланткињина тврдња да је правни предник од трећетуженог до шестотужене преварио приликом закључења спорног уговора о даровању јер је обећао да ће спорни уговор поцијепати када му апеланткиња исплати откупну цијену коју је он исплатио. При том је Основни суд истакао да је апеланткињино право према уговорној страни да због мана воље захтијева поништење спорног уговора престало прије подношења тужбе (29. јула године) јер је до подношења тужбе истекао законски објективни рок од три године након закључења овог уговора прописан чланом 117 ЗОО-а. 9. Основни суд је навео да је такође неоснован и апеланткињин навод да спорни уговор о даровању није правно ваљан јер није дошло до предаје у посјед предметног стана правном преднику од трећетуженог до шестотужене јер, како је образложио тај суд, апеланткиња није доказала да он није ушао у посјед овог стана, поготово ако се узме у обзир да је с апеланткињом живио у ванбрачној заједници. Према мишљењу тог суда, предаја у посјед предметног стана није ни битан елемент правне ваљаности спорног уговора. Имајући у виду наведено, Основни суд је донио пресуду као у диспозитиву. 10. Против наведене пресуде апеланткиња је поднијела жалбу Окружном суду који је Пресудом број 71 0 П Гж од 2. октобра године одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду. Пресудом је одбијен захтјев првотуженог за накнаду трошкова састављања одговора на жалбу. У образложењу је поновљено утврђено чињенично стање и правни став првостепеног суда те закључено да их прихвата и Окружни суд у цијелости, због чега жалбу сматра неоснованом. 11. Против наведене пресуде апеланткиња је изјавила ревизију Врховном суду који је Пресудом број 71 0 П Рев од 8. јула 201. године ревизију одбио као неосновану. У образложењу је наведено да је правилан став нижестепених судова да су спорни уговор о даровању, а слиједом тога и накнадно закључени уговор о купопродаји предметног стана, правно ваљани и да производе правно дејство јер су закључени сходно релевантним одредбама ЗОО-а (члан 26) и релевантним одредбама Закона о промету непокретности (члан 9 став 2 тог закона), због чега је, према мишљењу тог суда, ирелевантно да ли су уговорне стране

41 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 41 извршиле обавезе које настају из уговора. Наведено је да је у овом предмету апеланткиња тврдила да је приликом закључења овог уговора било мана воље на њеној страни, односно да је правни предник од трећетуженог до шестотужене преварио, из чега, према мишљењу тог суда, произлази да наведени уговор није ништав, већ рушљив. С тим у вези је наведено да је одредбама члана 6 став 1 ЗОО-а прописано да ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намјери да је тиме наведе на закључење уговора, друга страна може захтијевати поништење уговора и онда када заблуда није битна, те да је чланом 62 истог закона прописано да се код уговора без накнаде битном заблудом сматра и заблуда о побуди која је била одлучна за преузимање обавезе. Према образложењу Врховног суда, оваквом законском одредбом овлашћен је поклонодавац да побија уговор о поклону када га је потписао у заблуди о мотиву (побуди), а та заблуда је била од одлучујућег значаја за давање поклона, али све ово у року од годину дана од сазнања за рушљивост (члан 117 став 1 ЗООа), с тим да то право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора (став 2 истог члана). Врховни суд је истакао да је неспорно да је апеланткиња пропустила наведене рокове за побијање уговора због мана воље јер то није ни тражила него је тражила да се утврди да су уговори ништави у смислу одредби члана 10 ЗОО-а. 12. Врховни суд је истакао да су неосновани ревизиони приговори да су судови погрешно оцијенили исказ поименично наведеног свједока и психијатријску и психолошку процјену апеланткињиног стања, с обзиром на то да из, како је образложено, исказа наведеног свједока, а и налаза психијатра и психолога, произлази да је апеланткиња лице ограничене интелигенције, што, према мишљењу тог суда, није довољан разлог да се предметни уговор о даровања сматра ништавим имајући увиду да апеланткиња није доказала да у вријеме његовог закључења није била пословно способна. Врховни суд је навео да из чињеница предмета произлази да се апеланткиња до 29. децембра године када је урађена њена психолошка и психијатријска процјена није ни јављала психијатру нити психологу нити су на било какав начин код ње били видљиви проблеми такве врсте. Према образложењу, с обзиром на наведено те да је апеланткиња спорни уговор закључила 200. године, према мишљењу тог суда, правилан је закључак нижестепених судова да апеланткиња није доказала да је у вријеме закључивања тог уговора била неспособна за расуђивање. Коначно, наведено је и да апеланткиња у ревизији погрешно наводи да је истјерана из предметног стана јер из утврђених чињеница предмета недвосмислено произлази да се она добровољно иселила из предметног стана и преселила у гарсонијеру коју треба, у договору са туженим од трећетуженог до шестотужене, доживотно користити, што и чини. Имајући у виду наведено, Врховни суд је донио пресуду као у диспозитиву. IV. Апелација а) Наводи из апелације 1. Апеланткиња сматра да су јој оспореним пресудама прекршени право на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право на дом из члана II/ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. Кршење наведених права апеланткиња види у произвољној примјени материјалног и процесног права. Наводи да је лице смањених интелектуалних способности и да је правни предник од трећетуженог до шестотужене искористио ту чињеницу и на превару јој узео стан обећавајући јој да ће кад му апеланткиња отплати новчани износ који је дао за откуп предметног стана поцијепати уговор о даровању, због чега сматра да је спорни уговор, а након њега и сви уговори који су слиједили, ништаван. Наводи и да би редовни судови дошли до истог закључка да су правилно оцијенили спроведене доказе те да не би закључили да је она добровољно закључила спорни уговор и иселила из предметног стана. Апеланткиња сматра да судови нису дали правилну оцјену сваког од спроведених доказа, нити су узели у обзир да из исказа поименично наведених свједока произлази да је у спорном стану живјела сама док није истјерана из стана. Сматра и да је недвосмислено доказала да је уговор закључен без њене добре воље, те да, супротно закључцима редовних судова, из налаза и мишљења вјештака психијатра и психолога произлази да је смањене интелигенције и да при том није битно што тај налаз датира из године а не 200. године када је спорни уговор закључен, те да је чињеница да су анксиозност и тјескоба видљиве и из исказа свједока. Такође наводи да спорни уговор никада није реализован јер правни предник од трећетуженог до шестотужене никада није ушао у посјед предметног стана, што само по себи, према њеном мишљењу, тај уговор чини непостојећим, а сама чињеница да се уписао као власник не представља доказ ваљаности уговора, већ само легализацију преваре. Због тога сматра да јој је прекршено и право на дом јер је на силу истјерана из стана чија је власница. Сматра и да је била у неравноправном положају с туженим и да су судови према њој поступали пристрасно јер је супруга једног од тужених на високој позицији у судском систему. б) Одговор на апелацију 14. Врховни суд је навео да није било кршења права на која се апеланткиња позива и да је апелација неоснована јер апеланткиња у току поступка пред редовним судовима нити једним доказом није учинила вјероватним своје тврдње. 1. Окружни суд је навео да је апелација неоснована и да је треба одбити. 16. Основни суд је навео да није било кршења права на која се апеланткиња позива те да је апелација неоснована. 17. Првотужени је навео да сматра да су апелациони наводи неосновани и да су усмјерени искључиво ка одуговлачењу поступка и ремећењу његовог права на мирно становање. 18. Друготужена је навела да су редовни судови донијели правилне и законите одлуке те да је стан купила на основу исправне документације, због чега сматра да је апелација неоснована. V. Релевантни прописи 19. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 9/8, 4/89, 7/89 и "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/9, /96, 9/0 и 74/04) релевантне одредбе гласе: Члан 26. Уговор је закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора. Члан 28. став 2. 2) Изјава воље мора да буде учињена слободно и озбиљно.

42 Broj 17 - Stranica 42 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Члан 62. Код уговора без накнаде битном заблудом се сматра и заблуда о побуди која је била одлучна за преузимање обавезе. Члан 6. ст. 1. и 2. 1) Ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора, друга страна може захтевати поништај уговора и онда кад заблуда није битна. 2) Страна која је закључила уговор под преваром има право да захтева накнаду претрпљене штете. Члан 10. 1) Уговор, који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго. 2) Ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће одговарајуће последице. Члан 111. Уговор је рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено. Члан 112. став 1. 1) Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена може тражити да се уговор поништи. Члан ) Право захтевати поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде. 2) То право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора. 20. У Закону о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 и 61/1) релевантне одредбе гласе: Члан 7. став 1. Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се утврђују те чињенице. Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво оцијенити сваки доказ засебно и све доказе заједно. VI. Допустивост 21. У складу са чланом VI/б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 22. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 2. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 71 0 П Рев од 8. јула 201. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 18. августа 201. године, а апелација је поднесена 16. октобра 201. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. () и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 24. Имајући у виду одредбе члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), () и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 2. Апеланткиња побија наведене пресуде тврдећи да су тим пресудама прекршена њена права из члана II/е), к) и ф) Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1, члана 8 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 26. Члан II/ Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. [ ] 28. Уставни суд, прије свега, истиче да се предметни поступак односи на питање ништавости уговора о даровању који је апеланткиња закључила с правним предником од трећетуженог до шестотужене, као и уговора који су након тога закључени, чији је предмет био предметни стан, дакле, неспорно је да се ради о предмету грађанскоправне природе, те стога апеланткиња ужива гаранције права на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 29. Апеланткиња указује на произвољну примјену материјалног и процесног права у оквиру редовних судова који су на све три инстанце одбили њен тужбени захтјев у цијелости. С тим у вези, Уставни суд, прије свега, наглашава да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 0. јуна 200. године, апликација број 6167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 200. године, апликација број 194/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде

43 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 4 уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима. 0. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може, изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 11/04 од 22. априла 200. године, став 26) упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 129/0 од 12. септембра године, тачка 2 и даље). Имајући у виду наведено и наводе из апелације, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли је оспорена одлука заснована на произвољној примјени материјалног или процесног права. 1. У конкретном случају Уставни суд запажа да су редовни судови одбили апеланткињин тужбени захтјев за проглашавање ништавим уговора о даровању чији је предмет био предметни стан. С тим у вези, Уставни суд запажа да је цитираним одредбама чл. 10 и 111 ЗОО-а прописано шта се сматра ништавим а шта рушљивим уговором. Из стања предметног списа, у вези с наведеним, произлази да су редовни судови утврдили да се апеланткиња у тужбеном захтјеву и у поступку пред тим судовима позивала на постојање мана воље приликом закључења спорног даровног уговора и превару правног предника од трећетуженог до шестотужене и због тога тражила да редовни судови утврде да је спорни даровни уговор (а самим тим и након њега закључени купопродајни уговор чији је предмет био предметни стан) ништав, умјесто да је тражила да се уговор прогласи рушљивим, што је могла учинити благовремено поднесеном тужбом. При том су редовни судови утврдили да апеланткиња у току поступка нити једним спроведеним доказом није успјела доказати (чл. 7 и 8 ЗПП) да је у вријеме закључења спорног уговора била пословно неспособна односно неспособна да схвати посљедице закључења тог уговора, да је добровољно напустила предметни стан и учествовала у преговорима око његове продаје, те се преселила у стан правног предника од трећетуженог до шестотужене у којем и сада живи сходно договору са тим туженима. 2. Доводећи у контекст утврђено чињенично стање и наведене закључке редовних судова са цитираним одредбама ЗОО-а и ЗПП, Уставни суд сматра да нема ништа што би указивало да су наведени судови произвољно примијенили материјално или процесно право нити је апеланткиња овакве закључке редовних судова својим наводима довела у питање. Осим тога, из презентованих чињеница предмета не произлази да је у конкретном случају дошло до нарушавања принципа једнакости странака у поступку пред редовним судовима нити да су редовни судови поступали пристрасно. Такође, супротно апеланткињиним наводима, нема ништа што би указивало да су редовни судови оцијенили доказе на апеланткињину штету, да нису спровели све доказе релевантне за доношење одлука или да нису сваки доказ оцијенили понаособ и међусобно повезане, нити је апеланткиња у апелационим наводима понудила прихватљиве аргументе у смислу доказивања ових својих тврдњи. Због наведеног, Уставни суд сматра да су оспорене пресуде у складу са стандардима права на правично суђење, због чега су апеланткињини наводи неосновани.. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да нема кршења апеланткињиног права на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 4. Апеланткиња сматра да су јој оспореним одлукама прекршени и право на имовину и право на дом. Наводе о кршењу ових права апеланткиња везује за наводе о кршењу права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке утврдио да није било кршења права на правично суђење, Уставни суд сматра да у конкретном случају нема кршења ни права на имовину из члана II/к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као ни права на дом из члана II/ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. При том Уставни суд запажа и да из спроведених доказа, како је већ раније речено, произлази да је апеланткиња добровољно напустила предметни стан, чиме је изгубила фактичку везу са спорним станом, која би била такве природе и интензитета да би се тај стан могао сматрати њеним домом, те је на тај начин спорни стан престао бити њен дом. Апеланткиња се, како су утврдили редовни судови, након добровољног напуштања предметног стана преселила у други стан (својина поклонопримца односно његових насљедника) у којем и данас живи и који према свим чињеницама предмета представља њен дом. Због наведеног, Уставни суд сматра и ове апеланткињине наводе неоснованим. VIII. Закључак. Нема кршења права на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када нема ништа што би указивало да су редовни судови произвољно примијенили материјално и процесно право када су одбили апеланткињин тужбени захтјев да се спорни уговор о даровању (а слиједом тога и купопродајни уговори закључени након тог уговора) прогласи ништавим будући да апеланткиња нити једним аргументом или доказом који је спровела у поступку није довела у питање закључке редовних судова. 6. Нема кршења права на имовину из члана II/к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као ни права на дом из члана II/ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када апеланткиња наводе о кршењу ових права везује за наводе о кршењу права на правично суђење, а Уставни суд је утврдио да право на правично суђење није прекршено, те када је апеланткиња добровољно напустила предметни стан и преселила се у други. 7. На основу члана 9 ст. (1) и () Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 8. Према члану VI/ Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 4611/1, rješavajući apelaciju Mire Badžar, na osnovu člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 7. stav (2) tačka b) i člana 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik

44 Broj 17 - Stranica 44 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 27. februara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Mire Badžar podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P Rev od 8. jula 201. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P Gž od 2. oktobra godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P P od 12. marta godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Mira Badžar (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Banje Luke, koju zastupa Jasna Babić, advokat iz Banje Luke, podnijela je 16. oktobra 201. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 71 0 P Rev od 8. jula 201. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P Gž od 2. oktobra godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 71 0 P P od 12. marta godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda, Milana Vujinovića (u daljnjem tekstu: prvotuženi), Nade Kapetanović (u daljnjem tekstu: drugotužena), Zvonka Savića (u daljnjem tekstu: trećetuženi), Ranka Savića (u daljnjem tekstu: četvrtotuženi), Vlade Savića (u daljnjem tekstu: petotuženi) i Radmile Soldat (u daljnjem tekstu: šestotužena zajedno tuženi) zatraženo je 11. januara godine da dostave odgovore na apelaciju.. Prvotuženi je dostavio odgovor 17. januara godine, Vrhovni sud 18. januara godine, Okružni sud 22. januara godine, Osnovni sud 24. januara godine i drugotužena 2. januara godine. Trećetuženi, četvrtotuženi, petotuženi i šestotužena nisu dostavili odgovore na apelaciju. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P P od 12. marta godine odbijen je apelanticin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se utvrdi ništavost ugovora o darovanju preciziran u presudi koji je zaključen 2. jula 200. godine između apelantice i Ilije Savića (u daljnjem tekstu: pravni prednik od trećetuženog do šestotužene) i kojim je apelantica darovala pravnom predniku od trećetuženog do šestotužene svoj stan u Banjoj Luci preciziran u presudi (u daljnjem tekstu: predmetni stan); zatim da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji nekretnina koji je zaključen 1. oktobra 200. godine između pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene i drugotužene preciziran u presudi čiji je predmet bio predmetni stan; da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji nekretnina zaključen 7. augusta godine između drugotužene i prvotuženog preciziran u presudi čiji je predmet bio predmetni stan, uz obavezu prvotuženog da preda apelantici predmetni stan u posjed slobodan od lica i stvari, s tim da se nalaže brisanje prava vlasništva prvotuženog na predmetnom stanu po osnovu ove presude i upis prava vlasništva u apelanticinu korist. Presudom je obavezana apelantica da prvotuženom naknadi troškove postupka u iznosu preciziranom u presudi. 6. U obrazloženju je navedeno da je na osnovu dokaza preciziranih u presudi (među kojima je i apelanticin iskaz) utvrđeno da je apelantica bila nositeljica stanarskog prava na predmetnom stanu koji je i otkupila, te postala vlasnica stana; da je predmetni stan otkupila na način da je bila obavezana da plaća mjesečnu ratu od po 2,19 KM Fondu stanovanja Republike Srpske u roku od 20 godina; da je apelantica s pravnim prednikom od trećetuženog do šestotužene živjela godinama u vanbračnoj zajednici; da je apelantica ugovorom o darovanju od 2. jula 200. godine poklonila predmetni stan pravnom predniku od trećetuženog do šestotužene koji je nakon toga otplatio preostali dio otkupne cijene stana; da je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene predmetni stan prodao drugotuženoj 200. godine, a pregovorima oko prodaje stana je prisustvovala i apelantica i dobrovoljno se iselila iz predmetnog stana nakon što je prodat; da je drugotužena nakon toga predmetni stan prodala prvotuženom godine koji se uknjižio kao vlasnik predmetnog stana i koji trenutno stan drži u posjedu; da se apelantica preselila u stan-garsonijeru čiji je vlasnik bio pravni prednik od trećetuženog do šestotužene; da su nakon smrti pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene godine zaostavštinu iza njega naslijedili tuženi od trećetuženog do šestotužene, s tim da je četvrtotuženi naslijedio stan-garsonijeru u koji se apelantica bila preselila nakon što je predmetni stan prodan i u kojem živi i sada; da je taj stan evidentiran i dalje kao vlasništvo pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene, a sve u dogovoru s tim tuženim; da apelantica u tužbi tvrdi da je niskog stepena inteligencije, što je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene iskoristio i na prevaru od nje ishodio sporni ugovor o darovanju, pri čemu apelantica nije bila svjesna posljedica koje će po nju nastupiti zaključenjem tog ugovora, zbog čega smatra da je ugovor ništav. 7. S tim u vezi, Osnovni sud je naveo da je odredbama člana 26. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) propisano da bi se ugovor zaključio potrebno je da se ugovorne strane saglase o bitnim elementima ugovora, a odredbama člana 28. stav 2. tog zakona da izjava volje za zaključenje ugovora mora biti učinjena slobodno i ozbiljno. Navedeno je da je članom 10. istog zakona propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima ništav ako cilj povrijeđenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje nešto drugo. Osnovni sud je naveo da iz ovih odredbi proizlazi da je za punovažnost ugovora, pored bitnih elemenata za taj ugovor, potrebno i postojanje saglasnih i slobodno izraženih volja ugovarača za njegovo zaključenje jer odsustvo slobodno izražene volje jednog ili oba ugovarača čini ugovor ništavim, koji kao takav ne proizvodi pravno djelovanje od njegovog zaključenja (ex tunc). Osnovni sud je obrazložio da je, imajući u vidu utvrđene činjenice predmeta, a posebno da je apelantica izvršila svoju obavezu iz predmetnog ugovora i da kao ugovorna strana nije tražila poništenje, raskid ili izmjenu ovog ugovora u smislu odredbi ZOO-a kada je saznala da je, kako tvrdi, prevarena i da je bila u zabludi, već je nesporno prisustvovala pregovorima oko prodaje predmetnog stana drugotuženoj i dobrovoljno se iselila iz predmetnog stana, onda, prema mišljenju Osnovnog suda, proizlazi da je njena izjava volje prilikom zaključenja spornog darovnog ugovora učinjena slobodno i ozbiljno, pogotovo ako se uzme u obzir da je apelantica u to vrijeme već duže živjela u vanbračnim bliskim odnosima s pravnim prednikom od trećetuženog do šestotužene. 8. Dalje je navedeno da su sporni darovni ugovor svojeručno potpisale obje ugovorne strane, da je ovjeren u sudu,

45 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 4 da je u cijelosti ispunjena zakonska forma za njegovo zaključenje, kao i da je ugovor realiziran, slijedom čega, prema mišljenju tog suda, apelantica ničim nije dokazala da ne postoje svi elementi za punovažnost tog ugovora, niti je dokazala da je bilo mana volje kod bilo koje od ugovornih strana. Prema obrazloženju Osnovnog suda, u smislu navedenog neosnovanim se ukazuju apelanticine tvrdnje da zbog ograničenih intelektualnih sposobnosti i njenog psihičkog stanja nije znala šta potpisuje i kakve posljedice sporni ugovor o darovanju proizvodi jer se iz dostavljene apelanticine medicinske dokumentacije ne može utvrditi njena poslovna nesposobnost ili ograničena poslovna sposobnost za preduzimanje ovih pravnih radnji, pogotovo što, prema obrazloženju tog suda, apelanticina medicinska dokumentacija nije izdata u periodu zaključenja spornog ugovora o darovanju nego tek 29. decembra godine. Pored toga, navedeno je da se neosnovanom ukazuje i apelanticina tvrdnja da ju je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene prevario prilikom zaključenja spornog ugovora o darovanju jer je obećao da će sporni ugovor pocijepati kada mu apelantica isplati otkupnu cijenu koju je on isplatio. Pri tom je Osnovni sud istakao da je apelanticino pravo prema ugovornoj strani da zbog mana volje zahtijeva poništenje spornog ugovora prestalo prije podnošenja tužbe (29. jula godine) jer je do podnošenja tužbe istekao zakonski objektivni rok od tri godine nakon zaključenja ovog ugovora propisan članom 117. ZOO-a. 9. Osnovni sud je naveo da je također neosnovan i apelanticin navod da sporni ugovor o darovanju nije pravno valjan jer nije došlo do predaje u posjed predmetnog stana pravnom predniku od trećetuženog do šestotužene jer, kako je obrazložio taj sud, apelantica nije dokazala da on nije ušao u posjed ovog stana, pogotovo ako se uzme u obzir da je s apelanticom živio u vanbračnoj zajednici. Prema mišljenju tog suda, predaja u posjed predmetnog stana nije ni bitan element pravne valjanosti spornog ugovora. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je donio presudu kao u dispozitivu. 10. Protiv navedene presude apelantica je podnijela žalbu Okružnom sudu koji je Presudom broj 71 0 P Gž od 2. oktobra godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Presudom je odbijen zahtjev prvotuženog za naknadu troškova sastavljanja odgovora na žalbu. U obrazloženju je ponovljeno utvrđeno činjenično stanje i pravni stav prvostepenog suda te zaključeno da ih prihvata i Okružni sud u cijelosti, zbog čega žalbu smatra neosnovanom. 11. Protiv navedene presude apelantica je izjavila reviziju Vrhovnom sudu koji je Presudom broj 71 0 P Rev od 8. jula 201. godine reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju je navedeno da je pravilan stav nižestepenih sudova da su sporni ugovor o darovanju, a slijedom toga i naknadno zaključeni ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, pravno valjani i da proizvode pravno djelovanje jer su zaključeni shodno relevantnim odredbama ZOO-a (član 26) i relevantnim odredbama Zakona o prometu nekretnina (član 9. stav 2. tog zakona), zbog čega je, prema mišljenju tog suda, irelevantno da li su ugovorne strane izvršile obaveze koje nastaju iz ugovora. Navedeno je da je u ovom predmetu apelantica tvrdila da je prilikom zaključenja ovog ugovora bilo mana volje na njenoj strani, odnosno da ju je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene prevario, iz čega, prema mišljenju tog suda, proizlazi da navedeni ugovor nije ništav, već rušljiv. S tim u vezi je navedeno da je odredbama člana 6. stav 1. ZOO-a propisano da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u namjeri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtijevati poništenje ugovora i onda kada zabluda nije bitna, te da je članom 62. istog zakona propisano da se kod ugovora bez naknade bitnom zabludom smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, ovakvom zakonskom odredbom ovlašten je poklonodavac da pobija ugovor o poklonu kada ga je potpisao u zabludi o motivu (pobudi), a ta zabluda je bila od odlučujućeg značaja za davanje poklona, ali sve ovo u roku od godinu dana od saznanja za rušljivost (član 117. stav 1. ZOO-a), s tim da to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (stav 2. istog člana). Vrhovni sud je istakao da je nesporno da je apelantica propustila navedene rokove za pobijanje ugovora zbog mana volje jer to nije ni tražila nego je tražila da se utvrdi da su ugovori ništavi u smislu odredbi člana 10. ZOO-a. 12. Vrhovni sud je istakao da su neosnovani revizioni prigovori da su sudovi pogrešno ocijenili iskaz poimenično navedenog svjedoka i psihijatrijsku i psihološku procjenu apelanticinog stanja, s obzirom na to da iz, kako je obrazloženo, iskaza navedenog svjedoka, a i nalaza psihijatra i psihologa, proizlazi da je apelantica lice ograničene inteligencije, što, prema mišljenju tog suda, nije dovoljan razlog da se predmetni ugovor o darovanja smatra ništavim imajući uvidu da apelantica nije dokazala da u vrijeme njegovog zaključenja nije bila poslovno sposobna. Vrhovni sud je naveo da iz činjenica predmeta proizlazi da se apelantica do 29. decembra godine kada je urađena njena psihološka i psihijatrijska procjena nije ni javljala psihijatru niti psihologu niti su na bilo kakav način kod nje bili vidljivi problemi takve vrste. Prema obrazloženju, s obzirom na navedeno te da je apelantica sporni ugovor zaključila 200. godine, prema mišljenju tog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da apelantica nije dokazala da je u vrijeme zaključivanja tog ugovora bila nesposobna za rasuđivanje. Konačno, navedeno je i da apelantica u reviziji pogrešno navodi da je istjerana iz predmetnog stana jer iz utvrđenih činjenica predmeta nedvosmisleno proizlazi da se ona dobrovoljno iselila iz predmetnog stana i preselila u garsonijeru koju treba, u dogovoru sa tuženim od trećetuženog do šestotužene, doživotno koristiti, što i čini. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je donio presudu kao u dispozitivu. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 1. Apelantica smatra da su joj osporenim presudama prekršeni pravo na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo na dom iz člana II/.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Kršenje navedenih prava apelantica vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. Navodi da je lice smanjenih intelektualnih sposobnosti i da je pravni prednik od trećetuženog do šestotužene iskoristio tu činjenicu i na prevaru joj uzeo stan obećavajući joj da će kad mu apelantica otplati novčani iznos koji je dao za otkup predmetnog stana pocijepati ugovor o darovanju, zbog čega smatra da je sporni ugovor, a nakon njega i svi ugovori koji su slijedili, ništavan. Navodi i da bi redovni sudovi došli do istog zaključka da su pravilno ocijenili provedene dokaze te da ne bi zaključili da je ona dobrovoljno zaključila sporni ugovor i iselila iz predmetnog stana. Apelantica smatra da sudovi nisu dali pravilnu ocjenu svakog od provedenih dokaza, niti su uzeli u obzir da iz iskaza poimenično navedenih svjedoka proizlazi da je u spornom stanu živjela sama dok nije istjerana iz stana. Smatra i da je nedvosmisleno dokazala da je ugovor zaključen bez njene dobre volje, te da, suprotno zaključcima redovnih sudova, iz nalaza i mišljenja vještaka psihijatra i psihologa proizlazi da je smanjene inteligencije i da pri tom nije bitno što taj nalaz datira iz godine a ne 200. godine kada je sporni ugovor zaključen, te da

46 Broj 17 - Stranica 46 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, je činjenica da su anksioznost i tjeskoba vidljive i iz iskaza svjedoka. Također navodi da sporni ugovor nikada nije realiziran jer pravni prednik od trećetuženog do šestotužene nikada nije ušao u posjed predmetnog stana, što samo po sebi, prema njenom mišljenju, taj ugovor čini nepostojećim, a sama činjenica da se upisao kao vlasnik ne predstavlja dokaz valjanosti ugovora, već samo legalizaciju prevare. Zbog toga smatra da joj je prekršeno i pravo na dom jer je na silu istjerana iz stana čija je vlasnica. Smatra i da je bila u neravnopravnom položaju s tuženim i da su sudovi prema njoj postupali pristrano jer je supruga jednog od tuženih visokopozicionirana u sudskom sistemu. b) Odgovor na apelaciju 14. Vrhovni sud je naveo da nije bilo kršenja prava na koja se apelantica poziva i da je apelacija neosnovana jer apelantica u toku postupka pred redovnim sudovima niti jednim dokazom nije učinila vjerovatnim svoje tvrdnje. 1. Okružni sud je naveo da je apelacija neosnovana i da je treba odbiti. 16. Osnovni sud je naveo da nije bilo kršenja prava na koja se apelantica poziva te da je apelacija neosnovana. 17. Prvotuženi je naveo da smatra da su apelacioni navodi neosnovani i da su usmjereni isključivo ka odugovlačenju postupka i remećenju njegovog prava na mirno stanovanje. 18. Drugotužena je navela da su redovni sudovi donijeli pravilne i zakonite odluke te da je stan kupila na osnovu ispravne dokumentacije, zbog čega smatra da je apelacija neosnovana. V. Relevantni propisi 19. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 9/8, 4/89, 7/89 i "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/9, /96, 9/0 i 74/04) relevantne odredbe glase: Član 26. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Član 28. stav 2. 2) Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno. Član 62. Kod ugovora bez naknade bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze. Član 6. st. 1. i 2. 1) Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna. 2) Strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete. Član 10. 1) Ugovor, koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. 2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. Član 111. Ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno. Član 112. stav 1. 1) Ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može tražiti da se ugovor poništi. Član ) Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. 2) To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. 20. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) relevantne odredbe glase: Član 7. stav 1. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve i da izvode dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz zasebno i sve dokaze zajedno. VI. Dopustivost 21. U skladu sa članom VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 22. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako je podnesena u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 2. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P Rev od 8. jula 201. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 18. augusta 201. godine, a apelacija je podnesena 16. oktobra 201. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. () i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 24. Imajući u vidu odredbe člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), () i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 2. Apelantica pobija navedene presude tvrdeći da su tim presudama prekršena njena prava iz člana II/.e), k) i f) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 6. stav 1, člana 8. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 26. Član II/. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. [ ]

47 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Ustavni sud, prije svega, ističe da se predmetni postupak odnosi na pitanje ništavosti ugovora o darovanju koji je apelantica zaključila s pravnim prednikom od trećetuženog do šestotužene, kao i ugovora koji su nakon toga zaključeni, čiji je predmet bio predmetni stan, dakle, nesporno je da se radi o predmetu građanskopravne prirode, te stoga apelantica uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 29. Apelantica ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava u okviru redovnih sudova koji su na sve tri instance odbili njen tužbeni zahtjev u cijelosti. S tim u vezi, Ustavni sud, prije svega, naglašava da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 0. juna 200. godine, aplikacija broj 6167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 200. godine, aplikacija broj 194/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. 0. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može, izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 11/04 od 22. aprila 200. godine, stav 26) upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 129/0 od 12. septembra godine, tačka 2. i dalje). Imajući u vidu navedeno i navode iz apelacije, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati da li je osporena odluka zasnovana na proizvoljnoj primjeni materijalnog ili procesnog prava. 1. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi odbili apelanticin tužbeni zahtjev za proglašavanje ništavim ugovora o darovanju čiji je predmet bio predmetni stan. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je citiranim odredbama čl. 10. i 111. ZOO-a propisano šta se smatra ništavim a šta rušljivim ugovorom. Iz stanja predmetnog spisa, u vezi s navedenim, proizlazi da su redovni sudovi utvrdili da se apelantica u tužbenom zahtjevu i u postupku pred tim sudovima pozivala na postojanje mana volje prilikom zaključenja spornog darovnog ugovora i prevaru pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene i zbog toga tražila da redovni sudovi utvrde da je sporni darovni ugovor (a samim tim i nakon njega zaključeni kupoprodajni ugovor čiji je predmet bio predmetni stan) ništav, umjesto da je tražila da se ugovor proglasi rušljivim, što je mogla učiniti blagovremeno podnesenom tužbom. Pri tom su redovni sudovi utvrdili da apelantica u toku postupka niti jednim provedenim dokazom nije uspjela dokazati (čl. 7. i 8. ZPP) da je u vrijeme zaključenja spornog ugovora bila poslovno nesposobna odnosno nesposobna da shvati posljedice zaključenja tog ugovora, da je dobrovoljno napustila predmetni stan i učestvovala u pregovorima oko njegove prodaje, te se preselila u stan pravnog prednika od trećetuženog do šestotužene u kojem i sada živi shodno dogovoru sa tim tuženima. 2. Dovodeći u kontekst utvrđeno činjenično stanje i navedene zaključke redovnih sudova sa citiranim odredbama ZOO-a i ZPP, Ustavni sud smatra da nema ništa što bi ukazivalo da su navedeni sudovi proizvoljno primijenili materijalno ili procesno pravo niti je apelantica ovakve zaključke redovnih sudova svojim navodima dovela u pitanje. Osim toga, iz prezentiranih činjenica predmeta ne proizlazi da je u konkretnom slučaju došlo do narušavanja principa jednakosti stranaka u postupku pred redovnim sudovima niti da su redovni sudovi postupali pristrano. Također, suprotno apelanticinim navodima, nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi ocijenili dokaze na apelanticinu štetu, da nisu proveli sve dokaze relevantne za donošenje odluka ili da nisu svaki dokaz ocijenili ponaosob i međusobno povezane, niti je apelantica u apelacionim navodima ponudila prihvatljive argumente u smislu dokazivanja ovih svojih tvrdnji. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra da su osporene presude u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, zbog čega su apelanticini navodi neosnovani.. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nema kršenja apelanticinog prava na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 4. Apelantica smatra da su joj osporenim odlukama prekršeni i pravo na imovinu i pravo na dom. Navode o kršenju ovih prava apelantica vezuje za navode o kršenju prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke utvrdio da nije bilo kršenja prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema kršenja ni prava na imovinu iz člana II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao ni prava na dom iz člana II/.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Pri tom Ustavni sud zapaža i da iz provedenih dokaza, kako je već ranije rečeno, proizlazi da je apelantica dobrovoljno napustila predmetni stan, čime je izgubila faktičku vezu sa spornim stanom, koja bi bila takve prirode i intenziteta da bi se taj stan mogao smatrati njenim domom, te je na taj način sporni stan prestao biti njen dom. Apelantica se, kako su utvrdili redovni sudovi, nakon dobrovoljnog napuštanja predmetnog stana preselila u drugi stan (vlasništvo poklonoprimca odnosno njegovih nasljednika) u kojem i danas živi i koji prema svim činjenicama predmeta predstavlja njen dom. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra i ove apelanticine navode neosnovanim. VIII. Zaključak. Nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno i procesno pravo kada su odbili apelanticin tužbeni zahtjev da se sporni ugovor o darovanju (a slijedom toga i kupoprodajni ugovori zaključeni nakon tog ugovora) proglasi ništavim budući da apelantica niti jednim argumentom ili dokazom koji je provela u postupku nije dovela u pitanje zaključke redovnih sudova. 6. Nema kršenja prava na imovinu iz člana II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao ni prava na dom iz člana II/.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije kada apelantica navode o kršenju ovih prava vezuje za navode o kršenju prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje nije prekršeno, te kada je apelantica dobrovoljno napustila predmetni stan i preselila se u drugi.

48 Broj 17 - Stranica 48 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Na osnovu člana 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 8. Prema članu VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. 2 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u sastavu: predsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednici Mato Tadić, Zlatko M. Knežević i Margarita Caca-Nikolovska i suci Tudor Pantiru, Valerija Galić, Miodrag Simović, Seada Palavrić i Giovanni Grasso, na sjednici održanoj 16. veljače godine, u predmetu broj AP 267/16, rješavajući apelaciju Notarske komore Federacije Bosne i Hercegovine, Šačira Alagića i dr., na temelju članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1) i () točka a), članka 7. stavak (2) točka a) i članka 8. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Notarske komore Federacije Bosne i Hercegovine, Šačira Alagića, Vesne Andrijanić, Kemala Avdića, Emira Babića, Pere Barbića, Vlade Bećarevića, Zikrije Buljubašića, Ruže Čarapina, Merhunise Dedić, Elze Dilber, Jasminke Mašić-Durmić, Jusufa Duzana, Zinete Džanbegović, Smiljke Đukić, Kemala Đulimana, Gorana Halida, Jusufa Halilovića, Nerminke Hamidović, Ahmeda Hamidovića, Senada Hasanića, Jusufa Hodžića, Selme Huskić, Senade Husomanović, Benjamina Ibrulja, Mugdima Bračkovića, Velide Imamović-Sarajlić, Sanje Ivić, Adema Jakupovića, Jasmina Jašarevića, Miloša Jovovića, Marinka Jurčevića, Nedžade Kapidžić, Edine Kečalović, Pere Kneževića, Gojka Kolobarića, Senada Kovačevića, Azre Koval, Vesne Kreso, Vjekoslava Krvavca, Alme Kumrić, Ajde Kurić, Jasminke Mahmutbegović, Ljubiše Markovića, Hame Masleše, Ive Matića, Bebe Mazalović, Elvira Medarića, Ilijaza Mehmedovića, Džemanine Memagić, Jasminka Memića, Mirsada Mesića, Milana Miletića, Nike More, Nerbise Mržljak, Alkana Mujića, Silvane Muminović, Jurice Muse, Samira Muslića, Muhameda Mustafića, Đemaludina Mutapčića, Nedžada Mutevelića, Anice Nakić, Gordane Nalić, Melće Ništović, Mensure Omerdić, Dubravka Opijača, Ive Oršolića, Miodraga Pajića, Edina Pandže, Nermina Pašića, Dževada Pazalje, Ankice Primorac, Zdenka Puljića, Salihe Redžić, Smaila Salihbegovića, Sabire Sarvan, Silve Seferagić, Sajme Sejmenović, Hamida Selimovića, Jasmine Selimović, Denisa Sijamije, Ramize Sirbubalo, Fikreta Softića, Vesne Softić, Nedima Strika, Sefedina Suljevića, Nuvejre Šabić, Ivana Šarića, Tome Šimića, Merdžane Škaljić, Jadranke Škarica, Anđe Šušnjar, Katice Tadić, Jasmina Terzića, Mirjane Terzić, Karla Tokmačića, Zaima Topalovića, Rasima Trnke, Šefika Trožića, Age Trupine, Indire Turkmanović, Natalije Vranješ, Danke Vučina i Admira Živojevića podnesena protiv Presude Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U 1/10 od 2. prosinca 201. godine zbog nenadležnosti Ustavnog suda Bosne i Hercegovine za odlučivanje. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE 1. Notarska komora Federacije Bosne i Hercegovine i 10 notara, članova Notarske komore FBiH, i to: Šačir Alagić, Vesna Andrijanić, Kemal Avdić, Emir Babić, Pero Barbić, Vlado Bećarević, Zikrija Buljubašić, Ruža Čarapina, Merhunisa Dedić, Elza Dilber, Jasminka Mašić-Durmić, Jusuf Duzan, Zineta Džanbegović, Smiljka Đukić, Kemal Đuliman, Goran Halid, Jusuf Halilović, Nerminka Hamidović, Ahmed Hamidović, Senad Hasanić, Jusuf Hodžić, Selma Huskić, Senada Husomanović, Benjamin Ibrulj, Mugdim Bračković, Velida Imamović-Sarajlić, Sanja Ivić, Adem Jakupović, Jasmin Jašarević, Miloš Jovović, Marinko Jurčević, Nedžada Kapidžić, Edina Kečalović, Pero Knežević, Gojko Kolobarić, Senada Kovačević, Azra Koval, Vesna Kreso, Vjekoslav Krvavac, Alma Kumrić, Ajda Kurić, Jasminka Mahmutbegović, Ljubiša Marković, Hamo Masleša, Ivo Matić, Beba Mazalović, Elvira Medarić, Ilijaz Mehmedović, Džemanina Memagić, Jasminka Memić, Mirsad Mesić, Milan Miletić, Niko Moro, Nerbisa Mržljak, Alkan Mujić, Silvana Muminović, Jurica Musa, Samir Muslić, Muhamed Mustafić, Đemaludin Mutapčić, Nedžad Mutevelić, Anica Nakić, Gordana Nalić, Melća Ništović, Mensura Omerdić, Dubravko Opijač, Ivo Oršolić, Miodrag Pajić, Edina Pandža, Nermina Pašić, Dževad Pazalja, Ankica Primorac, Zdenko Puljić, Saliha Redžić, Smail Salihbegović, Sabira Sarvan, Silva Seferagić, Sajma Sejmenović, Hamid Selimović, Jasmina Selimović, Denis Sijamija, Ramiza Sirbubalo, Fikret Softić, Vesna Softić, Nedim Strik, Sefedin Suljević, Nuvejra Šabić, Ivan Šarić, Tomo Šimić, Merdžana Škaljić, Jadranka Škarica, Anđa Šušnjar, Katica Tadić, Jasmin Terzić, Mirjana Terzić, Karlo Tokmačić, Zaim Topalović, Rasim Trnka, Šefik Trožić, Ago Trupina, Indira Turkmanović, Natalija Vranješ, Danka Vučina i Admir Živojević (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Radmila Plavšić, odvjetnica iz Banjaluke, podnijeli su 10. lipnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud FBiH) broj U 1/10 od 2. prosinca 201. godine. Apelanti su. ožujka i 1. studenog godine dostavili dodatnu dokumentaciju, a 7. i 1. veljače godine dopunu apelacije. 2. Presudom Ustavnog suda FBiH broj U 1/10 od 2. prosinca 201. godine ("Službene novine FBiH" broj 0/16 od 20. travnja godine), donesenom povodom zahtjeva dopredsjednice Federacije BiH za utvrđivanje ustavnosti Zakona o notarima, utvrđeno je "da članak 6. stavak 1. u dijelu koji glasi: 'kao i osoba koja ispunjava pretpostavke iz stavka 2. ovog članka' i stavak 2. istog članka, te čl. 27. i 7. Zakona o notarima nisu sukladni Ustavu FBiH". Tim odredbama su regulirani uvjeti za pristupanje polaganju notarskog ispita, potom, sjedište i broj notara, te pravni poslovi za koje je obvezna notarska obrada isprava.. Apelanti navode da im je osporenom odlukom Ustavnog suda FBiH prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo na učinkovit pravni lijek iz članka 1. Europske konvencije. Povredu prava na pravično suđenje apelanti obrazlažu proizvoljnom primjenom materijalnog prava, povredom načela jednakosti pred zakonom i načela vladavine prava. 4. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije Ustavni sud je pošao od odredaba članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 18. stavak () točka a) Pravila Ustavnog suda.

