АРТ-ПРИНТ. За издавача Милан СТИЈАК. КРАЈИНА Часопис за књижевност и културу

Transcript

1 ПОЕЗИЈА I

2 АРТ-ПРИНТ За издавача Милан СТИЈАК КРАЈИНА Часопис за књижевност и културу Редакција Зоран АРСОВИЋ Ранко ПОПОВИЋ Младенко САЏАК Душко ПЕВУЉА (главни уредник) Припрема за штампу Ведран ЧИЧИЋ Адреса АРТ ПРИНТ Петра Прерадовића 2, Бања Лука Телефони: +387 (0)51/ , Е-mail: Цијена овог броја 10 КМ (400 динара) За иностранство двоструко Часопис Крајина уписан је у регистар јавних гласила под бр /97, а на основу Члана 13. Закона о јавном информисању, Службени гласник РС 10/97.

3 Часопис за књижевност и културу Бања Лука, година X, бр. 37, прољеће САДРЖАЈ ПОЕЗИЈА Ђорђо Сладоје Лирски премер... 3 Зоран Костић Никшин киљан In memoriam Пјесник Новица Тадић ( ) Новица Тадић Људи у обртним вратима.. 35 Јован Делић Над гробом песника Новице Тадића ОГЛЕДИ Раде Симовић Драма Републике Црпске један могући поглед Радивоје Керовић Шљивићева идеја филозофије Željko Škuljević Bоšković kao etičar ПОВОДИ Милован Данојлић Дучић и Французи Величина обичног човека Радимо на нашу штету Јован Делић Данојлићево разногласје Ранко Поповић Данојлић СТАРИНЕ / НОВИНЕ Љиљана Шево Камени надгробници средњовјековне Босне и Хума стећци Младенко Саџак Петар С. Иванчевић ЛИКОВНА КРАЈИНА Љиљана Шево Графике Ненадa Зељићa. 235 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ Саша Шмуља Време разделно Мирко Демић Плава вода мутнога Дунава

4 IV

5 УВОДНА РИЈЕЧ POEZIJA 1

6 2

7 ПОЕЗИЈА Ђорђо Сладоје ЛИРСКИ ПРЕМЕР (Благо Симониди Што ово не види) Мада немаш куд ни са ким Сем са худим и нејаким Ти још луташ по Косову На грбавом хромом слову- Да развучеш у блед смешак Лепосавић Бањску Лешак И пробудиш на бранику Свелу митску ботанику И соколе тужну перад Што разносе блуд и нерад Да напипаш попут слепца Дом Лазарев сред Прилепца У њем зова с девет кћери И храст старац сам у вери Да разгрнеш по Призрену Пепео и златну пену Да из словне пиљевине Новог царства темељ сине Ко по леду ко по смету Ти још пужеш по Космету Иако ти лирски премер Јасно каже јад и чемер И да немаш куд ни са ким Све се свето свело на КиМ 3

8 ХАН ПИЈЕСАК Кога тражиш шта те гони по беспућу у невакат Ево мјеста гдје се можеш без зазора сит исплакат Слушајући како јече у горама пусте куле Док мећава помен чини збрајајући погинуле Са бора се гавран гласне забобоњи ћук са јеле Канда су нас тужне мајке у дјетињству овим клеле У снијегу куће клече по кућама дим и свраке Јад и чемер размјењују с чамотињом тајне знаке Хан разваљен замандаљен исцурио златни пијесак Сузном оку мјесечевом леденица враћа бљесак У срцу се отимају смрзнут врабац и сјеница Никог с Пала ни с Корана далеко је Власеница Све отекло неповратно низ Жљебове у Тугово А ти дошо да утјешиш и подупреш ломним словом 4

9 ПОЕЗИЈА ВЛАСОТИНЦЕ (по наруџби) Знам има Сурдулица и Сурдук и Лебане И тамо су нас примали унесрећене скембане У Сврљигу и Љигу у Брусу между прочим Ал Власотинце где је и са чим да га срочим Ископнео на мапи благ топао топоним Под стреху ове речи већ могу да се склоним Ојужи и у души сричући Власотинце Док брезама под нокте новембар зарива клинце Слушам српски се гложе у сутон вали Власине Један припрема потоп а други шапће спаси ме Шта би још могло стати у песму по задатку Па да поенту канем у топонимску гатку Постоји Власотинце крштено вином и сунцем Једном сам тамо пио с Димитријем Солунцем 5

10 САРЧА за Слободана Мандића У засенку у швапској кући Међу липама тихујући Изван кружока и цехова Читати Кафку и Чехова Ионако се век проарчи Једнако у Риму и у Сарчи Срби, Мађари и Румуни - Све се у истом жрвњу круни А кога судба намагарчи Утеху нађе и у Сарчи И спас у игри малих ствари За које силан и сит не мари А то што свету рећи каниш Већ је у таму шапнуо Тамиш 6

11 ПОЕЗИЈА БАНОВО ПОЉЕ за Милету Аћимовића Ивкова Дворећи пшеницу служећ сунцокрету Као неком новом песничком покрету Може се живети мада за невољу Ту негде у Мачви у Бановом Пољу А поље је пусто с баном и без бана С Цера и с Мишара не слеће ни врана Ноћу жив је месец дању скоро нико Тек се из облака каткад гласне Ивко Дахће крдо туге расцвето се немар Сена Хајдук Станка мине кроз багремар Са згуљених крила Змаја од Ноћаја Сипи трина славе и полен очаја Милета се смеје лако је Милети Ал мним да ће и он овде процвилети 7

12 МОСТАРСКА ЕЛЕГИЈА Стазу куд би она сишла из махале Црних коњаника сенке зајахале У башти јасмина зева месождерка Јоргован је мржње кроз мушепке мерка Жмирне мутна светлост нових ћепенека Да притврди меру живота и века А несводиви су земаљски рачуни С ђула и зумбула још се барут круни Мукло звецка ситниш теку глухи сати Само вечна вода божји наум прати Постиђени месец загледо се у се Над градом сапетим у крваве кљусе Мој добри Алекса већ сам и ја постар И за твој некмоли за овакав Мостар 8

13 ПОЕЗИЈА НАША СТАРА ЦРКВА У МОСТАРУ Као са дна јаме или са верига Из угаслих кућа из пепела књига Нас прегршт јада на молитву бану У цркву до пола у крш укопану Кроз бруј акатиста стихира кондака Уњкав припјев чујем из далеког мрака Колик волујска кожа мада је и то пуно А подвалу с опутом већ сам вам урачуно Биће безбели глува без звона и позлате А најбоље је да то што дубље укопате Како градите избе и трапове и бајте Дуваром опашите па тврдо побусајте Горе у трњу што даље од Мостара Да ми молитва ваша у уху не клопара И не души ме задах ни тамјана ни воска Јер ће вас питати месо куд му се дјену коска И немој да ми се каурска мантија мота И мига и свјетлуца око авлијског плота Биљеге укрштајте од југа ка сјеверу Лакше ће бити киши и вјетру да их сперу Не призивајте Кнеза ни Милоша ни Вука Јер ћете ко овај дуван димити из чибука Ето ти богомоља погана рацка цеко Па пробај да не буде као што сам ти реко Још чујем слазећи у ведрину дана Из цркве што је у небо укопана 9

14 МОРА СЕ ПИТИ У Мостару се мора пити У Требињу се не трезнити У Невесињу усред Стоца Пити за свога гониоца Кондиром купом или плоском У Нецвијећу и у Моском И у гатачке дуге зиме И кад се пити нема с киме У Пресјеници и у Прачи И у Цвилину пиј и плачи И ту где пише Љубогошта Мора се пити па шта кошта На дну Улога душе боне Пити са Шарцем кад Марко клоне Са утварама и са алама И с браћом палом на Палама И у Калиновику и у Фочи Не питајући ко сичан точи У пустом хану у Билећи Мора се пити и прилећи 10

15 ПОЕЗИЈА ПИСМО ТЕБИ Жале се читаоци и критика ме пањка Како ми у песмама љубавних тема мањка А шта сам чинио васцелог худог века Него у мутној души као у муљу Пека Испиро словце љубве ловио сјај и ехо Речи које су давно крштене твојим смехом И ко ми је спасаво кад плану рукописи Стихове-погорелце ако већ ти ниси И грејо их у збегу склањао у сонете И сламку додавао пред налетима Лете И ко је овом створу пометеном и немом Спуштао златно уже из облака над Сремом Ко га је дозвао гласом у ком су трешње цвале И превео по води ко у сну до обале Постоје о том посвуд просути светли цитати И све се лепо може из росе прочитати А ја сам узама стида у чвор гордости свезан Праштај љубави моја што други говор не знам Осим онога на ком траве под снегом ћуте И понорнице твојим именом загрцнуте Нити ја имам речи до ових које старка Поноћни ћук у срцу као стари Петрарка 11

16 ОД ЗЛАТА ЈАБУКА Сав нам воћњак ветар обра Свали у кал у мрак чабра Воће знања зла и добра И све тајно у грех сабра Само она у облаку Лелуја се недохватна Као у сну дечјем сија Да провере је ли златна Покушали сви одреда Покушала сила власти Ситна злоба завист беда Подмето сам песму и ја Све у нади да ће пасти Из небеских провалија У стих као у Бојану Издалека слична сузи Што на божјем дрхти длану Док нас гледа из висине Закрвљене у каљузи Око зукве и трњине 12

17 ПОЕЗИЈА РИБЊАК Љуља се и љеска тужна рибља маса Свиткају пераја као знаци спаса За незасите и гладну светину За пост и славу јако заветину Али не чу нико кад се демон прикра И у вражје семе прометну се икра Ни онај што крпи у присенку мреже И не слути да се у језеру леже Чудо што није девојка ни риба Које нас у сну заскаче из глиба То ће нас ко Јону сркнути од шале Кад позобљемо тоне и квинтале А оне две би свима биле доста Да има дома и у дому госта 13

18 МАЛИ РИМОВАНИ ПРИЛОГ ЗА АНТОЛОГИЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ШЕСНАЕСТОГ ВЕКА Новица Тадић да се спасе глади У смрзлу црницу лук и кромпир сади Милан Ненадић на измаку снага Пола капи росе у дистиху вага На Вождовцу Рајко препун немог плача Ко под земљом цркву сонет-строфу глача А М. Максимовић на каменом трупцу Возара за Томе чека у Голупцу Тешић чува шљиву византијски плаву Да Србија има где склонити главу Песник звани Цера бугари по врањски С иконе и свеће стресајућ снег лањски На дну Црне Горе ко у караули Раб Ранко Јововић запева и тули Гласне се и Тонтић из олујног јата Радован и Гојко са дна казамата Даринка Јеврић у сузу се прели У којој се црква у небеса сели Чуј како и Нешић у фрулу од трске Ако нико други песнике ће српске Славити во вјеки плав увелак циме И венац лука сплетен ко у риме 14

19 ПОЕЗИЈА Зоран Костић НИКШИН КИЉАН НОЈЕ Мирише свагда земља завичаја, а траве других предјела из чаја каткад поподне ноздрве окаде далеким дахом висинске ливаде кад ћутиш невен родног непролаза макар стизао са врха Кавказа, Алтаја, Анда, са горске Индије. И само тако, на часак се пије тај дах искона траг оног мириса што је пратио од Нојевог виса и твоје претке, до ливаде с које ти, себе, створе, носиш, као Ноје, од колијевке до куће смираја, од првог стручка до посљедњег чаја. 15

20 ДРВЉАНИК Са шест, педесет треће у прољеће, на лукавички катун и ја крећем; још за звијезда, по луниној срми, равнином Жупе па Заградом стрмим, тетка пред вранцем, испред њих пас торњак, а сврх товара коњског ложа горња ја и пијевац у врбовој крошњи, ја у кожуху, друг у живој ношњи да он (официр свјетлоносне смјене), јутарњом трубом пробуди, не мене, већ, рекао бих снен у полутмини, све што икада заспа у планини: славуји, чворци, чавке, препелице, врапци, дроздови и остале птице према умјећу почеше из горја сложни потпури пурпуру обзорја које озари тетку испред вранца па, здесна, поред сложених трупаца, пламсање репа косматог жутова. Све надаље је слика сјеноснова, 16

21 ПОЕЗИЈА јер макадамом поред дрвљаника то пролажење у свијести никад и не блиједи, него се понавља свагда једнако коњ се зауставља, ушима стриже а копитом копа, пас режи на три(под оружјем)попа искрсла пред нас иза дрвљаника: чујем, са тетком три брадата лика мрморе нешто што слух не разбира, видим, незнанци(погаче и сира из провијанта нашег чим добише), зађоше иза трупаца. Ја, тише, питао нисам никада но тада и никад, тише, сазнао: тробрада група ишчезла иза дрвљаника, нису попови, него три четника, војводе Божо, Владимир и Српко, шапуће тетка пригушено, трпко шкрипарског тројства три имена грозна које од краја рата гони ОЗНА као зликовце, изроде и јуде, као опасност број један по људе 17