49 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 49 Članak VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost za pitanja iz Ustava koja se pojave na temelju presude bilo kojeg drugog suda u Bosni i Hercegovini. Članak 18. stavak () točka a) Pravila Ustavnog suda glasi: () Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva: a) Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje;. Ustavni sud primjećuje da se suština navoda apelanata odnosi na činjenicu da je osporenom Odlukom Ustavnog suda FBiH broj U 1/10 od 2. prosinca 201. godine, kojom su proglašene neustavnim odredbe Zakona o notarima, i to: članak 6. stavak 1. u dijelu koji glasi: "kao i osoba koja ispunjava pretpostavke iz stavka 2. ovoga članka" i stavak 2. istog članka, te čl. 27. i 7, došlo do povrede prava na koja se pozivaju u apelaciji. 6. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj praksi već usvojio stajalište da nije nadležan razmatrati odluku Ustavnog suda FBiH u apelacijskom postupku iz apstraktne nadležnosti. Tako je Odlukom broj AP 291/07 od 27. studenog godine (dostupna na odbacio kao nedopuštenu apelaciju Vakufske direkcije podnesenu protiv Odluke Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U 28/06 od 16. svibnja godine. U navedenoj odluci (točka 9) Ustavni sud je ukazao da se "suština apelantovih navoda odnosi na činjenicu da su osporenom Odlukom Ustavnog suda FBiH broj U 28/06 od 16. svibnja godine proglašene neustavnim odredbe Zakona o prodaji stanova [ ]čime je došlo do povrede apelantovih prava koja navodi u apelaciji". 7. Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, istaknuo (točka 11): "S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da entitetski ustavni sudovi imaju jasno definiranu nadležnost u koju, između ostalog, spada i donošenje odluke je li određeni zakon u suglasnosti sa ustavom entiteta, u konkretnom slučaju sa Ustavom FBiH. Potom, Ustavni sud primjećuje da odluka entitetskog ustavnog suda o usuglašenosti zakona ili drugog općeg akta sa entitetskim ustavom, kao takva, donesena u domeni njihove ustavne nadležnosti, predstavlja konačan i obvezujući akt, a entitetski ustavni sud je za takva pitanja posljednji autoritet." Također, u točki 12. navedene odluke Ustavni sud je ukazao "da primjećuje da apelanti kroz apelacijsku nadležnost osporavaju odluku Ustavnog suda FBiH iz apstraktne nadležnosti. Ustavni sud smatra da nije u duhu Ustava Bosne i Hercegovine i pravnog poretka da kroz apelacijsku nadležnost Ustavnog suda dozvoli ispitivanje apelacije kojom se osporava odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda. Ako bi se ispitivala odluka entitetskog ustavnog suda u konkretnom slučaju, to bi značilo da se kroz 'apelacijsku nadležnost' Ustavnog suda dozvoli ponovno ispitivanje 'ustavnosti' konačne i obvezujuće odluke entitetskog ustavnog suda, što, svakako, ne potpada pod nadležnost Ustavnog suda iz članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, i nikako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i vladavini prava. Postupanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju, kroz apelacijsku nadležnost, značilo bi miješanje Ustavnog suda u nadležnost entitetskih ustavnih sudova. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da se situacija osporavanja konačne odluke redovitog suda i situacija kao u konkretnom slučaju - osporavanje odluke Ustavnog suda FBiH kojom je izmijenjen entitetski zakon suštinski i sadržajno potpuno razlikuju i de iure i de facto, jer se radi o dva različita zahtjeva iz dviju nadležnosti Ustavnog suda". 8. Konačno, Ustavni sud je istaknuo u navedenoj odluci (točka 1): "S tim u svezi, slijedi da Ustavni sud nema nadležnost razmatrati odluku Ustavnog suda FBiH u apelacijskom postupku iz apstraktne nadležnosti, odnosno razmatrati krši li odluka entitetskog ustavnog suda kojom je ukinut/promijenjen neki zakon, odnosno opći akt, neka od apelantovih ustavnih prava." Navedenu praksu Ustavni sud je dosljedno slijedio (vidi, između ostalih, AP 111/12 od 24. travnja godine i AP 2481/16 od 7. ožujka godine). 9. Obzirom na to da i u konkretnom slučaju apelanti apelacijom osporavaju odluku Ustavnog suda FBiH o neusuglašenosti odredaba Zakona o notarima sa entitetskim ustavom, Ustavni sud, podržavajući vlastitu praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali identična pravna pitanja, smatra da nije nadležan razmatrati navedenu odluku entitetskog ustavnog suda. 10. Imajući u vidu odredbu članka 18. stavak () točka a) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko se utvrdi da Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 11. Aneks ove odluke, u smislu članka 4. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, čine izdvojeno mišljenje sutkinje Valerije Galić protivno odluci, kojem se pridružuje dopredsjednica Margarita Caca-Nikolovska, i izdvojeno mišljenje suca Miodraga Simovića protivno odluci. 12. Sukladno članku VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Izdvojeno mišljenje sutkinje Valerije Galić protivno odluci, kojem se pridružuje dopredsjednica Margarita Caca-Nikolovska Na temelju članka 4. Pravila Ustavnog suda BiH - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), dajem sljedeće izdvojeno mišljenje: Nisam se složila sa odlukom većine sudaca u navedenom predmetu zbog sljedećih razloga: 1. Pred Ustavni sud BiH postavilo se pitanje ispunjava li u konkretnom slučaju predmetna apelacija formalne pretpostavke dopustivosti iz članka VI/.(b) Ustava BiH i odgovarajućih odredaba Pravila Ustavnog suda BiH. S tim u svezi, postavila su se dva pitanja. Prvo pitanje, je li Ustavni sud BiH nadležan kroz apelacijsku nadležnost ispitivati apelacije kojima se pobija odluka entitetskog ustavnog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti? Drugo pitanje, mogu li apelanti biti stranka u postupku pred Ustavnim sudom BiH? 2. U odnosu na prvo pitanje potrebno je podsjetiti na relevantnu praksu Ustavnog suda BiH u svezi sa ispitivanjem odluka (presuda) entitetskih ustavnih sudova. Prvi predmet u kojem je Ustavni sud usvojio stajalište da je nadležan ispitivati je li presuda (odluka) ustavnog suda entiteta u suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine jeste predmet broj U /99. U navedenom predmetu, u dijelu dopustivosti, Ustavni sud je istaknuo: prema članku VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud Bosne i Hercegovine ima apelacijsku nadležnost u pitanjima iz Ustava kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. Pitanje je može li se Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine smatrati 'sudom' u okviru značenja iz tog članka? Prema Ustavu Federacije, Ustavni sud Federacije je važan dio sudskog sustava Federacije. Ustav Federacije govori o njemu kao jednom od sudova Federacije i specificira sudske funkcije koje on vrši. U tim okolnostima čini se da nema valjanog razloga zašto se on ne bi smatrao 'sudom' u okviru značenja članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine. Efektivnost apelacijske kontrole koju vrši Ustavni sud Bosne i Hercegovine odista bi bila značajno reducirana ako se protiv presuda ustavnih sudova entiteta ne bi mogle podnositi apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine u pogledu njihove suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ustavni sud Bosne

50 Broj 17 - Stranica 0 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, i Hercegovine je nadležan ispitati je li presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine u suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Nakon ove odluke Ustavni sud je donio više sličnih odluka (br. AP 8/0, AP 91/0, AP 48/0, AP 22/04 i AP 248/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda Sve se ove odluke odnose na Ustavni sud Federacije BiH. Činjenica je da u navedenim predmetima Ustavni sud nije ispitivao odluke Ustavnog suda koje su donesene u postupku apstraktne kontrole ustavnosti, već se radilo o slučajevima kada je, sukladno zakonu, ustavni sud entiteta rješavao o prizivu protiv odluke redovitog suda donesene nakon istaknutog prigovora imuniteta. Kada je riječ o predmetima u kojima su bile osporene odluke Ustavnog suda Republike Srpske, apelacije su se odbacivale, uglavnom, kao ratione materiae sa obrazloženjem da se u postupku pred Ustavnim sudom RS nisu utvrđivala građanska prava i obveze apelanata (vidi odluke kako slijedi: br. U 7/0, AP 684/04, AP 292/0, AP 2447/0, AP 2646/06, AP 2728/06, AP 86/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda Navedena praksa Ustavnog suda promijenjena je 27. studenog godine, kada je Ustavni sud u predmetu broj AP 291/07 odbacio kao nedopuštenu apelaciju Vakufske direkcije podnesenu protiv Odluke Ustavnog suda Federacije BiH broj U 28/06 zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, u točki 12. ukazao da primjećuje da apelanti kroz apelacijsku nadležnost osporavaju odluku Ustavnog suda FBiH iz apstraktne nadležnosti. Ustavni sud smatra da nije u duhu Ustava Bosne i Hercegovine i pravnog poretka da kroz apelacijsku nadležnost Ustavnog suda dozvoli ispitivanje apelacije kojom se osporava odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda Postupanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju, kroz apelacijsku nadležnost, značilo bi miješanje Ustavnog suda u nadležnost entitetskih ustavnih sudova a, osim toga, postavlja se i pitanje 'pogođenosti' apelanata konkretnom odlukom koju osporavaju, jer se njome ne rješavaju individualna prava pojedinaca. Konačno, Ustavni sud je u navedenoj odluci istaknuo (točka 1): S tim u svezi, slijedi da Ustavni sud nema nadležnost u apelacijskom postupku razmatrati odluku Ustavnog suda FBiH iz apstraktne nadležnosti, odnosno razmatrati krši li odluka entitetskog ustavnog suda kojom je ukinut/promijenjen neki zakon, odnosno opći akt, neka od apelantovih ustavnih prava. Nakon što je usvojena Odluka broj AP 291/07, Ustavni sud je slijedio stajalište usvojeno u navedenoj odluci (nenadležnost u odnosu na odluke ustavnih sudova entiteta koje su donesene u okviru apstraktne nadležnosti).. Imajući u vidu navedeni pregled prakse Ustavnog suda, nameće se važno pitanje koje bi se moglo formulirati na sljedeći način: Treba li Ustavni sud BiH, bez obzira na to koliko važna pitanja poštivanja temeljnih ljudskih prava iz Ustava BiH pokretale odluke ustavnih sudova entiteta koje su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskih ustavnih sudova, bezuvjetno odustati od ideje da je kroz apelacijsku nadležnost moguće vršiti preispitivanje ovakvih odluka entitetskih ustavnih sudova? Naime, Ustavnom sudu BiH je, prema članku VI/. Ustava BiH, povjerena temeljna funkcija da podržava Ustav, dakle, izvan svake hijerarhije povjerena bezuvjetna zaštita ustavnih prava. Osim toga, potrebno je napomenuti da je u svojoj dosadašnjoj praksi Ustavni sud konstantno ponavljao da Ustav Bosne i Hercegovine propisuje najveće moguće standarde u zaštiti ljudskih prava, kao i da, prema načelu in favorem, Ustavni sud treba omogućiti najvišu moguću zaštitu temeljnih ljudskih prava. 4. S tim u svezi, moje je mišljenje da se odluke ustavnih sudova entiteta, bez obzira na to jesu li donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu smatrati "presudom bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini", koje Ustavni sud može preispitivati temeljem nadležnosti iz članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine. Dalje, smatram da odluke entitetskih ustavnih sudova, iako su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu pokretati pitanja poštivanja temeljnih ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine, a Ustavni sud je, bez ikakve sumnje, nadležan osigurati najveći mogući stupanj poštivanja temeljnih ljudskih prava. Kada se navedeno dovede u svezu sa konkretnim slučajem, vrlo je lako uočiti da se u postupku apstraktne kontrole ustavnosti pred entitetskim ustavnim sudom odlučivalo (i) o individualnim pravima apelanata (notara) obzirom na to da su osporenom presudom stavljene izvan snage određene zakonske odredbe koje predstavljaju osnovu za njihov dosadašnji rad (obveza notarske obrade isprava), što, svakako, utječe, prema mojem mišljenju, na njihovo pravo na imovinu garantirano Ustavom Bosne i Hercegovine. S tim u svezi, posebice je potrebno ukazati na članak 7. Zakona o notarima, koji je ukinut osporenom presudom Ustavnog suda Federacije BiH, koji de facto propisuje široku osnovu za rad notarske službe i koji je propisivao najznačajniji segment rada notara, te se utemeljeno može smatrati kako su notari imali barem "legitimno očekivanje" da će, radeći sukladno takvoj zakonskoj odredbi, steći određena sredstva, odnosno imovinu.. Obzirom na navedeno, moje je mišljenje da je u konkretnom slučaju Ustavni sud BiH mogao zasnovati nadležnost na koji način bi se omogućilo da Ustavni sud može odlučivati o iznimno važnoj materiji kao što je poštivanje zagarantiranih individualnih ustavnih prava, koje može biti dovedeno u pitanje kako pojedinačnim, ali, isto tako, i općim pravnim aktima kao što je osporena presuda Ustavnog suda Federacije BiH. 6. Drugo pitanje, glede dopustivosti, jeste jesu li u konkretnom slučaju apelanti mogli biti stranka u postupku pred Ustavnim sudom BiH. Naime, člankom 16. stavak (1) točka b) Pravila Ustavnog suda BiH propisano je da su sudionici u postupku stranke u postupku u kojem je donesena odluka koja se osporava apelacijom i sud, odnosno organ čija je presuda, odnosno odluka, predmet apelacije (članak VI/.(b) Ustava). U konkretnom slučaju postavlja se pitanje može li apelaciju protiv odluke ustavnog suda entiteta donesenu iz apstraktne nadležnosti podnijeti samo sudionik u postupku pred ustavnim sudom entiteta, ili to može biti svaka fizička ili pravna osoba (u predmetnom slučaju apelanti nisu bili sudionici u postupku pred Ustavnim sudom FBiH). S tim u svezi, kako Ustavni sud stalno ističe, ljudska prava kako su garantirana Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i člankom II/. Ustava Bosne i Hercegovine individualna su ljudska prava na koja se pojedinci u okviru apelacijske nadležnosti Ustavnog suda iz članka VI/.(b) Ustava BiH mogu pozvati onda kada učine vjerojatnim da su "žrtve" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Europske konvencije. U konkretnom slučaju osporenom presudom Ustavnog suda FBiH je utvrđeno da odredbe Zakona o notarima koje se tiču uvjeta za pristupanje polaganju notarskog ispita, sjedišta notara i broja notara, te pravnih poslova za koje je obvezna notarska obrada nisu sukladne Ustavu Federacije BiH. Dakle, odredbe Zakona o notarima koje su osporenom presudom ocijenjene neustavnim i koje od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH" više nisu na pravnoj snazi nepobitno su ustanovljavale određena prava i obveze apelanata - notara. Naime, Zakonom o notarima na notare je prenesen dio javnopravnih ovlasti, te je propisano da notari obavljaju javnu službu, samostalno i neovisno (članak 2. Zakona o notarima), profesionalno i isključivo kao zanimanje tijekom vremena za koje

51 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 1 je imenovan do navršenih 70 godina života, ukoliko ne nastupe razlozi za prijevremeni prestanak službe (članak. Zakona o notarima). Dakle, nepobitno je da su se osporene odredbe Zakona o notarima ticale individualnih prava apelanata, prvenstveno prava na rad i imovinu. Kako bi Ustavni sud što efikasnije i sveobuhvatnije ispunio svoju ustavnu zadaću iz članka VI/.(b) Ustava BiH, smatram da bi Ustavni sud trebao prihvatiti apelaciju protiv odluke entitetskog ustavnog suda donesenu iz apstraktne nadležnosti koju podnese svaka fizička i pravna osoba (koja ne mora nužno biti i sudionik u postupku pred ustavnim sudom) ako svojim navodima ili dokazima učini vjerojatnim da je "žrtva" kršenja nekog od individualnih prava ili sloboda garantiranih Ustavom BiH ili Europskom konvencijom. U takvim situacijama, prema mom mišljenju, Ustavni sud ne bi trebao postupati na strog, nefleksibilan način. U konkretnom slučaju moje je mišljenje da su apelanti dali uvjerljive navode i dokaze koje su učinili vjerojatnim da su, uistinu, izravno pogođeni osporenom presudom, da se mogu smatrati "žrtvom" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Europske konvencije, prvenstveno prava na imovinu za koju su imali "legitimno očekivanje" da će je ostvariti temeljem ukinute odredbe članka 7. Zakona o notarima, koja je, kako je već istaknuto, propisivala vrlo široku osnovu za rad notarske službe, jer je tom odredbom notarima dan ekskluzivitet da vrše obradu isprava koje moraju biti sačinjene u određenim pravnim poslovima. 7. Zbog navedenog, za razliku od većine sudaca Ustavnog suda BiH, smatrala sam da su u konkretnom slučaju postojali razlozi zbog kojih se apelacija mogla proglasiti dopustivom i ispitati apelacija u meritumu. Iako je prvenstvena funkcija apelacije, svakako, zaštita individualnih ustavnih prava, prvenstveno zajamčenih subjektivnih prava, ona istodobno štiti i Ustav kao dio objektivnog pravnog poretka. U tom smislu Ustavni sud BiH je u svojoj dosadašnjoj praksi u predmetima iz apelacijske nadležnosti vršio ispitivanje određenih zakonskih odredaba sa aspekta "kvalitete zakona", te na taj način vršio (i) ocjenu ustavnosti sukladno Ustavu BiH. Smatram da je i u konkretnom slučaju Ustavni sud BiH trebao primijeniti standard "kvalitete zakona" i ispitati posjeduju li osporene odredbe Zakona o notarima, koje je Ustavni sud FBiH proglasio neustavnim, potrebnu "kvalitetu" u odnosu na Ustav BiH. Ipak, na koncu, smatram da u ovakvim i sličnim slučajevima Ustavni sud BiH treba postupati krajnje oprezno, isključivo vodeći se metodom "od slučaja do slučaja", kako postupa i Europski sud za ljudska prava, kada priznaje status "žrtve" povrede prava iz Europske konvencije. Izdvojeno mišljenje o neslaganju suca, prof. dr. Miodraga Simovića Nisam se složio sa većinskim mišljenjem sudaca u predmetu broj AP 267/16. Moji razlozi za neslaganje su sljedeći: (1) U konkretnom slučaju apelanti su podnijeli apelaciju Ustavnom sudu protiv Presude Ustavnog suda Federacije BiH broj U 1/10 od 2. prosinca 201. godine (objavljena u "Službenim novinama Federacije BiH" broj 0/16 od 20. travnja godine), kojom je utvrđeno "da članak 6. stavak 1. u dijelu koji glasi: 'kao i osoba koja ispunjava pretpostavke iz stavka 2. ovog članka' i stavak 2. istog članka, te čl. 27. i 7. Zakona o notarima nisu sukladni Ustavu Federacije BiH". U kontekstu navedenog treba podsjetiti na raniju praksu Ustavnog suda koja je relevantna u pogledu dopustivosti u odnosu na pitanje je li Ustavni sud nadležan kroz apelacijsku nadležnost ispitivati apelacije kojima se pobija odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda. Prvi predmet u kojem je Ustavni sud usvojio stajalište da je nadležan ispitivati je li presuda (odluka) ustavnog suda entiteta u suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine je predmet broj U /99. U tom predmetu, u dijelu dopustivosti, Ustavni sud je istaknuo: "Prema članku VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud Bosne i Hercegovine ima apelacijsku nadležnost o pitanjima iz Ustava kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. Pitanje je može li se Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine smatrati 'sudom' u okviru značenja iz tog članka. Prema Ustavu Federacije, Ustavni sud Federacije je važan dio sudskog sustava Federacije. Ustav Federacije govori o njemu kao jednom od sudova Federacije i specificira sudske funkcije koje on vrši. U tim okolnostima čini se da nema valjanog razloga zašto se on ne bi smatrao 'sudom' u okviru značenja članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine. Efektivnost apelacijske kontrole koju vrši Ustavni sud Bosne i Hercegovine odista bi bila značajno reducirana ako se protiv presuda ustavnih sudova entiteta ne bi mogle podnositi apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine u pogledu njihove suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je nadležan ispitati je li presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine u suglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine." Nakon ove odluke Ustavni sud je donio više sličnih odluka (br. AP 8/0, AP 91/0, AP 48/0, AP 22/04 i AP 248/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda Sve ove odluke se odnose na Ustavni sud Federacije BiH a bitno je napomenuti da u navedenim predmetima Ustavni sud nije ispitivao odluke entitetskog ustavnog suda koje su donesene u postupku apstraktne kontrole ustavnosti, već se radilo o slučajevima kada je, suglasno zakonu, ustavni sud entiteta rješavao o prizivu protiv odluke redovitog suda donesene nakon istaknutog prigovora imuniteta. Kada je riječ o predmetima u kojim su bile osporene odluke Ustavnog suda Republike Srpske, apelacije su se odbacivale, uglavnom, kao ratione materiae sa obrazloženjem da se u postupku pred Ustavnim sudom Republike Srpske nisu utvrđivala građanska prava i obveze apelanata (vidi odluke br. U 7/0, AP 684/04, AP 292/0, AP 2447/0, AP 2646/06, AP 2728/06 i AP86/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda (2) Navedena praksa Ustavnog suda promijenjena je 27. studenog godine, kada je Ustavni sud u plenarnom sazivu u predmetu broj AP 291/07 odbacio kao nedopuštenu apelaciju Vakufske direkcije podnesenu protiv Odluke Ustavnog suda Federacije BiH broj U 28/06 zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, istaknuo (točka 11): "S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da entitetski ustavni sudovi imaju jasno definiranu nadležnost u koju, između ostaloga, spada i donošenje odluke je li određeni zakon u suglasnosti sa ustavom entiteta, u konkretnom slučaju sa Ustavom Federacije BiH. Potom, Ustavni sud primjećuje da odluka entitetskog ustavnog suda o usuglašenosti zakona ili drugog općeg akta sa entitetskim ustavom, kao takva, donesena u domeni njihove ustavne nadležnosti, predstavlja konačan i obvezujući akt, a entitetski ustavni sud je za takva pitanja posljednji autoritet." Također, u točki 12. navedene odluke Ustavni sud je ukazao "da primjećuje da apelanti kroz apelacijsku nadležnost osporavaju odluku Ustavnog suda Federacije BiH iz apstraktne nadležnosti. Ustavni sud smatra da nije u duhu Ustava Bosne i Hercegovine i pravnog poretka da kroz apelacijsku nadležnost Ustavnog suda dozvoli ispitivanje apelacije kojom se pobija odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda. Ako bi se ispitivala odluka entitetskog ustavnog suda u konkretnom slučaju, to bi značilo da se kroz 'apelacijsku nadležnost' Ustavnog suda dozvoli ponovno ispitivanje 'ustavnosti' konačne i obvezujuće odluke entitetskog ustavnog suda, što, svakako, ne

52 Broj 17 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, potpada pod nadležnost Ustavnog suda iz članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i nikako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i vladavini prava. Postupanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju kroz apelacijsku nadležnost značilo bi miješanje Ustavnog suda u nadležnost entitetskih ustavnih sudova a, osim toga, postavlja se i pitanje 'pogođenosti' apelanata konkretnom odlukom koju pobijaju, jer se njome ne rješavaju individualna prava pojedinaca. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da se situacija u kojoj se pobijaju konačne odluke redovitog suda i situacija kao u konkretnom slučaju - pobijanje odluka Ustavnog suda Federacije BiH kojim je izmijenjen entitetski zakon suštinski i sadržajno potpuno razlikuju i de iure i de facto, jer se radi o dva različita zahtjeva iz dviju nadležnosti Ustavnog suda." Konačno, Ustavni sud je u navedenoj odluci istaknuo (točka 1): "S tim u svezi, slijedi da Ustavni sud nema nadležnost razmatrati u apelacijskom postupku odluku Ustavnog suda Federacije BiH iz apstraktne nadležnosti, odnosno razmatrati krši li odluka entitetskog ustavnog suda kojom je ukinut/promijenjen neki zakon, odnosno opći akt, neka od apelantovih ustavnih prava." Nakon što je usvojena Odluka broj AP 291/07, Ustavni sud je dosljedno slijedio stajalište usvojeno u ovoj odluci (nenadležnost u odnosu na odluke ustavnih sudova entiteta koje su donesene u okviru apstraktne nadležnosti). Odluke koje se odnose na Ustavni sud Federacije BiH u kojima se Ustavni sud proglasio nenadležnim za odlučivanje, jer su odluke entitetskog ustavnog suda donesene u postupku apstraktne kontrole ustavnosti, jesu br. AP 226/11, AP 22/14, AP 111/12, AP 2740/12 itd. Odluke koje se odnose na Ustavni sud Republike Srpske a koje slijede navedeno stajalište iz Odluke broj AP 291/07 su: br. AP 482/10, AP 4209/11, AP 28/12, AP 914/10, AP 47/1 itd. () Imajući u vidu navedeni pregled relevantne prakse Ustavnog suda, nameće se važno pitanje koje bi se moglo formulirati na sljedeći način: Treba li Ustavni sud, bez obzira na to koliko važna pitanja poštivanja temeljnih ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine pokretale odluke ustavnih sudova entiteta, koje su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskih ustavnih sudova, bezuvjetno odustati od ideje da je kroz apelacijsku nadležnost moguće vršiti preispitivanje ovakvih odluka entitetskih ustavnih sudova? Osim toga, Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi konstantno ponavljao da Ustav Bosne i Hercegovine propisuje najveće moguće standarde u zaštiti ljudskih prava, kao i da, prema načelu in favorem, Ustavni sud treba omogućiti najvišu moguću zaštitu temeljnih ljudskih prava. S tim u svezi, treba podsjetiti na nepobitnu činjenicu da se odluke ustavnih sudova entiteta, bez obzira na to jesu li donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu smatrati "presudom bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini" koje Ustavni sud može preispitivati na temelju nadležnosti iz članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine. Dalje, odluke entitetskih ustavnih sudova, iako su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu pokretati pitanja poštivanja temeljnih ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine a Ustavni sud je, bez ikakve dvojbe, nadležan osigurati najveći mogući stupanj poštivanja temeljnih ljudskih prava. Kada se navedeno dovede u svezu sa konkretnim slučajem, vrlo je lako uočiti da se u postupku apstraktne kontrole ustavnosti pred entitetskim ustavnim sudom odlučivalo (i) o individualnim pravima apelanata (notara) obzirom na to da su pobijanom odlukom stavljene izvan snage određene zakonske odredbe koje predstavljaju osnovu za njihov dosadašnji rad (npr. obveza notarske obrade isprava), što, svakako, utječe na njihovo pravo na imovinu garantirano Ustavom Bosne i Hercegovine. S tim u svezi, posebice se ukazuje na članak 7. Zakona o notarima, koji je ukinut pobijanom odlukom Ustavnog suda Federacije BiH, koji de facto propisuje široku osnovu za rad notarske službe, te se utemeljeno može smatrati da su notari imali barem "legitimno očekivanje" da će, radeći sukladno takvoj zakonskoj odredbi, steći određena sredstva, odnosno imovinu. (4) Osim toga, postavlja se i pitanje što ukoliko bi, hipotetički, ovlašteni podnositelj iz Ustava Bosne i Hercegovine podnio Ustavnom sudu zahtjev za ocjenu ustavnosti (sukladno odredbama Ustava Bosne i Hercegovine) zakonskih odredaba za koje su ustavni sudovi entiteta prethodno utvrdili da nisu sukladne odredbama entitetskih ustava. Prema mojem mišljenju, u takvoj situaciji bi Ustavni sud morao ispitati takav zahtjev, jer je on podnesen u odnosu na odredbe Ustava Bosne i Hercegovine, a ne u odnosu na odredbe entitetskih ustava. U odnosu na odredbe entitetskog ustava, presuda entitetskog ustavnog suda iz apstraktne nadležnosti je presuđena stvar (res iudicata). Međutim, ako se zahtjev za ocjenu ustavnosti istih zakonskih odredaba podnese Ustavnom sudu radi ocjene sukladno odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, onda res iudicata ne postoji, jer entitetski ustavni sud nema nadležnost odlučivati suglasno odredbama Ustava Bosne i Hercegovine. Nakon toga postavlja se (i) drugo pitanje što ako bi, opet hipotetički, Ustavni sud u takvoj situaciji zaključio da su prijeporne odredbe sukladne odredbama Ustava Bosne i Hercegovine. Bi li se, onda, mogla dozvoliti situacija u kojoj bi iste zakonske odredbe bile sukladne odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, a istodobno bi bile protivne odredbama entitetskih ustava? Bi li se na taj način poštivalo načelo prema kojem je Ustav Bosne i Hercegovine najviši pravni akt? Što bi istodobno značilo za apelante kojima su, hipotetički, uskraćena ustavna prava prema odluci entitetskog ustavnog suda, a istodobno Ustavni sud ima stajalište da se apelantima takva prava ne mogu uskraćivati, jer su odredbe na temelju kojih oni crpe svoja prava sukladne Ustavu Bosne i Hercegovine? Sve su to potencijalni argumenti zbog kojih bi Ustavni sud, ipak, mada iznimno rijetko, trebao prihvatiti nadležnost u apelacijskim postupcima u kojim se pobija odluka entitetskog ustavnog suda donesena iz oblasti apstraktne kontrole ustavnosti. Stoga, smatram da bi se u konkretnom slučaju mogla zasnovati nadležnost na koji način bi se omogućilo da Ustavni sud može odlučivati o iznimno važnoj materiji kao što je poštivanje zagarantiranih individualnih ustavnih prava, koje može biti dovedeno u pitanje kako pojedinačnim, ali, isto tako, i općim pravnim aktima kao što je pobijana presuda Ustavnog suda Federacije BiH. () U konkretnom slučaju nameće se još jedno pitanje. Naime, člankom 16. Pravila Ustavnog suda BiH regulirano je pitanje sudionika u postupku pred Ustavnim sudom, pa je, tako, stavkom (1) točka b) propisano da su sudionici u postupku stranke u postupku u kojem je donesena odluka koja se pobija apelacijom i sud, odnosno organ čija je presuda, odnosno odluka, predmetom apelacije [članak VI/.(b) Ustava]. U konkretnom slučaju postavlja se pitanje može li apelaciju protiv odluke Ustavnog suda entiteta donesenu iz oblasti apstraktne nadležnosti podnijeti samo sudionik u postupku pred ustavnim sudom entiteta, ili to može biti svaka fizička ili pravna osoba. U predmetnom slučaju apelanti nisu bili sudionici u postupku pred Ustavnim sudom Federacije BiH. Međutim, navodi iz apelacije impliciraju da su apelantima pobijanom presudom Ustavnog suda Federacije BiH povrijeđena individualna prava. U tom kontekstu treba podsjetiti na to da se ljudska prava, između ostaloga, razlikuju prema titularima kojima prava pripadaju (kategorija individualnih i kategorija kolektivnih prava). Individualna prava mogu biti građanska i politička. Građanska prava nalaze svoju svrhu u zaštiti pojedinca od arbitrarnog postupanja države. Ona reguliraju odnos pojedinca i države ističući autonomiju individue u tom odnosu. Svaki zakon ili podzakonski akt (uredba, odluka, pravilnik itd.) ustanovljava prava i obveze građana, odnosno tiče se njihovih individualnih

53 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica prava. Ljudska prava kako su garantirana Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljem tekstu: Europska konvencija) i člankom II/. Ustava Bosne i Hercegovine su individualna ljudska prava na koja se pojedinci u okviru apelacijske nadležnosti Ustavnog suda iz članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine mogu pozvati onda kada učine vjerojatnim da su "žrtve" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Europske konvencije. U konkretnom slučaju pobijanom presudom Ustavnog suda Federacije BiH utvrđeno je da određene odredbe Zakona o notarima koje se tiču uvjeta za pristupanje polaganju notarskog ispita, sjedišta notara i broja notara, te pravnih poslova za koje je obvezna notarska obrada nisu sukladne Ustavu Federacije Bosne i Hercegovine. Dakle, odredbe Zakona o notarima koje su pobijanom odlukom ocijenjene neustavnim i koje od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH" više nisu na snazi nepobitno su ustanovljavale određena prava i obveze apelanata - notara. Naime, Zakonom o notarima na notare je prenesen dio javnopravnih ovlasti, te je propisano da "notari obavljaju javnu službu samostalno i neovisno" (članak 2. Zakona o notarima ), "profesionalno i isključivo kao zanimanje tijekom vremena za koje je imenovan... do navršenih 70 godina života, ukoliko ne nastupe razlozi za prijevremeni prestanak službe" (članak. Zakona o notarima). Dakle, nepobitno je da su se pobijane odredbe Zakona o notarima ticale individualnih prava apelanata, prvenstveno prava na rad i imovinu. Nastojeći da što efikasnije i sveobuhvatnije ispuni svoju ustavnu zadaću, Ustavni sud treba prihvatiti stajalište da apelaciju protiv odluke entitetskog ustavnog suda donesene iz apstraktne nadležnosti može podnijeti svaka fizička i pravna osoba (koja ne mora nužno biti i sudionik u postupku pred ustavnim sudom) ako svojim navodima ili dokazima učini vjerojatnim da je "žrtva" kršenja nekog od individualnih prava ili sloboda garantiranih Ustavom BiH ili Europskom konvencijom. Imajući u vidu navedeno, mišljenja sam da su u konkretnom slučaju apelanti dali relevantne navode i dokaze kojim su učinili vjerojatnim da se mogu smatrati "žrtvom" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Europske konvencije, prvenstveno prava na imovinu za koju su imali "legitimno očekivanje" da će je ostvariti na temelju ukinute odredbe članka 7. Zakona o notarima, koja propisuje vrlo široku osnovu za rad notarske službe, jer notarima daje ekskluzivitet da vrše obradu isprava koje moraju biti sačinjene u određenim pravnim poslovima. (6) Iako ovdje postoje razlozi na temelju kojih se predmetni slučaj može proglasiti dopustivim, smatram da se pitanje dopustivosti u ovakvim i sličnim slučajevima treba ispitivati krajnje oprezno i isključivo od slučaja do slučaja. (7) Imajući u vidu navode iz apelacije, treba podsjetiti da je Ustavni sud kroz svoju dosadašnju praksu razvio stajalište da nije vezan pravnom kvalifikacijom iz apelacije, te da je, sukladno pravilu iura novit curia, ovlašten na činjenice predmeta primijeniti relevantno ustavno i konvencijsko pravo. Stoga, u konkretnom slučaju ne treba pristupiti ispitivanju pobijane presude sa aspekta prava, kako to predlažu apelanti. Ipak se ovdje ne radi o presudi redovitog suda donesenoj iz nadležnosti redovitih sudova. Naime, u konkretnom slučaju Ustavni sud treba preispitati ustavnost presude entitetskog ustavnog suda donesene iz oblasti apstraktne kontrole ustavnosti. U takvim slučajevima ustavnost pobijane presude ovisi o tome jesu li sukladne Ustavu Bosne i Hercegovine odredbe koje je prethodno ispitao entitetski ustavni sud u odnosu na entitetski ustav. To je potrebno zbog toga što su entitetski ustavni sudovi konačni autoriteti u odnosu na ispitivanje ustavnosti akata sukladno entitetskim ustavima. Tako se i ustavnost pobijane presude više ne može preispitivati u odnosu na odredbe Ustava Federacije BiH. Međutim, nepobitno je da je Ustav Bosne i Hercegovine najviši pravni akt, pa tako i mišljenje Ustavnog suda u pogledu usuglašenosti bilo kojih odredaba sa ovim ustavom ima veću pravnu snagu od mišljenja entitetskog ustavnog suda u pogledu usuglašenosti određenih odredaba sa odredbama entitetskog ustava. Na ovaj način poštuje se (i) ustavna struktura države obzirom na to da Ustavni sud neće preispitivati mišljenje entitetskog ustavnog suda u odnosu na ustavnost prema entitetskom ustavu. Osim toga, ovako će se ispoštovati i načelo vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine prema kojem će Bosna i Hercegovina "funkcionirati prema slovu zakona", jer se ne bi smjela dozvoliti potencijalna situacija da iste zakonske odredbe ne budu sukladne entitetskom ustavu, a da budu sukladne Ustavu Bosne i Hercegovine. (8) Mišljenja sam da se u konkretnom slučaju trebalo riješiti, kao prethodno pitanje, jesu li predmetne odredbe Zakona o notarima sukladne Ustavu Bosne i Hercegovine. S tim u svezi, Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi u predmetima iz apelacijske nadležnosti vršio ispitivanje određenih zakonskih odredaba sa aspekta "kvalitete zakona", te na taj način vršio (i) ocjenu ustavnosti sukladno Ustavu Bosne i Hercegovine. Primjerice, u Odluci broj AP 498/11 od 1. srpnja godine Ustavni sud je ispitivao kvalitetu odredaba Zakona o kaznenom postupku BiH kojim se propisuje "obligatoran pritvor", te zaključio da predmetna zakonska odredba ne zadovoljava potrebnu kvalitetu u mjeri u kojoj bi se poštivali standardi iz članka II/.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka. stavak 1. Europske konvencije, ili u Odluci broj AP 879/14 od 22. prosinca godine u kojoj je Ustavni sud ispitivao kvalitetu Zakona o prekršajima u odnosu na propisivanje rokova za podnošenje zahtjeva za ponavljanje prekršajnog postupka, te zaključio da predmetne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potrebnu kvalitetu da bi se ispoštovali standardi iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Posebice je bitno naglasiti da će standard kontrole Ustavnog suda, u situacijama kada se preispituje odluka entitetskog ustavnog suda donesena iz apstraktne nadležnosti, biti "kvaliteta zakona" u odnosu na zakonske odredbe koje je entitetski ustavni sud proglasio neustavnim, a neće se, u načelu, ulaziti u ostale ustavne standarde kao, primjerice, pitanje sporova o nadležnosti između teritorijalnih jedinica u Federaciji BiH, pitanje postojanja vitalnog nacionalnog interesa itd. (9) Pobijanom odlukom Ustavnog suda Federacije BiH stavljene su izvan snage odredbe Zakona o notarima: članak 6. stavak 1. u dijelu koji glasi: "kao i osoba koja ispunjava pretpostavke iz stavka 2. ovoga članka" i stavak 2. istog članka, te čl. 27. i 7. navedenog zakona. Sukladno mišljenju o prethodnom pitanju, Ustavni sud je trebao prvo ispitati usuglašenost sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine relevantnih članaka Zakona o notarima za koje smatra da nisu sukladni Ustavu Bosne i Hercegovine, a nakon toga preći na članke za koje smatra da su sukladni Ustavu Bosne i Hercegovine. (10) Pobijanom odlukom Ustavnog suda Federacije stavljene su izvan snage odredbe članka 6. stavak 1. Zakona o notarima u dijelu koji glasi: "kao i osoba koja ispunjava pretpostavke iz stavka 2. ovoga članka" i stavak 2. istog članka. Prije analize spornih odredaba, ukazuje se na odredbe članka 26. stavak 1. točka 7. Zakona o notarima (kojima se propisuju uvjeti za obavljanje notarske službe) koje glase: "Za notara može biti imenovana samo osoba koja kumulativno ispunjava sljedeće uvjete: da ima položen notarski ispit." Dakle, prema odredbama Zakona o notarima, za notara može biti imenovana samo osoba koja, između ostalog, ima položen notarski ispit, a pobijanim odredbama uvodi se ograničenje u odnosu na osobe koje mogu pristupiti polaganju notarskog ispita. To ograničenje postaje posebice restriktivno u stavku 2. članka 6. Zakona o notarima. Naime, stavkom 1. članka 6. Zakona o notarima propisuju se

54 Broj 17 - Stranica 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, standardni uvjeti koje treba ispuniti svaki pravnik koji želi konkurirati na neko od značajnijih mjesta u pravosuđu ili javnoj upravi. Sasvim je logično, prema mojem mišljenju, da se širem krugu osoba iz stavka 1. članka 6. Zakona o notarima dodaju (i) osobe koje su bile notarski pomoćnici, jer nema dvojbe da će oni biti najzainteresiraniji za polaganje notarskog ispita obzirom na to da su prethodnim radom stekli iskustvo u notarskoj službi. Međutim, odredbe stavka 1. članka 6. Zakona o notarima imaju ograničeno vremensko djelovanje, osam godina počev od 20. Rujna godine, kada je zakon objavljen u "Službenim novinama Federacije BiH", nakon čijeg isteka polaganju notarskog ispita više ne može pristupiti širi krug osoba (svi koji imaju položen pravosudni ispit i pet godina iskustva nakon polaganja pravosudnog ispita), već samo osobe koje su radile tri godine kao notarski pomoćnici. Samim tim krug potencijalnih novih notara je znatno sužen, jer se za notara može imenovati samo osoba koja ima položen (i) notarski ispit, a polaganju notarskog ispita, nakon 20. Rujna godine, mogu pristupiti samo osobe koje su radile kao notarski pomoćnici najmanje tri godine. Izneseno treba dovesti u svezu sa odredbama članka 2. stavak 1. točka a) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji se primjenjuje na temelju odredaba Aneksa I. na Ustav Bosne i Hercegovine, a koje glase: "Svaki građanin treba imati pravo i mogućnost da bez ikakvih razlika navedenih u članku 2 i bez nerazumnih ograničenja: ima pristup javnim službama svoje zemlje uz opće uvjete jednakosti." Kad se citirane odredbe članka 2. stavak 1. točka a) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima dovedu u svezu sa prijepornom odredbom stavka 2. članka 6. Zakona o notarima, odista se čini da se prijepornim odredbama nameće "nerazumno ograničenje" u "pristupu javnim službama svoje zemlje". Usprkos trudu, ne može se naći bilo kakvo razumno opravdanje za ovako strogu restrikciju u pristupu javnim službama u koje, svakako, spada i notarska služba. Možemo li zamisliti, primjerice, situaciju da zakonodavac propiše da polaganju pravosudnog ispita mogu pristupiti samo osobe koje su prethodno radile kao pripravnici ili pomoćnici kod sudaca, tužitelja ili odvjetnika? Ovakvo ograničenje, naravno, ne postoji, a ograničenje iz pobijane odredbe stavka 2. članka 6. Zakona o notarima ne može se opravdati u smislu ustavnih standarda koji su propisani odredbama članka 2. stavak 1. točka b) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Na navedeni način prijeporne odredbe nemaju ni potrebnu kvalitetu da bi mogle zadovoljiti ustavno načelo "kvalitete zakona". Imajući u vidu da prijeporne odredbe stavka 2. članka 6. Zakona o notarima nisu sukladne standardima iz članka 2. stavak 1. točka b) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, one nisu sukladne ni sa načelom vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, kojim se propisuje da će Bosna i Hercegovina "funkcionirati prema slovu zakona". (11) U konkretnom slučaju kao prijeporne pojavljuju se i odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima. Pobijani članak 27. Zakona o notarima propisuje službeno sjedište i broj notara, te, između ostaloga, određuje da će vlada kantona za područje kantona odrediti ukupan broj notara, kao i njihovo sjedište, te da se broj notara određuje prema broju stanovnika koji žive na području kantona, pri čemu se, prema pravilu, na stanovnika treba otvoriti jedno notarsko mjesto. Pobijani članak 7. Zakona o notarima propisuje vrste pravnih poslova za koje je obvezna notarska obrada isprava i sadrži odredbe prema kojim su ništavi pravni poslovi za koje nisu sačinjene isprave za koje je obvezna notarska obrada, te daje mogućnost da obveza notarske obrade isprave može biti propisana i drugim zakonima. Kada se navedene odredbe Zakona o notarima usporede sa bilo kojom od odredaba Ustava Bosne i Hercegovine, može se reći da normiranje navedenih pitanja i odnosa spada u slobodno polje procjene (margin of appreciation) nadležnog zakonodavca i on je isključivo taj, a ne ustavni sudovi, koji je u najboljoj poziciji da odluči kako navedene stvari trebaju biti regulirane. Notarijat, kao javna služba, nije obvezan i javna vlast odlučuje hoće li ga uvesti. U slučaju da se odluči za uvođenje notarijata, kao što je u Federaciji BiH, tko je onda, ako ne nadležna javna vlast, u najboljoj poziciji odlučiti, primjerice, o broju stanovnika na koje treba otvoriti jedno notarsko mjesto, ili za koje je pravne poslove obvezna obrada notarske isprave, ili jesu li ništavi pravni poslovi za koje nisu sačinjene notarski obrađene isprave itd? Ustavni sud u više svojih odluka naglasio je da standard ustavne kontrole zakona ne može biti "poboljšanje" zakona, a u Odluci broj U /16 eksplicitno je naveo: "Međutim, pitanje bi li tekst određene zakonske odredbe mogao biti 'bolji' - ne može se izjednačiti sa ustavnim načelom 'kvalitete zakona'. Ispitivanje posjeduje li zakon potrebnu 'kvalitetu' sukladno standardima određenih ustavnih prava je u nadležnosti Ustavnog suda, a pitanje 'poboljšanja' zakona je u isključivoj nadležnosti zakonodavca i Ustavni sud ne može odlučivati o tom pitanju u okviru kontrole ustavnosti zakona. Stoga, ni u konkretnom slučaju ustavnost prijeporne zakonske odredbe ne može biti ispitivana sa aspekta bi li bilo 'bolje' da eksplicitno propisuje situaciju o kojoj podnositelj zahtjeva piše u zahtjevu za ocjenu ustavnosti." Slijedeći navedeno, u konkretnom slučaju kao parametar ispitivanja ustavnosti pobijanih odredaba ne mogu se koristiti teze tipa: "je li optimalno da se na ili stanovnika otvori jedno notarsko mjesto", ili "treba li svakome tko ispunjava određene uvjete pružiti priliku da radi kao notar", ili "treba li (i) odvjetnicima, a ne samo notarima, dozvoliti da vrše obveznu obradu notarskih isprava kao što su reguliranje imovinskih odnosa između bračnih drugova", ili "da vrše obveznu obradu pravnih poslova kojima je predmet prijenos ili stjecanje prava vlasništva na nekretninama itd.", ili "zašto samo notari mogu vršiti obradu osnivačkih akata gospodarskih društava" itd. Sve ovo su standardna pitanja za koja je isključivo nadležan, a samim tim i isključivo odgovoran, zakonodavac. Takve i slične stvari se mogu i trebaju mijenjati jedino u zakonodavnom procesu, pred nadležnim tijelom, zagovarajući rješenja za koja se smatra da bi najbolje odgovarala. Istodobno, ovakve stvari se ne mogu mijenjati putem odluka ustavnih sudova koristeći kao "alat" nadležnosti ustavnih sudova, jer takva pitanja ne predstavljaju ustavne standarde, niti ulaze u okvir ustavnog načela "kvalitete zakona". (12) Stoga, pobijane odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima imaju svu potrebnu "kvalitetu" u smislu ustavnog načela"kvalitete zakona", jer su jasne, predvidljive i dostupne javnosti. Navedeni kriteriji su, odista, ustavni standardi "kvalitete zakona", te primjenjujući ih na pobijane odredbe - može se doći do zaključka da su jasne i predvidljive, što se može utvrditi prostim uvidom u tekst pobijanih odredaba, a one su i transparentne obzirom na to da je nepobitno da su objavljene u javnom službenom glasilu. Prema tomu, nema argumenata na temelju kojih bi se moglo smatrati da su pobijane odredbe protivne bilo kojim odredbama Ustava Bosne i Hercegovine u okviru kojih bi se mogao primijeniti standard "kvalitete zakona". (1) Iz odgovora na postavljeno prethodno pitanje proizlazi da imamo situaciju prema kojoj su proglašene suglasnim sa Ustavom Bosne i Hercegovine odredbe stavka 1. članka 6. Zakona o notarima u dijelu koji glasi: "kao i osoba koja ispunjava pretpostavke iz stavka 2. ovog članka", kao i kompletne odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima, a, istodobno, iste odredbe pobijanom odlukom proglasio je neustavnim Ustavni sud Federacije BiH u odnosu na Ustav Federacije BiH. Na to se mora

55 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica dodati i nepobitna činjenica da odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima i te kako utječu na ustavna prava apelanata, prvenstveno na njihovo "legitimno očekivanje" da će ostvariti određenu imovinu obzirom na to da predmetne odredbe čine osnovu rada notarske službe (broj notara, sjedište, pravni poslovi za koje je obvezna notarska obrada isprave itd.). Prema mojem mišljenju, neustavna bi bila situacija u kojoj bi obje ovakve odluke istodobno egzistirale. Ako je Ustav Bosne i Hercegovine najviši pravni akt, onda se ne smije dozvoliti situacija da iste zakonske odredbe budu sukladne odredbama državnog ustava, a da istodobno ne budu sukladne odredbama entitetskog ustava, te da se, slijedom toga, apelantima uskraćuje korištenje prava koja oni crpe iz zakonskih odredaba za koje je Ustavni sud trebao odlučiti da su sukladne Ustavu Bosne i Hercegovine. Ovakva situacija je protivna načelu vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine prema kojem je Bosna i Hercegovina demokratska država koja će "funkcionirati prema slovu zakona". (14) Zbog svega navedenog, smatram da je pobijanu presudu Ustavnog suda Federacije BiH trebalo ukinuti u dijelu koji glasi: " i stavak 2. istog članka, te čl. 27. i 7. Zakona o notarima ("Službene novine Federacije BiH" broj 4/02) nisu sukladni Ustavu Federacije Bosne i Hercegovine." Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у саставу: предсједник Мирсад Ћеман, потпредсједници Мато Тадић, Златко М. Кнежевић и Маргарита Цаца- Николовска и судије Tudor Pantiru, Валерија Галић, Миодраг Симовић, Сеада Палаврић и Giovanni Grasso, на сједници одржаној 16. фебруара године, у предмету број АП 267/16, рјешавајући апелацију Нотарске коморе Федерације Босне и Херцеговине, Шачира Алагића и др., на основу члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1) и () тачка а), члана 7 став (2) тачка а) и члана 8 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине-пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ Одбацује се као недопуштена апелација Нотарске коморе Федерације Босне и Херцеговине, Шачира Алагића, Весне Андријанић, Кемала Авдића, Емира Бабића, Пере Барбића, Владе Бећаревића, Зикрије Буљубашића, Руже Чарапина, Мерхунисе Дедић, Елзе Дилбер, Јасминке Машић-Дурмић, Јусуфа Дузана, Зинете Џанбеговић, Смиљке Ђукић, Кемала Ђулимана, Горана Халида, Јусуфа Халиловића, Нерминке Хамидовић, Ахмеда Хамидовића, Сенада Хасанића, Јусуфа Хоџића, Селме Хускић, Сенаде Хусомановић, Бењамина Ибруља, Мугдима Брачковића, Велиде Имамовић-Сарајлић, Сање Ивић, Адема Јакуповића, Јасмина Јашаревића, Милоша Јововића, Маринка Јурчевића, Неџаде Капиџић, Едине Кечаловић, Пере Кнежевића, Гојка Колобарића, Сенада Ковачевића, Азре Ковал, Весне Кресо, Вјекослава Крвавца, Алме Кумрић, Ајде Курић, Јасминке Махмутбеговић, Љубише Марковића, Хаме Маслеше, Иве Матића, Бебе Мазаловић, Елвира Медарића, Илијаза Мехмедовића, Џеманине Мемагић, Јасминка Мемића, Мирсада Месића, Милана Милетића, Нике Море, Нербисе Мржљак, Алкана Мујића, Силване Муминовић, Јурице Мусе, Самира Муслића, Мухамеда Мустафића, Ђемалудина Мутапчића, Неџада Мутевелића, Анице Накић, Гордане Налић, Мелће Ништовић, Менсуре Омердић, Дубравка Опијача, Иве Оршолића, Миодрага Пајића, Едина Панџе, Нермина Пашића, Џевада Пазаље, Анкице Приморац, Зденка Пуљића, Салихе Реџић, Смаила Салихбеговића, Сабире Сарван, Силве Сеферагић, Сајме Сејменовић, Хамида Селимовића, Јасмине Селимовић, Дениса Сијамије, Рамизе Сирбубало, Фикрета Софтића, Весне Софтић, Недима Стрика, Сефедина Суљевића, Нувејре Шабић, Ивана Шарића, Томе Шимића, Мерџане Шкаљић, Јадранке Шкарица, Анђе Шушњар, Катице Тадић, Јасмина Терзића, Мирјане Терзић, Карла Токмачића, Заима Топаловића, Расима Трнке, Шефика Трожића, Аге Трупине, Индире Туркмановић, Наталије Врањеш, Данке Вучина и Адмира Живојевића поднесена против Пресуде Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине број У 1/10 од 2. децембра 201. године због ненадлежности Уставног суда Босне и Херцеговине за одлучивање. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ 1. Нотарска комора Федерације Босне и Херцеговине и 10 нотара, чланова Нотарске коморе ФБиХ, и то: Шачир Алагић, Весна Андријанић, Кемал Авдић, Емир Бабић, Перо Барбић, Владо Бећаревић, Зикрија Буљубашић, Ружа Чарапина, Мерхуниса Дедић, Елза Дилбер, Јасминка Машић-Дурмић, Јусуф Дузан, Зинета Џанбеговић, Смиљка Ђукић, Кемал Ђулиман, Горан Халид, Јусуф Халиловић, Нерминка Хамидовић, Ахмед Хамидовић, Сенад Хасанић, Јусуф Хоџић, Селма Хускић, Сенада Хусомановић, Бењамин Ибруљ, Мугдим Брачковић, Велида Имамовић-Сарајлић, Сања Ивић, Адем Јакуповић, Јасмин Јашаревић, Милош Јововић, Маринко Јурчевић, Неџада Капиџић, Едина Кечаловић, Перо Кнежевић, Гојко Колобарић, Сенада Ковачевић, Азра Ковал, Весна Кресо, Вјекослав Крвавац, Алма Кумрић, Ајда Курић, Јасминка Махмутбеговић, Љубиша Марковић, Хамо Маслеша, Иво Матић, Беба Мазаловић, Елвира Медарић, Илијаз Мехмедовић, Џеманина Мемагић, Јасминка Мемић, Мирсад Месић, Милан Милетић, Нико Моро, Нербиса Мржљак, Алкан Мујић, Силвана Муминовић, Јурица Муса, Самир Муслић, Мухамед Мустафић, Ђемалудин Мутапчић, Неџад Мутевелић, Аница Накић, Гордана Налић, Мелћа Ништовић, Менсура Омердић, Дубравко Опијач, Иво Оршолић, Миодраг Пајић, Едина Панџа, Нермина Пашић, Џевад Пазаља, Анкица Приморац, Зденко Пуљић, Салиха Реџић, Смаил Салихбеговић, Сабира Сарван, Силва Сеферагић, Сајма Сејменовић, Хамид Селимовић, Јасмина Селимовић, Денис Сијамија, Рамиза Сирбубало, Фикрет Софтић, Весна Софтић, Недим Стрик, Сефедин Суљевић, Нувејра Шабић, Иван Шарић, Томо Шимић, Мерџана Шкаљић, Јадранка Шкарица, Анђа Шушњар, Катица Тадић, Јасмин Терзић, Мирјана Терзић, Карло Токмачић, Заим Топаловић, Расим Трнка, Шефик Трожић, Аго Трупина, Индира Туркмановић, Наталија Врањеш, Данка Вучина и Адмир Живојевић (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Радмила Плавшић, адвокат из Бање Луке, поднијели су 10. јуна године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд ФБиХ) број У 1/10 од 2. децембра 201. године. Апеланти су. марта и 1. новембра године доставили додатну документацију, а 7. и 1. фебруара године допуну апелације.

56 Broj 17 - Stranica 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Пресудом Уставног суда ФБиХ број У 1/10 од 2. децембра 201. године ("Службене новине ФБиХ" број 0/16 од 20. априла године), донесеном поводом захтјева потпредсједнице Федерације БиХ за утврђивање уставности Закона о нотарима, утврђено је "да члан 6 став 1 у дијелу који гласи: 'као и лице које испуњава претпоставке из става 2 овог члана' и став 2 истог члана, те чл. 27 и 7 Закона о нотарима нису у складу са Уставом ФБиХ". Тим одредбама су регулисани услови за приступање полагању нотарског испита, затим, сједиште и број нотара, те правни послови за које је обавезна нотарска обрада исправа.. Апеланти наводе да им је оспореном одлуком Уставног суда ФБиХ прекршено право на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право на дјелотворан правни лијек из члана 1 Европске конвенције. Повреду права на правично суђење апеланти образлажу произвољном примјеном материјалног права, повредом принципа једнакости пред законом и принципа владавине права. 4. При испитивању допустивости апелације Уставни суд је пошао од одредаба члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине и члана 18 став () тачка а) Правила Уставног суда. Члан VI/б) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд има и апелациону надлежност над питањима по овом Уставу, која проистичу из пресуде сваког суда у Босни и Херцеговини. Члан 18 став () тачка а) Правила Уставног суда гласи: () Апелација није допустива и ако постоји неки од сљедећих случајева: а) Уставни суд није надлежан за одлучивање;. Уставни суд примјећује да се суштина навода апеланата односи на чињеницу да је оспореном Одлуком Уставног суда ФБиХ број У 1/10 од 2. децембра 201. године, којом су проглашене неуставним одредбе Закона о нотарима, и то: члан 6 став 1 у дијелу који гласи: "као и лице које испуњава претпоставке из става 2 овога члана" и став 2 истог члана, те чл. 27 и 7, дошло до повреде права на која се позивају у апелацији. 6. У вези с тим, Уставни суд указује да је у својој пракси већ усвојио становиште да није надлежан да разматра одлуку Уставног суда ФБиХ у апелационом поступку из апстрактне надлежности. Тако је Одлуком број АП 291/07 од 27. новембра године (доступна на одбацио као недопуштену апелацију Вакуфске дирекције поднесену против Одлуке Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине број У 28/06 од 16. маја године. У наведеној одлуци (тачка 9) Уставни суд је указао да се "суштина апелантових навода односи на чињеницу да су оспореном Одлуком Уставног суда ФБиХ број У 28/06 од 16. маја године проглашене неуставним одредбе Закона о продаји станова [ ] чиме је дошло до повреде апелантових права која наводи у апелацији". 7. Уставни суд је у наведеној одлуци, између осталог, истакао (тачка 11): "С тим у вези, Уставни суд примјећује да ентитетски уставни судови имају јасно дефинисану надлежност у коју, између осталог, спада и доношење одлуке да ли је одређени закон у сагласности са уставом ентитета, у конкретном случају са Уставом ФБиХ. Затим, Уставни суд примјећује да одлука ентитетског уставног суда о усаглашености закона или другог општег акта са ентитетским уставом, као таква, донесена у домену њихове уставне надлежности, представља коначан и обавезујући акт, а ентитетски уставни суд је за таква питања посљедњи ауторитет." Такође, у тачки 12 наведене одлуке Уставни суд је указао "да примјећује да апеланти кроз апелациону надлежност оспоравају одлуку Уставног суда ФБиХ из апстрактне надлежности. Уставни суд сматра да није у духу Устава Босне и Херцеговине и правног поретка да кроз апелациону надлежност Уставног суда дозволи испитивање апелације којом се оспорава одлука ентитетског суда донесена из области апстрактне надлежности ентитетског уставног суда. Ако би се испитивала одлука ентитетског уставног суда у конкретном случају, то би значило да се кроз 'апелациону надлежност' Уставног суда дозволи поновно испитивање 'уставности' коначне и обавезујуће одлуке ентитетског уставног суда, што, свакако, не потпада под надлежност Уставног суда из члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине и никако не доприноси правној сигурности и владавини права. Поступање Уставног суда у конкретном случају, кроз апелациону надлежност, значило би мијешање Уставног суда у надлежност ентитетских уставних судова. Осим тога, Уставни суд примјећује да се ситуација оспоравања коначне одлуке редовног суда и ситуација као у конкретном случају - оспоравање одлуке Уставног суда ФБиХ којом је измијењен ентитетски закон суштински и садржајно потпуно разликују и de iure и de facto, јер се ради о два различита захтјева из двију надлежности Уставног суда". 8. Коначно, Уставни суд је истакао у наведеној одлуци (тачка 1): "С тим у вези, слиједи да Уставни суд нема надлежност да разматра одлуку Уставног суда ФБиХ у апелационом поступку из апстрактне надлежности, односно да разматра да ли одлука ентитетског уставног суда којом је укинут/промијењен неки закон, односно општи акт, крши нека од апелантових уставних права." Наведену праксу Уставни суд је досљедно слиједио (види, између осталих, АП 111/12 од 24. априла године и АП 2481/16 од 7. марта године). 9. С обзиром на то да и у конкретном случају апеланти апелацијом оспоравају одлуку Уставног суда ФБиХ о неусаглашености одредаба Закона о нотарима са ентитетским уставом, Уставни суд, подржавајући сопствену праксу у предметима који су са овог аспекта покретали идентична правна питања, сматра да није надлежан да разматра наведену одлуку ентитетског уставног суда. 10. Имајући у виду одредбу члана 18 став () тачка а) Правила Уставног суда, према којој ће се апелација одбацити као недопуштена уколико се утврди да Уставни суд није надлежан за одлучивање, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 11. Анекс ове одлуке, у смислу члана 4 став (1) Правила Уставног суда, чине издвојено мишљење судије Валерије Галић супротно одлуци, којем се придружује потпредсједница Маргарита Цаца-Николовска, и издвојено мишљење судије Миодрага Симовића супротно одлуци. 12. У складу са чланом VI/ Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р.

57 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 7 Издвојено мишљење судије Валерије Галић супротно одлуци, којем се придружује потпредсједница Маргарита Цаца-Николовска На основу члана 4 Правила Уставног суда БиХ пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), дајем сљедеће издвојено мишљење: Нисам се сложила са одлуком већине судија у наведеном предмету због сљедећих разлога: 1. Пред Уставни суд БиХ поставило се питање да ли испуњава у конкретном случају предметна апелација формалне претпоставке допустивости из члана VI/б) Устава БиХ и одговарајућих одредаба Правила Уставног суда БиХ. С тим у вези, поставила су се два питања. Прво питање, да ли је Уставни суд БиХ надлежан да кроз апелациону надлежност испитује апелације којима се оспорава одлука ентитетског уставног суда донесена из области апстрактне надлежности? Друго питање, да ли апеланти могу да буду странка у поступку пред Уставним судом БиХ? 2. У односу на прво питање потребно је подсјетити на релевантну праксу Уставног суда БиХ у вези са испитивањем одлука (пресуда) ентитетских уставних судова. Први предмет у којем је Уставни суд усвојио становиште да је надлежан да испитује да ли је пресуда (одлука) уставног суда ентитета у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине јесте предмет број У /99. У наведеном предмету, у дијелу допустивости, Уставни суд је истакао: према члану VI/б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд Босне и Херцеговине има апелациону надлежност у питањима из Устава када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. Питање је да ли Уставни суд Федерације Босне и Херцеговине може да се сматра 'судом' у оквиру значења из тог члана? Према Уставу Федерације, Уставни суд Федерације је важан дио судског система Федерације. Устав Федерације говори о њему као једном од судова Федерације и спецификује судске функције које он врши. У тим околностима чини се да нема ваљаног разлога зашто се он не би сматрао 'судом' у оквиру значења члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине. Ефективност апелационе контроле коју врши Уставни суд Босне и Херцеговине заиста би била значајно редукована ако против пресуда уставних судова ентитета не би могле да се подносе апелације Уставном суду Босне и Херцеговине у погледу њихове сагласности са Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд Босне и Херцеговине је надлежан да испита да ли је пресуда Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине. Након ове одлуке Уставни суд је донио више сличних одлука (бр. АП 8/0, АП 91/0, АП 48/0, АП 22/04 и АП 248/07, доступне на wеb-страници Уставног суда Све ове одлуке односе се на Уставни суд Федерације БиХ. Чињеница је да у наведеним предметима Уставни суд није испитивао одлуке Уставног суда које су донесене у поступку апстрактне контроле уставности, већ се радило о случајевима када је, у складу са законом, уставни суд ентитета рјешавао о жалби против одлуке редовног суда донесене након истакнутог приговора имунитета. Када је ријеч о предметима у којима су биле оспорене одлуке Уставног суда Републике Српске, апелације су се одбацивале, углавном, као ratione materiae са образложењем да се у поступку пред Уставним судом РС нису утврђивала грађанска права и обавезе апеланата (види одлуке како слиједи: бр. У 7/0, АП 684/04, АП 292/0, АП 2447/0, АП 2646/06, АП 2728/06, АП 86/07, доступне на wеbстраници Уставног суда Наведена пракса Уставног суда промијењена је 27. новембра године, када је Уставни суд у предмету број АП 291/07 одбацио као недопуштену апелацију Вакуфске дирекције поднесену против Одлуке Уставног суда Федерације БиХ број У 28/06 због ненадлежности Уставног суда за одлучивање. Уставни суд је у наведеној одлуци, између осталог, у тачки 12 указао да примјећује да апеланти кроз апелациону надлежност оспоравају одлуку Уставног суда ФБиХ из апстрактне надлежности. Уставни суд сматра да није у духу Устава Босне и Херцеговине и правног поретка да кроз апелациону надлежност Уставног суда дозволи испитивање апелације којом се оспорава одлука ентитетског суда донесена из области апстрактне надлежности ентитетског уставног суда Поступање Уставног суда у конкретном случају, кроз апелациону надлежност, значило би мијешање Уставног суда у надлежност ентитетских уставних судова а, осим тога, поставља се и питање 'погођености' апеланата конкретном одлуком коју оспоравају, јер се њоме не рјешавају индивидуална права појединаца. Коначно, Уставни суд је у наведеној одлуци истакао (тачка 1): С тим у вези, слиједи да Уставни суд нема надлежност да у апелационом поступку разматра одлуку Уставног суда ФБиХ из апстрактне надлежности, односно да разматра да ли одлука ентитетског уставног суда којом је укинут/промијењен неки закон, односно општи акт, крши нека од апелантових уставних права. Након што је усвојена Одлука број АП 291/07, Уставни суд је слиједио становиште усвојено у наведеној одлуци (ненадлежност у односу на одлуке уставних судова ентитета које су донесене у оквиру апстрактне надлежности).. Имајући у виду наведени преглед праксе Уставног суда, намеће се важно питање које би могло да се формулише на сљедећи начин: Да ли Уставни суд БиХ, без обзира на то колико важна питања поштивања основних људских права из Устава БиХ покретале одлуке уставних судова ентитета које су донесене из области апстрактне надлежности ентитетских уставних судова, треба безусловно да одустане од идеје да је кроз апелациону надлежност могуће вршити преиспитивање оваквих одлука ентитетских уставних судова? Наиме, Уставном суду БиХ је, према члану VI/ Устава БиХ, повјерена основна функција да подржава Устав, дакле, ван сваке хијерархије повјерена безусловна заштита уставних права. Осим тога, потребно је напоменути да је у својој досадашњој пракси Уставни суд константно понављао да Устав Босне и Херцеговине прописује највеће могуће стандарде у заштити људских права, као и да, према принципу in favorem, Уставни суд треба да омогући највишу могућу заштиту основних људских права. 4. С тим у вези, моје мишљење је да одлуке уставних судова ентитета, без обзира на то да ли су донесене из области апстрактне надлежности, могу да се сматрају "пресудом било којег суда у Босни и Херцеговини", које Уставни суд може да преиспитује на основу надлежности из члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине. Даље, сматрам да одлуке ентитетских уставних судова, иако су донесене из области апстрактне надлежности, могу да покрећу питања поштивања основних људских права из Устава Босне и Херцеговине, а Уставни суд је, без икакве сумње, надлежан да обезбиједи највећи могући степен поштивања основних људских права. Када се наведено доведе у везу са конкретним случајем, врло је лако уочити да се у поступку апстрактне контроле уставности пред ентитетским уставним судом одлучивало (и) о индивидуалним правима апеланата (нотара) с обзиром на то да су оспореном пресудом стављене ван снаге одређене законске одредбе које представљају

58 Broj 17 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, основ за њихов досадашњи рад (обавеза нотарске обраде исправа), што, свакако, утиче, према мом мишљењу, на њихово право на имовину гарантовано Уставом Босне и Херцеговине. С тим у вези, посебно је потребно указати на члан 7 Закона о нотарима, који је укинут оспореном пресудом Уставног суда Федерације БиХ, који de facto прописује широк основ за рад нотарске службе и који је прописивао најзначајнији сегмент рада нотара, те основано може да се сматра да су нотари имали барем "легитимно очекивање" да ће, радећи у складу са таквом законском одредбом, стећи одређена средства, односно имовину.. С обзиром на наведено, моје мишљење је да је у конкретном случају Уставни суд БиХ могао да заснује надлежност на који начин би се омогућило да Уставни суд може да одлучује о изузетно важној материји као што је поштивање загарантованих индивидуалних уставних права, које може да буде доведено у питање како појединачним, али, исто тако, и општим правним актима као што је оспорена пресуда Уставног суда Федерације БиХ. 6. Друго питање, у погледу допустивости, јесте да ли су у конкретном случају апеланти могли да буду странка у поступку пред Уставним судом БиХ. Наиме, чланом 16 став (1) тачка б) Правила Уставног суда БиХ прописано је да су учесници у поступку странке у поступку у којем је донесена одлука која се оспорава апелацијом и суд, односно орган чија је пресуда, односно одлука, предмет апелације (члан VI/б) Устава). У конкретном случају поставља се питање да ли апелацију против одлуке уставног суда ентитета донесену из апстрактне надлежности може да поднесе само учесник у поступку пред уставним судом ентитета, или то може да буде свако физичко или правно лице (у предметном случају апеланти нису били учесници у поступку пред Уставним судом ФБиХ). С тим у вези, како Уставни суд стално истиче, људска права како су гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и чланом II/ Устава Босне и Херцеговине су индивидуална људска права на која појединци у оквиру апелационе надлежности Уставног суда из члана VI/б) Устава БиХ могу да се позову онда када учине вјероватним да су "жртве" кршења неког од заштићених права у смислу Европске конвенције. У конкретном случају оспореном пресудом Уставног суда ФБиХ је утврђено да одредбе Закона о нотарима које се тичу услова за приступање полагању нотарског испита, сједишта нотара и броја нотара, те правних послова за које је обавезна нотарска обрада нису у складу са Уставом Федерације БиХ. Дакле, одредбе Закона о нотарима које су оспореном пресудом оцијењене неуставним и које од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ" више нису на правној снази неспорно су установљавале одређена права и обавезе апеланата - нотара. Наиме, Законом о нотарима на нотаре је пренесен дио јавноправних овлашћења, те је прописано да нотари обављају јавну службу, самостално и независно (члан 2 Закона о нотарима), професионално и искључиво као занимање током времена за које је именован до навршених 70 година живота, уколико не наступе разлози за пријевремени престанак службе (члан Закона о нотарима). Дакле, неспорно је да су се оспорене одредбе Закона о нотарима тицале индивидуалних права апеланата, првенствено права на рад и имовину. Да би Уставни суд што ефикасније и свеобухватније испунио свој уставни задатак из члана VI/б) Устава БиХ, сматрам да би Уставни суд требало да прихвати апелацију против одлуке ентитетског уставног суда донесену из апстрактне надлежности коју поднесе свако физичко и правно лице (које не мора нужно да буде и учесник у поступку пред уставним судом) ако својим наводима или доказима учини вјероватним да је "жртва" кршења неког од индивидуалних права или слобода гарантованих Уставом БиХ или Европском конвенцијом. У таквим ситуацијама, према мом мишљењу, Уставни суд не би требало да поступа на строг, нефлексибилан начин. У конкретном случају моје је мишљење да су апеланти дали увјерљиве наводе и доказе које су учинили вјероватним да су, уистину, директно погођени оспореном пресудом, да могу да се сматрају "жртвом" кршења неког од заштићених права у смислу Европске конвенције, првенствено права на имовину за коју су имали "легитимно очекивање" да ће је остварити на основу укинуте одредбе члана 7 Закона о нотарима, која је, како је већ истакнуто, прописивала врло широк основ за рад нотарске службе, јер је том одредбом нотарима дат ексклузивитет да врше обраду исправа које морају да буду сачињене у одређеним правним пословима. 7. Због наведеног, за разлику од већине судија Уставног суда БиХ, сматрала сам да су у конкретном случају постојали разлози због којих је апелација могла да се прогласи допустивом и да се испита апелација у меритуму. Иако је првенствена функција апелације, свакако, заштита индивидуалних уставних права, првенствено зајемчених субјективних права, она истовремено штити и Устав као дио објективног правног поретка. У том смислу Уставни суд БиХ је у својој досадашњој пракси у предметима из апелационе надлежности вршио испитивање одређених законских одредаба са аспекта "квалитета закона", те на тај начин вршио (и) оцјену уставности у складу са Уставом БиХ. Сматрам да је и у конкретном случају Уставни суд БиХ требало да примијени стандард "квалитета закона" и да испита да ли оспорене одредбе Закона о нотарима, које је Уставни суд ФБиХ прогласио неуставним, посједују потребан "квалитет" у односу на Устав БиХ. Ипак, на крају, сматрам да у оваквим и сличним случајевима Уставни суд БиХ треба да поступа крајње опрезно, искључиво водећи се методом "од случаја до случаја", како поступа и Европски суд за људска права, када признаје статус "жртве" повреде права из Европске конвенције. Издвојено мишљење о неслагању судије, проф. др Миодрага Симовића Нисам се сложио са већинским мишљењем судија у предмету број АП 267/16. Моји разлози за неслагање су сљедећи: (1) У конкретном случају апеланти су поднијели апелацију Уставном суду против Пресуде Уставног суда Федерације БиХ број У 1/10 од 2. децембра 201. године (објављена у "Службеним новинама Федерације БиХ" број 0/16 од 20. априла године), којом је утврђено "да члан 6 став 1 у дијелу који гласи: 'као и лице које испуњава претпоставке из става 2 овог члана' и став 2 истог члана, те чл. 27 и 7 Закона о нотарима нису у складу са Уставом Федерације БиХ". У контексту наведеног треба подсјетити на ранију праксу Уставног суда која је релевантна у погледу допустивости у односу на питање да ли је Уставни суд надлежан да кроз апелациону надлежност испитује апелације којима се оспорава одлука ентитетског суда донесена из области апстрактне надлежности ентитетског уставног суда. Први предмет у којем је Уставни суд усвојио становиште да је надлежан да испитује да ли је пресуда (одлука) уставног суда ентитета у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине је предмет број У /99. У том предмету, у

59 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 9 дијелу допустивости, Уставни суд је истакао: "Према члану VI/б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд Босне и Херцеговине има апелациону надлежност о питањима из Устава када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. Питање је да ли Уставни суд Федерације Босне и Херцеговине може да се сматра 'судом' у оквиру значења из тог члана. Према Уставу Федерације, Уставни суд Федерације је важан дио судског система Федерације. Устав Федерације говори о њему као једном од судова Федерације и спецификује судске функције које он врши. У тим околностима чини се да нема ваљаног разлога зашто се он не би сматрао 'судом' у оквиру значења члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине. Ефективност апелационе контроле коју врши Уставни суд Босне и Херцеговине заиста би била значајно редукована ако се против пресуда уставних судова ентитета не би могле да подносе апелације Уставном суду Босне и Херцеговине у погледу њихове сагласности са Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд Босне и Херцеговине је надлежан да испита да ли је пресуда Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине." Након ове одлуке Уставни суд је донио више сличних одлука (бр. АП 8/0, АП 91/0, АП 48/0, АП 22/04 и АП 248/07, доступне на wеb-страници Уставног суда Све ове одлуке се односе на Уставни суд Федерације БиХ а битно је напоменути да у наведеним предметима Уставни суд није испитивао одлуке ентитетског уставног суда које су донесене у поступку апстрактне контроле уставности, већ се радило о случајевима када је, сагласно закону, уставни суд ентитета рјешавао о жалби против одлуке редовног суда донесене након истакнутог приговора имунитета. Када је ријеч о предметима у којим су биле оспорене одлуке Уставног суда Републике Српске, апелације су се одбацивале, углавном, као ratione materiae са образложењем да се у поступку пред Уставним судом Републике Српске нису утврђивала грађанска права и обавезе апеланата (види одлуке бр. У 7/0, АП 684/04, АП 292/0, АП 2447/0, АП 2646/06, АП 2728/06 и АП86/07, доступне на wеb-страници Уставног суда (2) Наведена пракса Уставног суда промијењена је 27. новембра године, када је Уставни суд у пленарном сазиву у предмету број АП 291/07 одбацио као недопуштену апелацију Вакуфске дирекције поднесену против Одлуке Уставног суда Федерације БиХ број У 28/06 због ненадлежности Уставног суда за одлучивање. Уставни суд је у наведеној одлуци, између осталог, истакао (тачка 11): "С тим у вези, Уставни суд примјећује да ентитетски уставни судови имају јасно дефинисану надлежност у коју, између осталог, спада и доношење одлуке да ли је одређени закон у сагласности са уставом ентитета, у конкретном случају са Уставом Федерације БиХ. Затим, Уставни суд примјећује да одлука ентитетског уставног суда о усаглашености закона или другог општег акта са ентитетским уставом, као таква, донесена у домену њихове уставне надлежности, представља коначан и обавезујући акт, а ентитетски уставни суд је за таква питања посљедњи ауторитет." Такође, у тачки 12 наведене одлуке Уставни суд је указао "да примјећује да апеланти кроз апелациону надлежност оспоравају одлуку Уставног суда Федерације БиХ из апстрактне надлежности. Уставни суд сматра да није у духу Устава Босне и Херцеговине и правног поретка да кроз апелациону надлежност Уставног суда дозволи испитивање апелације којом се оспорава одлука ентитетског суда донесена из области апстрактне надлежности ентитетског уставног суда. Ако би се испитивала одлука ентитетског уставног суда у конкретном случају, то би значило да се кроз 'апелациону надлежност' Уставног суда дозволи поновно испитивање 'уставности' коначне и обавезујуће одлуке ентитетског уставног суда, што, свакако, не потпада под надлежност Уставног суда из члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине и никако не доприноси правној сигурности и владавини права. Поступање Уставног суда у конкретном случају кроз апелациону надлежност значило би мијешање Уставног суда у надлежност ентитетских уставних судова а, осим тога, поставља се и питање 'погођености' апеланата конкретном одлуком коју оспоравају, јер се њоме не рјешавају индивидуална права појединаца. Осим тога, Уставни суд примјећује да се ситуација у којој се оспоравају коначне одлуке редовног суда и ситуација као у конкретном случају - оспоравање одлука Уставног суда Федерације БиХ којим је измијењен ентитетски закон суштински и садржајно потпуно разликују и de iure и de facto, јер се ради о два различита захтјева из двију надлежности Уставног суда." Коначно, Уставни суд је у наведеној одлуци истакао (тачка 1): "С тим у вези, слиједи да Уставни суд нема надлежност да разматра у апелационом поступку одлуку Уставног суда Федерације БиХ из апстрактне надлежности, односно да разматра да ли одлука ентитетског уставног суда којом је укинут/промијењен неки закон, односно општи акт, крши нека од апелантових уставних права." Након што је усвојена Одлука број АП 291/07, Уставни суд је досљедно слиједио становиште усвојено у овој одлуци (ненадлежност у односу на одлуке уставних судова ентитета које су донесене у оквиру апстрактне надлежности). Одлуке које се односе на Уставни суд Федерације БиХ у којима се Уставни суд прогласио ненадлежним за одлучивање, јер су одлуке ентитетског уставног суда донесене у поступку апстрактне контроле уставности, јесу бр. АП 226/11, АП 22/14, АП 111/12, АП 2740/12 итд. Одлуке које се односе на Уставни суд Републике Српске а које слиједе наведено становиште из Одлуке број АП 291/07 су: бр. АП 482/10, АП 4209/11, АП 28/12, АП 914/10, АП 47/1 итд. () Имајући у виду наведени преглед релевантне праксе Уставног суда, намеће се важно питање које би могло да се формулише на сљедећи начин: Да ли Уставни суд, без обзира на то колико важна питања поштивања основних људских права из Устава Босне и Херцеговине покретале одлуке уставних судова ентитета, које су донесене из области апстрактне надлежности ентитетских уставних судова, треба безусловно да одустане од идеје да је кроз апелациону надлежност могуће вршити преиспитивање оваквих одлука ентитетских уставних судова? Осим тога, Уставни суд је у својој досадашњој пракси константно понављао да Устав Босне и Херцеговине прописује највеће могуће стандарде у заштити људских права, као и да, према принципу in favorem, Уставни суд треба да омогући највишу могућу заштиту основних људских права. С тим у вези, треба подсјетити на неспорну чињеницу да одлуке уставних судова ентитета, без обзира на то да ли су донесене из области апстрактне надлежности, могу да се сматрају "пресудом било којег суда у Босни и Херцеговини" које Уставни суд може да преиспитује на основу надлежности из члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине. Даље, одлуке ентитетских уставних судова, иако су донесене из области апстрактне надлежности, могу да покрећу питања поштивања основних људских права из Устава Босне и Херцеговине а Уставни суд је, без икакве сумње, надлежан да обезбиједи највећи могући степен поштивања основних људских права. Када се наведено доведе у везу са

60 Broj 17 - Stranica 60 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, конкретним случајем, врло је лако уочити да се у поступку апстрактне контроле уставности пред ентитетским уставним судом одлучивало (и) о индивидуалним правима апеланата (нотара) с обзиром на то да су оспореном одлуком стављене ван снаге одређене законске одредбе које представљају основ за њихов досадашњи рад (нпр. обавеза нотарске обраде исправа), што, свакако, утиче на њихово право на имовину гарантовано Уставом Босне и Херцеговине. С тим у вези, посебно се указује на члан 7 Закона о нотарима, који је укинут оспореном одлуком Уставног суда Федерације БиХ, који de facto прописује широк основ за рад нотарске службе, те основано може да се сматра да су нотари имали барем "легитимно очекивање" да ће, радећи у складу са таквом законском одредбом, стећи одређена средства, односно имовину. (4) Осим тога, поставља се и питање шта уколико би, хипотетички, овлашћени подносилац из Устава Босне и Херцеговине поднио Уставном суду захтјев за оцјену уставности (у складу са одредбама Устава Босне и Херцеговине) законских одредаба за које су уставни судови ентитета претходно утврдили да нису у складу са одредбама ентитетских устава. Према мом мишљењу, у таквој ситуацији би Уставни суд морао да испита такав захтјев, јер је он поднесен у односу на одредбе Устава Босне и Херцеговине, а не у односу на одредбе ентитетских устава. У односу на одредбе ентитетског устава, пресуда ентитетског уставног суда из апстрактне надлежности је пресуђена ствар (res iudicata). Међутим, ако се захтјев за оцјену уставности истих законских одредаба поднесе Уставном суду ради оцјене у складу са одредбама Устава Босне и Херцеговине, онда res iudicata не постоји, јер ентитетски уставни суд нема надлежност да одлучује сагласно одредбама Устава Босне и Херцеговине. Након тога поставља се (и) друго питање шта ако би, опет хипотетички, Уставни суд у таквој ситуацији закључио да су спорне одредбе у складу са одредбама Устава Босне и Херцеговине. Да ли би, онда, могла да се дозволи ситуација у којој би исте законске одредбе биле у складу са одредбама Устава Босне и Херцеговине, а истовремено би биле супротне одредбама ентитетских устава? Да ли би се на тај начин поштивало начело према којем је Устав Босне и Херцеговине највиши правни акт? Шта би истовремено значило за апеланте којима су, хипотетички, ускраћена уставна права према одлуци ентитетског уставног суда, а истовремено Уставни суд има становиште да апелантима таква права не могу да се ускраћују, јер су одредбе на основу којих они црпе своја права у складу са Уставом Босне и Херцеговине? Све су то потенцијални аргументи због којих би Уставни суд, ипак, мада изузетно ријетко, требало да прихвати надлежност у апелационим поступцима у којим се оспорава одлука ентитетског уставног суда донесена из области апстрактне контроле уставности. Стога, сматрам да би у конкретном случају могла да се заснује надлежност на који начин би се омогућило да Уставни суд може да одлучује о изузетно важној материји као што је поштивање загарантованих индивидуалних уставних права, које може да буде доведено у питање како појединачним, али, исто тако, и општим правним актима као што је оспорена пресуда Уставног суда Федерације БиХ. () У конкретном случају намеће се још једно питање. Наиме, чланом 16 Правила Уставног суда БиХ регулисано је питање учесника у поступку пред Уставним судом, па је, тако, ставом (1) тачка б) прописано да су учесници у поступку странке у поступку у којем је донесена одлука која се оспорава апелацијом и суд, односно орган чија је пресуда, односно одлука, предмет апелације [члан VI/б) Устава]. У конкретном случају поставља се питање да ли апелацију против одлуке Уставног суда ентитета донесену из области апстрактне надлежности може да поднесе само учесник у поступку пред уставним судом ентитета, или то може да буде свако физичко или правно лице. У предметном случају апеланти нису били учесници у поступку пред Уставним судом Федерације БиХ. Међутим, наводи из апелације имплицирају да су апелантима оспореном пресудом Уставног суда Федерације БиХ повријеђена индивидуална права. У том контексту треба подсјетити на то да се људска права, између осталог, разликују према титуларима којима права припадају (категорија индивидуалних и категорија колективних права). Индивидуална права могу да буду грађанска и политичка. Грађанска права налазе своју сврху у заштити појединца од арбитрарног поступања државе. Она регулишу однос појединца и државе истичући аутономију индивидуе у том односу. Сваки закон или подзаконски акт (уредба, одлука, правилник итд.) установљава права и обавезе грађана, односно тиче се њихових индивидуалних права. Људска права како су гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и чланом II/ Устава Босне и Херцеговине су индивидуална људска права на која се појединци у оквиру апелационе надлежности Уставног суда из члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине могу позвати онда када учине вјероватним да су "жртве" кршења неког од заштићених права у смислу Европске конвенције. У конкретном случају оспореном пресудом Уставног суда Федерације БиХ утврђено је да одређене одредбе Закона о нотарима које се тичу услова за приступање полагању нотарског испита, сједишта нотара и броја нотара, те правних послова за које је обавезна нотарска обрада нису у складу са Уставом Федерације Босне и Херцеговине. Дакле, одредбе Закона о нотарима које су оспореном одлуком оцијењене неуставним и које од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ" више нису на снази неспорно су установљавале одређена права и обавезе апеланата - нотара. Наиме, Законом о нотарима на нотаре је пренесен дио јавноправних овлашћења, те је прописано да "нотари обављају јавну службу самостално и независно" (члан 2 Закона о нотарима ), "професионално и искључиво као занимање током времена за које је именован... до навршених 70 година живота, уколико не наступе разлози за пријевремени престанак службе" (члан Закона о нотарима). Дакле, неспорно је да су се оспорене одредбе Закона о нотарима тицале индивидуалних права апеланата, првенствено права на рад и имовину. Настојећи да што ефикасније и свеобухватније испуни свој уставни задатак, Уставни суд треба да прихвати становиште да апелацију против одлуке ентитетског уставног суда донесене из апстрактне надлежности може да поднесе свако физичко и правно лице (које не мора нужно да буде и учесник у поступку пред уставним судом) ако својим наводима или доказима учини вјероватним да је "жртва" кршења неког од индивидуалних права или слобода гарантованих Уставом БиХ или Европском конвенцијом. Имајући у виду наведено, мишљења сам да су у конкретном случају апеланти дали релевантне наводе и доказе којим су учинили вјероватним да могу да се сматрају "жртвом" кршења неког од заштићених права у смислу Европске конвенције, првенствено права на имовину за коју су имали "легитимно очекивање" да ће је остварити на основу укинуте одредбе члана 7 Закона о нотарима, која прописује врло широк основ за рад нотарске службе, јер

61 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 61 нотарима даје ексклузивитет да врше обраду исправа које морају да буду сачињене у одређеним правним пословима. (6) Иако овдје постоје разлози на основу којих предметни случај може да се прогласи допустивим, сматрам да се питање допустивости у оваквим и сличним случајевима треба испитивати крајње опрезно и искључиво од случаја до случаја. (7) Имајући у виду наводе из апелације, треба подсјетити да је Уставни суд кроз своју досадашњу праксу развио становиште да није везан правном квалификацијом из апелације, те да је, сходно правилу iura novit curia, овлашћен да на чињенице предмета примијени релевантно уставно и конвенцијско право. Стога, у конкретном случају не треба приступити испитивању оспорене пресуде са аспекта права, како то предлажу апеланти. Ипак се овдје не ради о пресуди редовног суда донесеној из надлежности редовних судова. Наиме, у конкретном случају Уставни суд треба да преиспита уставност пресуде ентитетског уставног суда донесене из области апстрактне контроле уставности. У таквим случајевима уставност оспорене пресуде зависи од тога да ли су у складу са Уставом Босне и Херцеговине одредбе које је претходно испитао ентитетски уставни суд у односу на ентитетски устав. То је потребно због тога што су ентитетски уставни судови коначни ауторитети у односу на испитивање уставности аката у складу са ентитетским уставима. Тако и уставност оспорене пресуде више не може да се преиспитује у односу на одредбе Устава Федерације БиХ. Међутим, неспорно је да је Устав Босне и Херцеговине највиши правни акт, па тако и мишљење Уставног суда у погледу усаглашености било којих одредаба са овим уставом има већу правну снагу од мишљења ентитетског уставног суда у погледу усаглашености одређених одредаба са одредбама ентитетског устава. На овај начин поштује се (и) уставна структура државе с обзиром на то да Уставни суд неће преиспитивати мишљење ентитетског уставног суда у односу на уставност према ентитетском уставу. Осим тога, овако ће се испоштовати и начело владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине према којем ће Босна и Херцеговина "функционисати према слову закона", јер не би смјела да се дозволи потенцијална ситуација да исте законске одредбе не буду у складу са ентитетским уставом, а да буду у складу са Уставом Босне и Херцеговине. (8) Мишљења сам да је у конкретном случају требало да се ријеши, као претходно питање, да ли су предметне одредбе Закона о нотарима у складу са Уставом Босне и Херцеговине. С тим у вези, Уставни суд је у својој досадашњој пракси у предметима из апелационе надлежности вршио испитивање одређених законских одредаба са аспекта "квалитета закона", те на тај начин вршио (и) оцјену уставности у складу са Уставом Босне и Херцеговине. На примјер, у Одлуци број АП 498/11 од 1. јула године Уставни суд је испитивао квалитет одредаба Закона о кривичном поступку БиХ којим се прописује "облигаторан притвор", те закључио да предметна законска одредба не задовољава потребан квалитет у мјери у којој би се поштивали стандарди из члана II/д) Устава Босне и Херцеговине и члана став 1 Европске конвенције, или у Одлуци број АП 879/14 од 22. децембра године у којој је Уставни суд испитивао квалитет Закона о прекршајима у односу на прописивање рокова за подношење захтјева за понављање прекршајног поступка, те закључио да предметне законске одредбе не задовољавају потребан квалитет да би се испоштовали стандарди из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Посебно је битно нагласити да ће стандард контроле Уставног суда, у ситуацијама када се преиспитује одлука ентитетског уставног суда донесена из апстрактне надлежности, бити "квалитет закона" у односу на законске одредбе које је ентитетски уставни суд прогласио неуставним, а неће се, у принципу, улазити у остале уставне стандарде као, на примјер, питање спорова о надлежности између територијалних јединица у Федерацији БиХ, питање постојања виталног националног интереса итд. (9) Оспореном одлуком Уставног суда Федерације БиХ стављене су ван снаге одредбе Закона о нотарима: члан 6 став 1 у дијелу који гласи: "као и лице које испуњава претпоставке из става 2 овога члана" и став 2 истог члана, те чл. 27 и 7 наведеног закона. У складу са мишљењем о претходном питању, Уставни суд је требало прво да испита усаглашеност са одредбама Устава Босне и Херцеговине релевантних чланова Закона о нотарима за које сматра да нису у складу са Уставом Босне и Херцеговине, а након тога да пређе на чланове за које сматра да су у складу са Уставом Босне и Херцеговине. (10) Оспореном одлуком Уставног суда Федерације стављене су ван снаге одредбе члана 6 став 1 Закона о нотарима у дијелу који гласи: "као и лице које испуњава претпоставке из става 2 овога члана" и став 2 истог члана. Прије анализе спорних одредаба, указује се на одредбе члана 26 став 1 тачка 7 Закона о нотарима (којима се прописују услови за обављање нотарске службе) које гласе: "За нотара може да буде именовано само лице које кумулативно испуњава сљедеће услове: да има положен нотарски испит." Дакле, према одредбама Закона о нотарима, за нотара може да буде именовано само лице које, између осталог, има положен нотарски испит, а оспореним одредбама уводи се ограничење у односу на лица која могу да приступе полагању нотарског испита. То ограничење постаје посебно рестриктивно у ставу 2 члана 6 Закона о нотарима. Наиме, ставом 1 члана 6 Закона о нотарима прописују се стандардни услови које треба да испуни сваки правник који жели да конкурише на неко од значајнијих мјеста у правосуђу или јавној управи. Сасвим је логично, према мом мишљењу, да се ширем кругу лица из става 1 члана 6 Закона о нотарима додају (и) лица која су била нотарски помоћници, јер нема сумње да ће они бити најзаинтересованији за полагање нотарског испита с обзиром на то да су претходним радом стекли искуство у нотарској служби. Међутим, одредбе става 1 члана 6 Закона о нотарима имају ограничено временско дјеловање, осам година почев од 20. септембра године, када је закон објављен у "Службеним новинама Федерације БиХ", након чијег истека полагању нотарског испита више не може да приступи шири круг лица (сви који имају положен правосудни испит и пет година искуства након полагања правосудног испита), већ само лица која су радила три године као нотарски помоћници. Самим тим круг потенцијалних нових нотара је знатно сужен, јер за нотара може да се именује само лице које има положен (и) нотарски испит, а полагању нотарског испита, након 20. септембра године, могу да приступе само лица која су радила као нотарски помоћници најмање три године. Изнесено треба довести у везу са одредбама члана 2 став 1 тачка а) Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који се примјењује на основу одредаба Анекса I на Устав Босне и Херцеговине, а које гласе: "Сваки грађанин треба да има право и могућност да без икаквих разлика наведених у члану 2 и без неразумних ограничења: има приступ јавним службама своје земље уз опште услове једнакости." Кад се цитиране одредбе члана 2 став 1 тачка а) Међународног пакта о грађанским и политичким правима

62 Broj 17 - Stranica 62 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, доведу у везу са спорном одредбом става 2 члана 6 Закона о нотарима, заиста се чини да се спорним одредбама намеће "неразумно ограничење" у "приступу јавним службама своје земље". Упркос труду, не може да се нађе било какво разумно оправдање за овако строгу рестрикцију у приступу јавним службама у које, свакако, спада и нотарска служба. Да ли можемо да замислимо, на примјер, ситуацију да законодавац пропише да полагању правосудног испита могу да приступе само лица која су претходно радила као приправници или помоћници код судија, тужилаца или адвоката? Овакво ограничење, наравно, не постоји, а ограничење из оспорене одредбе става 2 члана 6 Закона о нотарима не може да се оправда у смислу уставних стандарда који су прописани одредбама члана 2 став 1 тачка б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима. На наведени начин спорне одредбе немају ни потребан квалитет да би могле да задовоље уставни принцип "квалитета закона". Имајући у виду да спорне одредбе става 2 члана 6 Закона о нотарима нису у складу са стандардима из члана 2 став 1 тачка б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима, оне нису у складу ни са принципом владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, којим се прописује да ће Босна и Херцеговина "функционисати према слову закона". (11) У конкретном случају као спорне појављују се и одредбе чл. 27 и 7 Закона о нотарима. Оспорени члан 27 Закона о нотарима прописује службено сједиште и број нотара, те, између осталог, одређује да ће влада кантона за подручје кантона одредити укупан број нотара, као и њихово сједиште, те да се број нотара одређује према броју становника који живе на подручју кантона, при чему се, према правилу, на становника треба отворити једно нотарско мјесто. Оспорени члан 7 Закона о нотарима прописује врсте правних послова за које је обавезна нотарска обрада исправа и садржи одредбе према којим су ништави правни послови за које нису сачињене исправе за које је обавезна нотарска обрада, те даје могућност да обавеза нотарске обраде исправе може да буде прописана и другим законима. Када се наведене одредбе Закона о нотарима упореде са било којом од одредаба Устава Босне и Херцеговине, може се рећи да нормирање наведених питања и односа спада у слободно поље процјене (margin of appreciation) надлежног законодавца и он је искључиво тај, а не уставни судови, који је у најбољој позицији да одлучи како наведене ствари треба да буду регулисане. Нотаријат, као јавна служба, није обавезан и јавна власт одлучује да ли ће да га уведе. У случају да се одлучи за увођење нотаријата, као што је у Федерацији БиХ, ко је онда, ако не надлежна јавна власт, у најбољој позицији да одлучи, на примјер, о броју становника на које треба отворити једно нотарско мјесто, или за које је правне послове обавезна обрада нотарске исправе, или да ли су ништави правни послови за које нису сачињене нотарски обрађене исправе итд? Уставни суд у више својих одлука нагласио је да стандард уставне контроле закона не може да буде "побољшање" закона, а у Одлуци број У /16 експлицитно је навео: "Међутим, питање да ли би текст одређене законске одредбе могао да буде 'бољи' - не може да се изједначи са уставним принципом 'квалитета закона'. Испитивање да ли закон посједује потребан 'квалитет' у складу са стандардима одређених уставних права је у надлежности Уставног суда, а питање 'побољшања' закона је у искључивој надлежности законодавца и Уставни суд не може да одлучује о том питању у оквиру контроле уставности закона. Стога, ни у конкретном случају уставност спорне законске одредбе не може да буде испитивана са аспекта да ли би било 'боље' да експлицитно прописује ситуацију о којој подносилац захтјева пише у захтјеву за оцјену уставности." Слиједећи наведено, у конкретном случају као параметар испитивања уставности оспорених одредаба не могу да се користе тезе типа: "да ли је оптимално да се на или становника отвори једно нотарско мјесто", или "треба ли свакоме ко испуњава одређене услове пружити прилику да ради као нотар", или "да ли (и) адвокатима, а не само нотарима, треба дозволити да врше обавезну обраду нотарских исправа као што су регулисање имовинских односа између брачних другова", или "да врше обавезну обраду правних послова којима је предмет пренос или стицање права својине на непокретностима итд.", или "зашто само нотари могу да врше обраду оснивачких аката привредних друштава" итд. Све ово су стандардна питања за која је искључиво надлежан, а самим тим и искључиво одговоран, законодавац. Такве и сличне ствари могу и треба да се мијењају једино у законодавном процесу, пред надлежним органом, заговарајући рјешења за која се сматра да би најбоље одговарала. Истовремено, овакве ствари не могу да се мијењају путем одлука уставних судова користећи као "алат" надлежности уставних судова, јер таква питања не представљају уставне стандарде, нити улазе у оквир уставног принципа "квалитета закона". (12) Стога, оспорене одредбе чл. 27 и 7 Закона о нотарима имају сав потребан "квалитет" у смислу уставног принципа "квалитета закона", јер су јасне, предвидљиве и доступне јавности. Наведени критеријуми су, заиста, уставни стандарди "квалитета закона", те примјењујући их на оспорене одредбе - може се доћи до закључка да су јасне и предвидљиве, што може да се утврди простим увидом у текст оспорених одредаба, а оне су и транспарентне с обзиром на то да је неспорно да су објављене у јавном службеном гласилу. Према томе, нема аргумената на основу којих би могло да се сматра да су оспорене одредбе противне било којим одредбама Устава Босне и Херцеговине у оквиру којих би могао да се примијени стандард "квалитета закона". (1) Из одговора на постављено претходно питање произилази да имамо ситуацију према којој су проглашене сагласним са Уставом Босне и Херцеговине одредбе става 1 члана 6 Закона о нотарима у дијелу који гласи: "као и лице које испуњава претпоставке из става 2 овог члана", као и комплетне одредбе чл. 27 и 7 Закона о нотарима, а, истовремено, исте одредбе оспореном одлуком прогласио је неуставним Уставни суд Федерације БиХ у односу на Устав Федерације БиХ. На то мора да се дода и неспорна чињеница да одредбе чл. 27 и 7 Закона о нотарима и те како утичу на уставна права апеланата, првенствено на њихово "легитимно очекивање" да ће остварити одређену имовину с обзиром на то да предметне одредбе чине основ рада нотарске службе (број нотара, сједиште, правни послови за које је обавезна нотарска обрада исправе итд.). Према мом мишљењу, неуставна би била ситуација у којој би обје овакве одлуке истовремено егзистирале. Ако је Устав Босне и Херцеговине највиши правни акт, онда не смије да се дозволи ситуација да исте законске одредбе буду у складу са одредбама државног устава, а да истовремено не буду у складу са одредбама ентитетског устава, те да се, слиједом тога, апелантима ускраћује коришћење права која они црпе из законских одредаба за које је Уставни суд требало да одлучи да су у складу са Уставом Босне и Херцеговине. Оваква ситуација је супротна начелу владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине

63 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 6 према којем је Босна и Херцеговина демократска држава која ће "функционисати према слову закона". (14) Због свега наведеног, сматрам да је оспорену пресуду Уставног суда Федерације БиХ требало укинути у дијелу који гласи: " и став 2 истог члана, те чл. 27 и 7 Закона о нотарима ("Службене новине Федерације БиХ" број 4/02) нису у складу са Уставом Федерације Босне и Херцеговине." Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u sastavu: predsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednici Mato Tadić, Zlatko M. Knežević i Margarita Caca-Nikolovska i sudije Tudor Pantiru, Valerija Galić, Miodrag Simović, Seada Palavrić i Giovanni Grasso, na sjednici održanoj 16. februara godine, u predmetu broj AP 267/16, rješavajući apelaciju Notarske komore Federacije Bosne i Hercegovine, Šačira Alagića i dr., na osnovu člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1) i () tačka a), člana 7. stav (2) tačka a) i člana 8. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Notarske komore Federacije Bosne i Hercegovine, Šačira Alagića, Vesne Andrijanić, Kemala Avdića, Emira Babića, Pere Barbića, Vlade Bećarevića, Zikrije Buljubašića, Ruže Čarapina, Merhunise Dedić, Elze Dilber, Jasminke Mašić-Durmić, Jusufa Duzana, Zinete Džanbegović, Smiljke Đukić, Kemala Đulimana, Gorana Halida, Jusufa Halilovića, Nerminke Hamidović, Ahmeda Hamidovića, Senada Hasanića, Jusufa Hodžića, Selme Huskić, Senade Husomanović, Benjamina Ibrulja, Mugdima Bračkovića, Velide Imamović-Sarajlić, Sanje Ivić, Adema Jakupovića, Jasmina Jašarevića, Miloša Jovovića, Marinka Jurčevića, Nedžade Kapidžić, Edine Kečalović, Pere Kneževića, Gojka Kolobarića, Senada Kovačevića, Azre Koval, Vesne Kreso, Vjekoslava Krvavca, Alme Kumrić, Ajde Kurić, Jasminke Mahmutbegović, Ljubiše Markovića, Hame Masleše, Ive Matića, Bebe Mazalović, Elvira Medarića, Ilijaza Mehmedovića, Džemanine Memagić, Jasminka Memića, Mirsada Mesića, Milana Miletića, Nike More, Nerbise Mržljak, Alkana Mujića, Silvane Muminović, Jurice Muse, Samira Muslića, Muhameda Mustafića, Đemaludina Mutapčića, Nedžada Mutevelića, Anice Nakić, Gordane Nalić, Melće Ništović, Mensure Omerdić, Dubravka Opijača, Ive Oršolića, Miodraga Pajića, Edina Pandže, Nermina Pašića, Dževada Pazalje, Ankice Primorac, Zdenka Puljića, Salihe Redžić, Smaila Salihbegovića, Sabire Sarvan, Silve Seferagić, Sajme Sejmenović, Hamida Selimovića, Jasmine Selimović, Denisa Sijamije, Ramize Sirbubalo, Fikreta Softića, Vesne Softić, Nedima Strika, Sefedina Suljevića, Nuvejre Šabić, Ivana Šarića, Tome Šimića, Merdžane Škaljić, Jadranke Škarica, Anđe Šušnjar, Katice Tadić, Jasmina Terzića, Mirjane Terzić, Karla Tokmačića, Zaima Topalovića, Rasima Trnke, Šefika Trožića, Age Trupine, Indire Turkmanović, Natalije Vranješ, Danke Vučina i Admira Živojevića podnesena protiv Presude Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U 1/10 od 2. decembra 201. godine zbog nenadležnosti Ustavnog suda Bosne i Hercegovine za odlučivanje. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE 1. Notarska komora Federacije Bosne i Hercegovine i 10 notara, članova Notarske komore FBiH, i to: Šačir Alagić, Vesna Andrijanić, Kemal Avdić, Emir Babić, Pero Barbić, Vlado Bećarević, Zikrija Buljubašić, Ruža Čarapina, Merhunisa Dedić, Elza Dilber, Jasminka Mašić-Durmić, Jusuf Duzan, Zineta Džanbegović, Smiljka Đukić, Kemal Đuliman, Goran Halid, Jusuf Halilović, Nerminka Hamidović, Ahmed Hamidović, Senad Hasanić, Jusuf Hodžić, Selma Huskić, Senada Husomanović, Benjamin Ibrulj, Mugdim Bračković, Velida Imamović-Sarajlić, Sanja Ivić, Adem Jakupović, Jasmin Jašarević, Miloš Jovović, Marinko Jurčević, Nedžada Kapidžić, Edina Kečalović, Pero Knežević, Gojko Kolobarić, Senada Kovačević, Azra Koval, Vesna Kreso, Vjekoslav Krvavac, Alma Kumrić, Ajda Kurić, Jasminka Mahmutbegović, Ljubiša Marković, Hamo Masleša, Ivo Matić, Beba Mazalović, Elvira Medarić, Ilijaz Mehmedović, Džemanina Memagić, Jasminka Memić, Mirsad Mesić, Milan Miletić, Niko Moro, Nerbisa Mržljak, Alkan Mujić, Silvana Muminović, Jurica Musa, Samir Muslić, Muhamed Mustafić, Đemaludin Mutapčić, Nedžad Mutevelić, Anica Nakić, Gordana Nalić, Melća Ništović, Mensura Omerdić, Dubravko Opijač, Ivo Oršolić, Miodrag Pajić, Edina Pandža, Nermina Pašić, Dževad Pazalja, Ankica Primorac, Zdenko Puljić, Saliha Redžić, Smail Salihbegović, Sabira Sarvan, Silva Seferagić, Sajma Sejmenović, Hamid Selimović, Jasmina Selimović, Denis Sijamija, Ramiza Sirbubalo, Fikret Softić, Vesna Softić, Nedim Strik, Sefedin Suljević, Nuvejra Šabić, Ivan Šarić, Tomo Šimić, Merdžana Škaljić, Jadranka Škarica, Anđa Šušnjar, Katica Tadić, Jasmin Terzić, Mirjana Terzić, Karlo Tokmačić, Zaim Topalović, Rasim Trnka, Šefik Trožić, Ago Trupina, Indira Turkmanović, Natalija Vranješ, Danka Vučina i Admir Živojević (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Radmila Plavšić, advokat iz Banje Luke, podnijeli su 10. juna godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud FBiH) broj U 1/10 od 2. decembra 201. godine. Apelanti su. marta i 1. novembra godine dostavili dodatnu dokumentaciju, a 7. i 1. februara godine dopunu apelacije. 2. Presudom Ustavnog suda FBiH broj U 1/10 od 2. decembra 201. godine ("Službene novine FBiH" broj 0/16 od 20. aprila godine), donesenom povodom zahtjeva potpredsjednice Federacije BiH za utvrđivanje ustavnosti Zakona o notarima, utvrđeno je "da član 6. stav 1. u dijelu koji glasi: 'kao i lice koje ispunjava pretpostavke iz stava 2. ovog člana' i stav 2. istog člana, te čl. 27. i 7. Zakona o notarima nisu u skladu sa Ustavom FBiH". Tim odredbama su regulirani uvjeti za pristupanje polaganju notarskog ispita, zatim, sjedište i broj notara, te pravni poslovi za koje je obavezna notarska obrada isprava.. Apelanti navode da im je osporenom odlukom Ustavnog suda FBiH prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 1. Evropske konvencije. Povredu prava na pravično suđenje apelanti obrazlažu proizvoljnom primjenom materijalnog prava, povredom principa jednakosti pred zakonom i principa vladavine prava. 4. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 18. stav () tačka a) Pravila Ustavnog suda.

64 Broj 17 - Stranica 64 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Član VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. Član 18. stav () tačka a) Pravila Ustavnog suda glasi: () Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva: a) Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje;. Ustavni sud primjećuje da se suština navoda apelanata odnosi na činjenicu da je osporenom Odlukom Ustavnog suda FBiH broj U 1/10 od 2. decembra 201. godine, kojom su proglašene neustavnim odredbe Zakona o notarima, i to: član 6. stav 1. u dijelu koji glasi: "kao i lice koje ispunjava pretpostavke iz stava 2. ovoga člana" i stav 2. istog člana, te čl. 27. i 7, došlo do povrede prava na koja se pozivaju u apelaciji. 6. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj praksi već usvojio stav da nije nadležan da razmatra odluku Ustavnog suda FBiH u apelacionom postupku iz apstraktne nadležnosti. Tako je Odlukom broj AP 291/07 od 27. novembra godine (dostupna na odbacio kao nedopuštenu apelaciju Vakufske direkcije podnesenu protiv Odluke Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U 28/06 od 16. maja godine. U navedenoj odluci (tačka 9) Ustavni sud je ukazao da se "suština apelantovih navoda odnosi na činjenicu da su osporenom Odlukom Ustavnog suda FBiH broj U 28/06 od 16. maja godine proglašene neustavnim odredbe Zakona o prodaji stanova [ ]čime je došlo do povrede apelantovih prava koja navodi u apelaciji". 7. Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, istakao (tačka 11): "S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da entitetski ustavni sudovi imaju jasno definiranu nadležnost u koju, između ostalog, spada i donošenje odluke da li je određeni zakon u saglasnosti sa ustavom entiteta, u konkretnom slučaju sa Ustavom FBiH. Zatim, Ustavni sud primjećuje da odluka entitetskog ustavnog suda o usaglašenosti zakona ili drugog općeg akta sa entitetskim ustavom, kao takva, donesena u domenu njihove ustavne nadležnosti, predstavlja konačan i obavezujući akt, a entitetski ustavni sud je za takva pitanja posljednji autoritet." Također, u tački 12. navedene odluke Ustavni sud je ukazao "da primjećuje da apelanti kroz apelacionu nadležnost osporavaju odluku Ustavnog suda FBiH iz apstraktne nadležnosti. Ustavni sud smatra da nije u duhu Ustava Bosne i Hercegovine i pravnog poretka da kroz apelacionu nadležnost Ustavnog suda dozvoli ispitivanje apelacije kojom se osporava odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda. Ako bi se ispitivala odluka entitetskog ustavnog suda u konkretnom slučaju, to bi značilo da se kroz 'apelacionu nadležnost' Ustavnog suda dozvoli ponovno ispitivanje 'ustavnosti' konačne i obavezujuće odluke entitetskog ustavnog suda, što, svakako, ne potpada pod nadležnost Ustavnog suda iz člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine i nikako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i vladavini prava. Postupanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju, kroz apelacionu nadležnost, značilo bi miješanje Ustavnog suda u nadležnost entitetskih ustavnih sudova. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da se situacija osporavanja konačne odluke redovnog suda i situacija kao u konkretnom slučaju - osporavanje odluke Ustavnog suda FBiH kojom je izmijenjen entitetski zakon suštinski i sadržajno potpuno razlikuju i de iure i de facto, jer se radi o dva različita zahtjeva iz dviju nadležnosti Ustavnog suda". 8. Konačno, Ustavni sud je istakao u navedenoj odluci (tačka 1): "S tim u vezi, slijedi da Ustavni sud nema nadležnost da razmatra odluku Ustavnog suda FBiH u apelacionom postupku iz apstraktne nadležnosti, odnosno da razmatra da li odluka entitetskog ustavnog suda kojom je ukinut/promijenjen neki zakon, odnosno opći akt, krši neka od apelantovih ustavnih prava." Navedenu praksu Ustavni sud je dosljedno slijedio (vidi, između ostalih, AP 111/12 od 24. aprila godine i AP 2481/16 od 7. marta godine). 9. S obzirom na to da i u konkretnom slučaju apelanti apelacijom osporavaju odluku Ustavnog suda FBiH o neusaglašenosti odredaba Zakona o notarima sa entitetskim ustavom, Ustavni sud, podržavajući vlastitu praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali identična pravna pitanja, smatra da nije nadležan da razmatra navedenu odluku entitetskog ustavnog suda. 10. Imajući u vidu odredbu člana 18. stav () tačka a) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko se utvrdi da Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 11. Aneks ove odluke, u smislu člana 4. stav (1) Pravila Ustavnog suda, čine izdvojeno mišljenje sutkinje Valerije Galić suprotno odluci, kojem se pridružuje potpredsjednica Margarita Caca-Nikolovska, i izdvojeno mišljenje sudije Miodraga Simovića suprotno odluci. 12. U skladu sa članom VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Izdvojeno mišljenje sutkinje Valerije Galić suprotno odluci, kojem se pridružuje potpredsjednica Margarita Caca- Nikolovska Na osnovu člana 4. Pravila Ustavnog suda BiH - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), dajem sljedeće izdvojeno mišljenje: Nisam se složila sa odlukom većine sudija u navedenom predmetu zbog sljedećih razloga: 1. Pred Ustavni sud BiH postavilo se pitanje da li ispunjava u konkretnom slučaju predmetna apelacija formalne pretpostavke dopustivosti iz člana VI/.b) Ustava BiH i odgovarajućih odredaba Pravila Ustavnog suda BiH. S tim u vezi, postavila su se dva pitanja. Prvo pitanje, da li je Ustavni sud BiH nadležan da kroz apelacijsku nadležnost ispituje apelacije kojima se pobija odluka entitetskog ustavnog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti? Drugo pitanje, da li apelanti mogu biti stranka u postupku pred Ustavnim sudom BiH? 2. U odnosu na prvo pitanje potrebno je podsjetiti na relevantnu praksu Ustavnog suda BiH u vezi sa ispitivanjem odluka (presuda) entitetskih ustavnih sudova. Prvi predmet u kojem je Ustavni sud usvojio stav da je nadležan da ispituje da li je presuda (odluka) ustavnog suda entiteta u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine jeste predmet broj U /99. U navedenom predmetu, u dijelu dopustivosti, Ustavni sud je istakao: prema članu VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud Bosne i Hercegovine ima apelacijsku nadležnost u pitanjima iz Ustava kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. Pitanje je da li se Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine može smatrati 'sudom' u okviru značenja iz tog člana? Prema Ustavu Federacije, Ustavni sud Federacije je važan dio sudskog sistema Federacije. Ustav Federacije govori o njemu kao jednom od sudova Federacije i specificira sudske funkcije koje on vrši. U tim okolnostima čini se da nema valjanog razloga zašto se on ne bi smatrao 'sudom' u okviru značenja člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine. Efektivnost apelacijske kontrole koju vrši Ustavni sud Bosne i Hercegovine zaista bi bila značajno reducirana ako se protiv presuda ustavnih sudova entiteta ne bi mogle podnositi apelacije Ustavnom sudu

65 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 6 Bosne i Hercegovine u pogledu njihove saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je nadležan da ispita da li je presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Nakon ove odluke Ustavni sud je donio više sličnih odluka (br. AP 8/0, AP 91/0, AP 48/0, AP 22/04 i AP 248/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda Sve ove odluke odnose se na Ustavni sud Federacije BiH. Činjenica je da u navedenim predmetima Ustavni sud nije ispitivao odluke Ustavnog suda koje su donesene u postupku apstraktne kontrole ustavnosti, već se radilo o slučajevima kada je, u skladu sa zakonom, ustavni sud entiteta rješavao o žalbi protiv odluke redovnog suda donesene nakon istaknutog prigovora imuniteta. Kada je riječ o predmetima u kojima su bile osporene odluke Ustavnog suda Republike Srpske, apelacije su se odbacivale, uglavnom, kao ratione materiae sa obrazloženjem da se u postupku pred Ustavnim sudom RS nisu utvrđivala građanska prava i obaveze apelanata (vidi odluke kako slijedi: br. U 7/0, AP 684/04, AP 292/0, AP 2447/0, AP 2646/06, AP 2728/06, AP 86/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda Navedena praksa Ustavnog suda promijenjena je 27. novembra godine, kada je Ustavni sud u predmetu broj AP 291/07 odbacio kao nedopuštenu apelaciju Vakufske direkcije podnesenu protiv Odluke Ustavnog suda Federacije BiH broj U 28/06 zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, u tački 12. ukazao da primjećuje da apelanti kroz apelacijsku nadležnost osporavaju odluku Ustavnog suda FBiH iz apstraktne nadležnosti. Ustavni sud smatra da nije u duhu Ustava Bosne i Hercegovine i pravnog poretka da kroz apelacijsku nadležnost Ustavnog suda dozvoli ispitivanje apelacije kojom se osporava odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda Postupanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju, kroz apelacijsku nadležnost, značilo bi miješanje Ustavnog suda u nadležnost entitetskih ustavnih sudova a, osim toga, postavlja se i pitanje 'pogođenosti' apelanata konkretnom odlukom koju osporavaju, jer se njome ne rješavaju individualna prava pojedinaca. Konačno, Ustavni sud je u navedenoj odluci istakao (tačka 1): S tim u vezi, slijedi da Ustavni sud nema nadležnost da u apelacijskom postupku razmatra odluku Ustavnog suda FBiH iz apstraktne nadležnosti, odnosno da razmatra da li odluka entitetskog ustavnog suda kojom je ukinut/promijenjen neki zakon, odnosno opći akt, krši neka od apelantovih ustavnih prava. Nakon što je usvojena Odluka broj AP 291/07, Ustavni sud je slijedio stav usvojen u navedenoj odluci (nenadležnost u odnosu na odluke ustavnih sudova entiteta koje su donesene u okviru apstraktne nadležnosti).. Imajući u vidu navedeni pregled prakse Ustavnog suda, nameće se važno pitanje koje bi se moglo formulirati na sljedeći način: Da li Ustavni sud BiH, bez obzira na to koliko važna pitanja poštivanja osnovnih ljudskih prava iz Ustava BiH pokretale odluke ustavnih sudova entiteta koje su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskih ustavnih sudova, treba bezuvjetno odustati od ideje da je kroz apelacijsku nadležnost moguće vršiti preispitivanje ovakvih odluka entitetskih ustavnih sudova? Naime, Ustavnom sudu BiH je, prema članu VI/. Ustava BiH, povjerena osnovna funkcija da podržava Ustav, dakle, izvan svake hijerarhije povjerena bezuvjetna zaštita ustavnih prava. Osim toga, potrebno je napomenuti da je u svojoj dosadašnjoj praksi Ustavni sud konstantno ponavljao da Ustav Bosne i Hercegovine propisuje najveće moguće standarde u zaštiti ljudskih prava, kao i da, prema načelu in favorem, Ustavni sud treba omogućiti najvišu moguću zaštitu osnovnih ljudskih prava. 4. S tim u vezi, moje mišljenje je da se odluke ustavnih sudova entiteta, bez obzira na to da li su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu smatrati "presudom bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini", koje Ustavni sud može preispitivati na osnovu nadležnosti iz člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine. Dalje, smatram da odluke entitetskih ustavnih sudova, iako su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu pokretati pitanja poštivanja osnovnih ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine, a Ustavni sud je, bez ikakve sumnje, nadležan da osigura najveći mogući stepen poštivanja osnovnih ljudskih prava. Kada se navedeno dovede u vezu sa konkretnim slučajem, vrlo je lako uočiti da se u postupku apstraktne kontrole ustavnosti pred entitetskim ustavnim sudom odlučivalo (i) o individualnim pravima apelanata (notara) s obzirom na to da su osporenom presudom stavljene izvan snage određene zakonske odredbe koje predstavljaju osnovu za njihov dosadašnji rad (obaveza notarske obrade isprava), što, svakako, utječe, prema mojem mišljenju, na njihovo pravo na imovinu garantirano Ustavom Bosne i Hercegovine. S tim u vezi, posebno je potrebno ukazati na član 7. Zakona o notarima, koji je ukinut osporenom presudom Ustavnog suda Federacije BiH, koji de facto propisuje široku osnovu za rad notarske službe i koji je propisivao najznačajniji segment rada notara, te se osnovano može smatrati da su notari imali barem "legitimno očekivanje" da će, radeći u skladu sa takvom zakonskom odredbom, steći određena sredstva, odnosno imovinu.. S obzirom na navedeno, moje mišljenje je da je u konkretnom slučaju Ustavni sud BiH mogao zasnovati nadležnost na koji način bi se omogućilo da Ustavni sud može odlučivati o izuzetno važnoj materiji kao što je poštivanje zagarantiranih individualnih ustavnih prava, koje može biti dovedeno u pitanje kako pojedinačnim, ali, isto tako, i općim pravnim aktima kao što je osporena presuda Ustavnog suda Federacije BiH. 6. Drugo pitanje, u pogledu dopustivosti, jeste da li su u konkretnom slučaju apelanti mogli biti stranka u postupku pred Ustavnim sudom BiH. Naime, članom 16. stav (1) tačka b) Pravila Ustavnog suda BiH propisano je da su učesnici u postupku stranke u postupku u kojem je donesena odluka koja se osporava apelacijom i sud, odnosno organ čija je presuda, odnosno odluka, predmet apelacije (član VI/.b) Ustava). U konkretnom slučaju postavlja se pitanje da li apelaciju protiv odluke ustavnog suda entiteta donesenu iz apstraktne nadležnosti može podnijeti samo učesnik u postupku pred ustavnim sudom entiteta, ili to može biti svako fizičko ili pravno lice (u predmetnom slučaju apelanti nisu bili učesnici u postupku pred Ustavnim sudom FBiH). S tim u vezi, kako Ustavni sud stalno ističe, ljudska prava kako su garantirana Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom II/. Ustava Bosne i Hercegovine su individualna ljudska prava na koja se pojedinci u okviru apelacijske nadležnosti Ustavnog suda iz člana VI/.b) Ustava BiH mogu pozvati onda kada učine vjerovatnim da su "žrtve" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Evropske konvencije. U konkretnom slučaju osporenom presudom Ustavnog suda FBiH je utvrđeno da odredbe Zakona o notarima koje se tiču uvjeta za pristupanje polaganju notarskog ispita, sjedišta notara i broja notara, te pravnih poslova za koje je obavezna notarska obrada nisu u skladu sa Ustavom Federacije BiH. Dakle, odredbe Zakona o notarima koje su osporenom presudom ocijenjene neustavnim i koje od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH" više nisu na pravnoj snazi nesporno su ustanovljavale određena prava i obaveze apelanata - notara.

66 Broj 17 - Stranica 66 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Naime, Zakonom o notarima na notare je prenesen dio javnopravnih ovlaštenja, te je propisano da notari obavljaju javnu službu, samostalno i nezavisno (član 2. Zakona o notarima), profesionalno i isključivo kao zanimanje tokom vremena za koje je imenovan do navršenih 70 godina života, ukoliko ne nastupe razlozi za prijevremeni prestanak službe (član. Zakona o notarima). Dakle, nesporno je da su se osporene odredbe Zakona o notarima ticale individualnih prava apelanata, prvenstveno prava na rad i imovinu. Da bi Ustavni sud što efikasnije i sveobuhvatnije ispunio svoj ustavni zadatak iz člana VI/.b) Ustava BiH, smatram da bi Ustavni sud trebalo da prihvati apelaciju protiv odluke entitetskog ustavnog suda donesenu iz apstraktne nadležnosti koju podnese svako fizičko i pravno lice (koje ne mora nužno biti i učesnik u postupku pred ustavnim sudom) ako svojim navodima ili dokazima učini vjerovatnim da je "žrtva" kršenja nekog od individualnih prava ili sloboda garantiranih Ustavom BiH ili Evropskom konvencijom. U takvim situacijama, prema mom mišljenju, Ustavni sud ne bi trebalo da postupa na strog, nefleksibilan način. U konkretnom slučaju moje je mišljenje da su apelanti dali uvjerljive navode i dokaze koje su učinili vjerovatnim da su, uistinu, direktno pogođeni osporenom presudom, da se mogu smatrati "žrtvom" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Evropske konvencije, prvenstveno prava na imovinu za koju su imali "legitimno očekivanje" da će je ostvariti na osnovu ukinute odredbe člana 7. Zakona o notarima, koja je, kako je već istaknuto, propisivala vrlo široku osnovu za rad notarske službe, jer je tom odredbom notarima dat ekskluzivitet da vrše obradu isprava koje moraju biti sačinjene u određenim pravnim poslovima. 7. Zbog navedenog, za razliku od većine sudija Ustavnog suda BiH, smatrala sam da su u konkretnom slučaju postojali razlozi zbog kojih se apelacija mogla proglasiti dopustivom i ispitati apelacija u meritumu. Iako je prvenstvena funkcija apelacije, svakako, zaštita individualnih ustavnih prava, prvenstveno zajamčenih subjektivnih prava, ona istovremeno štiti i Ustav kao dio objektivnog pravnog poretka. U tom smislu Ustavni sud BiH je u svojoj dosadašnjoj praksi u predmetima iz apelacijske nadležnosti vršio ispitivanje određenih zakonskih odredaba sa aspekta "kvaliteta zakona", te na taj način vršio (i) ocjenu ustavnosti u skladu sa Ustavom BiH. Smatram da je i u konkretnom slučaju Ustavni sud BiH trebalo da primijeni standard "kvaliteta zakona" i da ispita da li osporene odredbe Zakona o notarima, koje je Ustavni sud FBiH proglasio neustavnim, posjeduju potreban "kvalitet" u odnosu na Ustav BiH. Ipak, na kraju, smatram da u ovakvim i sličnim slučajevima Ustavni sud BiH treba da postupa krajnje oprezno, isključivo vodeći se metodom "od slučaja do slučaja", kako postupa i Evropski sud za ljudska prava, kada priznaje status "žrtve" povrede prava iz Evropske konvencije. Izdvojeno mišljenje o neslaganju sudije, prof. dr. Miodraga Simovića Nisam se složio sa većinskim mišljenjem sudija u predmetu broj AP 267/16. Moji razlozi za neslaganje su sljedeći: (1) U konkretnom slučaju apelanti su podnijeli apelaciju Ustavnom sudu protiv Presude Ustavnog suda Federacije BiH broj U 1/10 od 2. decembra 201. godine (objavljena u "Službenim novinama Federacije BiH" broj 0/16 od 20. aprila godine), kojom je utvrđeno "da član 6. stav 1. u dijelu koji glasi: 'kao i lice koje ispunjava pretpostavke iz stava 2. ovog člana' i stav 2. istog člana, te čl. 27. i 7. Zakona o notarima nisu u skladu sa Ustavom Federacije BiH". U kontekstu navedenog treba podsjetiti na raniju praksu Ustavnog suda koja je relevantna u pogledu dopustivosti u odnosu na pitanje da li je Ustavni sud nadležan da kroz apelacionu nadležnost ispituje apelacije kojima se osporava odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda. Prvi predmet u kojem je Ustavni sud usvojio stav da je nadležan da ispituje da li je presuda (odluka) ustavnog suda entiteta u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine je predmet broj U /99. U tom predmetu, u dijelu dopustivosti, Ustavni sud je istakao: "Prema članu VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud Bosne i Hercegovine ima apelacionu nadležnost o pitanjima iz Ustava kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. Pitanje je da li se Ustavni sud Federacije Bosne i Hercegovine može smatrati 'sudom' u okviru značenja iz tog člana. Prema Ustavu Federacije, Ustavni sud Federacije je važan dio sudskog sistema Federacije. Ustav Federacije govori o njemu kao jednom od sudova Federacije i specificira sudske funkcije koje on vrši. U tim okolnostima čini se da nema valjanog razloga zašto se on ne bi smatrao 'sudom' u okviru značenja člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine. Efektivnost apelacione kontrole koju vrši Ustavni sud Bosne i Hercegovine zaista bi bila značajno reducirana ako se protiv presuda ustavnih sudova entiteta ne bi mogle podnositi apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine u pogledu njihove saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je nadležan da ispita da li je presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine." Nakon ove odluke Ustavni sud je donio više sličnih odluka (br. AP 8/0, AP 91/0, AP 48/0, AP 22/04 i AP 248/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda Sve ove odluke se odnose na Ustavni sud Federacije BiH a bitno je napomenuti da u navedenim predmetima Ustavni sud nije ispitivao odluke entitetskog ustavnog suda koje su donesene u postupku apstraktne kontrole ustavnosti, već se radilo o slučajevima kada je, saglasno zakonu, ustavni sud entiteta rješavao o žalbi protiv odluke redovnog suda donesene nakon istaknutog prigovora imuniteta. Kada je riječ o predmetima u kojim su bile osporene odluke Ustavnog suda Republike Srpske, apelacije su se odbacivale, uglavnom, kao ratione materiae sa obrazloženjem da se u postupku pred Ustavnim sudom Republike Srpske nisu utvrđivala građanska prava i obaveze apelanata (vidi odluke br. U 7/0, AP 684/04, AP 292/0, AP 2447/0, AP 2646/06, AP 2728/06 i AP86/07, dostupne na web-stranici Ustavnog suda (2) Navedena praksa Ustavnog suda promijenjena je 27. novembra godine, kada je Ustavni sud u plenarnom sazivu u predmetu broj AP 291/07 odbacio kao nedopuštenu apelaciju Vakufske direkcije podnesenu protiv Odluke Ustavnog suda Federacije BiH broj U 28/06 zbog nenadležnosti Ustavnog suda za odlučivanje. Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, istakao (tačka 11): "S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da entitetski ustavni sudovi imaju jasno definiranu nadležnost u koju, između ostalog, spada i donošenje odluke da li je određeni zakon u saglasnosti sa ustavom entiteta, u konkretnom slučaju sa Ustavom Federacije BiH. Zatim, Ustavni sud primjećuje da odluka entitetskog ustavnog suda o usaglašenosti zakona ili drugog općeg akta sa entitetskim ustavom, kao takva, donesena u domenu njihove ustavne nadležnosti, predstavlja konačan i obavezujući akt, a entitetski ustavni sud je za takva pitanja posljednji autoritet." Također, u tački 12. navedene odluke Ustavni sud je ukazao "da primjećuje da apelanti kroz apelacionu nadležnost osporavaju odluku Ustavnog suda Federacije BiH iz apstraktne nadležnosti. Ustavni sud smatra da nije u duhu Ustava Bosne i Hercegovine i pravnog poretka da kroz apelacionu nadležnost Ustavnog suda dozvoli ispitivanje apelacije kojom se osporava odluka entitetskog suda donesena iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskog ustavnog suda. Ako bi se ispitivala odluka

67 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 67 entitetskog ustavnog suda u konkretnom slučaju, to bi značilo da se kroz 'apelacionu nadležnost' Ustavnog suda dozvoli ponovno ispitivanje 'ustavnosti' konačne i obavezujuće odluke entitetskog ustavnog suda, što, svakako, ne potpada pod nadležnost Ustavnog suda iz člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine i nikako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i vladavini prava. Postupanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju kroz apelacionu nadležnost značilo bi miješanje Ustavnog suda u nadležnost entitetskih ustavnih sudova a, osim toga, postavlja se i pitanje 'pogođenosti' apelanata konkretnom odlukom koju osporavaju, jer se njome ne rješavaju individualna prava pojedinaca. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da se situacija u kojoj se osporavaju konačne odluke redovnog suda i situacija kao u konkretnom slučaju - osporavanje odluka Ustavnog suda Federacije BiH kojim je izmijenjen entitetski zakon suštinski i sadržajno potpuno razlikuju i de iure i de facto, jer se radi o dva različita zahtjeva iz dviju nadležnosti Ustavnog suda." Konačno, Ustavni sud je u navedenoj odluci istakao (tačka 1): "S tim u vezi, slijedi da Ustavni sud nema nadležnost da razmatra u apelacionom postupku odluku Ustavnog suda Federacije BiH iz apstraktne nadležnosti, odnosno da razmatra da li odluka entitetskog ustavnog suda kojom je ukinut/promijenjen neki zakon, odnosno opći akt, krši neka od apelantovih ustavnih prava." Nakon što je usvojena Odluka broj AP 291/07, Ustavni sud je dosljedno slijedio stav usvojen u ovoj odluci (nenadležnost u odnosu na odluke ustavnih sudova entiteta koje su donesene u okviru apstraktne nadležnosti). Odluke koje se odnose na Ustavni sud Federacije BiH u kojima se Ustavni sud proglasio nenadležnim za odlučivanje, jer su odluke entitetskog ustavnog suda donesene u postupku apstraktne kontrole ustavnosti, jesu br. AP 226/11, AP 22/14, AP 111/12, AP 2740/12 itd. Odluke koje se odnose na Ustavni sud Republike Srpske a koje slijede navedeni stav iz Odluke broj AP 291/07 su: br. AP 482/10, AP 4209/11, AP 28/12, AP 914/10, AP 47/1 itd. () Imajući u vidu navedeni pregled relevantne prakse Ustavnog suda, nameće se važno pitanje koje bi se moglo formulirati na sljedeći način: Da li Ustavni sud, bez obzira na to koliko važna pitanja poštivanja osnovnih ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine pokretale odluke ustavnih sudova entiteta, koje su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti entitetskih ustavnih sudova, treba bezuvjetno odustati od ideje da je kroz apelacionu nadležnost moguće vršiti preispitivanje ovakvih odluka entitetskih ustavnih sudova? Osim toga, Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi konstantno ponavljao da Ustav Bosne i Hercegovine propisuje najveće moguće standarde u zaštiti ljudskih prava, kao i da, prema principu in favorem, Ustavni sud treba omogućiti najvišu moguću zaštitu osnovnih ljudskih prava. S tim u vezi, treba podsjetiti na nespornu činjenicu da se odluke ustavnih sudova entiteta, bez obzira na to da li su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu smatrati "presudom bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini" koje Ustavni sud može preispitivati na osnovu nadležnosti iz člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine. Dalje, odluke entitetskih ustavnih sudova, iako su donesene iz oblasti apstraktne nadležnosti, mogu pokretati pitanja poštivanja osnovnih ljudskih prava iz Ustava Bosne i Hercegovine a Ustavni sud je, bez ikakve sumnje, nadležan da osigura najveći mogući stepen poštivanja osnovnih ljudskih prava. Kada se navedeno dovede u vezu sa konkretnim slučajem, vrlo je lako uočiti da se u postupku apstraktne kontrole ustavnosti pred entitetskim ustavnim sudom odlučivalo (i) o individualnim pravima apelanata (notara) s obzirom na to da su osporenom odlukom stavljene van snage određene zakonske odredbe koje predstavljaju osnovu za njihov dosadašnji rad (npr. obaveza notarske obrade isprava), što, svakako, utječe na njihovo pravo na imovinu garantirano Ustavom Bosne i Hercegovine. S tim u vezi, posebno se ukazuje na član 7. Zakona o notarima, koji je ukinut osporenom odlukom Ustavnog suda Federacije BiH, koji de facto propisuje široku osnovu za rad notarske službe, te se osnovano može smatrati da su notari imali barem "legitimno očekivanje" da će, radeći u skladu sa takvom zakonskom odredbom, steći određena sredstva, odnosno imovinu. (4) Osim toga, postavlja se i pitanje šta ukoliko bi, hipotetički, ovlašteni podnosilac iz Ustava Bosne i Hercegovine podnio Ustavnom sudu zahtjev za ocjenu ustavnosti (u skladu sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine) zakonskih odredaba za koje su ustavni sudovi entiteta prethodno utvrdili da nisu u skladu sa odredbama entitetskih ustava. Prema mom mišljenju, u takvoj situaciji bi Ustavni sud morao da ispita takav zahtjev, jer je on podnesen u odnosu na odredbe Ustava Bosne i Hercegovine, a ne u odnosu na odredbe entitetskih ustava. U odnosu na odredbe entitetskog ustava, presuda entitetskog ustavnog suda iz apstraktne nadležnosti je presuđena stvar (res iudicata). Međutim, ako se zahtjev za ocjenu ustavnosti istih zakonskih odredaba podnese Ustavnom sudu radi ocjene u skladu sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, onda res iudicata ne postoji, jer entitetski ustavni sud nema nadležnost da odlučuje saglasno odredbama Ustava Bosne i Hercegovine. Nakon toga postavlja se (i) drugo pitanje šta ako bi, opet hipotetički, Ustavni sud u takvoj situaciji zaključio da su sporne odredbe u skladu sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine. Da li bi se, onda, mogla dozvoliti situacija u kojoj bi iste zakonske odredbe bile u skladu sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine, a istovremeno bi bile suprotne odredbama entitetskih ustava? Da li bi se na taj način poštivalo načelo prema kojem je Ustav Bosne i Hercegovine najviši pravni akt? Šta bi istovremeno značilo za apelante kojima su, hipotetički, uskraćena ustavna prava prema odluci entitetskog ustavnog suda, a istovremeno Ustavni sud ima stav da se apelantima takva prava ne mogu uskraćivati, jer su odredbe na osnovu kojih oni crpe svoja prava u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine? Sve su to potencijalni argumenti zbog kojih bi Ustavni sud, ipak, mada izuzetno rijetko, trebalo da prihvati nadležnost u apelacionim postupcima u kojim se osporava odluka entitetskog ustavnog suda donesena iz oblasti apstraktne kontrole ustavnosti. Stoga, smatram da bi se u konkretnom slučaju mogla zasnovati nadležnost na koji način bi se omogućilo da Ustavni sud može odlučivati o izuzetno važnoj materiji kao što je poštivanje zagarantiranih individualnih ustavnih prava, koje može biti dovedeno u pitanje kako pojedinačnim, ali, isto tako, i općim pravnim aktima kao što je osporena presuda Ustavnog suda Federacije BiH. () U konkretnom slučaju nameće se još jedno pitanje. Naime, članom 16. Pravila Ustavnog suda BiH regulirano je pitanje učesnika u postupku pred Ustavnim sudom, pa je, tako, stavom (1) tačka b) propisano da su učesnici u postupku stranke u postupku u kojem je donesena odluka koja se osporava apelacijom i sud, odnosno organ čija je presuda, odnosno odluka, predmet apelacije [član VI/.b) Ustava]. U konkretnom slučaju postavlja se pitanje da li apelaciju protiv odluke Ustavnog suda entiteta donesenu iz oblasti apstraktne nadležnosti može podnijeti samo učesnik u postupku pred ustavnim sudom entiteta, ili to može biti svako fizičko ili pravno lice. U predmetnom slučaju apelanti nisu bili učesnici u postupku pred Ustavnim sudom Federacije BiH. Međutim, navodi iz apelacije impliciraju da su apelantima osporenom presudom Ustavnog suda Federacije BiH povrijeđena individualna prava. U tom kontekstu treba podsjetiti na to da se ljudska prava, između ostalog, razlikuju prema titularima kojima prava pripadaju (kategorija individualnih i kategorija kolektivnih prava). Individualna prava mogu biti građanska i politička. Građanska prava nalaze svoju svrhu u zaštiti pojedinca od arbitrarnog postupanja države. Ona reguliraju odnos pojedinca i

68 Broj 17 - Stranica 68 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, države ističući autonomiju individue u tom odnosu. Svaki zakon ili podzakonski akt (uredba, odluka, pravilnik itd.) ustanovljava prava i obaveze građana, odnosno tiče se njihovih individualnih prava. Ljudska prava kako su garantirana Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i članom II/. Ustava Bosne i Hercegovine su individualna ljudska prava na koja se pojedinci u okviru apelacione nadležnosti Ustavnog suda iz člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine mogu pozvati onda kada učine vjerovatnim da su "žrtve" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Evropske konvencije. U konkretnom slučaju osporenom presudom Ustavnog suda Federacije BiH utvrđeno je da određene odredbe Zakona o notarima koje se tiču uvjeta za pristupanje polaganju notarskog ispita, sjedišta notara i broja notara, te pravnih poslova za koje je obavezna notarska obrada nisu u skladu sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. Dakle, odredbe Zakona o notarima koje su osporenom odlukom ocijenjene neustavnim i koje od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH" više nisu na snazi nesporno su ustanovljavale određena prava i obaveze apelanata - notara. Naime, Zakonom o notarima na notare je prenesen dio javnopravnih ovlaštenja, te je propisano da "notari obavljaju javnu službu samostalno i nezavisno" (član 2. Zakona o notarima ), "profesionalno i isključivo kao zanimanje tokom vremena za koje je imenovan... do navršenih 70 godina života, ukoliko ne nastupe razlozi za prijevremeni prestanak službe" (član. Zakona o notarima). Dakle, nesporno je da su se osporene odredbe Zakona o notarima ticale individualnih prava apelanata, prvenstveno prava na rad i imovinu. Nastojeći da što efikasnije i sveobuhvatnije ispuni svoj ustavni zadatak, Ustavni sud treba da prihvati stav da apelaciju protiv odluke entitetskog ustavnog suda donesene iz apstraktne nadležnosti može podnijeti svako fizičko i pravno lice (koje ne mora nužno biti i učesnik u postupku pred ustavnim sudom) ako svojim navodima ili dokazima učini vjerovatnim da je "žrtva" kršenja nekog od individualnih prava ili sloboda garantiranih Ustavom BiH ili Evropskom konvencijom. Imajući u vidu navedeno, mišljenja sam da su u konkretnom slučaju apelanti dali relevantne navode i dokaze kojim su učinili vjerovatnim da se mogu smatrati "žrtvom" kršenja nekog od zaštićenih prava u smislu Evropske konvencije, prvenstveno prava na imovinu za koju su imali "legitimno očekivanje" da će je ostvariti na osnovu ukinute odredbe člana 7. Zakona o notarima, koja propisuje vrlo široku osnovu za rad notarske službe, jer notarima daje ekskluzivitet da vrše obradu isprava koje moraju biti sačinjene u određenim pravnim poslovima. (6) Iako ovdje postoje razlozi na osnovu kojih se predmetni slučaj može proglasiti dopustivim, smatram da se pitanje dopustivosti u ovakvim i sličnim slučajevima treba ispitivati krajnje oprezno i isključivo od slučaja do slučaja. (7) Imajući u vidu navode iz apelacije, treba podsjetiti da je Ustavni sud kroz svoju dosadašnju praksu razvio stav da nije vezan pravnom kvalifikacijom iz apelacije, te da je, shodno pravilu iura novit curia, ovlašten da na činjenice predmeta primijeni relevantno ustavno i konvencijsko pravo. Stoga, u konkretnom slučaju ne treba pristupiti ispitivanju osporene presude sa aspekta prava, kako to predlažu apelanti. Ipak se ovdje ne radi o presudi redovnog suda donesenoj iz nadležnosti redovnih sudova. Naime, u konkretnom slučaju Ustavni sud treba da preispita ustavnost presude entitetskog ustavnog suda donesene iz oblasti apstraktne kontrole ustavnosti. U takvim slučajevima ustavnost osporene presude zavisi od toga da li su u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine odredbe koje je prethodno ispitao entitetski ustavni sud u odnosu na entitetski ustav. To je potrebno zbog toga što su entitetski ustavni sudovi konačni autoriteti u odnosu na ispitivanje ustavnosti akata u skladu sa entitetskim ustavima. Tako se i ustavnost osporene presude više ne može preispitivati u odnosu na odredbe Ustava Federacije BiH. Međutim, nesporno je da je Ustav Bosne i Hercegovine najviši pravni akt, pa tako i mišljenje Ustavnog suda u pogledu usaglašenosti bilo kojih odredaba sa ovim ustavom ima veću pravnu snagu od mišljenja entitetskog ustavnog suda u pogledu usaglašenosti određenih odredaba sa odredbama entitetskog ustava. Na ovaj način poštuje se (i) ustavna struktura države s obzirom na to da Ustavni sud neće preispitivati mišljenje entitetskog ustavnog suda u odnosu na ustavnost prema entitetskom ustavu. Osim toga, ovako će se ispoštovati i načelo vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine prema kojem će Bosna i Hercegovina "funkcionirati prema slovu zakona", jer se ne bi smjela dozvoliti potencijalna situacija da iste zakonske odredbe ne budu u skladu sa entitetskim ustavom, a da budu u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine. (8) Mišljenja sam da je u konkretnom slučaju trebalo da se riješi, kao prethodno pitanje, da li su predmetne odredbe Zakona o notarima u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine. S tim u vezi, Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi u predmetima iz apelacione nadležnosti vršio ispitivanje određenih zakonskih odredaba sa aspekta "kvaliteta zakona", te na taj način vršio (i) ocjenu ustavnosti u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Naprimjer, u Odluci broj AP 498/11 od 1. jula godine Ustavni sud je ispitivao kvalitet odredaba Zakona o krivičnom postupku BiH kojim se propisuje "obligatoran pritvor", te zaključio da predmetna zakonska odredba ne zadovoljava potreban kvalitet u mjeri u kojoj bi se poštivali standardi iz člana II/.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana. stav 1. Evropske konvencije, ili u Odluci broj AP 879/14 od 22. decembra godine u kojoj je Ustavni sud ispitivao kvalitet Zakona o prekršajima u odnosu na propisivanje rokova za podnošenje zahtjeva za ponavljanje prekršajnog postupka, te zaključio da predmetne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potreban kvalitet da bi se ispoštovali standardi iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Posebno je bitno naglasiti da će standard kontrole Ustavnog suda, u situacijama kada se preispituje odluka entitetskog ustavnog suda donesena iz apstraktne nadležnosti, biti "kvalitet zakona" u odnosu na zakonske odredbe koje je entitetski ustavni sud proglasio neustavnim, a neće se, u principu, ulaziti u ostale ustavne standarde kao, naprimjer, pitanje sporova o nadležnosti između teritorijalnih jedinica u Federaciji BiH, pitanje postojanja vitalnog nacionalnog interesa itd. (9) Osporenom odlukom Ustavnog suda Federacije BiH stavljene su van snage odredbe Zakona o notarima: član 6. stav 1. u dijelu koji glasi: "kao i lice koje ispunjava pretpostavke iz stava 2. ovoga člana" i stav 2. istog člana, te čl. 27. i 7. navedenog zakona. U skladu sa mišljenjem o prethodnom pitanju, Ustavni sud je trebalo prvo da ispita usaglašenost sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine relevantnih članova Zakona o notarima za koje smatra da nisu u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine, a nakon toga da pređe na članove za koje smatra da su u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine. (10) Osporenom odlukom Ustavnog suda Federacije stavljene su van snage odredbe člana 6. stav 1. Zakona o notarima u dijelu koji glasi: "kao i lice koje ispunjava pretpostavke iz stava 2. ovoga člana" i stav 2. istog člana. Prije analize spornih odredaba, ukazuje se na odredbe člana 26. stav 1. tačka 7. Zakona o notarima (kojima se propisuju uvjeti za obavljanje notarske službe) koje glase: "Za notara može biti imenovano samo lice koje kumulativno ispunjava sljedeće uvjete: da ima položen notarski ispit." Dakle, prema odredbama Zakona o notarima, za notara može biti imenovano samo lice koje, između ostalog, ima položen notarski ispit, a osporenim odredbama uvodi se ograničenje u odnosu na lica koja mogu