22 и по државу нашу у развоју. Не однесоше ни скоруп ни проју, веле, и нама двома ваља јести, за себе тетка дошапта на цести, а смионији од два коњаника поздрави сунце изнад дрвљаника. 18

23 ПОЕЗИЈА НИКШИН КИЉАН Одредили су предање и збиља да камен-биљег буде Никшин киљан, јер колика је сва земља Савина - нема међаша, једног, од давнина да, као овај, сваким својим годом казује шта се збивало са родом откад постоји. У ту мапу у њем` уписани су громови и муње, Словени, Келти, Римљани и Кричи, Турци и Њемци, али, у свој причи најдубље черте и резе нечојства сачуване су кроз траг братобојства вучен од оног лукавичког дана када потомак унијатског бана, ту гдје гроб му је Никшу и погуби. Од тада до сад многи су се зуби у кам усјекли, но, о кам требјешки (а држасмо се до скора витешки), многи зуб сломи тек што га окрзну, па Никшин киљан онај и омрзну 19

24 на чију силу Никшин род не приста, а опходи га ко год љуби Христа. 20

25 ПОЕЗИЈА РУСИЈА (према Љетопису требјешког манастира Светог Луке) Проглас се чува као прилог слави јер га написа Сава Владиславић гроф и савјетник Петра Великога, по вољи цара росијског и Бога, хиљаду седам сто једанаесте: Ако сте Серби још и сад, а јесте, и Ни шићани од вајкад витешки, час да збаците ропски јарам тешки, да сјај врнете Немањића круне, да одагнате с крста сјенку луне, да осветите Косовску Голготу, да наплатите дуг за сву срамоту од оних што је нанесоше роду, да повратите образ и свободу, овом Грамотом нашег Величанства наступио је за два српска царства, Земље и Неба. На устанак стога, с вјером у Творца и Петра Првога! 21

26 КЕРБЕР Почетком љета четрдесет прве по Лукавици браћа се закрве тек што међу њих у мају забаса двоножац испод, псина изнад паса. Сподоба грдна са дна црног пакла упућена је (никако измакла небудној стражи Билећког затвора гдје тамноваше ова адска мора) да Црну Гору још више уцрња и укорови тако, да, сем трња, тим Црњем друге и не буде травке, сунца сем луне, ни птице сем чавке која је дужна, учена, док лети да јамска гротла открива освети. Тако отпоче одмазда свеопшта: крв, још до Никше, крвцу Оногошта, крв братственичку, крв међуплеменску, као будућу и крв свевременску доведе Псоглав мрежом сутрашњице на свих тринаест јама Лукавице а ускоро је и сва Црна Гора доби устројством планскога помора. 22

27 ПОЕЗИЈА ПРЕЖИВЈЕЛИ Све их нагрди Господ Бог и казни, а удесима печати су разни: неко рођењем ишчаши кукове, неко млад стрекну уснувши вукове, неког ошури вареника врела, неко тек тако поста спрдња села, некога чини, а некога клетва, неког косидба, неког сломи жетва, некога буква у државној шуми, неко се, врео, сњежаницом уми, неког пас зубом, магаре копитом, некога Стаљин, неког слуди Тито, некога Рузвелт и дволични Черчил, некога муња, неког змија печи, неког во рогом, неког збаци кљусе, но сви пљунуше на Србе и Русе, у које су се све до јуче клели, без којих још би у претку увели: све мушко што је изнад земље било занавијек је нешто оштетило толико да их и зла коб обиђе, погибељ презре, а, као застиђе, 23

28 чак их не хтједе ни гладна апсана кад пуче земља, кад њом од тог дана овлада њене небудности грешка, кад власт изрода поста и требјешка - кад спали избу а с њом Свете јасле гдје су и њене кљасте кости срасле, кад згази Јуче отказа се гробља, кад згази Данас отказа се робља, кад згази Сутра дјеце се отказа ова скупина народних наказа никла на хумци језика и чојства, властела људска, без људскога својства. 24

29 ПОЕЗИЈА ИСТРАГА Послије апса очевог, тек мало од мноштва оста: зидно огледало, чивилук, дубак, дјечији креветац, шпорет Слобода, зелени креденац, шифоњер, астал, пар старих столица и шест великих, букових полица тешког костура од библиотеке гдје су остале књиге само неке, њих седам-осам, од више хиљада: Злочин и казна, Хамлет, Илијада, Фауст, Дон Кихот, Тихи Дон, Рад, Мати и (зашто, само истрага ће знати, остави роду кажњеника мрског) још Његошево Огледало Србско. 25

30 ЉУБАВ Због отворене љубави к Русима зла коб два пута крену на Максима: при крају рата, у сред Београда кад су га наша и руска армада ослобађале од завојевача у паклу бомби и минобацача Максим, прикован мецима снајпера, пун сат, за углом, зна, да с небодера најмањи показ кажњава се смрћу. Кад, с друге стране, Сремском, ка раскршћу, ето ти чете Црвене армије и Максим који још никада није видио Русе, мјесто соли-хљеба, маше да стану, да смрт озго вреба, но руски мајор не схвата знакове, шта више, мислећ` да их Максим зове, ступа у видно поље снајперисте, а из заклона, те секунде исте искаче Максим осипа пут крова, прима на груди кишу од олова. Због отворене љубави к Русима преживјелога тад, чудом, Максима 26

31 ПОЕЗИЈА осудили су на десет робије (четрдес`осме), иако он није с Русима био никад осим тада гинући с њима за спас Београда. 27

32 ИЛИНДАН Почуј ме на час, уважени скупе града Никшића, Роваца и Жупе, Мораче, Пиве, Пиперских катуна! Ви, који овдје, овога датума много вјекова већ саборујете, станите с пјесмом - `оћу да чујете шта се законом данас прописује: прво и главно, власт да се не псује ни у тријезном, ни у пјаном стању, друго, посебно нек вам је на знању, свака пуцњава, па макар пут неба, јесте прекршај, а злоупотреба личног оружја (левора, пиштоља) биће сматрана као самовоља и ремећење реда, зашта мора сваки изгредник добити затвора тридесет дана по краткој цијеви! Осим реченог, такође није ви свађа и туча дозвољена данас, но, како многи од вас раде за нас, све ово што вам допуштено није биће од стране будне милиције 28

33 ПОЕЗИЈА још у корјену самом сасјечено. Народе, памти овдје изречено и то не чини, већ чини остало што не поменух а што није мало и што ти желим на крају говора уиме среске власти и СУБНОР-а. 29