69 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 69 pristupiti polaganju notarskog ispita. To ograničenje postaje posebno restriktivno u stavu 2. člana 6. Zakona o notarima. Naime, stavom 1. člana 6. Zakona o notarima propisuju se standardni uvjeti koje treba da ispuni svaki pravnik koji želi konkurirati na neko od značajnijih mjesta u pravosuđu ili javnoj upravi. Sasvim je logično, prema mom mišljenju, da se širem krugu lica iz stava 1. člana 6. Zakona o notarima dodaju (i) lica koja su bila notarski pomoćnici, jer nema sumnje da će oni biti najzainteresiraniji za polaganje notarskog ispita s obzirom na to da su prethodnim radom stekli iskustvo u notarskoj službi. Međutim, odredbe stava 1. člana 6. Zakona o notarima imaju ograničeno vremensko djelovanje, osam godina počev od 20. septembra godine, kada je zakon objavljen u "Službenim novinama Federacije BiH", nakon čijeg isteka polaganju notarskog ispita više ne može pristupiti širi krug lica (svi koji imaju položen pravosudni ispit i pet godina iskustva nakon polaganja pravosudnog ispita), već samo lica koja su radila tri godine kao notarski pomoćnici. Samim tim krug potencijalnih novih notara je znatno sužen, jer se za notara može imenovati samo lice koje ima položen (i) notarski ispit, a polaganju notarskog ispita, nakon 20. septembra godine, mogu pristupiti samo lica koja su radila kao notarski pomoćnici najmanje tri godine. Izneseno treba dovesti u vezu sa odredbama člana 2. stav 1. tačka a) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji se primjenjuje na osnovu odredaba Aneksa I na Ustav Bosne i Hercegovine, a koje glase: "Svaki građanin treba da ima pravo i mogućnost da bez ikakvih razlika navedenih u članu 2 i bez nerazumnih ograničenja: ima pristup javnim službama svoje zemlje uz opće uvjete jednakosti." Kad se citirane odredbe člana 2. stav 1. tačka a) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima dovedu u vezu sa spornom odredbom stava 2. člana 6. Zakona o notarima, zaista se čini da se spornim odredbama nameće "nerazumno ograničenje" u "pristupu javnim službama svoje zemlje". Uprkos trudu, ne može se naći bilo kakvo razumno opravdanje za ovako strogu restrikciju u pristupu javnim službama u koje, svakako, spada i notarska služba. Možemo li zamisliti, naprimjer, situaciju da zakonodavac propiše da polaganju pravosudnog ispita mogu pristupiti samo lica koja su prethodno radila kao pripravnici ili pomoćnici kod sudija, tužilaca ili advokata? Ovakvo ograničenje, naravno, ne postoji, a ograničenje iz osporene odredbe stava 2. člana 6. Zakona o notarima ne može se opravdati u smislu ustavnih standarda koji su propisani odredbama člana 2. stav 1. tačka b) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Na navedeni način sporne odredbe nemaju ni potreban kvalitet da bi mogle zadovoljiti ustavni princip "kvaliteta zakona". Imajući u vidu da sporne odredbe stava 2. člana 6. Zakona o notarima nisu u skladu sa standardima iz člana 2. stav 1. tačka b) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, one nisu u skladu ni sa principom vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, kojim se propisuje da će Bosna i Hercegovina "funkcionirati prema slovu zakona". (11) U konkretnom slučaju kao sporne pojavljuju se i odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima. Osporeni član 27. Zakona o notarima propisuje službeno sjedište i broj notara, te, između ostalog, određuje da će vlada kantona za područje kantona odrediti ukupan broj notara, kao i njihovo sjedište, te da se broj notara određuje prema broju stanovnika koji žive na području kantona, pri čemu se, prema pravilu, na stanovnika treba otvoriti jedno notarsko mjesto. Osporeni član 7. Zakona o notarima propisuje vrste pravnih poslova za koje je obavezna notarska obrada isprava i sadrži odredbe prema kojim su ništavi pravni poslovi za koje nisu sačinjene isprave za koje je obavezna notarska obrada, te daje mogućnost da obaveza notarske obrade isprave može biti propisana i drugim zakonima. Kada se navedene odredbe Zakona o notarima uporede sa bilo kojom od odredaba Ustava Bosne i Hercegovine, može se reći da normiranje navedenih pitanja i odnosa spada u slobodno polje procjene (margin of appreciation) nadležnog zakonodavca i on je isključivo taj, a ne ustavni sudovi, koji je u najboljoj poziciji da odluči kako navedene stvari treba da budu regulirane. Notarijat, kao javna služba, nije obavezan i javna vlast odlučuje da li će ga uvesti. U slučaju da se odluči za uvođenje notarijata, kao što je u Federaciji BiH, ko je onda, ako ne nadležna javna vlast, u najboljoj poziciji da odluči, naprimjer, o broju stanovnika na koje treba otvoriti jedno notarsko mjesto, ili za koje je pravne poslove obavezna obrada notarske isprave, ili jesu li ništavi pravni poslovi za koje nisu sačinjene notarski obrađene isprave itd? Ustavni sud u više svojih odluka naglasio je da standard ustavne kontrole zakona ne može biti "poboljšanje" zakona, a u Odluci broj U /16 eksplicitno je naveo: "Međutim, pitanje da li bi tekst određene zakonske odredbe mogao biti 'bolji' - ne može se izjednačiti sa ustavnim principom 'kvaliteta zakona'. Ispitivanje da li zakon posjeduje potreban 'kvalitet' u skladu sa standardima određenih ustavnih prava je u nadležnosti Ustavnog suda, a pitanje 'poboljšanja' zakona je u isključivoj nadležnosti zakonodavca i Ustavni sud ne može odlučivati o tom pitanju u okviru kontrole ustavnosti zakona. Stoga, ni u konkretnom slučaju ustavnost sporne zakonske odredbe ne može biti ispitivana sa aspekta da li bi bilo 'bolje' da eksplicitno propisuje situaciju o kojoj podnosilac zahtjeva piše u zahtjevu za ocjenu ustavnosti." Slijedeći navedeno, u konkretnom slučaju kao parametar ispitivanja ustavnosti osporenih odredaba ne mogu se koristiti teze tipa: "da li je optimalno da se na ili stanovnika otvori jedno notarsko mjesto", ili "treba li svakome ko ispunjava određene uvjete pružiti priliku da radi kao notar", ili "da li (i) advokatima, a ne samo notarima, treba dozvoliti da vrše obaveznu obradu notarskih isprava kao što su reguliranje imovinskih odnosa između bračnih drugova", ili "da vrše obaveznu obradu pravnih poslova kojima je predmet prenos ili stjecanje prava vlasništva na nekretninama itd.", ili "zašto samo notari mogu vršiti obradu osnivačkih akata privrednih društava" itd. Sve ovo su standardna pitanja za koja je isključivo nadležan, a samim tim i isključivo odgovoran, zakonodavac. Takve i slične stvari se mogu i treba da mijenjaju jedino u zakonodavnom procesu, pred nadležnim organom, zagovarajući rješenja za koja se smatra da bi najbolje odgovarala. Istovremeno, ovakve stvari se ne mogu mijenjati putem odluka ustavnih sudova koristeći kao "alat" nadležnosti ustavnih sudova, jer takva pitanja ne predstavljaju ustavne standarde, niti ulaze u okvir ustavnog principa "kvaliteta zakona". (12) Stoga, osporene odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima imaju sav potreban "kvalitet" u smislu ustavnog principa "kvaliteta zakona", jer su jasne, predvidljive i dostupne javnosti. Navedeni kriteriji su, zaista, ustavni standardi "kvaliteta zakona", te primjenjujući ih na osporene odredbe - može se doći do zaključka da su jasne i predvidljive, što se može utvrditi prostim uvidom u tekst osporenih odredaba, a one su i transparentne s obzirom na to da je nesporno da su objavljene u javnom službenom glasilu. Prema tome, nema argumenata na osnovu kojih bi se moglo smatrati da su osporene odredbe protivne bilo kojim odredbama Ustava Bosne i Hercegovine u okviru kojih bi se mogao primijeniti standard "kvaliteta zakona". (1) Iz odgovora na postavljeno prethodno pitanje proizlazi da imamo situaciju prema kojoj su proglašene saglasnim sa Ustavom Bosne i Hercegovine odredbe stava 1. člana 6. Zakona o notarima u dijelu koji glasi: "kao i lice koje ispunjava pretpostavke iz stava 2. ovog člana", kao i kompletne odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima, a, istovremeno, iste odredbe osporenom odlukom proglasio je neustavnim Ustavni sud

70 Broj 17 - Stranica 70 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Federacije BiH u odnosu na Ustav Federacije BiH. Na to se mora dodati i nesporna činjenica da odredbe čl. 27. i 7. Zakona o notarima itekako utječu na ustavna prava apelanata, prvenstveno na njihovo "legitimno očekivanje" da će ostvariti određenu imovinu s obzirom na to da predmetne odredbe čine osnovu rada notarske službe (broj notara, sjedište, pravni poslovi za koje je obavezna notarska obrada isprave itd.). Prema mom mišljenju, neustavna bi bila situacija u kojoj bi obje ovakve odluke istovremeno egzistirale. Ako je Ustav Bosne i Hercegovine najviši pravni akt, onda se ne smije dozvoliti situacija da iste zakonske odredbe budu u skladu sa odredbama državnog ustava, a da istovremeno ne budu u skladu sa odredbama entitetskog ustava, te da se, slijedom toga, apelantima uskraćuje korištenje prava koja oni crpe iz zakonskih odredaba za koje je Ustavni sud trebalo da odluči da su u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ovakva situacija je suprotna načelu vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine prema kojem je Bosna i Hercegovina demokratska država koja će "funkcionirati prema slovu zakona". (14) Zbog svega navedenog, smatram da je osporenu presudu Ustavnog suda Federacije BiH trebalo ukinuti u dijelu koji glasi: " i stav 2. istog člana, te čl. 27. i 7. Zakona o notarima ("Službene novine Federacije BiH" broj 4/02) nisu u skladu sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine." 26 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj U 11/17, rješavajući zahtjev Okružnog suda u Banjaluci (sudac Blagoje Dragosavljević), na temelju članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 7. stavak (2) alineja b) i članka 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudac na sjednici održanoj 1. veljače godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se zahtjev Okružnog suda u Banjaluci (sudac Blagoje Dragosavljević) za ocjenu kompatibilnosti članka 201. stavak 4. Zakona o radu Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16) sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Utvrđuje se da je članak 201. stavak 4. Zakona o radu Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16) sukladan članku II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Okružni sud u Banjaluci (sudac Blagoje Dragosavljević, u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva) podnio je 1. prosinca godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti članka 201. stavak 4. Zakona o radu Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16, u daljnjem tekstu: ZOR) sa člankom II/.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i sa člankom 6. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt). II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 2. Pravila Ustavnog suda, od Narodne skupštine Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Narodna skupština RS) zatraženo je 19. prosinca godine da dostavi odgovor na zahtjev.. Narodna skupština nije dostavila odgovor na predmetni zahtjev. III. Zahtjev a) Činjenice predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev 4. Podnositelj zahtjeva je naveo da se u parničnom predmetu broj 71 0 Rs Rsž koji se vodi pred Okružnim sudom u Banjaluci postavilo pitanje pravodobnosti tužbe za naplatu novčanih potraživanja, naknade za topli obrok za ožujak i travanj godine, koja su istaknuta prvi put na ročištu od 18. svibnja godine. Ukazano je da je tuženi u prizivu protiv prvostupanjske presude naveo da je tužbu potrebno odbaciti kao nepravodobnu, i to zbog proteka roka od šest mjeseci propisanog člankom 201. stavak 4. ZOR-a. Istaknuto je da je pitanje pravodobnosti tužbe jedno od temeljnih pitanja koje je potrebno riješiti i po službenoj dužnosti ispitati u svakom pojedinom radnom sporu. b) Navodi iz zahtjeva. Podnositelj zahtjeva smatra da odredba članka 201. stavak 4. ZOR-a (u daljnjem tekstu: prijeporna odredba) nije kompatibilna sa odredbom članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, članka II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 6. Međunarodnog pakta. 6. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, da bi određeni propis bio zakon, osim po svojoj formi (donositelju i propisanom postupku za donošenje), mora biti zakon u materijalnom smislu a to podrazumijeva da sadrži jasna i određena pravila koja nisu međusobno suprotstavljena. 7. Smatra da to nije slučaj sa ZOR-om koji u članku 201. stavak 4. propisuje rok za podnošenje tužbe za zaštitu prava od šest mjeseci od dana saznanja za učinjenu povredu prava, ili od dana učinjene povrede, potom, u stavku 6. da se pokretanjem postupka za zaštitu prava pred sudom ili podnošenjem prijedloga za mirno rješavanje radnog spora prekidaju rokovi zastare. Pri tome zakon u ostatku uopće ne regulira posebne zastarne rokove ni po vrsti potraživanja, niti po duljini roka, a jedini rok koji propisuje je rok za tužbu za zaštitu prava koji nije rok zastarjelosti, nego je prekluzivni rok. 8. Ukazuje da u Poglavlju XV. ZOR-a sudska zaštita novčanih potraživanja nije jasno regulirana, te da, zbog takvih nejasnih i nedorečenih pravila, postoji opasnost da se u sudskoj praksi rok od šest mjeseci računa ne samo kao rok za zaštitu prava nego i kao rok za prinudno ostvarivanje novčanih potraživanja, kakva je bila prevlađujuća sudska praksa u Republici Srpskoj prema ZOR-u koji je ranije važio u kojem su subjektivni rok od jedne godine i objektivni rok od tri godine jednako primjenjivani na novčana potraživanja, premda se radilo o prekluzivnom roku koji nije mogao biti primijenjen na novčano potraživanje, nego samo na zaštitu prava.

71 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica Podnositelj zahtjeva kao primjer jasnih i potpunih zakonskih normi ukazuje na članak 114. ZOR-a Federacije BiH ("Službene novine FBiH" broj 26/16), potom, na čl. 19. i 196. ZOR-a Republike Srbije ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 24/0, 61/0, 4/09, 2/1, 7/14 i 1/17) i čl. 1. i 19. ZOR-a Republike Hrvatske ("NN" broj 9/14). Ukazuje da svaki od navedenih zakona propisuje rok za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa kao prekluzivni rok čijim se protekom gubi pravo na tužbu i prestaje samo pravo čija se zaštita trebala ostvariti, te ga razlikuje od rokova za podnošenje tužbe za naplatu novčanih potraživanja koja se temelje neposredno na zakonu, kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu kojima su izričito propisani rokovi zastarjelosti potraživanja u duljini od tri ili pet godina naspram ovih šest mjeseci i to jedino u Republici Srpskoj. 10. Prema tome, podnositelj zahtjeva smatra da Poglavlje XV. ZOR-a, a osobito članak 201, nije na jasan način definiralo i ragraničilo: rok za tužbu za zaštitu prava iz radnog odnosa kao prekluzivni rok i rok za tužbu radi prinudne naplate novčanih potraživanja iz radnog odnosa kao rok zastarjelosti, te njegovu duljinu, što jeste pozitivna obveza Republike Srpske. 11. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, time je u primjeni novog ZOR-a, kao i prethodnog, ponovno omogućena proizvoljnost, i to na štetu ekonomski slabije stranke i protivno ustavnom načelu socijalne pravde, da se prekluzivni rok za zaštitu prava tumači u sudskoj praksi kao rok za sve tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, bez obzira na to ostvaruje li se zaštita prava ili novčanog potraživanja, pa bi i tužbe radnika za naplatu plaća koje nisu utužene u roku od šest mjeseci bile odbačene kao nepravodobne, dok radnici u Federaciji BiH i Republici Srbiji za to imaju rok od tri godine, i to kao rok na koji sud ne pazi po službenoj dužnosti, a u Republici Hrvatskoj kao rok čija je duljina pet godina. 12. Istaknuto je da je takvo utvrđivanje roka za prinudno ostvarivanje novčanih potraživanja iz radnog odnosa protivno temeljnom načelu da su rokovi u kojima se prinudno ostvaruju potraživanja zastarni rokovi, a rokovi u kojim se ostvaruju i vrše prava prekluzivni rokovi, što znači da ZOR nije usklađen sa ostalim temeljnim zakonima u pravnom sustavu Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Naglašeno je da, u slučaju kada bi se primijenio utvrđeni rok i na zaštitu novčanih potraživanja iz radnog odnosa, to ne bi bilo sukladno pravu na pristup sudu, pravu na imovinu, pravu na rad, na garanciju zarade i obvezu države da poduzima odgovarajuće mjere za očuvanje prava na rad i zaradu. Navedeno je da, ako bi se taj rok kao prekluzivni prihvatio i za novčana potraživanja, onda bi njegovim protekom prestalo i samo pravo radnika na isplatu, što bi značilo da poslodavac nakon šest mjeseci, ako nije bilo tužbe, nije ni dužan platiti neisplaćena novčana potraživanja. 1. Dalje navodi da je i samo propisivanje roka od šest mjeseci tako da se početak roka definira alternativno od dana saznanja ili od dana učinjene povrede proturječno pošto se ovi načini računanja rokova dovode u međusobnu koliziju. 14. Istaknuto je da se u prvom slučaju radi o računanju tzv. subjektivnih rokova, dok se u drugom slučaju radi o računanju objektivnog roka, tako da je ovdje, u biti, propisan samo objektivni rok od šest mjeseci od učinjene povrede, pa preostali dio odredbe nepotrebno unosi zabunu. 1. Podnositelj zahtjeva je naveo da je isto pitanje prijeporno u većem broju predmeta, te da je pravodobnost tužbe jedno od temeljnih pitanja u svakom radnom sporu, jer je sud dužan po službenoj dužnosti paziti na pravodobnost tužbe. Također, podnositelj zahtjeva traži da ovo pitanje Ustavni sud razmotri što žurnije, imajući u vidu da je postupak u parnicama iz radnih odnosa žuran, u smislu članka 420. Zakona o parničnom postupku RS (u daljnjem tekstu: ZPP). 16. Također, podnositelj zahtjeva smatra da je korisno za sve sudove u Republici Srpskoj da se upoznaju sa pravnim shvaćanjem Ustavnog suda u pogledu tumačenja i primjene članka 201. ZOR-a, tj. odnosi li se, prema shvaćanju Ustavnog suda, a imajući u vidu Poglavlje XV. ZOR-a, u cjelini rok od šest mjeseci samo na tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, tako da se ovaj prekluzivni rok ne odnosi na tužbe za zaštitu novčanih potraživanja, ili se radi o roku za zaštitu svih prava iz radnog odnosa, uključujući i prinudnu naplatu novčanih potraživanja koja se temelje neposredno na zakonu, kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu. 17. Podnositelj zahtjeva ukazuje da, prema ZPP, okružni sudovi u Republici Srpskoj nemaju pravnu mogućnost inicirati pred Vrhovnim sudom RS postupak za rješavanje prijepornog pravnog pitanja. Također, navodi da je Ustavni sud RS u Odluci broj U 2/16 od 22. veljače godine ocijenio da je članak 201. ZOR-a RS u suglasnosti sa Ustavom Republike Srpske, ali da taj sud nije dao bliže pravno tumačenje te odredbe u smislu pitanja koje se postavlja predmetnim zahtjevom. IV. Relevantni propisi 18. Zakon o radu RS ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16) u relevantnom dijelu glasi: Članak 201. (1) Djelatnik koji drži da mu je poslodavatelj povrijedio pravo iz radnog odnosa može da podnese prijedlog za mirno rješavanje radnog spora mjerodavnom organu ili tužbu mjerodavnom sudu za zaštitu tog prava. (2) Pravo na podnošenje prijedloga i tužbe nije uvjetovano prethodnim obraćanjem djelatnika poslodavatelju za zaštitu prava. () Prijedlog za mirno rješavanje radnog spora djelatnik može da podnese u roku od 0 dana od dana saznanja za povredu prava, a najkasnije u roku od tri mjeseca od dana učinjene povrede. (4) Tužbu za zaštitu prava djelatnik može da podnese najkasnije u roku od šest mjeseci od dana saznanja za povredu prava ili dana učinjene povrede. () Tužbu iz stavka 4. ovoga članka djelatnik može da podnese ukoliko prethodno predmet spora nije riješen u postupku mirnog rješavanja spora kod mjerodavnog organa. (6) Pokretanjem postupka iz st.. i 4. ovoga članka prekidaju se rokovi zastare. V. Dopustivost 19. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine. Članak VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud će imati nadležnost za pitanja koja mu podnese bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, a koja se tiču toga je li neki zakon o čijoj valjanosti ovisi njegova odluka sukladno ovom Ustavu, s Europskom konvencijom za ljudska prava i temeljne slobode i njezinim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili koja se tiču postojanja ili djelokruga nekog općeg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda. 20. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Okružni sud u Banjaluci (sudac Blagoje Dragosavljević), što znači da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /10 od 26. studenog godine, toč. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 7/11). Imajući u vidu odredbe članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv, zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog

72 Broj 17 - Stranica 72 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, iz članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv. VI. Meritum 21. Podnositelj zahtjeva traži da Ustavni sud odluči o kompatibilnosti prijeporne odredbe ZOR-a sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, člankom II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i člankom 6. Međunarodnog pakta. 22. Prijeporna odredba ZOR-a glasi: Članak 201. stavak 4. (4) Tužbu za zaštitu prava radnik može da podnese najkasnije u roku od šest mjeseci od dana saznanja za povredu prava ili dana učinjene povrede. Pravo na pravično suđenje 2. Članak II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: ( ) e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 24. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. [ ] 2. Ustavni sud zapaža da podnositelj zahtjeva smatra da prijeporna odredba nije sukladna pravu na pristup sudu, budući da se njome jasno ne propisuje odnosi li se ona na sve tužbe iz radnog odnosa, uključujući i tužbe povodom novčanih potraživanja iz radnih odnosa, koje se, prema općem pravnom načelu, kako to ukazuje podnositelj zahtjeva, podnose u zastarnim rokovima, a ne u prekluzivnim rokovima kakav je, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, rok za podnošenje tužbe iz prijeporne odredbe. Sukladno navedenom, podnositelj zahtjeva upućuje na zakonska rješenja propisana u ZOR-u FBiH, Republike Hrvatske i Republike Srbije u kojima se pravo na novčana potraživanja ostvaruje u posebnim zastarnim rokovima koji su dulji u odnosu na rok iz prijeporne odredbe. 26. S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da se konkretan predmet, povodom kojeg je podnesen predmetni zahtjev, odnosi na pitanje pravodobnosti tužbe za naplatu novčanih potraživanja u kojem je tuženi protiv prvostupanjske presude podnio priziv u kojem predlaže sudu da odbaci tužbu tužitelja kao nepravodobnu zbog proteka roka od šest mjeseci, kako je to propisano prijepornom odredbom. 27. Slijedeći navedeno, proizlazi da predmetni zahtjev pokreće pitanje kršenja ustavnog prava na pristup sudu kao segmenta prava na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te će sa tog aspekta Ustavni sud razmotriti predmetni zahtjev. 28. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da je u članak 6. stavak 1. Europske konvencije ugrađeno "pravo na sud", a da je jedan vid tog prava i pravo na pristup, tj. pravo pokretanja postupka pred sudom u građanskim stvarima. Međutim, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), to pravo nije apsolutno, ono može podlijegati ograničenjima. U tom smislu, Europski sud je u predmetu Lončar protiv Bosne i Hercegovine ukazao da pravo na pristup sudu iz članka 6. stavak 1. nije apsolutno pravo, već može podlijegati ograničenjima. Dozvoljenost ograničenja se implicitno podrazumijeva obzirom na to da pravo pristupa sudu, po samoj svojoj naravi, zahtijeva da bude zakonski uređeno od države koje može varirati u smislu vremena i mjesta, sukladno potrebama i resursima zajednice i pojedinaca. Stoga, prema mišljenju Europskog suda, države ugovornice uživaju određenu slobodu procjene u pogledu ovog zakonskog uređivanja, ali je na Sudu da donese konačnu odluku o tome jesu li ispunjeni zahtjevi Europske konvencije. Ograničenja prava na pristup sudu su sukladna članku 6. samo ako ne ograničavaju, ili ne umanjuju pristup sudu strana u postupku na takav način ili u tolikoj mjeri da to dovodi u pitanje samu bit toga prava. Konačno, takva ograničenja neće biti sukladna članku 6. stavak 1. ako nemaju legitiman cilj, ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između primijenjenih sredstava i cilja koji se nastoji postignuti. Dalje, u citiranoj odluci Europski sud je ukazao da zadaća Suda nije da zauzme mjesto domaćih sudova. Prvenstveno je na domaćim tijelima vlasti, a posebice na sudovima, da riješe probleme u svezi sa tumačenjem domaćih zakona. Uloga Suda ograničena je na to da utvrdi jesu li učinci takvog tumačenja sukladna Konvenciji. Ovo se posebice odnosi na tumačenje pravila procesne naravi od sudova, poput vremenskih rokova za podnošenje dokumenata, ili podnošenje priziva (vidi, Europski sud, Lončar protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 2. veljače godine, st. 7. i 8). 29. Dovodeći navedeno u kontekst predmetnog zahtjeva, Ustavni sud primjećuje da se prijepornom odredbom propisuje rok od šest mjeseci za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da prijeporna odredba sama po sebi nepobitno predstavlja ograničenje, odnosno umanjenje prava na pristup sudu, budući da se njome propisuje rok u kojem djelatnik može podnijeti tužbu za zaštitu prava iz radnog odnosa, nakon čijeg isteka takva tužba postaje nepravodobna. S tim u svezi, Ustavni sud će ispitati ograničava li sporna odredba ili umanjuje pristup sudu na takav način ili u tolikoj mjeri da to dovodi u pitanje samu bit toga prava. U tom pogledu Ustavni sud upućuje na predmet Europskog suda Eşim protiv Turske u kojem je Europski sud naveo da pravila koja pokrivaju rokove za podnošenje trebaju osigurati primjerenu provedbu pravde. Tako, pravila koja su u pitanju, ili njihova primjena, ne bi trebala spriječiti stranke da koriste raspoloživi pravni lijek. Pored toga, Sud mora vršiti ocjenu u svakom slučaju u svjetlu posebnih svojstava postupka koji je u pitanju i sa upućivanjem na predmet i svrhu članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Dalje je navedeno da, iako je pravo na podnošenje tužbe, naravno, predmet zakonskih zahtjeva, sudovi su obvezni primijeniti pravila postupka izbjegavajući i pretjerani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka i pretjeranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrijednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahtjeve predviđene zakonima. Ustvari, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju služiti ciljevima pravne sigurnosti i primjerene provedbe pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležni sud odluči o njegovom ili njezinom predmetu u meritumu (vidi, Europski sud, Eşim protiv Turske, presuda od 17. rujna 201. godine, st. 20. i 21). 0. U smislu navedenog Ustavni sud zapaža da podnositelj zahtjeva problematizira vrstu roka iz prijeporne odredbe (prekluzivni ili zastarni rok), kao i vrstu prava iz radnog odnosa na koje se odnosi tužba iz prijeporne odredbe. Međutim, Ustavni sud u ovoj odluci, prilikom razmatranja predmetnog zahtjeva, neće se baviti pitanjem pravne naravi roka ili vrstom potraživanja iz radnog odnosa, već isključivo ustavnim pitanjem o tome predstavlja li sporna odredba, sama za sebe, kršenje ustavnog prava na pristup sudu, kao segmenta prava na pravično suđenje. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je ZOR lex specialis u pogledu reguliranja pitanja iz radnih odnosa, kao i zaštite prava iz radnih odnosa, kao specifične materije u pravnom sustavu jedne države. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je prijepornom

73 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 7 odredbom zakonodavac propisao rok od šest mjeseci za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa. Pri tome zakonodavac u prijepornoj odredbi ne pravi razliku između prava iz radnih odnosa, niti taksativno nabraja na koja se prava iz radnih odnosa ova odredba odnosi iz čega proizlazi da se ona odnosi na sva prava iz radnog odnosa, uključujući i pravo na novčana potraživanja. Sve navedeno ni na koji način, prema mišljenju Ustavnog suda, nije nerazumno, niti u suprotnosti sa ostvarivanjem ustavnog prava na pristup sudu, već upravo diskrecijsko pravo svake države da ovu oblast uredi prema vlastitim zahtjevima i potrebama, pazeći pri tome da takvo zakonsko uređenje ne dovede u pitanje samu bit toga prava. 1. Ustavni sud primjećuje da podnositelj zahtjeva ukazuje na druge pravne sustave u kojima se pravi razlika između rokova za ostvarivanje novčanih potraživanja u odnosu na druga prava iz radnih odnosa, te se, sukladno tome, za novčana potraživanja propisuju posebni zastarni rokovi koji su prema svojoj naravi dulji. Međutim, prema mišljenju Ustavnog suda, navedeno upravo pokazuje da države uživaju polje slobodne procjene u smislu propisivanja odgovarajućih zakonskih rješenja u pogledu propisivanja rokova kojima se ograničava, odnosno umanjuje pravo na pristup sudu, a koja su najprihvatljivija za njihove pravne sustave uvažavajući određene karakteristike tih pravnih sustava. Razlika u zakonskim rješenjima pojedinih pravnih sustava u pogledu rokova za ostvarivanje odgovarajućih prava iz radnih odnosa ne znači automatski kršenje prava na pristup sudu sve dok takva rješenja ne dovode u pitanje samu bit toga prava. Naime, odlučujuće je nameće li se takvim zakonskim ograničenjima pretjerani teret za podnošenje tužbe za ostvarivanje prava iz radnog odnosa na način da su djelatnici onemogućeni koristiti raspoloživi pravni lijek o kojem treba odlučiti meritorno nadležni sud. 2. Prema tome, iako rokovi sami po sebi predstavljaju ograničenje ili umanjenje prava na pristup sudu, svako zakonsko rješenje u smislu nametanja rokova za ostvarivanje određenih prava treba sagledati sa stajališta razumnosti, proporcionalnosti, odnosno stavlja li se takvim ograničenjima pretjeran teret za one koji trebaju ostvariti određena prava, u konkretnom slučaju djelatnike koji ostvaruju prava iz radnih odnosa. S tim u svezi, prema mišljenju Ustavnog suda, prijeporna odredba na djelatnike ne stavlja pretjeran teret u smislu ostvarivanja njihovih prava iz radnih odnosa (ni po vrsti prava, niti po duljini roka), te se njome djelatnicima ne postavljaju takvi uvjeti koje oni ne bi mogli ispuniti u smislu korištenja raspoloživog pravnog lijeka (tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa) o kojem meritorno treba odlučiti nadležni sud. Dakle, prema mišljenju Ustavnog suda, prijeporna odredba ne predstavlja takvu barijeru koja sprečava stranku da nadležni sud odluči o njegovom ili njezinom predmetu u meritumu. Također, prema mišljenju Ustavnog suda, nepropisivanje posebnih rokova za ostvarivanje novčanih potraživanja ne umanjuje djelatnicima samu bit ostvarivanja tih prava, sukladno prijepornoj odredbi, niti ima utjecaja na ostvarivanje njihovog prava na pristup sudu. Osim toga, prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba ni u kojem slučaju nije ni nejasna niti neprecizna, budući da, sukladno njoj, djelatnici mogu uskladiti svoje ponašanje i podnijeti tužbe za zaštitu prava iz radnih odnosa u roku koji je njome propisan, a koji nije nerazuman.. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da, iako prijeporna odredba predstavlja ograničenje u pogledu prava na pristup sudu, ona nikako ne dovodi u pitanje suštinsko ostvarivanje prava na pristup sudu u pogledu vrste prava iz radnog odnosa čija se zaštita traži, niti u pogledu roka u kojem se podnosi tužba. Prema mišljenju Ustavnog suda, prijeporna odredba je jasna i njezin cilj nije onemogućiti osobe koje su ovlaštene da podnesu tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa da nadležni sud odluči o meritumu njihovog zahtjeva, ukoliko tužbu podnesu unutar roka koji je propisan prijepornom odredbom. Dakle, ovakva zakonska rješenja koja su regulirana prijepornom odredbom ne krše pravo na pristup sudu budući da su razumna. Međutim, pasivno držanje djelatnika, odnosno podnošenje tužbe nakon propisanog roka, dovodi do nepravodobnosti tužbe. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, nije nerazumno dovoditi u pitanje samu bit prava na pristup sudu, već upravo služi ciljevima pravne sigurnosti i primjerene provedbe pravde, a ne kako bi stvorila neku vrstu barijere koja sprečava djelatnike da nadležni sud odluči o njihovom predmetu u meritumu. Stoga, Ustavni sud smatra da ograničenja koja su propisana prijepornom odredbom nisu nerazumna, odnosno njima se na djelatnike ne stavlja pretjeran teret u smislu ostvarivanja nekog od prava iz radnog odnosa iz čega proizlazi da se prijepornom odredbom ne krši ustavno pravo na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 4. Pored navedenog, Ustavni sud naglašava da samo tumačenje i primjena prijeporne odredbe u praksi nije zadaća Ustavnog suda, već je to zadaća redovitih sudova. Naime, u smislu članka VI/.(c), Ustavni sud je nadležan ocjenjivati je li prijepornom odredbom došlo do kršenja nekog ustavnog prava, u konkretnom slučaju prava na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje, a ne tumačiti prijepornu odredbu na način kako bi se ona trebala primjenjivati u praksi, niti riješiti prijeporno pravno pitanje koje se nalazi na rješavanju pred redovitim sudom (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /1 od. srpnja 201. godine, dostupna na stavak 0). Pitanje proizvoljnosti u tumačenju i primjeni prijeporne odredbe od redovitih sudova prilikom rješavanja konkretnih predmeta, odnosno prijepornih pravnih pitanja koja se pojave u konkretnom predmetu eventualno može biti predmetom apelacijske nadležnosti Ustavnog suda u smislu članka VI/.(b) Ustava Bosne i Hercegovine.. Na temelju svega navedenog, Ustavni sud zaključuje da je prijeporna odredba sukladna odredbi članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbi članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Ostali navodi 6. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o navodima podnositelja zahtjeva o kršenju prava na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu, Ustavni sud smatra da nije neophodno razmatrati navode podnositelja zahtjeva o kršenju prava na imovinu iz članka II/.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i prava iz članka 6. Međunarodnog pakta budući da su navodi podnositelja zahtjeva o kršenju ovih prava identični navodima koje je Ustavni sud već ispitao kroz pravo na pravično suđenje. VII. Zaključak 7. Ustavni sud zaključuje da je članak 201. stavak 4. ZORa kompatibilan sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije budući da navedena odredba sama po sebi nije nejasna, te da ograničenja koja se njome uspostavljaju nisu nerazumna u smislu ostvarivanja same biti prava na pristup sudu, odnosno ne predstavljaju pretjeran teret za djelatnike, već upravo služe ciljevima pravne sigurnosti i primjerene provedbe pravde. 8. Na temelju članka 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

74 Broj 17 - Stranica 74 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Prema članku VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број У 11/17, рјешавајући захтјев Окружног суда у Бањој Луци (судија Благоје Драгосављевић), на основу члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине, члана 7 став (2) алинеја б) и члана 9 ст. (1) и () Правила Уставног суда Босне и Херцеговине пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Маргарита Цаца-Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија Giovanni Grasso, судија на сједници одржаној 1. фебруара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се захтјев Окружног суда у Бањој Луци (судија Благоје Драгосављевић) за оцјену компатибилности члана 201 став 4 Закона о раду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16) са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Утврђује се да је члан 201 став 4 Закона о раду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16) у складу са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Окружни суд у Бањој Луци (судија Благоје Драгосављевић, у даљњем тексту: подносилац захтјева) поднио је 1. децембра године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену компатибилности члана 201 став 4 Закона о раду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16, у даљњем тексту: ЗОР) са чланом II/е) и к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и са чланом 6 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљњем тексту: Међународни пакт). II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 2 Правила Уставног суда, од Народне скупштине Републике Српске (у даљњем тексту: Народна скупштина РС) затражено је 19. децембра године да достави одговор на захтјев.. Народна скупштина није доставила одговор на предметни захтјев. III. Захтјев a) Чињенице предмета поводом ког је поднесен захтјев 4. Подносилац захтјева је навео да се у парничном предмету број 71 0 Рс Рсж који се води пред Окружним судом у Бањој Луци поставило питање благовремености тужбе за наплату новчаних потраживања, накнаде за топли оброк за март и април године, која су истакнута први пут на рочишту од 18. маја године. Указано је да је тужени у жалби против првостепене пресуде навео да је тужбу потребно одбацити као неблаговремену, и то због протека рока од шест мјесеци прописаног чланом 201 став 4 ЗОР-а. Истакнуто је да је питање благовремености тужбе једно од основних питања које је потребно ријешити и по службеној дужности испитати у сваком поједином радном спору. б) Наводи из захтјева. Подносилац захтјева сматра да одредба члана 201став 4 ЗОР-а (у даљњем тексту: спорна одредба) није компатибилна са одредбом члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, члана II/к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 6Међународног пакта. 6. Према мишљењу подносиоца захтјева, да би одређени пропис био закон, осим по својој форми (доносиоцу и прописаном поступку за доношење), мора да буде закон у материјалном смислу а то подразумијева да садржи јасна и одређена правила која нису међусобно супротстављена. 7. Сматра да то није случај са ЗОР-ом који у члану 201 став 4 прописује рок за подношење тужбе за заштиту права од шест мјесеци од дана сазнања за учињену повреду права, или од дана учињене повреде, затим, у ставу 6 да се покретањем поступка за заштиту права пред судом или подношењем приједлога за мирно рјешавање радног спора прекидају рокови застаре. При томе закон у остатку уопште не регулише посебне застарне рокове ни по врсти потраживања, нити по дужини рока, а једини рок који прописује је рок за тужбу за заштиту права који није рок застарјелости, него је преклузивни рок. 8. Указује да у Глави XV ЗОР-а судска заштита новчаних потраживања није јасно регулисана, те да, због таквих нејасних и недоречених правила, постоји опасност да се у судској пракси рок од шест мјесеци рачуна не само као рок за заштиту права него и као рок за принудно остваривање новчаних потраживања, каква је била превлађујућа судска пракса у Републици Српској према ЗОРу који је раније важио у којем су субјективни рок од једне године и објективни рок од три године једнако примјењивани на новчана потраживања, премда се радило о преклузивном року који није могао да буде примијењен на новчано потраживање, него само на заштиту права. 9. Подносилац захтјева као примјер јасних и потпуних законских норми указује на члан 114 ЗОР-а Федерације БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 26/16), затим, на чл. 19 и 196 ЗОР-а Републике Србије ("Службени гласник Републике Србије" бр. 24/0, 61/0, 4/09, 2/1, 7/14 и 1/17) и чл. 1 и 19 ЗОР-а Републике Хрватске ("НН" број 9/14). Указује да сваки од наведених закона прописује рок за подношење тужбе за заштиту права из радног односа као преклузивни рок чијим се протеком губи право на тужбу и престаје само право чија је заштита требало да се оствари, те га разликује од рокова за подношење тужбе за наплату новчаних потраживања која се заснивају непосредно на закону,

75 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 7 колективном уговору и уговору о раду којима су изричито прописани рокови застарјелости потраживања у дужини од три или пет година наспрам ових шест мјесеци и то једино у Републици Српској. 10. Према томе, подносилац захтјева сматра да Глава XV ЗОР-а, а нарочито члан 201, није на јасан начин дефинисала и раграничила: рок за тужбу за заштиту права из радног односа као преклузивни рок и рок за тужбу ради принудне наплате новчаних потраживања из радног односа као рок застарјелости, те његову дужину, што јесте позитивна обавеза Републике Српске. 11. Према мишљењу подносиоца захтјева, тиме је у примјени новог ЗОР-а, као и претходног, поново омогућена произвољност, и то на штету економски слабије странке и супротно уставном принципу социјалне правде, да се преклузивни рок за заштиту права тумачи у судској пракси као рок за све тужбе за заштиту права из радног односа, без обзира на то да ли се остварује заштита права или новчаног потраживања, па би и тужбе радника за наплату плата које нису утужене у року од шест мјесеци биле одбачене као неблаговремене, док радници у Федерацији БиХ и Републици Србији за то имају рок од три године, и то као рок на који суд не пази по службеној дужности, а у Републици Хрватској као рок чија је дужина пет година. 12. Истакнуто је да је такво утврђивање рока за принудно остваривање новчаних потраживања из радног односа супротно основном принципу да су рокови у којима се принудно остварују потраживања застарни рокови, а рокови у којим се остварују и врше права преклузивни рокови, што значи да ЗОР није усклађен са осталим основним законима у правном систему Републике Српске и Босне и Херцеговине. Наглашено је да, у случају када би се примијенио утврђени рок и на заштиту новчаних потраживања из радног односа, то не би било у складу са правом на приступ суду, правом на имовину, правом на рад, на гаранцију зараде и обавезу државе да предузима одговарајуће мјере за очување права на рад и зараду. Наведено је да, ако би се тај рок као преклузивни прихватио и за новчана потраживања, онда би његовим протеком престало и само право радника на исплату, што би значило да послодавац након шест мјесеци, ако није било тужбе, није ни дужан да плати неисплаћена новчана потраживања. 1. Даље наводи да је и само прописивање рока од шест мјесеци тако да се почетак рока дефинише алтернативно од дана сазнања или од дана учињене повреде противрјечно пошто се ови начини рачунања рокова доводе у међусобну колизију. 14. Истакнуто је да се у првом случају ради о рачунању тзв. субјективних рокова, док се у другом случају ради о рачунању објективног рока, тако да је овдје, у суштини, прописан само објективни рок од шест мјесеци од учињене повреде, па преостали дио одредбе непотребно уноси забуну. 1. Подносилац захтјева је навео да је исто питање спорно у већем броју предмета, те да је благовременост тужбе једно од основних питања у сваком радном спору, јер је суд дужан да по службеној дужности пази на благовременост тужбе. Такође, подносилац захтјева тражи да ово питање Уставни суд размотри што хитније, имајући у виду да је поступак у парницама из радних односа хитан, у смислу члана 420 Закона о парничном поступку РС (у даљњем тексту: ЗПП). 16. Такође, подносилац захтјева сматра да је корисно за све судове у Републици Српској да се упознају са правним схватањем Уставног суда у погледу тумачења и примјене члана 201 ЗОР-а, тј. да ли се, према схватању Уставног суда, а имајући у виду Главу XV ЗОР-а, у цјелини рок од шест мјесеци односи само на тужбе за заштиту права из радног односа, тако да се овај преклузивни рок не односи на тужбе за заштиту новчаних потраживања, или се ради о року за заштиту свих права из радног односа, укључујући и принудну наплату новчаних потраживања која се заснивају непосредно на закону, колективном уговору и уговору о раду. 17. Подносилац захтјева указује да, према ЗПП, окружни судови у Републици Српској немају правну могућност да иницирају пред Врховним судом РС поступак за рјешавање спорног правног питања. Такође, наводи да је Уставни суд РС у Одлуци број У 2/16 од 22. фебруара године оцијенио да је члан 201 ЗОР-а РС у сагласности са Уставом Републике Српске, али да тај суд није дао ближе правно тумачење те одредбе у смислу питања које се поставља предметним захтјевом. IV. Релевантни прописи 18. Закон о раду РС ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16) у релевантном дијелу гласи: Члан 201. (1) Радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу или тужбу надлежном суду за заштиту тог права. (2) Право на подношење приједлога и тужбе није условљено претходним обраћањем радника послодавцу за заштиту права. () Приједлог за мирно рјешавање радног спора радник може да поднесе у року од 0 дана од дана сазнања за повреду права, а најкасније у року од три мјесеца од дана учињене повреде. (4) Тужбу за заштиту права радник може да поднесе најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или дана учињене повреде. () Тужбу из става 4. овог члана радник може да поднесе уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа. (6) Покретањем поступка из ст.. и 4. овог члана прекидају се рокови застаре. V. Допустивост 19. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд је пошао од одредбе члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине. Члан VI/ц) Устава Босне и Херцеговине гласи: ц) Уставни суд има надлежност у питањима која му упути било који суд у Босни и Херцеговини, а односи се на то да ли је закон на чијој ваљаности почива његова одлука, сагласан са овим Уставом, Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама и њеним протоколима, или са законима Босне и Херцеговине; или у погледу постојања или дјелокруга неког општег правила међународног јавног права које је од значаја за одлуку суда. 20. Захтјев за оцјену уставности поднио је Окружни суд у Бањој Луци (судија Благоје Драгосављевић), што значи да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У /10 од 26. новембра године, тач. 7-14, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/11). Имајући у виду одредбе члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине и члана 19 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд сматра да је овај захтјев допустив, зато што га је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан формални разлог из члана 19 став (1)

76 Broj 17 - Stranica 76 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Правила Уставног суда због којег захтјев не би био допустив. VI. Меритум 21. Подносилац захтјева тражи да Уставни суд одлучи о компатибилности спорне одредбе ЗОР-а са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, чланом II/к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и чланом 6 Међународног пакта. 22. Спорна одредба ЗОР-а гласи: Члан 201 став 4 (4) Тужбу за заштиту права радник може да поднесе најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или дана учињене повреде. Право на правично суђење 2. Члан II/е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: ( ) е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 24. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. [ ] 2. Уставни суд запажа да подносилац захтјева сматра да спорна одредба није у складу са правом на приступ суду, будући да се њоме јасно не прописује да ли се она односи на све тужбе из радног односа, укључујући и тужбе поводом новчаних потраживања из радних односа, које се, према општем правном принципу, како то указује подносилац захтјева, подносе у застарним роковима, а не у преклузивним роковима какав је, према мишљењу подносиоца захтјева, рок за подношење тужбе из спорне одредбе. Сходно наведеном, подносилац захтјева упућује на законска рјешења прописана у ЗОР-у ФБиХ, Републике Хрватске и Републике Србије у којима се право на новчана потраживања остварује у посебним застарним роковима који су дужи у односу на рок из спорне одредбе. 26. С тим у вези, Уставни суд примјећује да се конкретан предмет, поводом којег је поднесен предметни захтјев, односи на питање благовремености тужбе за наплату новчаних потраживања у којем је тужени против првостепене пресуде поднио жалбу у којој предлаже суду да одбаци тужбу тужиоца као неблаговремену због протека рока од шест мјесеци, како је то прописано спорном одредбом. 27. Слиједећи наведено, произилази да предметни захтјев покреће питање кршења уставног права на приступ суду као сегмента права на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те ће са тог аспекта Уставни суд размотрити предметни захтјев. 28. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да је у члан 6 став 1 Европске конвенције уграђено "право на суд", а да је један вид тог права и право на приступ, тј. право покретања поступка пред судом у грађанским стварима. Међутим, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), то право није апсолутно, оно може да подлијеже ограничењима. У том смислу, Европски суд је у предмету Лончар против Босне и Херцеговине указао да право на приступ суду из члана 6 став 1 није апсолутно право, већ може да подлијеже ограничењима. Дозвољеност ограничења се имплицитно подразумијева с обзиром на то да право приступа суду, по самој својој природи, захтијева да буде законски уређено од државе које може да варира у смислу времена и мјеста, у складу с потребама и ресурсима заједнице и појединаца. Стога, према мишљењу Европског суда, државе уговорнице уживају одређену слободу процјене у погледу овог законског уређивања, али је на Суду да донесе коначну одлуку о томе да ли су испуњени захтјеви Европске конвенције. Ограничења права на приступ суду су у складу са чланом 6 само ако не ограничавају, или не умањују приступ суду страна у поступку на такав начин или у толикој мјери да то доводи у питање саму суштину тога права. Коначно, таква ограничења неће бити у складу са чланом 6 став 1 ако немају легитиман циљ, или ако не постоји разуман однос пропорционалности између примијењених средстава и циља који се настоји постићи. Даље, у цитираној одлуци Европски суд је указао да задатак Суда није да заузме мјесто домаћих судова. Првенствено је на домаћим органима власти, а посебно на судовима, да ријеше проблеме у вези са тумачењем домаћих закона. Улога Суда ограничена је на то да утврди да ли су учинци таквог тумачења у складу са Конвенцијом. Ово се посебно односи на тумачење правила процесне природе од судова, попут временских рокова за подношење докумената, или подношење жалби (види, Европски суд, Лончар против Босне и Херцеговине, пресуда од 2. фебруара године, ст. 7 и 8). 29. Доводећи наведено у контекст предметног захтјева, Уставни суд примјећује да се спорном одредбом прописује рок од шест мјесеци за подношење тужбе за заштиту права из радног односа. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да спорна одредба сама по себи неспорно представља ограничење, односно умањење права на приступ суду, будући да се њоме прописује рок у којем радник може да поднесе тужбу за заштиту права из радног односа, након чијег истека таква тужба постаје неблаговремена. С тим у вези, Уставни суд ће испитати да ли спорна одредба ограничава или умањује приступ суду на такав начин или у толикој мјери да то доводи у питање саму суштину тога права. У том погледу Уставни суд упућује на предмет Европског суда Eşim против Турске у којем је Европски суд навео да правила која покривају рокове за подношење треба да обезбиједе примјерено спровођење правде. Тако, правила која су у питању, или њихова примјена, не би требало да спријече странке да користе расположиви правни лијек. Поред тога, Суд мора да врши оцјену у сваком случају у свјетлу посебних својстава поступка који је у питању и са упућивањем на предмет и сврху члана 6 став 1 Европске конвенције. Даље је наведено да, иако је право на подношење тужбе, наравно, предмет законских захтјева, судови су обавезни да примијене правила поступка избјегавајући и претјерани формализам који би угрозио правичност поступка и претјерану флексибилност која би учинила безвриједним (ништавим, безначајним) процедуралне захтјеве предвиђене законима. У ствари, право на приступ суду је угрожено када правила престају да служе циљевима правне сигурности и примјереног спровођења правде и створе неку врсту баријере која спречава странку да надлежни суд одлучи о његовом или њеном предмету у меритуму (види, Европски суд, Еşim против Турске, пресуда од 17. септембра 201. године, ст. 20 и 21).