34 КАНДИЛО Илија доби надимак због тога што заборави па спомену Бога другог августа на Илиндан свети кад Крсне Славе своје се не сјети, већ га привуче и дух му надвлада скуп свенародни безбожна парада гдје се сатире ракија и храна, гдје се черече јагњад крај Киљана, гдје креће оро и гдје пјесма ори кад год дозволе смјернице-говори будних из ЦЕКА,ПЕКА,ОКА,СКОЈА, који уиме бронзаних хероја сјетују како славити и кога, а, при том, име Свеца или Бога они спомену тек да их унизе. Илија слуша, а сузе му клизе низ стид образни јер се присјетио да јутрос није ни сто осветио, прекрстио се није чак ни кришом и, покајнички, клекну да, пред Никшом, Свецу дуг врати, кад у кући није. Замрије пјесма. Запањени свијет 30

35 ПОЕЗИЈА у чуду гледа рођака Илију док чини оно што други не смију те, да би исту сакрио потребу, скуп очи к ведром исколачи небу а усљед сузног затомљеног мноштва згусну тмаст облак изнад незнабоштва и гром, између Никшићана свију, стрефи и спрли грешнога Илију: засу га земља са Никшиног хумка, таман да живи, но, од тог тренутка, кандило главе ничег се не сјећа а разум гаси кап по кап свијећа. 31

36 МЈЕСЕЧАР Луњо излази кад и пуни мјесец изнад Журима: негдје иза десет, из своје ниске колибе кроз врата у свитицама, дугих, голих гњата, ступи, хрчући, та прилика крута на земни одраз Млијечнога пута видљивог само за уснуле зјене; по зову с неба у свој опход крене заумни војник лунарне армије од пријеклада, низ врлет Бобије, између јама правац на Закраје, нити посрће, нити гдје застаје, поред торина и преко откоса клизне планином та утвара боса трипут за љета, све до истог циља: шетњу прекида крстом Никшин киљан Луњо се хумком свог пра-оца прући и звижди тако да му се у кући, из које оде прије више сати, жена пробуди и сањива схвати шта се све збило, а шта њој сад ваља: Оченаш каже, оседла путаља и лети да се, с лунарног врхунца, са мужем, дому, врати прије сунца. 32

37 ПОЕЗИЈА ПРЕДСАН Оком сна читам са надгробне плоче: Живот ме уби прије него поче. Напрежем зјене усахла позлата, оба датума стога непозната неко, тек рођен, а оде напрасно? Име нечитко, презиме нејасно (исплакали их сњегови и кише), иницијали све је што ту пише и према З К (два блиједа слова), мога гроба је, схватам, плоча ова, међутим, сасвим увјерен и нисам у сну сигуран да то не написах ни жив ни нежив; само давно рођен, као пра-овај ту могох да дођем. 33

38 IN MEMORIAM Пјесник НОВИЦА ТАДИЋ ( ) Новица Тадић је рођен 18. јула године у Смријечну код Плужина у Старој Херцеговини. Гимназију је завршио у Никшићу, а на Филозофском факултету у Београду је апсолвирао филозофију. Био је уредник Књижевне речи, Видика и Књижевне критике и главни и одговорни уредник у издавачком предузећу Рад. Од године је у статусу слободног умјетника, пошто је проглашен за технолошки вишак. Живио је у Земуну. Преминуо је у земунској болници 20. јануара године, након дуге и тешке болести. Објавио је укупно петнаест пјесничких књига: Присуства (1974), Смрт у столици (1975), Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик (1984), Ругло (1987), О брату, сестри и облаку (1989), Кобац (1990), Улица (1990), Напаст (1994), Потукач (1994), Непотребни сапутници (1999), Тамне ствари (2003), Незнан (2006), Ђаволов друг (2008). Припремио је за објављивање рукопис збирке Ту сам, у тами, а објављене су и четири књиге Тадићевих изабраних пјесама. Пјесме су му превођене на енглески и француски језик, а у САД су, у последњој деценији, објављена три избора Тадићеве поезије. Добитник је већине значајних пјесничких награда у нас. 34

39 ПОЕЗИЈА Новица Тадић ЉУДИ У ОБРТНИМ ВРАТИМА Људи у обртним вратима моји су најближи рођаци. Узрујана лица, која никада нисам видео, приближавају ми се и нестају. Тек понеко рекао би понешто, али као да, у последњем тренутку, одустане. Нема се ту шта рећи. Врата се окрећу, све је у покрету, сви смо у млину. Од нас се лудо брашно за пекару неког ђавола прави. 35

40 Јован Делић НАД ГРОБОМ ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на гробљу на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног имена, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежанијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни хтио помирити. Нећу тамо и крај, говорио си ми кад сам те молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти Пивског манастира, да направимо научни скуп о твојој поезији. Не могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који не може да прими твој напаћени организам, не могу кад се тамо деси сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе и од другога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово је мјесто за тебе, Новице Ново бежанијско гробље. Ни Земун, ни Београд, ни Црна Гора. А ипак смрт у столици. Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче живим моштима које су ходале, а да не личим на неко пти- 36

41 ПОЕЗИЈА цолико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, језиво поштени, поезији предани аскетски живот, без компромиса, без узмака, па шта кошта да кошта. Плаћаш главом цијену коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може снизити, велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао помоћи, ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ нијеси могао прихватити. Јес, па да сјутра скочи на нос и мени и мом помоћнику, говорио си. Живјети аутентично, макар то било на ивици живота, па макар то било осамљивање и уклањање од свијета, па макар то било неприлагођено никоме и ничему, ненормално до изузетности, али аутентично живјети, по своме. Многи би то хтио кад би то било ласно. А ти си хтио и могао, и клањам ти се за то до дна твога отвореног гроба. Ти си то много љепше казао: Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота искрсавају оригиналне идеје и мисли-водиље кроз живот и уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати нормални људи. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов. И зато нијеси био нормалан човек, стегнута корњача у оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно страшило, савремени узнемирени човек : Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука само то, по цео дан. А 37

42 код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне. Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и може с тобом нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све самљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана не изгубиш способност за сузу и за осјећање: Све самљи Тако је почео своју песму Госпи обожени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда, у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у рајским насељима Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да проговорим?... Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било какво осећање Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја Огњена кокош постаје дио наше огњене стварности у прољеће године. Требало јој је петнаест година да снесе своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом: То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници. И преплакао сам тај дан, кријући сузе. Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну апокалипсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака краја вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу, 38

43 ПОЕЗИЈА испод стрехе, али страха стрехе. И цијенио си српску поезију што је свједочила о нечем потресном и болном: Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили. Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више приближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио све вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице: А најискренију молитву упућује покајник и грешник. Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва. Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут. Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти си то бриљантно формулисао: Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз патњу се стиже до очишћења и вере. Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају пакао и небо. Зато им се вјерује. Не знам савременог пјесника веће скрушености и скромности. Шта би чинили други да им се на енглеском језику, у Америци, појаве двије књиге поезије? У да им је преводилац Чарлс Симић? А Новица ни прстом. Нека свак ради свој посао. Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је очекивао. Мртав и прије своје смрти тај монашки, светосавски мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о поезији. 39

44 Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва су наша гробља новобежанијска. (29. јануара године, на Часне вериге) 40

45 OGLEDI / PREVODI 41

46 42

47 ОГЛЕДИ Раде Симовић ДРАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЈЕДАН МОГУЋИ ПОГЛЕД Од прве драме у Босни и Херцеговини (Мајчин аманет Ивана Лепушића 1885) до данас дијели нас сто двадесет и пет година. У првом вијеку постојања именује се као босанскохерцеговачка, док се на крају прошлог и почетку овог вијека код различитих народа различито насловљава. Можда ће се многима учинити да је наведено запажање одвећ ситничаво, а вјероватно би тако и било да нема истих дилема и код наших претходника. То већ може да се провјери на примјеру Јосипа Лешића, једног од најпоузданијих театролога и хроничара драмског стваралаштва у Босни и Херцеговини, гдје као илустрацију наводимо неколико студија: Савремена драмска књижевност у Босни и Херцеговини, 1 Један вијек БиХ драме, 2 Драма и њене сјенке пролегомена за могућу антологију босанскохерцеговачке драме. 3 Преглед насловљавања Лешићевих књига и сту- 1 Позориште, часопис за позоришну умјетност, Тузла, бр. 1 2, Пословна заједница професионалних позоришта, едиција театродрама, прво коло, књ. 2, Сарајево Стеријино позорје Пословна заједница професионалних позоришта Босне и Херцеговине, Нови Сад Сарајево,

48 дија, у истом времену ( ) а код различитих издавача и у различитим срединама, опомиње на опрезност и отвара многе замке које драмско стваралаштво самоникло поставља. (Нпр. термин босанскохерцеговачка драма сугерише јединствен, босански, културни и национални идентитет, док формулација драма у Босни и Херцеговини упућује на друкчију идентификацију другојачије остварених култура и аутора у БиХ.) Књижевноисторијски гледано, Јосип Лешић није заступник оваквог изазова драматуршких пропитивања и предводи ону линију истраживача који се опрезно упуштају у исписивање рецепције културног и националног идентитета путем драмског стваралаштва. На то нас упућују и садржаји његових књига објављени деведесетих година прошлог вијека пред само избијање грађанског рата у Босни и Херцеговини. Отуд је од посебне важности његов сажети коментар једног вијека драмског стваралаштва у Босни и Херцеговини који овај аутор, у једној врсти исповједног казивања, истиче на почетку своје Пролегомене за могућу антологију босанскохерцеговачке драме. «Након вишегодишњег истраживања, ишчитавања и анализа, драмска књижевност Босне и Херцеговине коначно се у мојој спознаји обликовала у једну конзистентну тематскоструктуалну и стилску цјелину, коју чине 150 аутора са више од 500 драмских дјела. Истовремено, потребно је одмах рећи да је од споменутих 500 драмских текстова без веће (па и осредње) сценске и литерарне вриједности и да су само понеки (њих двадесетак) преживјели и прекорачили своје вријеме и остали (или би требало да остану) као трајна добра у небогатој ризници нашег драмског насљеђа. Оне нам непосредно и живописно откривају конвулзивни судар Истока и Запада, доносе атмосферу цивилизацијског раслојавања, 44

49 ОГЛЕДИ људе, нарави, обичаје, климу духа, друштвено-социјална раслојавања, заблуде и узлете, конфесионалне и националне странпутице и искључивости, показују шта је њихове ауторе мучило и инспирисало, одушевљавало и револтирало, какве су утицаје трпјели, којим су се темама бавили и с којим проблемима сучељавали.» 4 Лешић се у наведеној Пролегомени..., углавном 'ослања' на српске драматичаре (Ћоровић, Кочић, Јевтић, Куленовић, Жалица, Стојановић...) као што се и у театролошкој студији Историја позоришта Босне и Херцеговине 5 највећим дијелом бави српским путујућим дружинама, глумцима, редитељима. Њихов удио у обликовању драмског ства ралаштва у Босни и Херцеговини од пресудног је значаја и зато га није потребно посебно издвајати. Оно што је недовољно истражено остаје у домену квалитативног доприноса муслиманских и хрватских аутора свеукупном развоју драмског стваралаштва у Босни и Херцеговини. Посебно у првом вијеку од почетног конституисања до нових тенденција на крају прошлог вијека. Отуд, вјерујемо, и потреба да се сачини и објави Антологија бошњачке драме двадесетог вијека (1996) 6 и Хрватска драма Босне и Херцеговине од Матије Дивковића до данас (2008) 7. У првој Гордана Музаферија преко Хамида Шахиновића Екрема, Ахмеда Мурадбеговића, Алије Наметка, Скендера Куленовића, Дервиша Сушића, Алије Исаковића, Неџада Ибришимовића, Сафета Плакала, Амира Буквића, Џевада Карахасана и Златка Топчића настоји да 'утемељи' бошњачки драмски идентитет а тиме и бошњачку нацију у 4 Исто, Свјетлост, Сарајево Гордана Музаферија: Антологија бошњачке драме, Алеф, Сарајево Веселко Короман: Хрватска драма Босне и Херцеговине од Матије Дивковића до данас, Школска наклада, Мостар