77 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica У смислу наведеног Уставни суд запажа да подносилац захтјева проблематизује врсту рока из спорне одредбе (преклузивни или застарни рок), као и врсту права из радног односа на које се односи тужба из спорне одредбе. Међутим, Уставни суд у овој одлуци, приликом разматрања предметног захтјева, неће се бавити питањем правне природе рока или врстом потраживања из радног односа, већ искључиво уставним питањем о томе да ли спорна одредба, сама за себе, представља кршење уставног права на приступ суду, као сегмента права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд запажа да је ЗОР lex specialis у погледу регулисања питања из радних односа, као и заштите права из радних односа, као специфичне материје у правном систему једне државе. Даље, Уставни суд примјећује да је спорном одредбом законодавац прописао рок од шест мјесеци за подношење тужбе за заштиту права из радног односа. При томе законодавац у спорној одредби не прави разлику између права из радних односа, нити таксативно набраја на која се права из радних односа ова одредба односи из чега произилази да се она односи на сва права из радног односа, укључујући и право на новчана потраживања. Све наведено ни на који начин, према мишљењу Уставног суда, није неразумно, нити у супротности са остваривањем уставног права на приступ суду, већ управо дискреционо право сваке државе да ову област уреди према сопственим захтјевима и потребама, пазећи при томе да такво законско уређење не доведе у питање саму суштину тога права. 1. Уставни суд примјећује да подносилац захтјева указује на друге правне системе у којима се прави разлика између рокова за остваривање новчаних потраживања у односу на друга права из радних односа, те се, у складу с тим, за новчана потраживања прописују посебни застарни рокови који су према својој природи дужи. Међутим, према мишљењу Уставног суда, наведено управо показује да државе уживају поље слободне процјене у смислу прописивања одговарајућих законских рјешења у погледу прописивања рокова којима се ограничава, односно умањује право на приступ суду, а која су најприхватљивија за њихове правне системе уважавајући одређене карактеристике тих правних система. Разлика у законским рјешењима појединих правних система у погледу рокова за остваривање одговарајућих права из радних односа не значи аутоматски кршење права на приступ суду све док таква рјешења не доводе у питање саму суштину тога права. Наиме, одлучујуће је да ли се таквим законским ограничењима намеће претјерани терет за подношење тужбе за остваривање права из радног односа на начин да су радници онемогућени да користе расположиви правни лијек о којем треба да одлучи мериторно надлежни суд. 2. Према томе, иако рокови сами по себи представљају ограничење или умањење права на приступ суду, свако законско рјешење у смислу наметања рокова за остваривање одређених права треба сагледати са становишта разумности, пропорционалности, односно да ли се таквим ограничењима ставља претјеран терет за оне који треба да остваре одређена права, у конкретном случају раднике који остварују права из радних односа. С тим у вези, према мишљењу Уставног суда, спорна одредба на раднике не ставља претјеран терет у смислу остваривања њихових права из радних односа (ни по врсти права, нити по дужини рока), те се њоме радницима не постављају такви услови које они не би могли да испуне у смислу коришћења расположивог правног лијека (тужбе за заштиту права из радног односа) о којем мериторно треба да одлучи надлежни суд. Дакле, према мишљењу Уставног суда, спорна одредба не представља такву баријеру која спречава странку да надлежни суд одлучи о његовом или њеном предмету у меритуму. Такође, према мишљењу Уставног суда, непрописивање посебних рокова за остваривање новчаних потраживања не умањује радницима саму суштину остваривања тих права, у складу са спорном одредбом, нити има утицаја на остваривање њиховог права на приступ суду. Осим тога, према мишљењу Уставног суда, спорна одредба ни у ком случају није ни нејасна нити непрецизна, будући да, у складу с њом, радници могу да ускладе своје понашање и да поднесу тужбе за заштиту права из радних односа у року који је њоме прописан, а који није неразуман.. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да, иако спорна одредба представља ограничење у погледу права на приступ суду, она никако не доводи у питање суштинско остваривање права на приступ суду у погледу врсте права из радног односа чија се заштита тражи, нити у погледу рока у којем се подноси тужба. Према мишљењу Уставног суда, спорна одредба је јасна и њен циљ није да онемогући лица која су овлашћена да поднесу тужбе за заштиту права из радног односа да надлежни суд одлучи о меритуму њиховог захтјева, уколико тужбу поднесу унутар рока који је прописан спорном одредбом. Дакле, оваква законска рјешења која су регулисана спорном одредбом не крше право на приступ суду будући да су разумна. Међутим, пасивно држање радника, односно подношење тужбе након прописаног рока, доводи до неблаговремености тужбе. Наведено, према мишљењу Уставног суда, није неразумно доводити у питање саму суштину права на приступ суду, већ управо служи циљевима правне сигурности и примјереног спровођења правде, а не како би створила неку врсту баријере која спречава раднике да надлежни суд одлучи о њиховом предмету у меритуму. Стога, Уставни суд сматра да ограничења која су прописана спорном одредбом нису неразумна, односно њима се на раднике не ставља претјеран терет у смислу остваривања неког од права из радног односа из чега произилази да се спорном одредбом не крши уставно право на приступ суду као сегменту права на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 4. Поред наведеног, Уставни суд наглашава да само тумачење и примјена спорне одредбе у пракси није задатак Уставног суда, већ је то задатак редовних судова. Наиме, у смислу члана VI/ц), Уставни суд је надлежан да оцјењује да ли је спорном одредбом дошло до кршења неког уставног права, у конкретном случају права на приступ суду као сегменту права на правично суђење, а не да тумачи спорну одредбу на начин како би она требало да се примјењује у пракси, нити да ријеши спорно правно питање које се налази на рјешавању пред редовним судом (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У /1 од. јула 201. године, доступна на став 0). Питање произвољности у тумачењу и примјени спорне одредбе од редовних судова приликом рјешавања конкретних предмета, односно спорних правних питања која се појаве у конкретном предмету евентуално може да буде предмет апелационе надлежности Уставног суда у смислу члана VI/б) Устава Босне и Херцеговине.. На основу свега наведеног, Уставни суд закључује да је спорна одредба у складу с одредбом члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и одредбом члана 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 6. Имајући у виду закључак Уставног суда о наводима подносиоца захтјева о кршењу права на правично суђење у сегменту права на приступ суду, Уставни суд сматра да није

78 Broj 17 - Stranica 78 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, неопходно разматрати наводе подносиоца захтјева о кршењу права на имовину из члана II/к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и права из члана 6 Међународног пакта будући да су наводи подносиоца захтјева о кршењу ових права идентични наводима које је Уставни суд већ испитао кроз право на правично суђење. VII. Закључак 7. Уставни суд закључује да је члан 201 став 4 ЗОР-а компатибилан са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције будући да наведена одредба сама по себи није нејасна, те да ограничења која се њоме успостављају нису неразумна у смислу остваривања саме суштине права на приступ суду, односно не представљају претјеран терет за раднике, већ управо служе циљевима правне сигурности и примјереног спровођења правде. 8. На основу члана 9 ст. (1) и () Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 9. Према члану VI/ Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj U 11/17, rješavajući zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudija Blagoje Dragosavljević), na osnovu člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 7. stav (2) alineja b) i člana 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Tudor Pantiru, sudija Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudija na sjednici održanoj 1. februara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se zahtjev Okružnog suda u Banjoj Luci (sudija Blagoje Dragosavljević) za ocjenu kompatibilnosti člana 201. stav 4. Zakona o radu Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16) sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Utvrđuje se da je član 201. stav 4. Zakona o radu Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16) u skladu sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Okružni sud u Banjoj Luci (sudija Blagoje Dragosavljević, u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva) podnio je 1. decembra godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti člana 201. stav 4. Zakona o radu Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16, u daljnjem tekstu: ZOR) sa članom II/.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i sa članom 6. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt). II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 2. Pravila Ustavnog suda, od Narodne skupštine Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Narodna skupština RS) zatraženo je 19. decembra godine da dostavi odgovor na zahtjev.. Narodna skupština nije dostavila odgovor na predmetni zahtjev. III. Zahtjev a) Činjenice predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev 4. Podnosilac zahtjeva je naveo da se u parničnom predmetu broj 71 0 Rs Rsž koji se vodi pred Okružnim sudom u Banjoj Luci postavilo pitanje blagovremenosti tužbe za naplatu novčanih potraživanja, naknade za topli obrok za mart i april godine, koja su istaknuta prvi put na ročištu od 18. maja godine. Ukazano je da je tuženi u žalbi protiv prvostepene presude naveo da je tužbu potrebno odbaciti kao neblagovremenu, i to zbog proteka roka od šest mjeseci propisanog članom 201. stav 4. ZOR-a. Istaknuto je da je pitanje blagovremenosti tužbe jedno od osnovnih pitanja koje je potrebno riješiti i po službenoj dužnosti ispitati u svakom pojedinom radnom sporu. b) Navodi iz zahtjeva. Podnosilac zahtjeva smatra da odredba člana 201. stav 4. ZOR-a (u daljnjem tekstu: sporna odredba) nije kompatibilna sa odredbom člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, člana II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 6. Međunarodnog pakta. 6. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, da bi određeni propis bio zakon, osim po svojoj formi (donosiocu i propisanom postupku za donošenje), mora biti zakon u materijalnom smislu a to podrazumijeva da sadrži jasna i određena pravila koja nisu međusobno suprotstavljena. 7. Smatra da to nije slučaj sa ZOR-om koji u članu 201. stav 4. propisuje rok za podnošenje tužbe za zaštitu prava od šest mjeseci od dana saznanja za učinjenu povredu prava, ili od dana učinjene povrede, zatim, u stavu 6. da se pokretanjem postupka za zaštitu prava pred sudom ili podnošenjem prijedloga za mirno rješavanje radnog spora prekidaju rokovi zastare. Pri tome zakon u ostatku uopće ne regulira posebne zastarne rokove ni po vrsti potraživanja, niti po dužini roka, a jedini rok koji propisuje je rok za tužbu za zaštitu prava koji nije rok zastarjelosti, nego je prekluzivni rok. 8. Ukazuje da u Poglavlju XV ZOR-a sudska zaštita novčanih potraživanja nije jasno regulirana, te da, zbog takvih nejasnih i nedorečenih pravila, postoji opasnost da se u sudskoj praksi rok od šest mjeseci računa ne samo kao rok za zaštitu prava nego i kao rok za prinudno ostvarivanje novčanih potraživanja, kakva je bila prevlađujuća sudska praksa u Republici Srpskoj prema ZOR-u koji je ranije važio u kojem su subjektivni rok od jedne godine i objektivni rok od tri godine jednako primjenjivani na novčana potraživanja, premda se radilo

79 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 79 o prekluzivnom roku koji nije mogao biti primijenjen na novčano potraživanje, nego samo na zaštitu prava. 9. Podnosilac zahtjeva kao primjer jasnih i potpunih zakonskih normi ukazuje na član 114. ZOR-a Federacije BiH ("Službene novine FBiH" broj 26/16), zatim, na čl. 19. i 196. ZOR-a Republike Srbije ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 24/0, 61/0, 4/09, 2/1, 7/14 i 1/17) i čl. 1. i 19. ZOR-a Republike Hrvatske ("NN" broj 9/14). Ukazuje da svaki od navedenih zakona propisuje rok za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa kao prekluzivni rok čijim se protekom gubi pravo na tužbu i prestaje samo pravo čija je zaštita trebalo da se ostvari, te ga razlikuje od rokova za podnošenje tužbe za naplatu novčanih potraživanja koja se zasnivaju neposredno na zakonu, kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu kojima su izričito propisani rokovi zastarjelosti potraživanja u dužini od tri ili pet godina naspram ovih šest mjeseci i to jedino u Republici Srpskoj. 10. Prema tome, podnosilac zahtjeva smatra da Poglavlje XV ZOR-a, a naročito član 201, nije na jasan način definiralo i ragraničilo: rok za tužbu za zaštitu prava iz radnog odnosa kao prekluzivni rok i rok za tužbu radi prinudne naplate novčanih potraživanja iz radnog odnosa kao rok zastarjelosti, te njegovu dužinu, što jeste pozitivna obaveza Republike Srpske. 11. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, time je u primjeni novog ZOR-a, kao i prethodnog, ponovo omogućena proizvoljnost, i to na štetu ekonomski slabije stranke i protivno ustavnom principu socijalne pravde, da se prekluzivni rok za zaštitu prava tumači u sudskoj praksi kao rok za sve tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, bez obzira na to da li se ostvaruje zaštita prava ili novčanog potraživanja, pa bi i tužbe radnika za naplatu plaća koje nisu utužene u roku od šest mjeseci bile odbačene kao neblagovremene, dok radnici u Federaciji BiH i Republici Srbiji za to imaju rok od tri godine, i to kao rok na koji sud ne pazi po službenoj dužnosti, a u Republici Hrvatskoj kao rok čija je dužina pet godina. 12. Istaknuto je da je takvo utvrđivanje roka za prinudno ostvarivanje novčanih potraživanja iz radnog odnosa suprotno osnovnom principu da su rokovi u kojima se prinudno ostvaruju potraživanja zastarni rokovi, a rokovi u kojim se ostvaruju i vrše prava prekluzivni rokovi, što znači da ZOR nije usklađen sa ostalim osnovnim zakonima u pravnom sistemu Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Naglašeno je da, u slučaju kada bi se primijenio utvrđeni rok i na zaštitu novčanih potraživanja iz radnog odnosa, to ne bi bilo u skladu sa pravom na pristup sudu, pravom na imovinu, pravom na rad, na garanciju zarade i obavezu države da preduzima odgovarajuće mjere za očuvanje prava na rad i zaradu. Navedeno je da, ako bi se taj rok kao prekluzivni prihvatio i za novčana potraživanja, onda bi njegovim protekom prestalo i samo pravo radnika na isplatu, što bi značilo da poslodavac nakon šest mjeseci, ako nije bilo tužbe, nije ni dužan da plati neisplaćena novčana potraživanja. 1. Dalje navodi da je i samo propisivanje roka od šest mjeseci tako da se početak roka definira alternativno od dana saznanja ili od dana učinjene povrede protivrječno pošto se ovi načini računanja rokova dovode u međusobnu koliziju. 14. Istaknuto je da se u prvom slučaju radi o računanju tzv. subjektivnih rokova, dok se u drugom slučaju radi o računanju objektivnog roka, tako da je ovdje, u suštini, propisan samo objektivni rok od šest mjeseci od učinjene povrede, pa preostali dio odredbe nepotrebno unosi zabunu. 1. Podnosilac zahtjeva je naveo da je isto pitanje sporno u većem broju predmeta, te da je blagovremenost tužbe jedno od osnovnih pitanja u svakom radnom sporu, jer je sud dužan da po službenoj dužnosti pazi na blagovremenost tužbe. Također, podnosilac zahtjeva traži da ovo pitanje Ustavni sud razmotri što hitnije, imajući u vidu da je postupak u parnicama iz radnih odnosa hitan, u smislu člana 420. Zakona o parničnom postupku RS (u daljnjem tekstu: ZPP). 16. Također, podnosilac zahtjeva smatra da je korisno za sve sudove u Republici Srpskoj da se upoznaju sa pravnim shvatanjem Ustavnog suda u pogledu tumačenja i primjene člana 201. ZOR-a, tj. da li se, prema shvatanju Ustavnog suda, a imajući u vidu Poglavlje XV ZOR-a, u cjelini rok od šest mjeseci odnosi samo na tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, tako da se ovaj prekluzivni rok ne odnosi na tužbe za zaštitu novčanih potraživanja, ili se radi o roku za zaštitu svih prava iz radnog odnosa, uključujući i prinudnu naplatu novčanih potraživanja koja se zasnivaju neposredno na zakonu, kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu. 17. Podnosilac zahtjeva ukazuje da, prema ZPP, okružni sudovi u Republici Srpskoj nemaju pravnu mogućnost da iniciraju pred Vrhovnim sudom RS postupak za rješavanje spornog pravnog pitanja. Također, navodi da je Ustavni sud RS u Odluci broj U 2/16 od 22. februara godine ocijenio da je član 201. ZOR-a RS u saglasnosti sa Ustavom Republike Srpske, ali da taj sud nije dao bliže pravno tumačenje te odredbe u smislu pitanja koje se postavlja predmetnim zahtjevom. IV. Relevantni propisi 18. Zakon o radu RS ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 1/16) u relevantnom dijelu glasi: Član 201. (1) Radnik koji smatra da mu je poslodavac povrijedio pravo iz radnog odnosa može da podnese prijedlog za mirno rješavanje radnog spora nadležnom organu ili tužbu nadležnom sudu za zaštitu tog prava. (2) Pravo na podnošenje prijedloga i tužbe nije uvjetovano prethodnim obraćanjem radnika poslodavcu za zaštitu prava. () Prijedlog za mirno rješavanje radnog spora radnik može da podnese u roku od 0 dana od dana saznanja za povredu prava, a najkasnije u roku od tri mjeseca od dana učinjene povrede. (4) Tužbu za zaštitu prava radnik može da podnese najkasnije u roku od šest mjeseci od dana saznanja za povredu prava ili dana učinjene povrede. () Tužbu iz stava 4. ovog člana radnik može da podnese ukoliko prethodno predmet spora nije riješen u postupku mirnog rješavanja spora kod nadležnog organa. (6) Pokretanjem postupka iz st.. i 4. ovog člana prekidaju se rokovi zastare. V. Dopustivost 19. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine. Član VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud je nadležan u pitanjima koja mu je proslijedio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini u pogledu toga da li je zakon, o čijem važenju njegova odluka ovisi, kompatibilan sa ovim Ustavom, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili u pogledu postojanja ili domašaja nekog opšteg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda. 20. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Okružni sud u Banjoj Luci (sudija Blagoje Dragosavljević), što znači da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /10 od 26. novembra godine, tač. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 7/11). Imajući u vidu odredbe člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv, zato što ga je podnio

80 Broj 17 - Stranica 80 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv. VI. Meritum 21. Podnosilac zahtjeva traži da Ustavni sud odluči o kompatibilnosti sporne odredbe ZOR-a sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, članom II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i članom 6. Međunarodnog pakta. 22. Sporna odredba ZOR-a glasi: Član 201. stav 4. (4) Tužbu za zaštitu prava radnik može da podnese najkasnije u roku od šest mjeseci od dana saznanja za povredu prava ili dana učinjene povrede. Pravo na pravično suđenje 2. Član II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: ( ) e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 24. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. [ ] 2. Ustavni sud zapaža da podnosilac zahtjeva smatra da sporna odredba nije u skladu sa pravom na pristup sudu, budući da se njome jasno ne propisuje da li se ona odnosi na sve tužbe iz radnog odnosa, uključujući i tužbe povodom novčanih potraživanja iz radnih odnosa, koje se, prema općem pravnom principu, kako to ukazuje podnosilac zahtjeva, podnose u zastarnim rokovima, a ne u prekluzivnim rokovima kakav je, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, rok za podnošenje tužbe iz sporne odredbe. Shodno navedenom, podnosilac zahtjeva upućuje na zakonska rješenja propisana u ZOR-u FBiH, Republike Hrvatske i Republike Srbije u kojima se pravo na novčana potraživanja ostvaruje u posebnim zastarnim rokovima koji su duži u odnosu na rok iz sporne odredbe. 26. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da se konkretan predmet, povodom kojeg je podnesen predmetni zahtjev, odnosi na pitanje blagovremenosti tužbe za naplatu novčanih potraživanja u kojem je tuženi protiv prvostepene presude podnio žalbu u kojoj predlaže sudu da odbaci tužbu tužitelja kao neblagovremenu zbog proteka roka od šest mjeseci, kako je to propisano spornom odredbom. 27. Slijedeći navedeno, proizlazi da predmetni zahtjev pokreće pitanje kršenja ustavnog prava na pristup sudu kao segmenta prava na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te će sa tog aspekta Ustavni sud razmotriti predmetni zahtjev. 28. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da je u član 6. stav 1. Evropske konvencije ugrađeno "pravo na sud", a da je jedan vid tog prava i pravo na pristup, tj. pravo pokretanja postupka pred sudom u građanskim stvarima. Međutim, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), to pravo nije apsolutno, ono može podlijegati ograničenjima. U tom smislu, Evropski sud je u predmetu Lončar protiv Bosne i Hercegovine ukazao da pravo na pristup sudu iz člana 6. stav 1. nije apsolutno pravo, već može podlijegati ograničenjima. Dozvoljenost ograničenja se implicitno podrazumijeva s obzirom na to da pravo pristupa sudu, po samoj svojoj prirodi, zahtijeva da bude zakonski uređeno od države koje može varirati u smislu vremena i mjesta, u skladu s potrebama i resursima zajednice i pojedinaca. Stoga, prema mišljenju Evropskog suda, države ugovornice uživaju određenu slobodu procjene u pogledu ovog zakonskog uređivanja, ali je na Sudu da donese konačnu odluku o tome da li su ispunjeni zahtjevi Evropske konvencije. Ograničenja prava na pristup sudu su u skladu sa članom 6. samo ako ne ograničavaju, ili ne umanjuju pristup sudu strana u postupku na takav način ili u tolikoj mjeri da to dovodi u pitanje samu suštinu toga prava. Konačno, takva ograničenja neće biti u skladu sa članom 6. stav 1. ako nemaju legitiman cilj, ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između primijenjenih sredstava i cilja koji se nastoji postići. Dalje, u citiranoj odluci Evropski sud je ukazao da zadatak Suda nije da zauzme mjesto domaćih sudova. Prvenstveno je na domaćim organima vlasti, a posebno na sudovima, da riješe probleme u vezi sa tumačenjem domaćih zakona. Uloga Suda ograničena je na to da utvrdi da li su učinci takvog tumačenja u skladu sa Konvencijom. Ovo se posebno odnosi na tumačenje pravila procesne prirode od sudova, poput vremenskih rokova za podnošenje dokumenata, ili podnošenje žalbi (vidi, Evropski sud, Lončar protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 2. februara godine, st. 7. i 8). 29. Dovodeći navedeno u kontekst predmetnog zahtjeva, Ustavni sud primjećuje da se spornom odredbom propisuje rok od šest mjeseci za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da sporna odredba sama po sebi nesporno predstavlja ograničenje, odnosno umanjenje prava na pristup sudu, budući da se njome propisuje rok u kojem radnik može podnijeti tužbu za zaštitu prava iz radnog odnosa, nakon čijeg isteka takva tužba postaje neblagovremena. S tim u vezi, Ustavni sud će ispitati da li sporna odredba ograničava ili umanjuje pristup sudu na takav način ili u tolikoj mjeri da to dovodi u pitanje samu suštinu toga prava. U tom pogledu Ustavni sud upućuje na predmet Evropskog suda Eşim protiv Turske u kojem je Evropski sud naveo da pravila koja pokrivaju rokove za podnošenje treba da osiguraju primjereno provođenje pravde. Tako, pravila koja su u pitanju, ili njihova primjena, ne bi trebalo da spriječe stranke da koriste raspoloživi pravni lijek. Pored toga, Sud mora da vrši ocjenu u svakom slučaju u svjetlu posebnih svojstava postupka koji je u pitanju i sa upućivanjem na predmet i svrhu člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Dalje je navedeno da, iako je pravo na podnošenje tužbe, naravno, predmet zakonskih zahtjeva, sudovi su obavezni da primijene pravila postupka izbjegavajući i pretjerani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka i pretjeranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrijednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahtjeve predviđene zakonima. Ustvari, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primjerenog provođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležni sud odluči o njegovom ili njenom predmetu u meritumu (vidi, Evropski sud, Eşim protiv Turske, presuda od 17. septembra 201. godine, st. 20. i 21). 0. U smislu navedenog Ustavni sud zapaža da podnosilac zahtjeva problematizira vrstu roka iz sporne odredbe (prekluzivni ili zastarni rok), kao i vrstu prava iz radnog odnosa na koje se odnosi tužba iz sporne odredbe. Međutim, Ustavni sud u ovoj odluci, prilikom razmatranja predmetnog zahtjeva, neće se baviti pitanjem pravne prirode roka ili vrstom potraživanja iz radnog odnosa, već isključivo ustavnim pitanjem o tome da li sporna odredba, sama za sebe, predstavlja kršenje ustavnog prava na pristup sudu, kao segmenta prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je ZOR lex specialis u pogledu reguliranja pitanja iz radnih odnosa, kao i zaštite prava iz radnih odnosa, kao specifične materije u pravnom sistemu jedne države. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je spornom odredbom zakonodavac propisao rok od šest mjeseci za podnošenje tužbe za

81 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 81 zaštitu prava iz radnog odnosa. Pri tome zakonodavac u spornoj odredbi ne pravi razliku između prava iz radnih odnosa, niti taksativno nabraja na koja se prava iz radnih odnosa ova odredba odnosi iz čega proizlazi da se ona odnosi na sva prava iz radnog odnosa, uključujući i pravo na novčana potraživanja. Sve navedeno ni na koji način, prema mišljenju Ustavnog suda, nije nerazumno, niti u suprotnosti sa ostvarivanjem ustavnog prava na pristup sudu, već upravo diskreciono pravo svake države da ovu oblast uredi prema vlastitim zahtjevima i potrebama, pazeći pri tome da takvo zakonsko uređenje ne dovede u pitanje samu suštinu toga prava. 1. Ustavni sud primjećuje da podnosilac zahtjeva ukazuje na druge pravne sisteme u kojima se pravi razlika između rokova za ostvarivanje novčanih potraživanja u odnosu na druga prava iz radnih odnosa, te se, u skladu s tim, za novčana potraživanja propisuju posebni zastarni rokovi koji su prema svojoj prirodi duži. Međutim, prema mišljenju Ustavnog suda, navedeno upravo pokazuje da države uživaju polje slobodne procjene u smislu propisivanja odgovarajućih zakonskih rješenja u pogledu propisivanja rokova kojima se ograničava, odnosno umanjuje pravo na pristup sudu, a koja su najprihvatljivija za njihove pravne sisteme uvažavajući određene karakteristike tih pravnih sistema. Razlika u zakonskim rješenjima pojedinih pravnih sistema u pogledu rokova za ostvarivanje odgovarajućih prava iz radnih odnosa ne znači automatski kršenje prava na pristup sudu sve dok takva rješenja ne dovode u pitanje samu suštinu toga prava. Naime, odlučujuće je da li se takvim zakonskim ograničenjima nameće pretjerani teret za podnošenje tužbe za ostvarivanje prava iz radnog odnosa na način da su radnici onemogućeni da koriste raspoloživi pravni lijek o kojem treba da odluči meritorno nadležni sud. 2. Prema tome, iako rokovi sami po sebi predstavljaju ograničenje ili umanjenje prava na pristup sudu, svako zakonsko rješenje u smislu nametanja rokova za ostvarivanje određenih prava treba sagledati sa stanovišta razumnosti, proporcionalnosti, odnosno da li se takvim ograničenjima stavlja pretjeran teret za one koji treba da ostvare određena prava, u konkretnom slučaju radnike koji ostvaruju prava iz radnih odnosa. S tim u vezi, prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba na radnike ne stavlja pretjeran teret u smislu ostvarivanja njihovih prava iz radnih odnosa (ni po vrsti prava, niti po dužini roka), te se njome radnicima ne postavljaju takvi uvjeti koje oni ne bi mogli ispuniti u smislu korištenja raspoloživog pravnog lijeka (tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa) o kojem meritorno treba da odluči nadležni sud. Dakle, prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba ne predstavlja takvu barijeru koja sprečava stranku da nadležni sud odluči o njegovom ili njenom predmetu u meritumu. Također, prema mišljenju Ustavnog suda, nepropisivanje posebnih rokova za ostvarivanje novčanih potraživanja ne umanjuje radnicima samu suštinu ostvarivanja tih prava, u skladu sa spornom odredbom, niti ima utjecaja na ostvarivanje njihovog prava na pristup sudu. Osim toga, prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba ni u kom slučaju nije ni nejasna niti neprecizna, budući da, u skladu s njom, radnici mogu uskladiti svoje ponašanje i podnijeti tužbe za zaštitu prava iz radnih odnosa u roku koji je njome propisan, a koji nije nerazuman.. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da, iako sporna odredba predstavlja ograničenje u pogledu prava na pristup sudu, ona nikako ne dovodi u pitanje suštinsko ostvarivanje prava na pristup sudu u pogledu vrste prava iz radnog odnosa čija se zaštita traži, niti u pogledu roka u kojem se podnosi tužba. Prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba je jasna i njen cilj nije da onemogući lica koja su ovlaštena da podnesu tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa da nadležni sud odluči o meritumu njihovog zahtjeva, ukoliko tužbu podnesu unutar roka koji je propisan spornom odredbom. Dakle, ovakva zakonska rješenja koja su regulirana spornom odredbom ne krše pravo na pristup sudu budući da su razumna. Međutim, pasivno držanje radnika, odnosno podnošenje tužbe nakon propisanog roka, dovodi do neblagovremenosti tužbe. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, nije nerazumno dovoditi u pitanje samu suštinu prava na pristup sudu, već upravo služi ciljevima pravne sigurnosti i primjerenog provođenja pravde, a ne kako bi stvorila neku vrstu barijere koja sprečava radnike da nadležni sud odluči o njihovom predmetu u meritumu. Stoga, Ustavni sud smatra da ograničenja koja su propisana spornom odredbom nisu nerazumna, odnosno njima se na radnike ne stavlja pretjeran teret u smislu ostvarivanja nekog od prava iz radnog odnosa iz čega proizlazi da se spornom odredbom ne krši ustavno pravo na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 4. Pored navedenog, Ustavni sud naglašava da samo tumačenje i primjena sporne odredbe u praksi nije zadatak Ustavnog suda, već je to zadatak redovnih sudova. Naime, u smislu člana VI/.c), Ustavni sud je nadležan da ocjenjuje da li je spornom odredbom došlo do kršenja nekog ustavnog prava, u konkretnom slučaju prava na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje, a ne da tumači spornu odredbu na način kako bi ona trebalo da se primjenjuje u praksi, niti da riješi sporno pravno pitanje koje se nalazi na rješavanju pred redovnim sudom (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /1 od. jula 201. godine, dostupna na stav 0). Pitanje proizvoljnosti u tumačenju i primjeni sporne odredbe od redovnih sudova prilikom rješavanja konkretnih predmeta, odnosno spornih pravnih pitanja koja se pojave u konkretnom predmetu eventualno može biti predmet apelacione nadležnosti Ustavnog suda u smislu člana VI/.b) Ustava Bosne i Hercegovine.. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud zaključuje da je sporna odredba u skladu s odredbom člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 6. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o navodima podnosioca zahtjeva o kršenju prava na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu, Ustavni sud smatra da nije neophodno razmatrati navode podnosioca zahtjeva o kršenju prava na imovinu iz člana II/.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i prava iz člana 6. Međunarodnog pakta budući da su navodi podnosioca zahtjeva o kršenju ovih prava identični navodima koje je Ustavni sud već ispitao kroz pravo na pravično suđenje. VII. Zaključak 7. Ustavni sud zaključuje da je član 201. stav 4. ZOR-a kompatibilan sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije budući da navedena odredba sama po sebi nije nejasna, te da ograničenja koja se njome uspostavljaju nisu nerazumna u smislu ostvarivanja same suštine prava na pristup sudu, odnosno ne predstavljaju pretjeran teret za radnike, već upravo služe ciljevima pravne sigurnosti i primjerenog provođenja pravde. 8. Na osnovu člana 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 9. Prema članu VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r.

82 Broj 17 - Stranica 82 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj U 1/18, rješavajući zahtjev Okružnog suda u Banjaluci (sudac Milan Blagojević), na temelju članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 7. stavak (2) alineja b) i članka 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudac na sjednici održanoj 1. veljače godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI MERITUMU Odbija se zahtjev Okružnog suda u Banjaluci (sudac Milan Blagojević) za ocjenu kompatibilnosti čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Utvrđuje se da je čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) u skladu sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Okružni sud u Banjaluci (sudac Milan Blagojević; u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva) podnio je 29. prosinca godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1; u daljnjem tekstu: ZPP) sa čl. II/.(e), II/.(h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6., 10. i 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Ovaj zahtjev Ustavni sud je registrirao pod brojem U 1/ Podnositelj zahtjeva je. siječnja godine Ustavnom sudu podnio zahtjev za ocjenu kompatibilnosti članka 4. stavak 1. ZPP sa čl. II/.(e), II/.(h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6., 10. i 14. Europske konvencije. Navedeni zahtjev Ustavni sud je registrirao pod brojem U /18. II. Postupak pred Ustavnim sudom. Ustavni sud je u skladu sa člankom 2. stavak (1) Pravila Ustavnog suda donio odluku o spajanju navedenih zahtjeva o kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem U 1/ Na temelju članka 2. Pravila Ustavnog suda, od Narodne skupštine Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Narodna skupština RS) zatraženo je. i 12. siječnja godine da dostavi odgovor na zahtjev.. Narodna skupština RS nije dostavila odgovor u ostavljenom roku. III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva 6. Podnositelj zahtjeva smatra da odredbe čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP (u daljnjem tekstu: sporne odredbe) nisu kompatibilne s odredbama čl. II/.(e), II/.(h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6., 10. i 14. Europske konvencije (pravo na pravično suđenje, pravo na slobodu izražavanja i nediskriminacija). 7. U odnosu na odredbu članka 182. stavak 1. ZPP ukazuje da je uspostavljen pravni institut presude zbog propuštanja čija je suština da kada tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužitelj predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pisani odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja), osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neutemeljen. 8. Dalje je istaknuo da su navedena sporna odredba, kao i cijeli institut presude zbog propuštanja neustavni jer su protivni, prije svega, članku II/.(h), a uslijed toga i članku II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, te čl. 10. i 6. stavak 1. Europske konvencije. U svezi s tim podnositelj zahtjeva ističe da je člankom II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 10. Europske konvencije zagarantirano pravo na slobodu izražavanja, ali isto tako i pravo pojedinca da ne izrazi svoje misli i da u tom slučaju zbog takvog ponašanja ne smije snositi bilo kakve pravne sankcije. Podnositelj zahtjeva smatra da šutnja parnične stranke (isto se ne odnosi na svjedoke i vještake u sudskom postupku) ne smije biti pravno sankcionirana, a što je učinjeno člankom 182. stavak 1. ZPP, čime je povrijeđeno i pravo na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Naime, iz stavka 1. članka 182. ZPP, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, jasno proizlazi da je njime najprije nametnuta dužnost tuženom (i to u pisanoj formi) da mora izjaviti odgovor na tužbu, da to mora učiniti u određenom roku, a da će, ako to ne učini, biti pravno sankcioniran time što će sud donijeti presudu zbog propuštanja. Iz navedenog, kako smatra podnositelj zahtjeva, proizlazi da država, suprotno članku II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 10. Europske konvencije, vrši prinudu prema pojedincu da mora izraziti svoju misao (u pisanom obliku), a da će, ako to ne učini, protiv njega uslijediti navedena pravna sankcija. 9. Dalje, u odnosu na odredbu članka 208. stavak 2. ZPP podnositelj zahtjeva ukazuje da je njom propisano da se presuda zbog propuštanja ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, navedeno je neustavno, te da je time u praktičnom smislu zakonodavac uveo zabranu da stranka u postupku izrazi svoju misao o pravno relevantnim činjenicama jer ako to i učini u svojoj žalbi protiv presude zbog propuštanja u tom slučaju sud, imajući u vidu navedenu zakonsku zabranu, ne smije ispitivati tu presudu glede činjeničnog stanja. Podnositelj zahtjeva smatra da je na taj način došlo do kršenja ustavne slobode prava na izražavanja misli iz članka II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije. Navedenom spornom odredbom također se krši i pravo na pravično suđenje, koje mora biti inherentno svakom stadiju sudskog postupka, pa i žalbenom postupku, kako je to garantirano člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije. Pored toga, podnositelj zahtjeva smatra da se navedenom zakonskom zabranom krši i članak 14. Europske konvencije. U tom smislu ukazuje da navedenom zakonskom odredbom zakonodavac neustavno, bez razloga koji bi se mogli opravdati bilo kakvim javnim interesom, na nedozvoljen način diskriminira one stranke u sudskom postupku u kojem se donosi presuda zbog propuštanja

83 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 8 u odnosu na sve one stranke u parničnom postupku u kojem se ne donosi takva presuda. 10. U odnosu na odredbu članka 4. stavak 1. ZPP podnositelj zahtjeva ukazuje da je njom zakonodavac neustavno nametnuo zabranu da se u žalbenom postupku presuda ili rješenje kojima se završava spor male vrijednosti ne mogu pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ističe da se navedena zabrana ne može opravdati bilo kakvim javnim interesom jer se njom sve stranke, pa i tužitelj u konkretnom predmetu, na pravno nedozvoljen način diskriminiraju u odnosu na sve ostale stranke iz sporova koji nisu sporovi male vrijednosti (sporovi čija vrijednost prelazi.000 KM) u kojima se sudske odluke mogu pobijati i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, spornom odredbom zakonodavac je propisao zabranu stranci da u žalbenom postupku izrazi svoju misao o pravno relevantnim činjenicama u smislu članka II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije. Podnositelj zahtjeva ukazuje da nema, niti može biti pravilne primjene materijalnog prava u bilo kojem sudskom postupku, pa ni u sporovima male vrijednosti, bez pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 11. Podnositelj zahtjeva je istaknuo da u našem današnjem društvu većini ljudi sporovi koji imaju vrijednost od.000 KM ili KM, objektivno gledano, znače mnogo kada je riječ o njihovoj imovini. Stoga, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, navedenom spornom odredbom se sve stranke u sporovima male vrijednosti neustavno diskriminiraju u odnosu na ostale stranke iz sporova koji prelaze iznos male vrijednosti (.000 KM), a kojima je dozvoljeno da u tim sporovima preko.000 KM sudsku odluku pobijaju i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 12. U svezi s navedenim, podnositelj zahtjeva je ukazao na Odluku Ustavnog suda broj U 7/17 (stavak.) u kojoj je naglašeno da tamo gdje postoje apelacijski sudovi moraju se poštovati zahtjevi članka 6. Europske konvencije tako da se parničnim strankama garantira učinkovito pravo na pristup sudu za utvrđivanje njihovih građanskih prava i obveza, pri čemu ograničenja ne smiju ograničavati ili smanjivati pristup osobe na takav način ili u takvoj mjeri da bude narušena sama suština prava. Kada se navedeni stav dosljedno primijeni, prema mišljenju podnositelja zahtjeva, to znači da nema učinkovitog prava na pristup žalbenom sudu ako zakonodavac neustavno propiše institut presude zbog propuštanja člankom 182. stavak 1. ZPP, niti ima takvog učinkovitog prava kada zakonodavac, također neustavno, propiše zabrane kakve je propisao odredbom članka 208. stavak 2., odnosno odredbom članka 4. stavak 1. ZPP. b) Činjenice predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev 1. Podnositelj zahtjeva ukazuje da je Osnovni sud u Gradiški donio Presudu zbog propuštanja broj 72 0 P P od 6. prosinca godine zbog toga što tužena nije izjavila odgovor na tužbu. Protiv prvostupanjske presude tužena je podnijela žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pored toga, podnositelj zahtjeva je istaknuo da je vrijednost spora u predmetnoj parnici 00 KM, zbog čega je tuženoj u tom slučaju zabranjeno navedenu presudu zbog propuštanja pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne samo zbog zabrane iz članka 208. stavak 2. ZPP već i zbog zabrane iz članka 4. stavak 1. ZPP, a tu zabranu pred sobom ima i žalbeni sud prilikom razmatranja predmetne žalbe. 14. Podnositelj zahtjeva dalje navodi da je Osnovni sud u Banjaluci u Presudi broj 71 0 Mal Mal 2 od 8. kolovoza godine, koja se pobija žalbom tužitelja, u pouci o pravnom lijeku dao uputu da se prvostupanjska presuda može pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Predmet povodom kojeg je izjavljena žalba odnosi se na pitanje isplate duga u iznosu od 96,80 po osnovi kredita. Tužitelj u žalbi ukazuje na pogrešnu ocjenu dokaza od strane prvostupanjskog suda. IV. Relevantni propisi 1. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) u relevantnom dijelu glasi: Član 1. Ovim zakonom određuju se pravila postupka na osnovu kojih osnovni sudovi, okružni sudovi, okružni privredni sudovi, Viši privredni sud i Vrhovni sud Republike Srpske raspravljaju i odlučuju u građanskopravnim sporovima ako posebnim zakonom nije drugačije određeno. Član 4. Sud odlučuje o tužbenom zahtjevu, po pravilu, na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja. Član 69. Tužba sa prilozima se dostavlja tuženom na odgovor u roku od 0 dana od dana prijema ispravne i potpune tužbe u sudu. Član 70. Po prijemu tužbe sa prilozima tuženi je dužan da, najdocnije u roku od 0 dana, dostavi sudu pismeni odgovor na tužbu. Prilikom dostavljanja tužbe tuženom, sud će poučiti tuženog o obavezi iz stava 1. ovog člana, o tome šta treba da sadrži odgovor na tužbu i obavijestiti ga o posljedicama nedostavljanja odgovora na tužbu u određenom roku. Član ) Kad tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pismeni odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud će donijeti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja), osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan. 2) Tužbeni zahtjev je očigledno neosnovan: 1) ako je tužbeni zahtjev očigledno protivan činjenicama navedenim u tužbi; 2) ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtjev u očiglednoj protivrječnosti sa dokazima koje je sam tužilac predložio ili sa činjenicama koje su opštepoznate. ) Ako je zahtjev očigledno neosnovan, sud će donijeti presudu kojom se odbija tužbeni zahtjev. 4) Presuda zbog propuštanja neće se donijeti o zahtjevu ili dijelu zahtjeva kojim stranke ne mogu raspolagati. Član 208. st. 1. i 2. 1) Presuda se može pobijati: 1) zbog povrede odredaba parničnog postupka; 2) zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; ) zbog pogrešne primjene materijalnog prava. 2) Presuda zbog propuštanja ne može se pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Član 429. Sporovi male vrijednosti, u smislu odredaba ovog zakona, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtjev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od.000 konvertibilnih maraka. Sporovima male vrijednosti smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtjev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je u tužbi naveo da pristaje da umjesto ispunjenja određenog zahtjeva primi određeni novčani iznos koji ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 21. stav 1.).