50 цјелини. У другој Веселко Короман у 'распону' од Матије Дивковића ( ) до Дарка Лукића (1962) успоставља једну врсту 'босанске драматуршке конструкције' која је, у суштини, миракулска. И тиме нам, као пројекат, 'подастире' конструкцију средњовјековних (кршћанских) модела као наших савременика. Јасне су амбиције једног и другог антологичара и зато се наша 'пролегомена' неће бавити једновјековном вертикалом српске драме у Босни и Херцеговини (она је, уосталом, њена тачка ослонца) већ ће понудити преглед драмског стваралаштва насталог у Републици Српској на крају прошлог и почетку овог вијека. Насловљена је као Драма Републике Српске а у њеном називу не крије се само метафора настанка него и хронотопска самјерљивост у којој се простор и вријеме механички сажимају. У том 'укрштају' могуће је пронаћи и жанровски међупростор обиљежен ратом и његовим одјецима. Спецификум овог настојања сажима се у намјери да паралелно укаже на драмску књижевност и позоришни живот Републике Српске који, у овом случају, нису настајали 'руку под руку'. Избор драма показаће да осим у два случаја (Хамлет у рајској долини Српске и Балон од камена) сваки од 'понуђених' текстова и даље чека позоришну праизведбу. А лук времена, тематски гледано, 'премоштава' период од средњовјековних мотива Јована Спрема до иронијског (постмодернистичког) 'отклона' Радмиле Смиљанић. Поетска трагедија Јована Спрема Ноћ пуног мјесеца 8 показује се као тематска необичност у драмском стваралаштву Републике Српске деведесетих година прошлог вијека. Спре- 8 Јован Спремо: Ноћ пуног мјесеца поетска трагедија, Задужбина Петар Кочић, Бања Лука Београд Драме: Вучица, Шок-соба, Чудни свијет госпође Ане и Освета, исто. 46

51 ОГЛЕДИ мо је један од ријетких српских драматичара који 'залази' у период четрнаестог вијека, односно вријеме владавине Котроманића а они се историјски обиљежавају као славни дани Босне и уздижу у владавини Стефана Твртка I у години, када је узео титулу краља Србије и Босне, Приморја и Западних страна. Композиција драме геометријски је прецизна: на једној страни имамо Младићевог оца, мајку, два брата, малоумно нахоче Чобаницу (усвојена полусестра), а на другој Дјевојкиног оца Вука Брсјака, мајку, браћу Срдана, Сретена, Горчина и двије сестре Борку и Несну. Између ових породица, које живе у идили планинске ноћи пуног мјесеца и исконске љубави према коњима, (ждребицама) пала је крв: Брсјаци су убили недужног Љубана, Младићевог брата, а онда је најстарији брат Гргур, из Младићеве породице, убио најмлађег Брсјака Бодина. Из тог чвора и сазнања заплиће се драмска прича забрањене љубави Младића и Дјевојке. Они, опет, што се више приближавају једно другом, то су ближе смрти, а све сцене бјежања и сакривања само су драматуршко одлагање коначне неминовности. Крај је унапријед, обичајним законом старијим од њих и њихових породица, задат и неизбјежан. Једини је Помагач у одржању ове љубави, макар и привидно, нова љубавна веза између Дјевојкиног брата Срдана и Младићеве, у породици прихваћене, малоумне Чобанице. Ништа није могуће сакрити, посебно велику и тајну љубав, тако да Младић и Дјевојка из пасторалне идиле (у другом чину) бјеже у мрак и мемлу градске периферије Старог брда и рудника Сребреник. Палијатска слика пасторалног и периферног, градског свијета, сукобљава се и заоштрава у сусрету рудара и њихових породица са путујућом музичко-сценском дружином из 47

52 'славно Венеција', која нуди пјесму, игру, забаву и секс све за десет новчића. Изопаченост спољног свијета од путујућих забављача, приградског менталитета, окрутних саских пословођа, па све до њихових најближих, браће, сестара, очева и мајки општа је 'дијагноза' обичајног поретка ствари у коме се, иза норми крије неморал, а у слободи љубав и човјечност. Упоредо са њиховим скривањем, и узалудном потрагом једне и друге породице да их коначно улове (а лове их као дивље звијери), откривамо да је Срданова Чобаница трудна, да носи дијете Дјевојкиног брата, и да у њеном лудилу, и те како, 'има система'. Чобаница је, у ствари, заробљеник љубави и пјесме коју смишља, пјева и посвећује нерођеној Косани. Срдан јој је и вјенчање обећао, тако да се пред младом, чулном и невином Чобаницом отворио исконски простор бездане љубави и поетске имагинације. (Једна слика свијета, израз осјећања, заварао је другу и то до те мјере да је ова друга, поетска, сазнајнија а у 'спољном свијету' проглашена је малоумном.) Срдан је највећи заговорник и најупорнији трагач у потјери за Дјевојком и Младићем, спреман да сестру, невјерницу, чим ухвати, одмах убије. Спремо је једном актанцијалном моделу (чиста и невина љубав Дјевојке и Младића) у паралелном односу супротставио други (Срдан немилосрдно објахује Чобаницу у самом чину порођаја) не да би се поредили по истости, него по супротности. Само се у тако варираном (драматуршком) дијалогу могу истаћи и одвојити суштински и периферни догађаји а то у овој драми функционише у свакој сцени, чину и на нивоу цјелине. Цијели трећи чин се одвија у буквалној потјери за Младићем и Дјевојком и кад коначно упадну у клопку, појављује се малоумна Чобаница да објави да није луда, да је вољела Срдана и родила мртву Косану. Цијелу 48

53 ОГЛЕДИ њену причу Срдан пориче, док Младић и Дјевојка признају своју љубав до гроба (стално су заједно а још су невини Младић чека да његова Вила наврши пунољетство) и у том парадоксу неминовно страдају. Вук Брсјак, умјесто Младића, убија кћерку: «Нисам... њега... Своју крв, кћери мојој пролих... убисте и мене...сад је на вас...ред...горчин, Сретен ће... (дише у хропцу)...дуг крви... вратиће синови!...моји!» 9 И оставља аманет обичајни тестамент (и поред сазнања да је Срдан упропастио Чобаницу), своју крваву опоруку: синови морају да наставе тамо гдје је отац стао, и доврше освету по крви. Спремо у тра нскрипцији средњовјековног архетипа крви за крв указује да бисмо, коначно, и ми морали изаћи из средњег вијека, и умјесто што се светимо, почети да праштамо. Драма Ранка Рисојевића Немири и снови младог Андрића 10 написана је почетком грађанског рата, објављена године, а тиче се дилеме ствараоца у ратом захваћеној Босни и Херцеговини. Отуд драмски избор на младом Андрићу оном до краја Првог свјетског рата, када је животно, књижевно и стваралачки, лутао и тражио животну путању разапету силама политичких, књижевних и исто ријских догађаја. Фикционо вријеме траје десетак година а сценско се везало за болесничку постељу, односно Андрићеве честе бо- 9 Исто, Ранко Рисојевић: Немири и снови младог Андрића, Сцена 1 2, Нови Сад 1993, , поговор Јовица Павић, Бледолики предмет жеља, Драме: Још један од снова љетње ноћи или Балада о Симеону 1972, Јаблан (лутка-игра) 1984, Патуљци и бауци, лутка игра 1987, Кочић (коаутор Гојко Бјелац) 1990, Јазавац пред судом оперски либрето, Поход на Мјесец 1990, Борба непрестана (лутка-игра), Божићна прича или Христово рођење Изведено петнестак радио драма у већини радијских центара бивше Југославије, Радио Берлину и сл. Извор: Залог лист удружења књижевника Српске, бр. 1, Бања Лука 2004,

54 лести у том периоду живота. Комад је сценски самјерљив (свака је болничка постеља позорница живота) а временски растегљив јер се стварно и фикционо вријеме 'претапају' у јединственом чину сјећања. Аутор се приклонио поступку римејк композиције која је овдје драматуршки присутна увођењем показног средства, паноптикума, магијске филмске направе која је обиљежила Андрићево дјетињство. Са паноптикумом се Андрић сусрео још као гимназијалац, увео га је један мршави Аустријанац у празни дућан и у њему сваке седмице, у свега петнаест слика, приказивао чудесни свијет једног непознатог града или земље. Андрић је био стални посјетилац, а имао је само један проблем: како да обезбиједи новац за ионако јефтину улазницу. Андрићево архаично кино звало се Панорама свијета а све је то послужило да сачини причу под сличним називом (Панорама) којим је, нимало случајно, названа и једна од његових збирки приповиједака. 11 Паноптикум 'отвара' драму, откључава формалну страну њене композиције и наглашава да се ради о тексту који је склопљен из Андрића а не по Андрићу, што је и данас један од већих 'изазова' савремених драматичара. Овим се у затвореној форми простора (позоришна кутија болесничка соба) и времена (оптималност трајања драмске приче) путем паноптикума отвара простор и вријеме, тако да, иако болестан, Андрић може да 'путује' и сабира бурне историјске године у оно мало стварног живота (тек му је двадесет и нешто година). А у тим сликама, као некада у напуштеном дућану, он поново пролази Сарајево, Загреб, Грац, Краков, Марибор, Овчарево, па поново Загреб. Пролази, дакле, онај бурни и неизвјесни период живота, од до године, када је, као млад пјесник, обављао функцију 11 Иво Андрић: Панорама, Просвета, Београд 1958,

55 ОГЛЕДИ предсједника Младобосанске омладине, свједочио атентату на Веаршанина (Ено Жерајићеве главе. Ено Богдана...), посредовао сарајевском (Црни Гаврило, јуначе.), тамновао због тих активности, био изолован, па ослобођен, и враћен, поново у Загреб, да отпочне нови и другачији живот. Поред тога, поред паноптикумских сјећања, кроз успомене (и преко сцене) про лази цијела галерија ликова попут: Милоша Видаковића, Гаврила Принципа, Владимира Черине, Мирослава Крлеже, Пјера Крижанића, Антуна Густава Матоша, Халине Иџиковске, Маје Иџиковске, Јована Бијелића, Оскара Тартаље, Фра Алојза, Петра и Серафима, Иве Војновића, Зденке Марковић и других који су обиљежили живот младог Андрића али у доброј мјери и почетак (наше) културне историје двадесетог вијека. Има у овом побројавању и младих дама, познатих и непознатих, које неодољиво привлачи његов: «Фаустовски изглед или светачка душа?» 12 О фаустизму младог и старог Андрића могла би да се напише цијела студија, то је у овој драми само дотакнуто јер је драматичара, у историјском времену деведесетих, више интересовало његово успо стављање књижевног и националног идентитета од љубавно-фау стистичке интриге. Књижевни Андрић се драмски расплињује од позног романтизма пријатеља Видаковића, преко стамености посуста лог Матоша, до мрзовољног и експресионистичког Крлеже. Утолико су немири и снови једно стајно чвориште које Јунак драме интуитивно предосјећа а писац дијагностира, не као производ накнадне памети, него као сазнајуће искуство у коме аутор мора да се идентификује, али и алтерира како би спознао сопствени идентитет. Већ смо навели да Андрићеву културну пројекцију/рецепцију није могуће уочити без националне 12 Исто,

56 идентификације. У том трасирању једну од кључних улога одиграће дубровачки драмски пјесник Иво Војновић. Говорећи о властитом искуству, и осјећању, Војновић младом Андрићу (упркос болести) указује на средишњу путању националног идентитета осло њену, прије свега, на етичке оквире српске традиције и духовности. «Војновић: Ви не смијете клонути духом. Assolutamente, пред вама је будућност. Знате ли да је нас обојицу, Луја и мене, већ отац начинио истинским вуковцима. Ми смо Срби католици и то нам не могу одузети ови франковци. Моја је мајка, Италијанка, савршено научила наш језик, језик десетерачких народних пјесама. Ја сам био мали, али сјећам се добро, стајао сам пред хромим Вуком, који је био гост наше куће и рецитовао Смрт мајке Југовића. Било је то чак године у Сплиту. Велики наш Вук улијевао нам је љубав, али богами и страх с оном својом штулом. А ја запео па се не дам. (...) Ми се морамо вратити својим правим коријенима. (...) Све је то лијепо Стриндберг, Витмен, ваши и моји пријеводи, али далеко је то од нас као сјеверни пол. Не можемо ми своју одјећу подешавати према ескимској моди. Лијепо, европски бол, експресионизам и шта ти ја све знам, али шта је то за нас. Мода?» 13 Рисојевић наслућује да оно што Војновић говори младом Андрићу у вријеме Великог рата и националног успињања треба рећи и нашим младим писцима у овом, грађанском рату. Без те сталне провјере, односно трептаја на теразијама времена, остајемо озбиљно осакаћени за сва времена. Већ смо навели да је ова драма писана 'по мјери позоришта' сви су и драматуршки поступци у његовој функцији и готово да је несхватљиво што још није изведена ни у једној театарској кући. 13 Иво Андрић: Сабрана дјела Дјеца (Писмо...)..., удружени издавачи, Сарајево 1976,