84 Broj 17 - Stranica 84 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Sporovima male vrijednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahtjeva nije novčani iznos, već predaja pokretne stvari čija vrijednost, koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 21. stav 2.). Član 4. Presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti može se pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. U presudi, odnosno rješenju iz stava 1. ovog člana sud je dužan da navede razloge iz kojih se može izjaviti žalba. Protiv prvostepene presude, odnosno rješenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu izjaviti žalbu u roku od 1 dana. U postupku u sporovima male vrijednosti, rok iz člana 179. stav 2. i člana 192. stav 1. ovog zakona iznosi 1 dana. V. Dopustivost 16. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine. Članak VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud će imati nadležnost za pitanja koja mu podnese bilo koji sud u Bosni i Hercegovini, a koja se tiču toga je li neki zakon o čijoj valjanosti ovisi njegova odluka sukladno ovom Ustavu, s Europskom konvencijom za ljudska prava i temeljne slobode i njezinim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili koja se tiču postojanja ili djelokruga nekog općeg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda. 17. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Okružni sud u Banjaluci (sudac Milan Blagojević), što znači da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /10 od 26. studenog godine, toč , objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 7/11). Imajući u vidu odredbe članka VI/.(c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz članka 19. stavak (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv. VI. Meritum 18. Podnositelj zahtjeva je zatražio od Ustavnog suda da odluči o kompatibilnosti spornih odredbi sa čl. II/.(e), II/.(h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6., 10. i 14. Europske konvencije. 19. Sporne odredbe čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP glase: Član 182. stav 1. ZPP Kad tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pismeni odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud će donijeti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja), osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan. Član 208. stav 2. ZPP Presuda zbog propuštanja ne može se pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Član 4. stav 1. Presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti može se pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Pravo na pravično suđenje 20. Članak II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 21. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. [ ] 22. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je zadatak ovog suda u smislu odredbe članka VI/.(c) odgovoriti na pitanje podnositelja zahtjeva jesu li sporne odredbe o čijoj valjanosti ovisi njegova odluka kompatibilne s Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom. Slijedom navedenog, u ovoj odluci Ustavni sud neće davati redovnom sudu bilo kakva mišljenja i upute glede rješavanja konkretnog predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev budući da je pitanje primjene i tumačenja materijalnog prava u isključivoj nadležnosti redovnih sudova (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /1 od. srpnja 201. godine, dostupna na stavak 0.). 2. Podnositelj zahtjeva problematizira sporne odredbe smatrajući da su one u suprotnosti sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije jer onemogućavaju parničnim strankama učinkovit pristup sudu u smislu utvrđivanja njihovih građanskih prava i obveza. Dakle, proizlazi da predmetni zahtjev pokreće pitanje kršenja ustavnog prava na pristup sudu kao segmenta prava na pravično suđenje iz članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te će s tog aspekta Ustavni sud razmotriti predmetni zahtjev. 24. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je u članak 6. stavak 1. Europske konvencije ugrađeno "pravo na sud", a da je jedan vid tog prava i pravo na pristup, tj. pravo pokretanja postupka pred sudom u građanskim stvarima. Međutim, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), to pravo nije apsolutno, ono može podlijegati ograničenjima. U tom smislu Europski sud je u predmetu Lončar protiv Bosne i Hercegovine ukazao da pravo na pristup sudu iz članka 6. stavak 1. nije apsolutno pravo, već može podlijegati ograničenjima. Dozvoljenost ograničenja se implicitno podrazumijeva s obzirom na to da pravo pristupa sudu, po samoj svojoj prirodi, zahtijeva zakonsko uređenje od strane države koje može varirati u smislu vremena i mjesta, u skladu s potrebama i resursima zajednice i pojedinaca. Stoga, prema mišljenju Europskog suda, države ugovornice uživaju određenu slobodu procjene glede ovog zakonskog uređivanja, ali je na sudu da donese konačnu odluku o tome jesu li ispunjeni zahtjevi Europske konvencije. Ograničenja prava na pristup sudu u skladu su sa člankom 6. samo ako ne ograničavaju ili ne umanjuju pristup sudu strana u postupku na takav način ili u tolikoj mjeri da to dovodi u pitanje samu suštinu tog prava. Konačno, takva ograničenja neće biti u skladu sa člankom 6. stavak 1. ako nemaju legitiman cilj ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između primijenjenih sredstava i cilja koji se nastoji postići. Nadalje, Europski sud je u citiranoj odluci ukazao da zadatak suda nije zauzeti mjesto domaćih sudova. Prvenstveno je na domaćim organima vlasti, a posebice na sudovima, da riješe probleme u svezi s tumačenjem domaćih zakona. Uloga suda ograničena je na to da utvrdi jesu li učinci takvog tumačenja u skladu s Konvencijom. Ovo se posebno odnosi na tumačenje pravila procesne prirode od strane sudova, poput vremenskih rokova za podnošenje dokumenata ili podnošenje žalbi (vidi Europski sud, Lončar protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 2. veljače godine, st. 7. i 8.). 2. Dovodeći navedeno u kontekst predmetnog zahtjeva Ustavni sud zapaža da podnositelj zahtjeva smatra da je presuda

85 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 8 zbog propuštanja svojevrsna sankcija za tuženog budući da mu je člankom 182. stavak 1. ZPP najprije nametnuta dužnost u pisanoj formi izjaviti odgovor na tužbu, da to mora učiniti u određenom roku, a da će, ako to ne učini, biti pravno sankcioniran time što će sud donijeti presudu zbog propuštanja. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, takva negativna posljedica za tuženog bi mogla uslijediti tek nakon održane rasprave na kojoj tužiteljska strana iznosi svoje činjenice i izvodi dokaze kojima dokazuje te činjenice, a tuženi ima isto pravo kako bi opovrgao navode tužiteljske strane. 26. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Europski sud u predmetu Genkin i drugi protiv Rusije naglasio da člankom 6. Europske konvencije nije zajamčeno pravo na osobno prisustvo pred građanskim sudom, već općenitije pravo da se vlastiti predmet na učinkovit način iznese pred sudom, te da se uživa načelo jednakosti oružja sa suprotnom stranom. Na temelju članka 6. stavak 1. Europske konvencije država ima slobodan izbor sredstava kojima će strankama u parničnom postupku jamčiti ta prava. Stoga, pitanja osobnog prisustva, forme samog postupka (usmeni ili pismeni) i pravnog zastupanja su međusobno povezana i moraju biti analizirana u širem kontekstu garancija "prava na pravično suđenje" iz članka 6. Europske konvencije. Europski sud bi trebao utvrditi je li aplikantu, kao stranci građanskog postupka, pružena razumna mogućnost da ima saznanje i pruži odgovor na podneske i dokaze koje je predložila suprotna stranka u postupku, kao i da iznese svoj predmet pod uvjetima koji ga ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranku u postupku. Konačno, Europski sud ponavlja da kod određivanja pitanja pravičnosti suđenja za potrebe članka 6. Europske konvencije mora razmatrati postupak u cjelini, uključujući i odluku žalbenog suda (vidi Europski sud za ljudska prava, Genkin i drugi protiv Rusije, presuda od 1. svibnja godine, stavak 2.). 27. Nadalje, samu formu postupka, pravo na "javnu raspravu" u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije Europski sud tumači tako da uključuje pravo na "usmenu raspravu". Ipak, obveza održavanja rasprave iz navedenog članka nije apsolutna. Usmena rasprava ne mora biti nužna uslijed iznimnih okolnosti predmeta, npr. kada ne pokreće pitanje činjenica ili pravna pitanja koja se ne mogu riješiti na odgovarajući način na temelju spisa predmeta i pisanih zapažanja stranaka. Članak 6. Europske konvencije dozvoljava državama ugovornicama organizirati svoje pravne sustave na način koji olakšava brz i učinkovit sudski postupak, uključujući i propis koji omogućava donošenje presude zbog propuštanja. Međutim, to ne smije biti učinjeno na štetu drugih proceduralnih garancija. Također, osiguranjem usmene rasprave u prvostupanjskom postupku, primjena strogih standarda je blaža u žalbenom postupku u kojem odsustvo takve rasprave može biti opravdano posebnim karakteristikama postupka u pitanju. Shodno tome, postupak za dozvoljavanje žalbe i postupak koji razmatra jedino pravna pitanja, za razliku od činjeničnih, može da bude u suglasnosti sa zahtjevima članka 6., premda žalitelju nije dana mogućnost biti osobno prisutan pred žalbenim ili kasacijskim sudom (ibid. točka 26.). 28. Ustavni sud zapaža da je presuda zbog propuštanja novina u građanskom procesnom pravu koja je uvedena ZPP iz 200. godine. Da bi sud mogao donijeti presudu zbog propuštanja kojom se tužbeni zahtjev prihvaća, člankom 182. ZPP propisani su vrlo strogi uvjeti koji moraju biti kumulativno ispunjeni. Prvi uvjet je da je tužitelj predložio donošenje presude zbog propuštanja. Drugi uvjet je da je sud obavijestio tuženog o posljedicama propuštanja ako ne dostavi odgovor na tužbu u određenom roku. Treći uvjet je da je tužba uredno dostavljena, a četvrti da tužba nije očigledno neutemeljena. 29. Shodno navedenom, Ustavni sud zapaža da su prva tri uvjeta tehničke naravi i sud ih utvrđuje iz odgovarajućih isprava, i to: iz tužbe koja mora sadržavati tužiteljev prijedlog da sud donese presudu zbog propuštanja, iz sudskog podneska koji se dostavlja tuženom uz tužbu u kojem se tuženi poučava što treba sadržavati odgovor na tužbu i na posljedice propuštanja dostave odgovora na tužbu u zakonskom roku (članak 70. stavak 2. ZPP) i iz dostavne knjige ili povratnice o urednoj dostavi tužbe tuženom. Četvrti uvjet predstavlja pravnu ocjenu suda na temelju tužbe i priloženih dokaza da zahtjev nije očigledno neutemeljen. Ustavni sud, također, ističe da stavak 2. članka 182. ZPP eksplicitno propisuje da je tužbeni zahtjev očigledno neutemeljen kada je očigledno protivan činjenicama navedenim u tužbi ili ako su činjenice na kojima se temelji tužbeni zahtjev u očiglednoj proturječnosti s dokazima koje je sam tužitelj predložio ili s činjenicama koje su općepoznate. U tom slučaju zakon je propisao donošenje presude kojom se tužbeni zahtjev odbija. 0. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je propisanim procesnim garancijama (da je tuženom na nesumnjiv način dostavljena tužba s prilozima, uz upozorenja što odgovor na tužbu treba sadržavati, što su posljedice nedostavljanja odgovora na tužbu, pri čemu je propisani rok 0 dana) tuženom pružena razumna mogućnost da ima saznanje i da odgovori na podneske i dokaze koje je predložila suprotna stranka u postupku, kao i da iznese svoj predmet "pred sud" pod uvjetima koji ga ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranku u postupku. Ustavni sud dalje zapaža da u slučaju da tuženi ne dostavi odgovor na tužbu sud polazi od pretpostavke da tuženi priznaje činjenične navode istaknute u tužbi budući da su mu uz dostavu tužbe sa svim dokazima priopćeni svi navodi i u primjerenom roku (0 dana) ostavljena mogućnost očitovanja, odnosno procesna mogućnost sprječavanja donošenja presude zbog propuštanja. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ni u kom slučaju ne djeluje nerazumno, niti predstavlja pretjeran teret za tuženog kojem je prethodno ostavljena mogućnost izjasniti se na navode tužbe, dakle na navode suprotne strane u postupku. Stoga slijedi da spornom odredbom tuženi ni u kom slučaju nije stavljen u nejednakopravan položaj u odnosu na tužitelja, čime je zadovoljeno načelo "jednakosti oružja" u parničnom postupku. 1. Osim navedenog, Ustavni sud zapaža da je zakonodavac ustanovio presudu zbog propuštanja s ciljem osiguranja efikasnosti i ekonomičnosti parničnog postupka i u konačnici suđenja u razumnom roku. Ustavni sud, također, zapaža da je u tom smislu Europski sud istaknuo da članak 6. stavak 1. Europske konvencije dozvoljava državama ugovornicama u okviru njihovog polja slobodne procjene organizirati svoje pravne sustave na način koji olakšava brz i učinkovit sudski postupak, uključujući i propis koji omogućava donošenje presude zbog propuštanja. 2. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da uvođenje instituta presude zbog propuštanja u građansko procesno pravo kroz spornu odredbu članka 182. stavak 1. ZPP slijedi legitiman cilj osiguranja efikasnog i ekonomičnog parničnog postupka. Naime, propisanim procesnim garancijama za donošenje presude zbog propuštanja postignut je proporcionalan odnos između potrebe da se slijedi legitiman cilj u javnom interesu i interesa tuženog da mu se osigura pravo na učinkovit pristup sudu u građanskom postupku. Pri tome, spornom odredbom tuženi u parničnom postupku ni u kom slučaju nije doveden u nejednakopravan položaj u odnosu na tužitelja. Ustavni sud, također, smatra da, imajući u vidu zakonske pretpostavke koje moraju biti ispunjene glede tuženog da bi sud donio presudu zbog propuštanja, nije narušena sama suština prava na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je odredba članka 182.

86 Broj 17 - Stranica 86 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, stavak 1. ZPP u skladu sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije.. Dalje će Ustavni sud ispitati navode podnositelja zahtjeva u odnosu na odredbe čl stavak 2. (žalba kod presude zbog propuštanja) i 4. stavak 1. ZPP (žalba u sporovima male vrijednosti). Navedenim odredbama podnositelj zahtjeva problematizira opseg odnosno granice prava na žalbu smatrajući da se zbog nemogućnosti podnošenja žalbe zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja krši pravo parničnih stranaka na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu. 4. U svezi s tim, Ustavni sud naglašava da članak 6. stavak 1. Europske konvencije ne primorava države ugovornice osnivati apelacijske ili kasacijske sudove. Pri tome, država koja doista i osniva takve sudove obvezna je osobama koje se pridržavaju zakona osigurati da pred sudovima uživaju temeljna jamstva sadržana u članku 6. Europske konvencije (vidi Europski sud za ljudska prava, presuda Delcourt protiv Belgije od 17. siječnja godine, serija A, broj 11, str. 14., stavak 2.). Osim navedenog, prema praksi Europskog suda, to što postoje apelacijski ili kasacijski sudovi koji se pridržavaju jamstava koja proistječu iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije ne oslobađa prvostupanjske sudove od obveze da se ovih jamstava pridržavaju (vidi Europski sud za ljudska prava, presuda De Cubber protiv Belgije od 26. listopada godine, serija A, broj 86, stavak 2.). Naime, prema praksi Europskog suda, članak 6. stavak 1. Europske konvencije tiče se prvenstveno prvostupanjskih sudova. Navedeni članak ne zahtijeva da postoje sudovi više instance. Ukazano je da je točno da temeljna jamstva sadržana u njemu, uključujući tu i nepristranost, moraju osigurati svi apelacijski ili kasacijski sudovi koje država ugovornica može osnovati (vidi presudu Delcourt, već citirana, serija A, broj 11, str. 14 i presudu Sutter protiv Švicarske od 22. veljače godine, serija A, broj 74, str. 1, stavak 28.). Ipak, prema praksi Europskog suda, čak i u tom slučaju iz toga ne proistječe da niži sudovi ne moraju osigurati potrebna jamstva. Takva posljedica bi bila u suprotnosti s intencijom da se osnivaju sudovi različitih stupnjeva nadležnosti s ciljem da se ojača zaštita koja se pruža parničarima.. Dovodeći navedeno u kontekst predmetnog zahtjeva Ustavni sud zapaža da je spornim odredbama (čl stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP) propisano da se presuda zbog propuštanja ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno da se presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti može pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Iz navedenog proizlazi da se ni u jednom ni u drugom slučaju žalba ne može podnijeti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 6. Kao što je već navedeno, prema praksi Europskog suda države nisu obvezne u svojim pravnim sustavima osigurati pravo na žalbu. Međutim, ako je država osnovala žalbene sudove i propisala žalbu, u tom slučaju navedeno podrazumijeva da strane u postupku pred tim sudovima imaju temeljne procesne garancije koje pruža članak 6. stavak 1. Europske konvencije (neovisan i nepristran sud, "jednakost oružja", suđenje u razumnom roku itd.). Međutim, navedeno nikako ne znači da se garancije prava na pravično suđenje odnose na opseg odnosno granice u kojima se može izjaviti žalba. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ulazi u diskrecijsko pravo svake države i nepropisivanje prava na žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nikako ne znači da se time krši pravo na pristup sudu, kao i bilo koja druga temeljna garancija prava na pravično suđenje. Prema tome, država ima slobodno polje procjene u skladu s vlastitim potrebama i zahtjevima određenog pravnog sustava odrediti opseg odnosno granicu žalbe ako je osnovala žalbene sudove. 7. Navedenim ograničenjima parničnim strankama nije uskraćeno pravo na žalbu, već im je samo ograničen opseg te žalbe na način da se ona ne može podnijeti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga, imajući u vidu praksu Europskog suda, koju Ustavni sud slijedi prilikom rješavanja predmeta iz svoje nadležnosti iz članka VI/.(c), prema mišljenju ovog suda, takvo ograničenje ni u kom slučaju ne djeluje nerazumno ili pretjerano jer je, u biti, u skladu s efikasnošću parničnog postupka, kao i s pravnom naravi spora. Prema tome, proizlazi da navedena zakonska rješenja kakva su uspostavljena spornim odredbama, prema mišljenju Ustavnog suda, ne utječu na samu suštinu ostvarivanja prava na pristup sudu, niti su pretjerana za parnične stranke. 8. Naime, u odnosu na žalbu kod presude zbog propuštanja Ustavni sud zapaža da je u smislu odredbi čl. 69. i 70. ZPP zakonodavac propisao obvezu dostave tužbe na odgovor tuženom. Dakle, zakonodavac je tuženom omogućio da se u svom odgovoru izjasni i na činjenični dio tužbenog zahtjeva tužitelja. Stoga, ukoliko se tuženi u zakonskom roku nije izjasnio na navode tužbe, uključujući i njezin činjenični dio, sud će, uz ispunjenje relevantnih zakonskih uvjeta, donijeti po prijedlogu tužitelja presudu zbog propuštanja. Ustavni sud zapaža da to predstavlja vrstu sankcije za tuženog zbog nedostavljanja odgovora na tužbu. Međutim, kako se činjenično stanje utvrđuje u prvostupanjskom postupku, a što nije slučaj kod presude zbog propuštanja, stoga bi bilo proturječno u takvoj situaciji dozvoliti pravo na žalbu zbog nepravilnog ili nepotpunog činjeničnog stanja koju bi s tog aspekta po prvi put trebalo da ispita žalbeni sud. Pored navedenog, kako je već naglašeno, takvo zakonsko rješenje ni u kom slučaju nije nerazumno, niti utječe na samu suštinu ostvarivanja ustavnog prava na pristup sudu budući da parnične stranke u parničnom postupku moraju preuzeti aktivnu ulogu u smislu korištenja svih raspoloživih pravnih radnji, pa i odgovora na tužbu, a kako bi u kasnijem tijeku postupka ostvarile druga prava koja im pripadaju u smislu ZPP. Propuštanje navedenog dovodi do toga da takve stranke ne mogu biti zaštićene kasnije u žalbenim postupcima. Također, navedeno ograničenje uspostavljeno spornom odredbom posljedica je okolnosti da se presude zbog propuštanja temelje na pretpostavci da je tuženi, koji nije u roku podnio odgovor na tužbu, priznao da su istiniti činjenični navodi tužitelja u tužbi. Stoga, proizlazi da je kod donošenja presude zbog propuštanja sud u osnovi vezan tom pretpostavkom i da su njegove mogućnosti provjeravanja njezine pravilnosti ograničene. 9. Dalje, u odnosu na žalbu u sporovima male vrijednosti Ustavni sud zapaža da je zakonodavac u odredbi članka 429. ZPP propisao što spada u sporove male vrijednosti. Dakle, zakonodavac je u okviru svog polja slobodne procjene odredio koji sporovi spadaju u sporove male vrijednosti imajući u vidu značaj i prirodu pojedinih predmeta, kao i efikasnost vođenja parničnog postupka. Također proizlazi da je i u sporovima male vrijednosti veoma važna aktivna uloga parničnih stranaka pred prvostupanjskim sudom pred kojim stranke uživaju sve garancije prava na pravično suđenje u punom opsegu, dakle bez ograničenja. Stoga, parnične stranke u sporovima male vrijednosti imaju obvezu pred prvostupanjskim sudom u potpunosti raspraviti činjenično stanje na način da predlože sve dokaze kojima dokazuju utemeljenost svojih navoda, kao i da svoje navode suprotstave navodima suprotne strane. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, nije pretjerano niti nerazumno za parnične stranke u sporovima male vrijednosti. 40. Slijedom navedenog, dolazi se do zaključka da se zbog nemogućnosti podnošenja žalbe zbog pogrešnog ili nepotpunog činjeničnog stanja kod presude zbog propuštanja, kao i u

87 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 87 sporovima male vrijednosti, parničnim strankama ne uskraćuje pravo na pristup sudu, niti bilo koja druga temeljna garancija prava na pravično suđenje. Navedenim zakonskim rješenjima se to pravo pristupa sudu samo ograničava u odgovarajućem opsegu, a što je sa stajališta standarda Europske konvencije dozvoljeno jer spada u domenu diskrecijskog prava svake države da uredi pravo na žalbu. Međutim, kao što je već naglašeno, takva ograničenja koja su uspostavljena spornim odredbama nisu nerazumna, odnosno ne predstavljaju pretjeran teret za parnične stranke u ovim sporovima na način da one budu onemogućene u ostvarivanju same suštine prava na pristup sudu. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da spornim odredbama zakonodavac parničnim strankama ni u kom slučaju nije uskratio temeljne procesne garancije iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije kojih se moraju pridržavati i žalbeni sudovi, te da ograničenja uspostavljena spornim odredbama imaju svoje razumno opravdanje koje nije suprotno pravu na pristup sudu na način kako to osporava podnositelj zahtjeva. 41. Na temelju svega navedenog, Ustavni sud zaključuje da su sporne odredbe u skladu s odredbom članka II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Ostali navodi 42. U odnosu na navode podnositelja zahtjeva o nediskriminaciji iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije, Ustavni sud primjećuje da se ovi navodi, iako eksplicitno nije navedeno, dovode u vezu s pravom na pravično suđenje. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da diskriminacija postoji ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u istim ili sličnim situacijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stavak.). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud primjećuje da podnositelj zahtjeva, osim svojih navoda o kršenju navedenog prava spornim odredbama ZPP (čl stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP), nije ponudio takve argumente iz kojih bi se jasno dalo zaključiti da su spornim odredbama parnične stranke na bilo koji način diskriminirane u parničnom postupku. Stoga, Ustavni sud smatra da su navodi podnositelja zahtjeva o nediskriminaciji iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje neutemeljeni. 4. U odnosu na navode podnositelja zahtjeva o povredi prava na slobodu izražavanja iz članka II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije Ustavni sud naglašava da se sloboda izražavanja u smislu navedenih odredbi nikako ne može poistovjećivati s pravom na izražavanje misli u parničnom postupku u smislu ZPP na način kako to smatra podnositelj zahtjeva. Kao što je već rečeno, spornim odredbama nametnuta je procesna disciplina s ciljem ispunjenja određenih načela, kao što su efikasnost postupka i suđenje u razumnom roku, a sankcija zbog nepoštovanja tih načela ne ulazi u opseg zaštite koji garantira članak 10. Europske konvencije. Prema tome, proizlazi da sporne odredbe ni na koji način ne pokreću pitanje iz članka II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 10. Europske konvencije, zbog čega su navodi podnositelja zahtjeva u ovom dijelu neutemeljeni. VII. Zaključak 44. Ustavni sud zaključuje da su odredbe čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP kompatibilne sa člankom II/.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije jer sporne odredbe ni na koji način nisu protivne temeljnim procesnim garancijama koje pruža pravo na pravično suđenje, a posebno pravu na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje budući da ograničenja koja se spornim odredbama nameću parničnim strankama ni u kom slučaju nisu nerazumna niti pretjerana. 4. Dalje, Ustavni sud zaključuje da su odredbe čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP kompatibilne i s pravom na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje jer podnositelj zahtjeva, osim svojih navoda, u ovom dijelu nije ponudio takve argumente koji bi sa sigurnošću upućivali na diskriminaciju parničnih stranaka spornim odredbama. 46. Na kraju, Ustavni sud smatra da odredbe čl stavak 1., 208. stavak 2. i 4. stavak 1. ZPP ne pokreću pitanja u svezi sa člankom II/.(h) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 10. Europske konvencije imajući u vidu činjenicu da se sloboda izražavanja, te zaštita koju u tom pravcu daje članak 10. Europske konvencije ne može poistovjetiti sa specifičnim procesnim zahtjevima iz ZPP, koji su propisani s ciljem ispunjenja određenih načela, kao što su efikasnost postupka ili suđenje u razumnom roku. 47. Na temelju članka 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 48. Prema članku VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број У 1/18, рјешавајући захтјев Окружног суда у Бањалуци (судија Милан Благојевић), на основу члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине, члана 7 став (2) алинеја б) и члана 9 ст. (1) и () Правила Уставног суда Босне и Херцеговине пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Маргарита Цаца Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија Giovanni Grasso, судија на сједници одржаној 1. фебруара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ МЕРИТУМУ Одбија се захтјев Окружног суда у Бањалуци (судија Милан Благојевић) за оцјену компатибилности чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 и 61/1) са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Утврђује се да је чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 и 61/1) у складу са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и

88 Broj 17 - Stranica 88 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Окружни суд у Бањалуци (судија Милан Благојевић; у даљњем тексту: подносилац захтјева) поднио је 29. децембра године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену компатибилности чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 и 61/1; у даљњем тексту: ЗПП) са чл. II/е), II/х) и II/4 Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 10 и 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Овај захтјев Уставни суд је регистровао под бројем У 1/ Подносилац захтјева је. јануара године Уставном суду поднио захтјев за оцјену компатибилности члана 4 став 1 ЗПП са чл. II/е), II/х) и II/4 Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 10 и 14 Европске конвенције. Наведени захтјев Уставни суд је регистровао под бројем У /18. II. Поступак пред Уставним судом. Уставни суд је у складу са чланом 2 став (1) Правила Уставног суда донио одлуку о спајању наведених захтјева о којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем У 1/ На основу члана 2 Правила Уставног суда, од Народне скупштине Републике Српске (у даљњем тексту: Народна скупштина РС) затражено је. и 12. јануара године да достави одговор на захтјев.. Народна скупштина РС није доставила одговор у остављеном року. III. Захтјев а) Наводи из захтјева 6. Подносилац захтјева сматра да одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП (у даљњем тексту: спорне одредбе) нису компатибилне с одредбама чл. II/е), II/х) и II/4 Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 10 и 14 Европске конвенције (право на правично суђење, право на слободу изражавања и недискриминација). 7. У односу на одредбу члана 182 став 1 ЗПП указује да је успостављен правни институт пресуде због пропуштања чија је суштина да када тужени, коме је уредно достављена тужба у којој је тужилац предложио доношење пресуде због пропуштања, не достави писани одговор на тужбу у законском року, суд доноси пресуду којом усваја тужбени захтјев (пресуда због пропуштања), осим ако је тужбени захтјев очигледно неоснован. 8. Даље је истакао да су наведена спорна одредба, као и цијели институт пресуде због пропуштања неуставни јер су противни, прије свега, члану II/х), а усљед тога и члану II/е) Устава Босне и Херцеговине, те чл. 10 и 6 став 1 Европске конвенције. У вези с тим, подносилац захтјева истиче да је чланом II/х) Устава Босне и Херцеговине и чланом 10 Европске конвенције загарантовано право на слободу изражавања, али исто тако и право појединца да не изрази своје мисли и да у том случају због таквог понашања не смије сносити било какве правне санкције. Подносилац захтјева сматра да ћутање парничне странке (исто се не односи на свједоке и вјештаке у судском поступку) не смије бити правно санкционисано, а што је учињено чланом 182 став 1 ЗПП, чиме је повријеђено и право на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, из става 1 члана 182 ЗПП, према мишљењу подносиоца захтјева, јасно произлази да је њиме најприје наметнута дужност туженом (и то у писаној форми) да мора изјавити одговор на тужбу, да то мора учинити у одређеном року, а да ће, уколико то не учини, бити правно санкционисан тиме што ће суд донијети пресуду због пропуштања. Из наведеног, како сматра подносилац захтјева, произлази да држава, супротно члану II/х) Устава Босне и Херцеговине и члану 10 Европске конвенције, врши принуду према појединцу да мора да изрази своју мисао (у писаном облику), а да ће, уколико то не учини, против њега услиједити наведена правна санкција. 9. Даље, у односу на одредбу члана 208 став 2 ЗПП подносилац захтјева указује да је њом прописано да се пресуда због пропуштања не може побијати због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Према мишљењу подносиоца захтјева, наведено је неуставно, те да је тиме у практичном смислу законодавац увео забрану да странка у поступку изрази своју мисао о правно релевантним чињеницама јер ако то и учини у својој жалби против пресуде због пропуштања у том случају суд, имајући у виду наведену законску забрану, не смије да испитује ту пресуду у погледу чињеничног стања. Подносилац захтјева сматра да је на тај начин дошло до кршења уставне слободе права на изражавања мисли из члана II/х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције. Наведеном спорном одредбом такође се крши и право на правично суђење, које мора бити инхерентно сваком стадијуму судског поступка, па и жалбеном поступку, како је то гарантовано чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције. Поред тога, подносилац захтјева сматра да се наведеном законском забраном крши и члан 14 Европске конвенције. У том смислу указује да наведеном законском одредбом законодавац неуставно, без разлога који би се могли оправдати било каквим јавним интересом, на недозвољен начин дискриминише оне странке у судском поступку у којем се доноси пресуда због пропуштања у односу на све оне странке у парничном поступку у којем се не доноси таква пресуда. 10. У односу на одредбу члана 4 став 1 ЗПП подносилац захтјева указује да је њом законодавац неуставно наметнуо забрану да се у жалбеном поступку пресуда или рјешење којима се завршава спор мале вриједности не могу побијати због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Истиче да се наведена забрана не може оправдати било каквим јавним интересом јер се њом све странке, па и тужилац у конкретном предмету, на правно недозвољен начин дискриминишу у односу на све остале странке из спорова који нису спорови мале вриједности (спорови чија вриједност прелази.000 КМ) у којима се судске одлуке могу побијати и због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Поред наведеног, према мишљењу подносиоца захтјева, спорном одредбом законодавац је прописао забрану странци да у жалбеном поступку изрази своју мисао о правно релевантним чињеницама у смислу члана II/х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције. Подносилац захтјева указује да нема, нити може бити правилне примјене материјалног права у било којем судском поступку, па ни у споровима мале вриједности, без правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања. 11. Подносилац захтјева је истакао да у нашем данашњем друштву већини људи спорови који имају вриједност од.000 КМ или КМ, објективно гледано, значе много када је ријеч о њиховој имовини. Стога, према

89 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 89 мишљењу подносиоца захтјева, наведеном спорном одредбом се све странке у споровима мале вриједности неуставно дискриминишу у односу на остале странке из спорова који прелазе износ мале вриједности (.000 КМ), а којима је дозвољено да у тим споровима преко.000 КМ судску одлуку побијају и због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. 12. У вези с наведеним, подносилац захтјева је указао на Одлуку Уставног суда број У 7/17 (став ) у којој је наглашено да тамо гдје постоје апелациони судови морају се поштовати захтјеви члана 6 Европске конвенције тако да се парничним странкама гарантује дјелотворно право на приступ суду за утврђивање њихових грађанских права и обавеза, при чему ограничења не смију да ограничавају или смањују приступ лица на такав начин или у таквој мјери да буде нарушена сама суштина права. Када се наведени став досљедно примијени, према мишљењу подносиоца захтјева, то значи да нема дјелотворног права на приступ жалбеном суду ако законодавац неуставно пропише институт пресуде због пропуштања чланом 182 став 1 ЗПП, нити има таквог дјелотворног права када законодавац, такође неуставно, пропише забране какве је прописао одредбом члана 208 став 2, односно одредбом члана 4 став 1 ЗПП. б) Чињенице предмета поводом којег је поднесен захтјев 1. Подносилац захтјева указује да је Основни суд у Градишки донио Пресуду због пропуштања број 72 0 П П од 6. децембра године због тога што тужена није изјавила одговор на тужбу. Против првостепене пресуде тужена је поднијела жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Поред тога, подносилац захтјева је истакао да је вриједност спора у предметној парници 00 КМ, због чега је туженој у том случају забрањено да наведену пресуду због пропуштања побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања не само због забране из члана 208 став 2 ЗПП већ и због забране из члана 4 став 1 ЗПП, а ту забрану пред собом има и жалбени суд приликом разматрања предметне жалбе. 14. Подносилац захтјева даље наводи да је Основни суд у Бањалуци у Пресуди број 71 0 Мал Мал 2 од 8. августа године, која се побија жалбом тужиоца, у поуци о правном лијеку дао упутство да се првостепена пресуда може побијати само због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права. Предмет поводом којег је изјављена жалба односи се на питање исплате дуга у износу од 96,80 по основу кредита. Тужилац у жалби указује на погрешну оцјену доказа од стране првостепеног суда. IV. Релевантни прописи 1. Закон о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 и 61/1) у релевантном дијелу гласи: Члан 1. Овим законом одређују се правила поступка на основу којих основни судови, окружни судови, окружни привредни судови, Виши привредни суд и Врховни суд Републике Српске расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима ако посебним законом није другачије одређено. Члан 4. Суд одлучује о тужбеном захтјеву, по правилу, на основу усменог, непосредног и јавног расправљања. Члан 69. Тужба са прилозима се доставља туженом на одговор у року од 0 дана од дана пријема исправне и потпуне тужбе у суду. Члан 70. По пријему тужбе са прилозима тужени је дужан да, најдоцније у року од 0 дана, достави суду писмени одговор на тужбу. Приликом достављања тужбе туженом, суд ће поучити туженог о обавези из става 1. овог члана, о томе шта треба да садржи одговор на тужбу и обавијестити га о посљедицама недостављања одговора на тужбу у одређеном року. Члан ) Кад тужени, коме је уредно достављена тужба у којој је тужилац предложио доношење пресуде због пропуштања, не достави писмени одговор на тужбу у законском року, суд ће донијети пресуду којом се усваја тужбени захтјев (пресуда због пропуштања), осим ако је тужбени захтјев очигледно неоснован. 2) Тужбени захтјев је очигледно неоснован: 1) ако је тужбени захтјев очигледно противан чињеницама наведеним у тужби; 2) ако су чињенице на којима се заснива тужбени захтјев у очигледној противрјечности са доказима које је сам тужилац предложио или са чињеницама које су општепознате. ) Ако је захтјев очигледно неоснован, суд ће донијети пресуду којом се одбија тужбени захтјев. 4) Пресуда због пропуштања неће се донијети о захтјеву или дијелу захтјева којим странке не могу располагати. Члан 208. ст. 1. и 2. 1) Пресуда се може побијати: 1) због повреде одредаба парничног поступка; 2) због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања; ) због погрешне примјене материјалног права. 2) Пресуда због пропуштања не може се побијати због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Члан 429. Спорови мале вриједности, у смислу одредаба овог закона, јесу спорови у којима се тужбени захтјев односи на потраживање у новцу који не прелази износ од.000 конвертибилних марака. Споровима мале вриједности сматрају се и спорови у којима се тужбени захтјев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби навео да пристаје да умјесто испуњења одређеног захтјева прими одређени новчани износ који не прелази износ из става 1. овог члана (члан 21. став 1.). Споровима мале вриједности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтјева није новчани износ, већ предаја покретне ствари чија вриједност, коју је тужилац у тужби навео, не прелази износ из става 1. овог члана (члан 21. став 2.). Члан 4. Пресуда или рјешење којим се завршава спор мале вриједности може се побијати само због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права. У пресуди, односно рјешењу из става 1. овог члана суд је дужан да наведе разлоге из којих се може изјавити жалба.

90 Broj 17 - Stranica 90 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Против првостепене пресуде, односно рјешења из става 1. овог члана странке могу изјавити жалбу у року од 1 дана. У поступку у споровима мале вриједности, рок из члана 179. став 2. и члана 192. став 1. овог закона износи 1 дана. V. Допустивост 16. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд је пошао од одредбе члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине. Члан VI/ц) Устава Босне и Херцеговине гласи: ц) Уставни суд има надлежност у питањима која му упути било који суд у Босни и Херцеговини, а односи се на то да ли је закон на чијој ваљаности почива његова одлука, сагласан са овим Уставом, Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама и њеним протоколима, или са законима Босне и Херцеговине; или у погледу постојања или дјелокруга неког општег правила међународног јавног права које је од значаја за одлуку тог суда. 17. Захтјев за оцјену уставности поднио је Окружни суд у Бањалуци (судија Милан Благојевић), што значи да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У /10 од 26. новембра године, тач. 7-14, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/11). Имајући у виду одредбе члана VI/ц) Устава Босне и Херцеговине и члана 19 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд сматра да је овај захтјев допустив зато што га је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан формални разлог из члана 19 став (1) Правила Уставног суда због којег захтјев не би био допустив. VI. Меритум 18. Подносилац захтјева је затражио од Уставног суда да одлучи о компатибилности спорних одредби са чл. II/е), II/х) и II/4 Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 10 и 14 Европске конвенције. 19. Спорне одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП гласе: Члан 182. став 1. ЗПП Кад тужени, коме је уредно достављена тужба у којој је тужилац предложио доношење пресуде због пропуштања, не достави писмени одговор на тужбу у законском року, суд ће донијети пресуду којом се усваја тужбени захтјев (пресуда због пропуштања), осим ако је тужбени захтјев очигледно неоснован. Члан 208. став 2. ЗПП Пресуда због пропуштања не може се побијати због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Члан 4. став 1. Пресуда или рјешење којим се завршава спор мале вриједности може се побијати само због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права. Право на правично суђење 20. Члан II/е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 21. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. [ ] 22. Уставни суд, прије свега, подсјећа да је задатак овог суда у смислу одредбе члана VI/ц) да одговори на питање подносиоца захтјева да ли су спорне одредбе од чије ваљаности зависи његова одлука компатибилне с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом. Слиједом наведеног, у овој одлуци Уставни суд неће давати редовном суду било каква мишљења и упуте у погледу рјешавања конкретног предмета поводом којег је поднесен захтјев будући да је питање примјене и тумачења материјалног права у искључивој надлежности редовних судова (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У /1 од. јула 201. године, доступна на став 0). 2. Подносилац захтјева проблематизује спорне одредбе сматрајући да су оне у супротности са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције јер онемогућавају парничним странкама дјелотворан приступ суду у смислу утврђивања њихових грађанских права и обавеза. Дакле, произлази да предметни захтјев покреће питање кршења уставног права на приступ суду као сегмента права на правично суђење из члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те ће с тог аспекта Уставни суд размотрити предметни захтјев. 24. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је у члан 6 став 1 Европске конвенције уграђено "право на суд", а да је један вид тог права и право на приступ, тј. право покретања поступка пред судом у грађанским стварима. Међутим, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), то право није апсолутно, оно може подлијегати ограничењима. У том смислу Европски суд је у предмету Лончар против Босне и Херцеговине указао да право на приступ суду из члана 6 став 1 није апсолутно право, већ може подлијегати ограничењима. Дозвољеност ограничења се имплицитно подразумијева с обзиром на то да право приступа суду, по самој својој природи, захтијева законско уређење од стране државе које може варирати у смислу времена и мјеста, у складу с потребама и ресурсима заједнице и појединаца. Стога, према мишљењу Европског суда, државе уговорнице уживају одређену слободу процјене у погледу овог законског уређивања, али је на суду да донесе коначну одлуку о томе да ли су испуњени захтјеви Европске конвенције. Ограничења права на приступ суду у складу су са чланом 6 само ако не ограничавају или не умањују приступ суду страна у поступку на такав начин или у толикој мјери да то доводи у питање саму суштину тог права. Коначно, таква ограничења неће бити у складу са чланом 6 став 1 ако немају легитиман циљ или ако не постоји разуман однос пропорционалности између примијењених средстава и циља који се настоји постићи. Надаље, Европски суд је у цитираној одлуци указао да задатак суда није да заузме мјесто домаћих судова. Првенствено је на домаћим органима власти, а посебно на судовима, да ријеше проблеме у вези с тумачењем домаћих закона. Улога суда ограничена је на то да утврди да ли су учинци таквог тумачења у складу с Конвенцијом. Ово се посебно односи на тумачење правила процесне природе од стране судова, попут временских рокова за подношење докумената или подношење жалби

91 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 91 (види Европски суд, Лончар против Босне и Херцеговине, пресуда од 2. фебруара године, ст. 7 и 8). 2. Доводећи наведено у контекст предметног захтјева Уставни суд запажа да подносилац захтјева сматра да је пресуда због пропуштања својеврсна санкција за туженог будући да му је чланом 182 став 1 ЗПП најприје наметнута дужност да у писаној форми изјави одговор на тужбу, да то мора учинити у одређеном року, а да ће, уколико то не учини, бити правно санкционисан тиме што ће суд донијети пресуду због пропуштања. Према мишљењу подносиоца захтјева, таква негативна посљедица за туженог би могла услиједити тек након одржане расправе на којој тужилачка страна износи своје чињенице и изводи доказе којима доказује те чињенице, а тужени има исто право како би оповргао наводе тужилачке стране. 26. У вези с тим, Уставни суд запажа да је Европски суд у предмету Genkin и други против Русије нагласио да чланом 6 Европске конвенције није зајемчено право на лично присуство пред грађанским судом, већ опћенитије право да се сопствени предмет на ефикасан начин изнесе пред судом, те да се ужива принцип једнакости оружја са супротном страном. На основу члана 6 став 1 Европске конвенције држава има слободан избор средстава којима ће странкама у парничном поступку јемчити та права. Стога, питања личног присуства, форме самог поступка (усмени или писмени) и правног заступања су међусобно повезана и морају бити анализирана у ширем контексту гаранција "права на правично суђење" из члана 6 Европске конвенције. Европски суд би требао да утврди да ли је апликанту, као странци грађанског поступка, пружена разумна могућност да има сазнање и пружи одговор на поднеске и доказе које је предложила супротна странка у поступку, као и да изнесе свој предмет под условима који га не стављају у битно неповољнији положај у односу на супротну странку у поступку. Коначно, Европски суд понавља да код одређивања питања правичности суђења за потребе члана 6 Европске конвенције мора разматрати поступак у цјелини, укључујући и одлуку жалбеног суда (види Европски суд за људска права, Genkin и други против Русије, пресуда од 1. маја године, став 2). 27. Надаље, саму форму поступка, право на "јавну расправу" у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције Европски суд тумачи тако да укључује право на "усмену расправу". Ипак, обавеза одржавања расправе из наведеног члана није апсолутна. Усмена расправа не мора бити нужна усљед изузетних околности предмета, нпр. када не покреће питање чињеница или правна питања која се не могу ријешити на одговарајући начин на основу списа предмета и писаних запажања странака. Члан 6 Европске конвенције дозвољава државама уговорницама да организују своје правне системе на начин који олакшава брз и ефикасан судски поступак, укључујући и пропис који омогућава доношење пресуде због пропуштања. Међутим, то не смије да буде учињено на штету других процедуралних гаранција. Такође, обезбјеђивањем усмене расправе у првостепеном поступку, примјена строгих стандарда је блажа у жалбеном поступку у којем одсуство такве расправе може бити оправдано посебним карактеристикама поступка у питању. Сходно томе, поступак за дозвољавање жалбе и поступак који разматра једино правна питања, за разлику од чињеничних, може да буде у сагласности са захтјевима члана 6, премда жалиоцу није дата могућност да буде лично присутан пред жалбеним или касационим судом (ibid. тачка 26). 28. Уставни суд запажа да је пресуда због пропуштања новина у грађанском процесном праву која је уведена ЗПП из 200. године. Да би суд могао донијети пресуду због пропуштања којом се тужбени захтјев прихвата, чланом 182 ЗПП прописани су врло строги услови који морају да буду кумулативно испуњени. Први услов је да је тужилац предложио доношење пресуде због пропуштања. Други услов је да је суд обавијестио туженог о посљедицама пропуштања уколико не достави одговор на тужбу у одређеном року. Трећи услов је да је тужба уредно достављена, а четврти да тужба није очигледно неоснована. 29. Сходно наведеном, Уставни суд запажа да су прва три услова техничке природе и суд их утврђује из одговарајућих исправа, и то: из тужбе која мора да садржи тужиочев приједлог да суд донесе пресуду због пропуштања, из судског поднеска који се доставља туженом уз тужбу у којем се тужени поучава шта треба да садржи одговор на тужбу и на посљедице пропуштања достављања одговора на тужбу у законском року (члан 70 став 2 ЗПП) и из доставне књиге или повратнице о уредној достави тужбе туженом. Четврти услов представља правну оцјену суда на основу тужбе и приложених доказа да захтјев није очигледно неоснован. Уставни суд, такође, истиче да став 2 члана 182 ЗПП експлицитно прописује да је тужбени захтјев очигледно неоснован када је очигледно противан чињеницама наведеним у тужби или ако су чињенице на којима се заснива тужбени захтјев у очигледној противрјечности с доказима које је сам тужилац предложио или с чињеницама које су општепознате. У том случају закон је прописао доношење пресуде којом се тужбени захтјев одбија. 0. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је прописаним процесним гаранцијама (да је туженом на несумњив начин достављена тужба с прилозима, уз упозорења шта одговор на тужбу треба да садржи, шта су посљедице недостављања одговора на тужбу, при чему је прописани рок 0 дана) туженом пружена разумна могућност да има сазнање и да одговори на поднеске и доказе које је предложила супротна странка у поступку, као и да изнесе свој предмет "пред суд" под условима који га не стављају у битно неповољнији положај у односу на супротну странку у поступку. Уставни суд даље запажа да у случају да тужени не достави одговор на тужбу суд полази од претпоставке да тужени признаје чињеничне наводе истакнуте у тужби будући да су му уз достављање тужбе са свим доказима саопштени сви наводи и у примјереном року (0 дана) остављена могућност очитовања, односно процесна могућност спречавања доношења пресуде због пропуштања. Наведено, према мишљењу Уставног суда, ни у ком случају не дјелује неразумно, нити представља претјеран терет за туженог којем је претходно остављена могућност да се изјасни на наводе тужбе, дакле на наводе супротне стране у поступку. Стога слиједи да спорном одредбом тужени ни у ком случају није стављен у неравноправан положај у односу на тужиоца, чиме је задовољен принцип "једнакости оружја" у парничном поступку. 1. Осим наведеног, Уставни суд запажа да је законодавац установио пресуду због пропуштања с циљем обезбјеђења ефикасности и економичности парничног поступка и у коначници суђења у разумном року. Уставни суд, такође, запажа да је у том смислу Европски суд истакао да члан 6 став 1 Европске конвенције дозвољава државама уговорницама у оквиру њиховог поља слободне процјене да организују своје правне системе на начин који олакшава брз и ефикасан судски поступак, укључујући и пропис који омогућава доношење пресуде због пропуштања. 2. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да увођење института пресуде због пропуштања у грађанско процесно право кроз спорну одредбу члана 182 став 1 ЗПП

92 Broj 17 - Stranica 92 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, слиједи легитиман циљ обезбјеђивања ефикасног и економичног парничног поступка. Наиме, прописаним процесним гаранцијама за доношење пресуде због пропуштања постигнут је пропорционалан однос између потребе да се слиједи легитиман циљ у јавном интересу и интереса туженог да му се обезбиједи право на дјелотворан приступ суду у грађанском поступку. При томе, спорном одредбом тужени у парничном поступку ни у ком случају није доведен у неравноправан положај у односу на тужиоца. Уставни суд, такође, сматра да, имајући у виду законске претпоставке које у погледу туженог морају да буду испуњене да би суд донио пресуду због пропуштања, није нарушена сама суштина права на правично суђење у сегменту права на приступ суду. Стога, Уставни суд закључује да је одредба члана 182 став 1 ЗПП у складу са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције.. Даље ће Уставни суд испитати наводе подносиоца захтјева у односу на одредбе чл. 208 став 2 (жалба код пресуде због пропуштања) и 4 став 1 ЗПП (жалба у споровима мале вриједности). Наведеним одредбама подносилац захтјева проблематизује обим односно границе права на жалбу сматрајући да се због немогућности подношења жалбе због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања крши право парничних странака на правично суђење у сегменту права на приступ суду. 4. У вези с тим, Уставни суд наглашава да члан 6 став 1 Европске конвенције не приморава државе уговорнице да оснивају апелационе или касационе судове. При томе, држава која заиста и оснива такве судове обавезна је да лицима која се придржавају закона обезбиједи да пред судовима уживају основна јемства садржана у члану 6 Европске конвенције (види Европски суд за људска права, пресуда Delcourt против Белгије од 17. јануара године, серија А, број 11, стр. 14, став 2). Осим наведеног, према пракси Европског суда, то што постоје апелациони или касациони судови који се придржавају јемстава која проистичу из члана 6 став 1 Европске конвенције не ослобађа првостепене судове од обавезе да се ових јемстава придржавају (види Европски суд за људска права, пресуда De Cubber против Белгије од 26. октобра године, серија А, број 86, став 2). Наиме, према пракси Европског суда, члан 6 став 1 Европске конвенције тиче се првенствено првостепених судова. Наведени члан не захтијева да постоје судови више инстанце. Указано је да је тачно да основна јемства садржана у њему, укључујући ту и непристрасност, морају да обезбиједе сви апелациони или касациони судови које држава уговорница може основати (види пресуду Delcourt, већ цитирана, серија А, број 11, стр. 14 и пресуду Sutter против Швајцарске од 22. фебруара године, серија А, број 74, стр. 1, став 28). Ипак, према пракси Европског суда, чак и у том случају из тога не проистиче да нижи судови не морају да обезбиједе потребна јемства. Таква посљедица би била у супротности с интенцијом да се оснивају судови различитих степена надлежности с циљем да се ојача заштита која се пружа парничарима.. Доводећи наведено у контекст предметног захтјева Уставни суд запажа да је спорним одредбама (чл. 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП) прописано да се пресуда због пропуштања не може побијати због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, односно да се пресуда или рјешење којим се завршава спор мале вриједности може побијати само због повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примјене материјалног права. Из наведеног произлази да се ни у једном ни у другом случају жалба не може поднијети због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. 6. Као што је већ наведено, према пракси Европског суда државе нису обавезне да у својим правним системима обезбиједе право на жалбу. Међутим, уколико је држава основала жалбене судове и прописала жалбу, у том случају наведено подразумијева да стране у поступку пред тим судовима имају основне процесне гаранције које пружа члан 6 став 1 Европске конвенције (независан и непристрасан суд, "једнакост оружја", суђење у разумном року итд.). Међутим, наведено никако не значи да се гаранције права на правично суђење односе на обим односно границе у којима се може изјавити жалба. Наведено, према мишљењу Уставног суда, улази у дискреционо право сваке државе и непрописивање права на жалбу због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања никако не значи да се тиме крши право на приступ суду, као и било која друга основна гаранција права на правично суђење. Према томе, држава има слободно поље процјене да у складу са сопственим потребама и захтјевима одређеног правног система одреди обим односно границу жалбе уколико је основала жалбене судове. 7. Наведеним ограничењима парничним странкама није ускраћено право на жалбу, већ им је само ограничен обим те жалбе на начин да се она не може поднијети због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Стога, имајући у виду праксу Европског суда, коју Уставни суд слиједи приликом рјешавања предмета из своје надлежности из члана VI/ц), према мишљењу овог суда, такво ограничење ни у ком случају не дјелује неразумно или претјерано јер је, у суштини, у складу с ефикасношћу парничног поступка, као и с правном природом спора. Према томе, произлази да наведена законска рјешења каква су успостављена спорним одредбама, према мишљењу Уставног суда, не утичу на саму суштину остваривања права на приступ суду, нити су претјерана за парничне странке. 8. Наиме, у односу на жалбу код пресуде због пропуштања Уставни суд запажа да је у смислу одредби чл. 69 и 70 ЗПП законодавац прописао обавезу достављања тужбе на одговор туженом. Дакле, законодавац је туженом омогућио да се у свом одговору изјасни и на чињенични дио тужбеног захтјева тужиоца. Стога, уколико се тужени у законском року није изјаснио на наводе тужбе, укључујући и њен чињенични дио, суд ће, уз испуњење релевантних законских услова, донијети по приједлогу тужиоца пресуду због пропуштања. Уставни суд запажа да то представља врсту санкције за туженог због недостављања одговора на тужбу. Међутим, како се чињенично стање утврђује у првостепеном поступку, а што није случај код пресуде због пропуштања, стога би било противрјечно у таквој ситуацији дозволити право на жалбу због неправилног или непотпуног чињеничног стања коју би с тог аспекта по први пут требало да испита жалбени суд. Поред наведеног, како је већ наглашено, такво законско рјешење ни у ком случају није неразумно, нити утиче на саму суштину остваривања уставног права на приступ суду будући да парничне странке у парничном поступку морају преузети активну улогу у смислу коришћења свих расположивих правних радњи, па и одговора на тужбу, а како би у каснијем току поступка оствариле друга права која им припадају у смислу ЗПП. Пропуштање наведеног доводи до тога да такве странке не могу бити заштићене касније у жалбеним поступцима. Такође, наведено ограничење успостављено спорном одредбом посљедица је околности да се пресуде због пропуштања заснивају на претпоставци да је тужени, који није у року поднио одговор на тужбу, признао да су истинити чињенични наводи тужиоца у тужби. Стога, произлази да је код доношења пресуде због пропуштања суд