57 ОГЛЕДИ Склони смо да закључимо како се историјски идентитет Босне и Херцеговине код Андрића елементарно дефинисао у докторској дисертацији, док се њеном уситњеном семантиком писац бавио цијелог живота у прозним дјелима. Вјерујемо да је овај други Андрић вјероватнији и истинитији. Међутим, има код Андрића један број специфичних есеја, записа и приповијетки које се, у крајњем резултату, не сравњавају у историјској, ни у чисто естетској равни, већ су негдје напола, и једно и друго, као један облик документарно-умјетничког текста. То писац није чинио случајно, и како вријеме пролази тако 'текстуалност' андрићевског рукописа постаје све актуелнија као отворена форма којој сваки 'читалац' има штошта додати и дописати. Том приступу исписивања припада и његова приповијетка Писмо из године 14 у којој му његов пријатељ из младости Макс Левенфелд послије Великог рата и након неколико мјесеци проведених у Сарајеву, пишући о Босни саопштава: «И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огољене и свирепе осјећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човјек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље, поступке. Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, 14 Иво Андрић: Сабрана дјела Дјеца (Писмо...)..., удружени издавачи, Сарајево 1976,

58 руше а не граде, али у земљама као што је Босна врлине говоре и делују често мржњом.» Ове приче су се деведесетих година, у току грађанског рата, сјетили многи умјетници, интелектуалци али и обични људи, и свима се указала у новом свјетлу, као горко озвучење укупне несреће. Њене парафразе присутне су у првим филмским, радијским и сценари стичким остварењима, једни су то називали Босном земљом мржње, други Босанским лонцем, трећи Тамним вилајетом и слично. Њене одјеке могуће је препознати и у првом ратном, написаном и изведеном тексту приједорског позоришта У босанском лонцу Вукашина Вукадиновића Вука. 15 У афиши пише да је у питању ратна комедија у три слике, да је ратна сезона 1992/93, и да режију потписује Дарко Цвијетић. 16 Радња Босанског лонца одвија се у три чина на три локалитета: Затвору, Вученовом дворишту и 'службеној просторији' у којој се, поред стола и столице, истичу заставе УНПРОФОРа, ЕЗ и Црвеног крста. Прича је уоквирена у новонастале, ратом изазване, односе некадашњих пријатеља и комшија различитих вјера и националности. Главни јунак и субјекат комада, комшија Мујо, има осморо или деветоро дјеце (рачун му не иде од руке па се често заброји), а у причу се, у 15 Педесет година Позоришта Приједор (монографија приредио Ранко Поповић), Графид д.о.о Позориште Приједор, Приједор 2005, Вукашин Вукадиновић, У Босанском лонцу (рукопис), архив, Позориште Приједор. 16 Ради се о првом домаћем драмском тексту изведеном у једном доказаном и организованом позоришту Републике Српске. Играо је цијели глумачки ансамбл приједорског Позоришта који је, иначе, формацијски дјеловао као културњачка чета. Праизведба је изведена у Беочину, 20. децембра године у склопу културне сарадње Српске Републике Босне и Херцеговине и тадашње Југославије. Премијера представе у матичној згради, у граду Приједору, изведена је 16. марта Извор: Монографија Позоришта Приједор... 54

59 ОГЛЕДИ експресији праволинијске драматургије, заплићу комшија Вучен, комшиница Фата (Мујова жена), кум Тривун, Анте, дјед Перо, Лорд Ован Хандрак, Серенсон и други. Све оно о чему је говорио мудри Андрић, овдје се сирово потврђује у стварном животу приједорских глумаца, а у комаду, у зачудном рефлексу изокренуте (ћопићевске) приче, до краја травестира као колективна терапија и исконска потреба да се на општу несрећу одговори фарсом властитих живота. Сликовито говорећи, у Босни је прокувао босански лонац, пробуђене су (и поред Андрићевих, сталних, опомена) авети прошлости и стварност се, по ко зна који пут, из лектире пре селила у збиљу а збиља срозала, и склонила, у бурлеску односно Позориште. Позоришни живот Бање Луке и Републике Српске у посљедњој деценији двадесетог вијека обиљежиле су, метафорично и суштински, три промјене имена Народног позоришта (Народно позориште Босанске крајине до 1992, Крајишко народно позориште до 1994, и Народно позориште Републике Српске од године) и три управника: Петар Павић ( ), Небојша Зубовић ( ) и Љиљана Лабовић ( ). Петар Павић је 'раскрстио' са придјевом босанско, Зубовић је управљао крајишким, док је Лабовићка промовисала и утемељила ентитетско-национално именовање позо ришта у Народно позориште Републике Српске. Процес честих промјена назива Народног позоришта Републике Српске сликовито открива и путању идентификовања културног и националног иде нтитета јединог (поред Дјечијег позоришта Републике Српске) профе сионалног позоришта српског народа у Босни и Херцеговини. Он се одвијао споро и мукотрпно, понајвише због генералне (политичке) маргинализације драмског стваралаштва 55

60 у Републици Српској од њеног стварања до данас а понешто и због реалног недо статка кадрова и објективно недораслих, продукционих, услова за професионално организовање позоришног живота. Све се сводило на ентузијазам појединаца без кога је тешко идентификовати тадашњу позоришну продукцију која се, без икакве стратегије, самоникло и самоиницијативно (више уз помоћ војске и локалних власти него званичних министарстава) одржавала у појединим срединама и самоникло формирала какав-такав позоришни живот у Републици Српској. Петар Павић је унук Петра Кочића, а 'прст судбине' удесио је да баш он године, путем конкурса, дође из Београда и преузме дужност првог ратног управника ове позоришне куће. На почетку 'управниковања' дочекао га је, упереног прста, бронзани деда, 17 а на крају је његовом заслугом и ангажовањем редитеља Петра Зеца, послије педесет година, у хол Позоришта враћено попрсје оснивача и мецене овог значајног здања: краља Петра Првог Карађорђевића. «После педесет година, поново ће у згради Народног позоришта Босанске крајине бити постављено попрсје краља Петра Првог Карађорђевића. Захваљујући директору ове куће Петру Павићу и Петру Зецу, режисеру из Београда, иначе Бањалучанину. На свечани начин биста ће бити враћена у фоаје Крајишког позоришта на дан премијере водвиља Жоржа Фејдоа ''Идем у лов'' 3. марта. Попрсје је пронађено у 17 «...Иако целу претходну ноћ нисам спавао, тражећи 'Зенге' преко Саве, отишао сам у поноћ у градски парк да се јавим и моме деди Петру Кочићу, који ме је чекао у бронзи. Питао сам га наглас: Деда, да ли сам погрешио што сам дошао у твоју Бању Луку, подно Мањаче. Учинило ми се као да ми је одговорио: Ниси. Његов уперени прст у правцу зграде Позоришта као да ми је додао: Иди на спавање, чекају те неизвесни дани...» Петар Павић, Писма из Бање Луке (ријеч управника), у: Седамдесет сезона Народно позориште Републике Српске,