93 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 9 у основи везан том претпоставком и да су његове могућности провјеравања њене правилности ограничене. 9. Даље, у односу на жалбу у споровима мале вриједности Уставни суд запажа да је законодавац у одредби члана 429 ЗПП прописао шта спада у спорове мале вриједности. Дакле, законодавац је у оквиру свог поља слободне процјене одредио који спорови спадају у спорове мале вриједности имајући у виду значај и природу појединих предмета, као и ефикасност вођења парничног поступка. Такође произлази да је и у споровима мале вриједности веома важна активна улога парничних странака пред првостепеним судом пред којим странке уживају све гаранције права на правично суђење у пуном обиму, дакле без ограничења. Стога, парничне странке у споровима мале вриједности имају обавезу да пред првостепеним судом у потпуности расправе чињенично стање на начин да предложе све доказе којима доказују основаност својих навода, као и да своје наводе супротставе наводима супротне стране. Наведено, према мишљењу Уставног суда, није претјерано нити неразумно за парничне странке у споровима мале вриједности. 40. Слиједом наведеног, долази се до закључка да се због немогућности подношења жалбе због погрешног или непотпуног чињеничног стања код пресуде због пропуштања, као и у споровима мале вриједности, парничним странкама не ускраћује право на приступ суду, нити било која друга основна гаранција права на правично суђење. Наведеним законским рјешењима се то право приступа суду само ограничава у одговарајућем обиму, а што је са становишта стандарда Европске конвенције дозвољено јер спада у домен дискреционог права сваке државе да уреди право на жалбу. Међутим, као што је већ наглашено, таква ограничења која су успостављена спорним одредбама нису неразумна, односно не представљају претјеран терет за парничне странке у овим споровима на начин да оне буду онемогућене у остваривању саме суштине права на приступ суду. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да спорним одредбама законодавац парничним странкама ни у ком случају није ускратио основне процесне гаранције из члана 6 став 1 Европске конвенције којих се морају придржавати и жалбени судови, те да ограничења успостављена спорним одредбама имају своје разумно оправдање које није супротно праву на приступ суду на начин како то оспорава подносилац захтјева. 41. На основу свега наведеног, Уставни суд закључује да су спорне одредбе у складу с одредбом члана II/е) Устава Босне и Херцеговине и одредбом члана 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 42. У односу на наводе подносиоца захтјева о недискриминацији из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, Уставни суд примјећује да се ови наводи, иако експлицитно није наведено, доводе у везу с правом на правично суђење. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на то да дискриминација постоји ако резултира различитим третманом појединаца у истим или сличним ситуацијама и ако тај третман нема објективно или разумно оправдање. Да би био оправдан, третман мора тежити законитом циљу, те мора постојати разуман однос пропорционалности између коришћених средстава и циља који се треба остварити (види Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, став ). Имајући у виду наведено, Уставни суд примјећује да подносилац захтјева, осим својих навода о кршењу наведеног права спорним одредбама ЗПП (чл. 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП), није понудио такве аргументе из којих би се јасно дало закључити да су спорним одредбама парничне странке на било који начин дискриминисане у парничном поступку. Стога, Уставни суд сматра да су наводи подносиоца захтјева о недискриминацији из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење неосновани. 4. У односу на наводе подносиоца захтјева о повреди права на слободу изражавања из члана II/х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције Уставни суд наглашава да се слобода изражавања у смислу наведених одредби никако не може поистовјећивати с правом на изражавање мисли у парничном поступку у смислу ЗПП на начин како то сматра подносилац захтјева. Као што је већ речено, спорним одредбама наметнута је процесна дисциплина с циљем испуњења одређених принципа, као што су ефикасност поступка и суђење у разумном року, а санкција због непоштовања тих принципа не улази у обим заштите који гарантује члан 10 Европске конвенције. Према томе, произлази да спорне одредбе ни на који начин не покрећу питање из члана II/х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције, због чега су наводи подносиоца захтјева у овом дијелу неосновани. VII. Закључак 44. Уставни суд закључује да су одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП компатибилне са чланом II/е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције јер спорне одредбе ни на који начин нису противне основним процесним гаранцијама које пружа право на правично суђење, а посебно праву на приступ суду као сегменту права на правично суђење будући да ограничења која се спорним одредбама намећу парничним странкама ни у ком случају нису неразумна нити претјерана. 4. Даље, Уставни суд закључује да су одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП компатибилне и с правом на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење јер подносилац захтјева, осим својих навода, у овом дијелу није понудио такве аргументе који би са сигурношћу упућивали на дискриминацију парничних странака спорним одредбама. 46. На крају, Уставни суд сматра да одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 4 став 1 ЗПП не покрећу питања у вези са чланом II/х) Устава Босне и Херцеговине и чланом 10 Европске конвенције имајући у виду чињеницу да се слобода изражавања, те заштита коју у том правцу даје члан 10 Европске конвенције не може поистовјетити са специфичним процесним захтјевима из ЗПП, који су прописани с циљем испуњења одређених принципа, као што су ефикасност поступка или суђење у разумном року. 47. На основу члана 9 ст. (1) и () Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 48. Према члану VI/ Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj U 1/18, rješavajući zahtjev Okružnog suda u Banjaluci (sudija Milan Blagojević), na osnovu člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 7. stav (2) alineja b) i člana 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

94 Broj 17 - Stranica 94 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Tudor Pantiru, sudija Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudija na sjednici održanoj 1. februara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI MERITUMU Odbija se zahtjev Okružnog suda u Banjaluci (sudija Milan Blagojević) za ocjenu kompatibilnosti čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Utvrđuje se da je čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) u skladu sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Okružni sud u Banjaluci (sudija Milan Blagojević; u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva) podnio je 29. decembra godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1; u daljnjem tekstu: ZPP) sa čl. II/.e), II/.h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 10. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Ovaj zahtjev Ustavni sud je registrirao pod brojem U 1/ Podnosilac zahtjeva je. januara godine Ustavnom sudu podnio zahtjev za ocjenu kompatibilnosti člana 4. stav 1. ZPP sa čl. II/.e), II/.h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 10. i 14. Evropske konvencije. Navedeni zahtjev Ustavni sud je registrirao pod brojem U /18. II. Postupak pred Ustavnim sudom. Ustavni sud je u skladu sa članom 2. stav (1) Pravila Ustavnog suda donio odluku o spajanju navedenih zahtjeva o kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem U 1/ Na osnovu člana 2. Pravila Ustavnog suda, od Narodne skupštine Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Narodna skupština RS) zatraženo je. i 12. januara godine da dostavi odgovor na zahtjev.. Narodna skupština RS nije dostavila odgovor u ostavljenom roku. III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva 6. Podnosilac zahtjeva smatra da odredbe čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. ZPP (u daljnjem tekstu: sporne odredbe) nisu kompatibilne s odredbama čl. II/.e), II/.h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 10. i 14. Evropske konvencije (pravo na pravično suđenje, pravo na slobodu izražavanja i nediskriminacija). 7. U odnosu na odredbu člana 182. stav 1. ZPP ukazuje da je uspostavljen pravni institut presude zbog propuštanja čija je suština da kada tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pisani odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja), osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan. 8. Dalje je istakao da su navedena sporna odredba, kao i cijeli institut presude zbog propuštanja neustavni jer su protivni, prije svega, članu II/.h), a uslijed toga i članu II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine, te čl. 10. i 6. stav 1. Evropske konvencije. U vezi s tim, podnosilac zahtjeva ističe da je članom II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 10. Evropske konvencije zagarantirano pravo na slobodu izražavanja, ali isto tako i pravo pojedinca da ne izrazi svoje misli i da u tom slučaju zbog takvog ponašanja ne smije snositi bilo kakve pravne sankcije. Podnosilac zahtjeva smatra da šutnja parnične stranke (isto se ne odnosi na svjedoke i vještake u sudskom postupku) ne smije biti pravno sankcionirana, a što je učinjeno članom 182. stav 1. ZPP, čime je povrijeđeno i pravo na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Naime, iz stava 1. člana 182. ZPP, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, jasno proizlazi da je njime najprije nametnuta dužnost tuženom (i to u pisanoj formi) da mora izjaviti odgovor na tužbu, da to mora učiniti u određenom roku, a da će, ukoliko to ne učini, biti pravno sankcioniran time što će sud donijeti presudu zbog propuštanja. Iz navedenog, kako smatra podnosilac zahtjeva, proizlazi da država, suprotno članu II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i članu 10. Evropske konvencije, vrši prinudu prema pojedincu da mora da izrazi svoju misao (u pisanom obliku), a da će, ukoliko to ne učini, protiv njega uslijediti navedena pravna sankcija. 9. Dalje, u odnosu na odredbu člana 208. stav 2. ZPP podnosilac zahtjeva ukazuje da je njom propisano da se presuda zbog propuštanja ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, navedeno je neustavno, te da je time u praktičnom smislu zakonodavac uveo zabranu da stranka u postupku izrazi svoju misao o pravno relevantnim činjenicama jer ako to i učini u svojoj žalbi protiv presude zbog propuštanja u tom slučaju sud, imajući u vidu navedenu zakonsku zabranu, ne smije da ispituje tu presudu u pogledu činjeničnog stanja. Podnosilac zahtjeva smatra da je na taj način došlo do kršenja ustavne slobode prava na izražavanja misli iz člana II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije. Navedenom spornom odredbom također se krši i pravo na pravično suđenje, koje mora biti inherentno svakom stadiju sudskog postupka, pa i žalbenom postupku, kako je to garantirano članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije. Pored toga, podnosilac zahtjeva smatra da se navedenom zakonskom zabranom krši i član 14. Evropske konvencije. U tom smislu ukazuje da navedenom zakonskom odredbom zakonodavac neustavno, bez razloga koji bi se mogli opravdati bilo kakvim javnim interesom, na nedozvoljen način diskriminira one stranke u sudskom postupku u kojem se donosi presuda zbog propuštanja u odnosu na sve one stranke u parničnom postupku u kojem se ne donosi takva presuda. 10. U odnosu na odredbu člana 4. stav 1. ZPP podnosilac zahtjeva ukazuje da je njom zakonodavac neustavno nametnuo zabranu da se u žalbenom postupku presuda ili rješenje kojima se završava spor male vrijednosti ne mogu pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ističe da se navedena zabrana ne može opravdati bilo kakvim javnim interesom jer se

95 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 9 njom sve stranke, pa i tužilac u konkretnom predmetu, na pravno nedozvoljen način diskriminiraju u odnosu na sve ostale stranke iz sporova koji nisu sporovi male vrijednosti (sporovi čija vrijednost prelazi.000 KM) u kojima se sudske odluke mogu pobijati i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, spornom odredbom zakonodavac je propisao zabranu stranci da u žalbenom postupku izrazi svoju misao o pravno relevantnim činjenicama u smislu člana II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije. Podnosilac zahtjeva ukazuje da nema, niti može biti pravilne primjene materijalnog prava u bilo kojem sudskom postupku, pa ni u sporovima male vrijednosti, bez pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 11. Podnosilac zahtjeva je istakao da u našem današnjem društvu većini ljudi sporovi koji imaju vrijednost od.000 KM ili KM, objektivno gledano, znače mnogo kada je riječ o njihovoj imovini. Stoga, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, navedenom spornom odredbom se sve stranke u sporovima male vrijednosti neustavno diskriminiraju u odnosu na ostale stranke iz sporova koji prelaze iznos male vrijednosti (.000 KM), a kojima je dozvoljeno da u tim sporovima preko.000 KM sudsku odluku pobijaju i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 12. U vezi s navedenim, podnosilac zahtjeva je ukazao na Odluku Ustavnog suda broj U 7/17 (stav ) u kojoj je naglašeno da tamo gdje postoje apelacioni sudovi moraju se poštovati zahtjevi člana 6. Evropske konvencije tako da se parničnim strankama garantira djelotvorno pravo na pristup sudu za utvrđivanje njihovih građanskih prava i obaveza, pri čemu ograničenja ne smiju ograničavati ili smanjivati pristup lica na takav način ili u takvoj mjeri da bude narušena sama suština prava. Kada se navedeni stav dosljedno primijeni, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, to znači da nema djelotvornog prava na pristup žalbenom sudu ako zakonodavac neustavno propiše institut presude zbog propuštanja članom 182. stav 1. ZPP, niti ima takvog djelotvornog prava kada zakonodavac, također neustavno, propiše zabrane kakve je propisao odredbom člana 208. stav 2, odnosno odredbom člana 4. stav 1. ZPP. b) Činjenice predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev 1. Podnosilac zahtjeva ukazuje da je Osnovni sud u Gradišci donio Presudu zbog propuštanja broj 72 0 P P od 6. decembra godine zbog toga što tužena nije izjavila odgovor na tužbu. Protiv prvostepene presude tužena je podnijela žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pored toga, podnosilac zahtjeva je istakao da je vrijednost spora u predmetnoj parnici 00 KM, zbog čega je tuženoj u tom slučaju zabranjeno da navedenu presudu zbog propuštanja pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne samo zbog zabrane iz člana 208. stav 2. ZPP već i zbog zabrane iz člana 4. stav 1. ZPP, a tu zabranu pred sobom ima i žalbeni sud prilikom razmatranja predmetne žalbe. 14. Podnosilac zahtjeva dalje navodi da je Osnovni sud u Banjaluci u Presudi broj 71 0 Mal Mal 2 od 8. augusta godine, koja se pobija žalbom tužioca, u pouci o pravnom lijeku dao uputstvo da se prvostepena presuda može pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Predmet povodom kojeg je izjavljena žalba odnosi se na pitanje isplate duga u iznosu od 96,80 po osnovu kredita. Tužilac u žalbi ukazuje na pogrešnu ocjenu dokaza od strane prvostepenog suda. IV. Relevantni propisi 1. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 8/0, 8/0, 74/0, 6/07, 49/09 i 61/1) u relevantnom dijelu glasi: Član 1. Ovim zakonom određuju se pravila postupka na osnovu kojih osnovni sudovi, okružni sudovi, okružni privredni sudovi, Viši privredni sud i Vrhovni sud Republike Srpske raspravljaju i odlučuju u građanskopravnim sporovima ako posebnim zakonom nije drugačije određeno. Član 4. Sud odlučuje o tužbenom zahtjevu, po pravilu, na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja. Član 69. Tužba sa prilozima se dostavlja tuženom na odgovor u roku od 0 dana od dana prijema ispravne i potpune tužbe u sudu. Član 70. Po prijemu tužbe sa prilozima tuženi je dužan da, najdocnije u roku od 0 dana, dostavi sudu pismeni odgovor na tužbu. Prilikom dostavljanja tužbe tuženom, sud će poučiti tuženog o obavezi iz stava 1. ovog člana, o tome šta treba da sadrži odgovor na tužbu i obavijestiti ga o posljedicama nedostavljanja odgovora na tužbu u određenom roku. Član ) Kad tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pismeni odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud će donijeti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja), osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan. 2) Tužbeni zahtjev je očigledno neosnovan: 1) ako je tužbeni zahtjev očigledno protivan činjenicama navedenim u tužbi; 2) ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtjev u očiglednoj protivrječnosti sa dokazima koje je sam tužilac predložio ili sa činjenicama koje su opštepoznate. ) Ako je zahtjev očigledno neosnovan, sud će donijeti presudu kojom se odbija tužbeni zahtjev. 4) Presuda zbog propuštanja neće se donijeti o zahtjevu ili dijelu zahtjeva kojim stranke ne mogu raspolagati. Član 208. st. 1. i 2. 1) Presuda se može pobijati: 1) zbog povrede odredaba parničnog postupka; 2) zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; ) zbog pogrešne primjene materijalnog prava. 2) Presuda zbog propuštanja ne može se pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Član 429. Sporovi male vrijednosti, u smislu odredaba ovog zakona, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtjev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od.000 konvertibilnih maraka. Sporovima male vrijednosti smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtjev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je u tužbi naveo da pristaje da umjesto ispunjenja određenog zahtjeva primi određeni novčani iznos koji ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 21. stav 1.). Sporovima male vrijednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahtjeva nije novčani iznos, već predaja pokretne stvari čija vrijednost, koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 21. stav 2.). Član 4. Presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti može se pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. U presudi, odnosno rješenju iz stava 1. ovog člana sud je dužan da navede razloge iz kojih se može izjaviti žalba.

96 Broj 17 - Stranica 96 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Protiv prvostepene presude, odnosno rješenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu izjaviti žalbu u roku od 1 dana. U postupku u sporovima male vrijednosti, rok iz člana 179. stav 2. i člana 192. stav 1. ovog zakona iznosi 1 dana. V. Dopustivost 16. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine. Član VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud je nadležan u pitanjima koja mu je proslijedio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini u pogledu toga da li je zakon, o čijem važenju njegova odluka ovisi, kompatibilan sa ovim Ustavom, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine; ili u pogledu postojanja ili domašaja nekog opšteg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda. 17. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Okružni sud u Banjaluci (sudija Milan Blagojević), što znači da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /10 od 26. novembra godine, tač. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 7/11). Imajući u vidu odredbe člana VI/.c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je ovaj zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz člana 19. stav (1) Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv. VI. Meritum 18. Podnosilac zahtjeva je zatražio od Ustavnog suda da odluči o kompatibilnosti spornih odredbi sa čl. II/.e), II/.h) i II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 10. i 14. Evropske konvencije. 19. Sporne odredbe čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. ZPP glase: Član 182. stav 1. ZPP Kad tuženi, kome je uredno dostavljena tužba u kojoj je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja, ne dostavi pismeni odgovor na tužbu u zakonskom roku, sud će donijeti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtjev (presuda zbog propuštanja), osim ako je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan. Član 208. stav 2. ZPP Presuda zbog propuštanja ne može se pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Član 4. stav 1. Presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti može se pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Pravo na pravično suđenje 20. Član II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 21. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. [ ] 22. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je zadatak ovog suda u smislu odredbe člana VI/.c) da odgovori na pitanje podnosioca zahtjeva da li su sporne odredbe od čije valjanosti zavisi njegova odluka kompatibilne s Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom. Slijedom navedenog, u ovoj odluci Ustavni sud neće davati redovnom sudu bilo kakva mišljenja i upute u pogledu rješavanja konkretnog predmeta povodom kojeg je podnesen zahtjev budući da je pitanje primjene i tumačenja materijalnog prava u isključivoj nadležnosti redovnih sudova (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U /1 od. jula 201. godine, dostupna na stav 0). 2. Podnosilac zahtjeva problematizira sporne odredbe smatrajući da su one u suprotnosti sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije jer onemogućavaju parničnim strankama djelotvoran pristup sudu u smislu utvrđivanja njihovih građanskih prava i obaveza. Dakle, proizlazi da predmetni zahtjev pokreće pitanje kršenja ustavnog prava na pristup sudu kao segmenta prava na pravično suđenje iz člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te će s tog aspekta Ustavni sud razmotriti predmetni zahtjev. 24. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je u član 6. stav 1. Evropske konvencije ugrađeno "pravo na sud", a da je jedan vid tog prava i pravo na pristup, tj. pravo pokretanja postupka pred sudom u građanskim stvarima. Međutim, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), to pravo nije apsolutno, ono može podlijegati ograničenjima. U tom smislu Evropski sud je u predmetu Lončar protiv Bosne i Hercegovine ukazao da pravo na pristup sudu iz člana 6. stav 1. nije apsolutno pravo, već može podlijegati ograničenjima. Dozvoljenost ograničenja se implicitno podrazumijeva s obzirom na to da pravo pristupa sudu, po samoj svojoj prirodi, zahtijeva zakonsko uređenje od strane države koje može varirati u smislu vremena i mjesta, u skladu s potrebama i resursima zajednice i pojedinaca. Stoga, prema mišljenju Evropskog suda, države ugovornice uživaju određenu slobodu procjene u pogledu ovog zakonskog uređivanja, ali je na sudu da donese konačnu odluku o tome da li su ispunjeni zahtjevi Evropske konvencije. Ograničenja prava na pristup sudu u skladu su sa članom 6. samo ako ne ograničavaju ili ne umanjuju pristup sudu strana u postupku na takav način ili u tolikoj mjeri da to dovodi u pitanje samu suštinu tog prava. Konačno, takva ograničenja neće biti u skladu sa članom 6. stav 1. ako nemaju legitiman cilj ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između primijenjenih sredstava i cilja koji se nastoji postići. Nadalje, Evropski sud je u citiranoj odluci ukazao da zadatak suda nije da zauzme mjesto domaćih sudova. Prvenstveno je na domaćim organima vlasti, a posebno na sudovima, da riješe probleme u vezi s tumačenjem domaćih zakona. Uloga suda ograničena je na to da utvrdi jesu li su učinci takvog tumačenja u skladu s Konvencijom. Ovo se posebno odnosi na tumačenje pravila procesne prirode od strane sudova, poput vremenskih rokova za podnošenje dokumenata ili podnošenje žalbi (vidi Evropski sud, Lončar protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 2. februara godine, st. 7. i 8). 2. Dovodeći navedeno u kontekst predmetnog zahtjeva Ustavni sud zapaža da podnosilac zahtjeva smatra da je presuda zbog propuštanja svojevrsna sankcija za tuženog budući da mu je članom 182. stav 1. ZPP najprije nametnuta dužnost da u pisanoj formi izjavi odgovor na tužbu, da to mora učiniti u određenom roku, a da će, ukoliko to ne učini, biti pravno sankcioniran time što će sud donijeti presudu zbog propuštanja. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, takva negativna posljedica za tuženog bi mogla uslijediti tek nakon održane rasprave na kojoj tužilačka strana iznosi svoje činjenice i izvodi dokaze kojima dokazuje te

97 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 97 činjenice, a tuženi ima isto pravo kako bi opovrgao navode tužilačke strane. 26. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u predmetu Genkin i drugi protiv Rusije naglasio da članom 6. Evropske konvencije nije zajamčeno pravo na lično prisustvo pred građanskim sudom, već općenitije pravo da se vlastiti predmet na efikasan način iznese pred sudom, te da se uživa načelo jednakosti oružja sa suprotnom stranom. Na osnovu člana 6. stav 1. Evropske konvencije država ima slobodan izbor sredstava kojima će strankama u parničnom postupku jamčiti ta prava. Stoga, pitanja ličnog prisustva, forme samog postupka (usmeni ili pismeni) i pravnog zastupanja su međusobno povezana i moraju biti analizirana u širem kontekstu garancija "prava na pravično suđenje" iz člana 6. Evropske konvencije. Evropski sud bi trebao utvrditi je li aplikantu, kao stranci građanskog postupka, pružena razumna mogućnost da ima saznanje i pruži odgovor na podneske i dokaze koje je predložila suprotna stranka u postupku, kao i da iznese svoj predmet pod uvjetima koji ga ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranku u postupku. Konačno, Evropski sud ponavlja da kod određivanja pitanja pravičnosti suđenja za potrebe člana 6. Evropske konvencije mora razmatrati postupak u cjelini, uključujući i odluku žalbenog suda (vidi Evropski sud za ljudska prava, Genkin i drugi protiv Rusije, presuda od 1. maja godine, stav 2). 27. Nadalje, samu formu postupka, pravo na "javnu raspravu" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije Evropski sud tumači tako da uključuje pravo na "usmenu raspravu". Ipak, obaveza održavanja rasprave iz navedenog člana nije apsolutna. Usmena rasprava ne mora biti nužna uslijed izuzetnih okolnosti predmeta, npr. kada ne pokreće pitanje činjenica ili pravna pitanja koja se ne mogu riješiti na odgovarajući način na osnovu spisa predmeta i pisanih zapažanja stranaka. Član 6. Evropske konvencije dozvoljava državama ugovornicama da organiziraju svoje pravne sisteme na način koji olakšava brz i efikasan sudski postupak, uključujući i propis koji omogućava donošenje presude zbog propuštanja. Međutim, to ne smije biti učinjeno na štetu drugih proceduralnih garancija. Također, osiguranjem usmene rasprave u prvostepenom postupku, primjena strogih standarda je blaža u žalbenom postupku u kojem odsustvo takve rasprave može biti opravdano posebnim karakteristikama postupka u pitanju. Shodno tome, postupak za dozvoljavanje žalbe i postupak koji razmatra jedino pravna pitanja, za razliku od činjeničnih, može da bude u saglasnosti sa zahtjevima člana 6, premda žaliocu nije data mogućnost da bude lično prisutan pred žalbenim ili kasacionim sudom (ibid. tačka 26). 28. Ustavni sud zapaža da je presuda zbog propuštanja novina u građanskom procesnom pravu koja je uvedena ZPP iz 200. godine. Da bi sud mogao donijeti presudu zbog propuštanja kojom se tužbeni zahtjev prihvaća, članom 182. ZPP propisani su vrlo strogi uvjeti koji moraju biti kumulativno ispunjeni. Prvi uvjet je da je tužilac predložio donošenje presude zbog propuštanja. Drugi uvjet je da je sud obavijestio tuženog o posljedicama propuštanja ukoliko ne dostavi odgovor na tužbu u određenom roku. Treći uvjet je da je tužba uredno dostavljena, a četvrti da tužba nije očigledno neosnovana. 29. Shodno navedenom, Ustavni sud zapaža da su prva tri uvjeta tehničke naravi i sud ih utvrđuje iz odgovarajućih isprava, i to: iz tužbe koja mora sadržavati tužiočev prijedlog da sud donese presudu zbog propuštanja, iz sudskog podneska koji se dostavlja tuženom uz tužbu u kojem se tuženi poučava šta treba sadržavati odgovor na tužbu i na posljedice propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu u zakonskom roku (član 70. stav 2. ZPP) i iz dostavne knjige ili povratnice o urednoj dostavi tužbe tuženom. Četvrti uvjet predstavlja pravnu ocjenu suda na osnovu tužbe i priloženih dokaza da zahtjev nije očigledno neosnovan. Ustavni sud, također, ističe da stav 2. člana 182. ZPP eksplicitno propisuje da je tužbeni zahtjev očigledno neosnovan kada je očigledno protivan činjenicama navedenim u tužbi ili ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtjev u očiglednoj protivrječnosti s dokazima koje je sam tužilac predložio ili s činjenicama koje su općepoznate. U tom slučaju zakon je propisao donošenje presude kojom se tužbeni zahtjev odbija. 0. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je propisanim procesnim garancijama (da je tuženom na nesumnjiv način dostavljena tužba s prilozima, uz upozorenja šta odgovor na tužbu treba da sadrži, šta su posljedice nedostavljanja odgovora na tužbu, pri čemu je propisani rok 0 dana) tuženom pružena razumna mogućnost da ima saznanje i da odgovori na podneske i dokaze koje je predložila suprotna stranka u postupku, kao i da iznese svoj predmet "pred sud" pod uvjetima koji ga ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranku u postupku. Ustavni sud dalje zapaža da u slučaju da tuženi ne dostavi odgovor na tužbu sud polazi od pretpostavke da tuženi priznaje činjenične navode istaknute u tužbi budući da su mu uz dostavu tužbe sa svim dokazima saopćeni svi navodi i u primjerenom roku (0 dana) ostavljena mogućnost očitovanja, odnosno procesna mogućnost sprečavanja donošenja presude zbog propuštanja. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ni u kom slučaju ne djeluje nerazumno, niti predstavlja pretjeran teret za tuženog kojem je prethodno ostavljena mogućnost da se izjasni na navode tužbe, dakle na navode suprotne strane u postupku. Stoga slijedi da spornom odredbom tuženi ni u kom slučaju nije stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na tužioca, čime je zadovoljeno načelo "jednakosti oružja" u parničnom postupku. 1. Osim navedenog, Ustavni sud zapaža da je zakonodavac ustanovio presudu zbog propuštanja s ciljem osiguranja efikasnosti i ekonomičnosti parničnog postupka i u konačnici suđenja u razumnom roku. Ustavni sud, također, zapaža da je u tom smislu Evropski sud istakao da član 6. stav 1. Evropske konvencije dozvoljava državama ugovornicama u okviru njihovog polja slobodne procjene da organiziraju svoje pravne sisteme na način koji olakšava brz i efikasan sudski postupak, uključujući i propis koji omogućava donošenje presude zbog propuštanja. 2. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da uvođenje instituta presude zbog propuštanja u građansko procesno pravo kroz spornu odredbu člana 182. stav 1. ZPP slijedi legitiman cilj osiguranja efikasnog i ekonomičnog parničnog postupka. Naime, propisanim procesnim garancijama za donošenje presude zbog propuštanja postignut je proporcionalan odnos između potrebe da se slijedi legitiman cilj u javnom interesu i interesa tuženog da mu se osigura pravo na djelotvoran pristup sudu u građanskom postupku. Pri tome, spornom odredbom tuženi u parničnom postupku ni u kom slučaju nije doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tužioca. Ustavni sud, također, smatra da, imajući u vidu zakonske pretpostavke koje u pogledu tuženog moraju biti ispunjene da bi sud donio presudu zbog propuštanja, nije narušena sama suština prava na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je odredba člana 182. stav 1. ZPP u skladu sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije.. Dalje će Ustavni sud ispitati navode podnosioca zahtjeva u odnosu na odredbe čl stav 2. (žalba kod presude zbog propuštanja) i 4. stav 1. ZPP (žalba u sporovima male vrijednosti). Navedenim odredbama podnosilac zahtjeva problematizira obim odnosno granice prava na žalbu smatrajući da se zbog nemogućnosti podnošenja žalbe zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja krši pravo parničnih stranaka na pravično suđenje u segmentu prava na pristup sudu.

98 Broj 17 - Stranica 98 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da član 6. stav 1. Evropske konvencije ne primorava države ugovornice da osnivaju apelacione ili kasacione sudove. Pri tome, država koja zaista i osniva takve sudove obavezna je da licima koja se pridržavaju zakona osigura da pred sudovima uživaju osnovna jamstva sadržana u članu 6. Evropske konvencije (vidi Evropski sud za ljudska prava, presuda Delcourt protiv Belgije od 17. januara godine, serija A, broj 11, str. 14, stav 2). Osim navedenog, prema praksi Evropskog suda, to što postoje apelacioni ili kasacioni sudovi koji se pridržavaju jamstava koja proistječu iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije ne oslobađa prvostepene sudove od obaveze da se ovih jamstava pridržavaju (vidi Evropski sud za ljudska prava, presuda De Cubber protiv Belgije od 26. oktobra godine, serija A, broj 86, stav 2). Naime, prema praksi Evropskog suda, član 6. stav 1. Evropske konvencije tiče se prvenstveno prvostepenih sudova. Navedeni član ne zahtijeva da postoje sudovi više instance. Ukazano je da je tačno da osnovna jamstva sadržana u njemu, uključujući tu i nepristrasnost, moraju osigurati svi apelacioni ili kasacioni sudovi koje država ugovornica može osnovati (vidi presudu Delcourt, već citirana, serija A, broj 11, str. 14 i presudu Sutter protiv Švicarske od 22. februara godine, serija A, broj 74, str. 1, stav 28). Ipak, prema praksi Evropskog suda, čak i u tom slučaju iz toga ne proistječe da niži sudovi ne moraju da osiguraju potrebna jamstva. Takva posljedica bi bila u suprotnosti s intencijom da se osnivaju sudovi različitih stepena nadležnosti s ciljem da se ojača zaštita koja se pruža parničarima.. Dovodeći navedeno u kontekst predmetnog zahtjeva Ustavni sud zapaža da je spornim odredbama (čl stav 2. i 4. stav 1. ZPP) propisano da se presuda zbog propuštanja ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno da se presuda ili rješenje kojim se završava spor male vrijednosti može pobijati samo zbog povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Iz navedenog proizlazi da se ni u jednom ni u drugom slučaju žalba ne može podnijeti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 6. Kao što je već navedeno, prema praksi Evropskog suda države nisu obavezne u svojim pravnim sistemima osigurati pravo na žalbu. Međutim, ukoliko je država osnovala žalbene sudove i propisala žalbu, u tom slučaju navedeno podrazumijeva da strane u postupku pred tim sudovima imaju osnovne procesne garancije koje pruža član 6. stav 1. Evropske konvencije (nezavisan i nepristrasan sud, "jednakost oružja", suđenje u razumnom roku itd.). Međutim, navedeno nikako ne znači da se garancije prava na pravično suđenje odnose na obim odnosno granice u kojima se može izjaviti žalba. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ulazi u diskreciono pravo svake države i nepropisivanje prava na žalbu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nikako ne znači da se time krši pravo na pristup sudu, kao i bilo koja druga osnovna garancija prava na pravično suđenje. Prema tome, država ima slobodno polje procjene da u skladu s vlastitim potrebama i zahtjevima određenog pravnog sistema odredi obim odnosno granicu žalbe ukoliko je osnovala žalbene sudove. 7. Navedenim ograničenjima parničnim strankama nije uskraćeno pravo na žalbu, već im je samo ograničen obim te žalbe na način da se ona ne može podnijeti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga, imajući u vidu praksu Evropskog suda, koju Ustavni sud slijedi prilikom rješavanja predmeta iz svoje nadležnosti iz člana VI/.c), prema mišljenju ovog suda, takvo ograničenje ni u kom slučaju ne djeluje nerazumno ili pretjerano jer je, u suštini, u skladu s efikasnošću parničnog postupka, kao i s pravnom prirodom spora. Prema tome, proizlazi da navedena zakonska rješenja kakva su uspostavljena spornim odredbama, prema mišljenju Ustavnog suda, ne utječu na samu suštinu ostvarivanja prava na pristup sudu, niti su pretjerana za parnične stranke. 8. Naime, u odnosu na žalbu kod presude zbog propuštanja Ustavni sud zapaža da je u smislu odredbi čl. 69. i 70. ZPP zakonodavac propisao obavezu dostavljanja tužbe na odgovor tuženom. Dakle, zakonodavac je tuženom omogućio da se u svom odgovoru izjasni i na činjenični dio tužbenog zahtjeva tužioca. Stoga, ukoliko se tuženi u zakonskom roku nije izjasnio na navode tužbe, uključujući i njen činjenični dio, sud će, uz ispunjenje relevantnih zakonskih uvjeta, donijeti po prijedlogu tužioca presudu zbog propuštanja. Ustavni sud zapaža da to predstavlja vrstu sankcije za tuženog zbog nedostavljanja odgovora na tužbu. Međutim, kako se činjenično stanje utvrđuje u prvostepenom postupku, a što nije slučaj kod presude zbog propuštanja, stoga bi bilo protivrječno u takvoj situaciji dozvoliti pravo na žalbu zbog nepravilnog ili nepotpunog činjeničnog stanja koju bi s tog aspekta po prvi put trebalo da ispita žalbeni sud. Pored navedenog, kako je već naglašeno, takvo zakonsko rješenje ni u kom slučaju nije nerazumno, niti utječe na samu suštinu ostvarivanja ustavnog prava na pristup sudu budući da parnične stranke u parničnom postupku moraju preuzeti aktivnu ulogu u smislu korištenja svih raspoloživih pravnih radnji, pa i odgovora na tužbu, a kako bi u kasnijem toku postupka ostvarile druga prava koja im pripadaju u smislu ZPP. Propuštanje navedenog dovodi do toga da takve stranke ne mogu biti zaštićene kasnije u žalbenim postupcima. Također, navedeno ograničenje uspostavljeno spornom odredbom posljedica je okolnosti da se presude zbog propuštanja zasnivaju na pretpostavci da je tuženi, koji nije u roku podnio odgovor na tužbu, priznao da su istiniti činjenični navodi tužioca u tužbi. Stoga, proizlazi da je kod donošenja presude zbog propuštanja sud u osnovi vezan tom pretpostavkom i da su njegove mogućnosti provjeravanja njene pravilnosti ograničene. 9. Dalje, u odnosu na žalbu u sporovima male vrijednosti Ustavni sud zapaža da je zakonodavac u odredbi člana 429. ZPP propisao šta spada u sporove male vrijednosti. Dakle, zakonodavac je u okviru svog polja slobodne procjene odredio koji sporovi spadaju u sporove male vrijednosti imajući u vidu značaj i prirodu pojedinih predmeta, kao i efikasnost vođenja parničnog postupka. Također proizlazi da je i u sporovima male vrijednosti veoma važna aktivna uloga parničnih stranaka pred prvostepenim sudom pred kojim stranke uživaju sve garancije prava na pravično suđenje u punom obimu, dakle bez ograničenja. Stoga, parnične stranke u sporovima male vrijednosti imaju obavezu da pred prvostepenim sudom u potpunosti rasprave činjenično stanje na način da predlože sve dokaze kojima dokazuju osnovanost svojih navoda, kao i da svoje navode suprotstave navodima suprotne strane. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, nije pretjerano niti nerazumno za parnične stranke u sporovima male vrijednosti. 40. Slijedom navedenog, dolazi se do zaključka da se zbog nemogućnosti podnošenja žalbe zbog pogrešnog ili nepotpunog činjeničnog stanja kod presude zbog propuštanja, kao i u sporovima male vrijednosti, parničnim strankama ne uskraćuje pravo na pristup sudu, niti bilo koja druga osnovna garancija prava na pravično suđenje. Navedenim zakonskim rješenjima se to pravo pristupa sudu samo ograničava u odgovarajućem obimu, a što je sa stanovišta standarda Evropske konvencije dozvoljeno jer spada u domen diskrecionog prava svake države da uredi pravo na žalbu. Međutim, kao što je već naglašeno, takva ograničenja koja su uspostavljena spornim odredbama nisu nerazumna, odnosno ne predstavljaju pretjeran teret za parnične stranke u ovim sporovima na način da one budu onemogućene u ostvarivanju same suštine prava na pristup sudu. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da spornim odredbama zakonodavac parničnim strankama ni u kom slučaju nije uskratio

99 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 99 osnovne procesne garancije iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije kojih se moraju pridržavati i žalbeni sudovi, te da ograničenja uspostavljena spornim odredbama imaju svoje razumno opravdanje koje nije suprotno pravu na pristup sudu na način kako to osporava podnosilac zahtjeva. 41. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud zaključuje da su sporne odredbe u skladu s odredbom člana II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 42. U odnosu na navode podnosioca zahtjeva o nediskriminaciji iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, Ustavni sud primjećuje da se ovi navodi, iako eksplicitno nije navedeno, dovode u vezu s pravom na pravično suđenje. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da diskriminacija postoji ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u istim ili sličnim situacijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stav ). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud primjećuje da podnosilac zahtjeva, osim svojih navoda o kršenju navedenog prava spornim odredbama ZPP (čl stav 2. i 4. stav 1. ZPP), nije ponudio takve argumente iz kojih bi se jasno dalo zaključiti da su spornim odredbama parnične stranke na bilo koji način diskriminirane u parničnom postupku. Stoga, Ustavni sud smatra da su navodi podnosioca zahtjeva o nediskriminaciji iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na pravično suđenje neosnovani. 4. U odnosu na navode podnosioca zahtjeva o povredi prava na slobodu izražavanja iz člana II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije Ustavni sud naglašava da se sloboda izražavanja u smislu navedenih odredbi nikako ne može poistovjećivati s pravom na izražavanje misli u parničnom postupku u smislu ZPP na način kako to smatra podnosilac zahtjeva. Kao što je već rečeno, spornim odredbama nametnuta je procesna disciplina s ciljem ispunjenja određenih načela, kao što su efikasnost postupka i suđenje u razumnom roku, a sankcija zbog nepoštovanja tih načela ne ulazi u obim zaštite koji garantira član 10. Evropske konvencije. Prema tome, proizlazi da sporne odredbe ni na koji način ne pokreću pitanje iz člana II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije, zbog čega su navodi podnosioca zahtjeva u ovom dijelu neosnovani. VII. Zaključak 44. Ustavni sud zaključuje da su odredbe čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. ZPP kompatibilne sa članom II/.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije jer sporne odredbe ni na koji način nisu protivne osnovnim procesnim garancijama koje pruža pravo na pravično suđenje, a posebno pravu na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje budući da ograničenja koja se spornim odredbama nameću parničnim strankama ni u kom slučaju nisu nerazumna niti pretjerana. 4. Dalje, Ustavni sud zaključuje da su odredbe čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. ZPP kompatibilne i s pravom na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na pravično suđenje jer podnosilac zahtjeva, osim svojih navoda, u ovom dijelu nije ponudio takve argumente koji bi sa sigurnošću upućivali na diskriminaciju parničnih stranaka spornim odredbama. 46. Na kraju, Ustavni sud smatra da odredbe čl stav 1, 208. stav 2. i 4. stav 1. ZPP ne pokreću pitanja u vezi sa članom II/.h) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 10. Evropske konvencije imajući u vidu činjenicu da se sloboda izražavanja, te zaštita koju u tom pravcu daje član 10. Evropske konvencije ne može poistovjetiti sa specifičnim procesnim zahtjevima iz ZPP, koji su propisani s ciljem ispunjenja određenih načela, kao što su efikasnost postupka ili suđenje u razumnom roku. 47. Na osnovu člana 9. st. (1) i () Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 48. Prema članu VI/. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r.

100 Broj 17 - Stranica 100 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, KAZALO PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE 28 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 1 Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 1 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 2 29 Odlukа o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 2 Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 2 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 240 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 4 Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 4 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 4 VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE 242 Odluka o formiranju Pregovaračkog tijela Bosne i Hercegovine za mirno rješavanje međunarodnih investicijskih sporova (hrvatski jezik) Одлука о формирању Преговарачког тијела Босне и Херцеговине за мирно рјешавање међународних инвестиционих спорова (српски језик) 6 Odluka o formiranju Pregovaračkog tijela Bosne i Hercegovine za mirno rješavanje međunarodnih investicijskih sporova (bosanski jezik) 8 24 Odluka o rasporedu uredskog prostora u objektu za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u ulici Dubrovačka broj 6 u Sarajevu (hrvatski jezik) 10 Одлука о распореду канцеларијског простора у објекту за смјештај институција Босне и Херцеговине у улици Дубровачка број 6 у Сарајеву (српски језик) 11 Odluka o rasporedu kancelarijskog prostora u objektu za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u ulici Dubrovačka broj 6 u Sarajevu (bosanski jezik) Odluka o korištenju sredstava naplaćenih na ime korištenja zgrade Veleposlanstva bivše SFRJ u Ankari za razdoblje od 1. siječnja godine do 1. prosinca godine (hrvatski jezik) 1 Одлука о кориштењу средстава наплаћених на име кориштења зграде Амбасаде бивше СФРЈ у Анкари за раздобље од 01. јануара године до 1. децембра године (српски језик) 1 Odluka o korištenju sredstava naplaćenih na ime korištenja zgrade Ambasade bivše SFRJ u Ankari za razdoblje od 01. januara godine do 1. decembra godine (bosanski jezik) Odluka o izmjeni Odluke o uspostavi Ureda koordinatora za reformu javne uprave pri Uredu predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 14 Одлука о измјени Одлуке о успостављању канцеларије коордннатора за реформу јавне управе при канцеларији предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине (српски језик) 14 Odluka o izmjeni Odluke o uspostavljanju Ureda koordinatora za reformu javne uprave pri Uredu predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) Odluka o izmjenama i dopuni Odluke o rasporedu uredskog prostora u zgradi za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u ulici Đoke Mazalića broj u Sarajevu (hrvatski jezik) 1 Одлука о измјенама и допуни Одлуке о распореду канцеларијског простора у згради за смјештај институција Босне и Херцеговине у улици Ђоке Мазалића број у Сарајеву (српски језик) 1 Odluka o izmjenama i dopuni Odluke o rasporedu kancelarijskog prostora u zgradi za smještaj institucija Bosne i Hercegovine u ulici Đoke Mazalića broj u Sarajevu (bosanski jezik) 16 SREDIŠNJE IZBORNO POVJERENSTVO BOSNE I HERCEGOVINE 247 Odluka o broju članova izbornog povjerenstva osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 16 Oдлука o брojу члaнoвa избoрнe кoмисиje oснoвнe избoрнe jeдиницe у Бoсни и Хeрцeгoвини (српски језик) 19 Odlukа o broju članova izborne komisije osnovne izborne jedinice u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) Odluka o diplomatsko-konzularnim predstavništvima Bosne i Hercegovine, u kojima se planira organiziranje glasovanja za Opće izbore godine (hrvatski jezik) 2 Oдлука o диплoмaтскo-кoнзулaрним прeдстaвништвимa Бoснe и Хeрцeгoвинe, у кojимa сe плaнирa oргaнизoвaњe глaсaњa зa Oпштe избoрe гoдинe (српски језик) 26

101 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 101 Odluka o diplomatsko-konzularnim predstavništvima Bosne i Hercegovine, u kojima se planira organizovanje glasanja za Opće izbore godine (bosanski jezik) 26 POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE 249 Odluka broj /18-2 (hrvatski jezik) 27 Одлука број /18-2 (српски језик) 28 Odluka broj /18-2 (bosanski jezik) Odluka broj /18- (hrvatski jezik) 28 Одлука број /18- (српски језик) 28 Odluka broj /18- (bosanski jezik) Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju kulturnog pejzaža - memorijalni kompleks Muzej "2. Maj" u Drvaru nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 29 Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу културног пејзажа - меморијални комплекс Музеј "2. Мај" у Дрвару националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 29 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju kulturnog pejzaža - memorijalni kompleks Muzej "2. Maj" u Drvaru nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 0 AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE 22 Pregled postavljenih državnih službenika po internim natječajima za veljaču godine (hrvatski jezik) 0 Преглед постављених државних службеника по интерним огласима за фебруар године (српски језик) 1 Pregled postavljenih državnih službenika po internim oglasima za februar godine (bosanski jezik) 1 2 Pregled postavljenih državnih službenika po javnim natječajima za veljaču godine (hrvatski jezik) 1 Преглед постављених државних службеника по јавним огласима за фебруар године (српски језик) 2 Pregled postavljenih državnih službenika po javnim oglasima za februar godine (bosanski jezik) 4 USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 24 Odluka broj AP 4611/1 (hrvatski jezik) Одлука број АП 4611/1 (српски језик) 9 Odluka broj AP 4611/1 (bosanski jezik) 4 2 Odluka broj AP 267/16 (hrvatski jezik) 48 Одлука број АП 267/16 (српски језик) Odluka broj AP 267/16 (bosanski jezik) 6 26 Odluka broj U 11/17 (hrvatski jezik) 70 Одлука број У 11/17 (српски језик) 74 Odluka broj U 11/17 (bosanski jezik) Odluka broj U 1/18 (hrvatski jezik) 82 Одлука број У 1/18 (српски језик) 87 Odluka broj U 1/18 (bosanski jezik) 9

102 Broj 17 - Stranica 102 SLUŽBENI GLASNIK BiH Utorak,

103 Utorak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 17 - Stranica 10

104 Broj 17 - Stranica 104 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 9/III - Ravnatelj: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: Ravnatelj: Pretplata: , faks: Oglasni odjel: , faks: Služba za pravne i opće poslove: Računovodstvo: , Komercijala: Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d , VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko , RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo Tisak: "Unioninvestplastika" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Jasmin Muminović - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 71. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I /97 od godine. - Identifikacijski broj Porezni broj PDV broj Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: // - godišnja pretplata 240,00 KM