СЛИКА СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА БАЛКАНСКОГ ЗАЛЕЂА У НОВЕЛИ ОД СТАНЦА МАРИНА ДРЖИЋА

Transcript

1 Почетна Програми Наставници и сарадници Распоред Издања назад Књижевност и језик, књ. LIII, св. 1 2, 2006, стр Предраг Станојевић СЛИКА СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА БАЛКАНСКОГ ЗАЛЕЂА У НОВЕЛИ ОД СТАНЦА МАРИНА ДРЖИЋА КЊИЖЕВНО ДЕЛО КАО ИЗВОР ЗА ИСТОРИЈУ СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА 1 Могућности коришћења књижевног дела као извора за историју свакодневног живота на Балкану у току средњег века утврђују се кроз анализу фарсе Новела од Станца Марина Држића, у којој је комика заснована на битним културолошким разликама између две средине (урбаног медитеранског центра и балканског залеђа). Један од механизама те комике, двоструко кодирани говор младог Дубровчанина у дијалогу са Станцем (једно означава за његове другови, па тиме и публику, а супротно значење има за сељака с Пиве), показује да Дубровчанин и његов сусед из залеђа имају сасвим супротне представе о лику и активностима успешног трговца, што нам потврђује и теоријско дело Бенедикта Котруљевића О трговини и о савршеном трговцу, као и Опис Дубровника Филипа де Диверсиса. Када је реч о брачном животу, ове две заједнице врло слично схватају равноправност супружника у области сексуалног живота, али имају сасвим другачији однос према (не)насилном изражавању апсолутне супериорности мушкарца у браку. Општи закључак о могућностима коришћења књижевног дела као извора за историју свакодневног живота јесте да је пре тумачења његове документарне вредности неопходно проучити и разумети његов литерарни карактер. Кључне речи: књижевно дело као историјски извор, свакодневни живот, Балкан, Медитеран, Дубровник, фарса Оскудност класичних историјских извора за познавање свакодневног живота на Балкану у добу које барем на том простору називамо средњим веком и које сеже све до деветнаестог столећа опште је позната чињеница 2. Због тога је главни циљ овог рада 1 Овај рад настао је на основу материјала изложеног на скупу Everyday Life in the Medieval Balkans, одржаном у октобру године у Бугарској академији наука у Софији. Реферат који сам тамо изложио био је знатно краћи од овог рада и обухватао је само стриктну анализу елемената свакодневног живота у балканском залеђу Дубровника у фарси Марина Држића Новела од Станца. И овом приликом изражавам захвалност организаторима овог скупа, као и свим учесницима који су ми својим примедбама и предлозима помогли да овај рад буде успешнији. 2 Последњих година наша историја доста се бави питањем приватног и свакодневног живота на Балкану, а посебно на територији коју је насељавао српски народ; најзначајнији резултат тог рада представљају зборници Приватни живот у српским земљама средњег века (прир. Смиља Марјановић-Душанић и Даница Поповић), Београд, 2004 и Приватни живот у српским земљама у 1

2 као неке врсте студије случаја да размотри могућности коришћења књижевног дела као извора за проучавање и разумевање свакодневног живота наших предака. У дугом периоду о којем је реч можемо говорити о два велика књижевна корпуса на Балкану, од којих је први ауторска или писана књижевност под доминантним и дуготрајним утицајем византијске културе, а други усмена књижевност. Она прва већином је религиозног карактера и заснована не само на строго нормативној поетици, већ је и њен предмет по правилу дефинисан врло прецизним етичким кодексом и обухвата врло узан комплекс животних појава, поготову када је у питању она област живота која нас занима у овом раду 3. С друге стране, усмена књижевност би по природи свог садржаја могла понудити много више материјала ове врсте, али су записи настали у периоду о којем овде говоримо више него ретки, па иако међу записима из осамнаестог и деветнаестог столећа несумњиво има и много старијих творевина, добро је познато да су оне у процесу преношења прошле кроз бројне и специфичне промене, које морају бити нарочито наглашене управо у области реалија из свакодневног живота 4. освит модерног доба (прир. Александар Фотић), Београд, У Речи приређивача у оба тома говори се више о специфичностима, а делимично и о оскудности извора за ову врсту проучавања; уп. Приватни живот у српским земљама средњег века, стр. 5 6 и 11, и нарочито Фотићеву тврдњу да у периоду од 16. до 18. века османском балканском простору нису својствени историјски извори личног карактера они извори који би нас обавестили о осећањима, унутрашњим доживљајима, личним утисцима и ставовима појединца (Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, стр. 8). О досадашњим истраживањима историје приватног живота на Балкану в. преглед С. Марјановић-Душанић и Д. Поповић (н. д., стр. 7 9). 3 Читав први део, Теоријски основи, поглавља Поетика старе српске књижевности у Историји старе српске књижевности Димитрија Богдановића (прво издање: Београд, 1980; наводи у овом раду према другом издању, Београд, 1991, у којем се овај део налази на стр ) говори о поетском тоталитету средњовековне књижевности под византијским утицајем, о одсуству индивидуалног, о заснованости књижевног стварања на општим начелима жанра и топосима (уп. нарочито стр ), затим о специфичном библијско-хришћанском историзму који целокупну прошлост види у вечном презенту, уздиже се изнад времена и на неки начин га негира (стр. 64), и коначно: Уместо појединачног, уместо диференцирања, у први план књижевног избија тип. [ ] Штавише, типско је и само реално, историјско понашање људи. Све посебно своди се на општије: уопштавање и апстраховање су, зато, битна особина средњовековне књижевности (стр. 64). 4 Уп. нешто другачије мишљење о могућностима коришћења епске народне поезије у истраживању свакодневног живота на Балкану у предмодерно доба А. Фотића, н. д., стр : Премда не спада у класичне историјске изворе, епика може бити од велике помоћи. Памте се основна обележја епохе којој певач припада, па су тако углавном веродостојни и подаци о детаљима из свакодневног и приватног живота. Село није предмет епике, као ни сеоска кућа, јер као познати нису занимљива тема, изузев током Првог устанка. Град се доживљава као стран, опасан, непријатељски, турски, оличење туђинске власти. Из тога је произашло изједначавање значења појмова Турци и грађани. Из угла сеоског живља, који епику разуме као своју историју, српско грађанство, трговци и занатлије, који су прихватили османски градски културни модел, не да нису сматрани елитом сопственог народа, него не постоје. Предмет епике су утврђени дворови, беле куле, са изразито оријенталним, у детаље описаним унутрашњим уређењем, коме год јунаку да су приписани. Уп. и рад: Мирјана Детелић, Кућа, село и град у усменој епици. У: Исто, стр

3 Све то у великој мери онемогућава коришћење ових литерарних корпуса као извора за историју свакодневног живота у периоду широко схваћеног средњег века. Наравно, изван овако уопштено дефинисане тврдње остају не тако малобројни случајеви који ову област додирују, понегде и бацају јасно светло на њу. Због тога ови ставови не значе да ове велике корпусе треба искључити из истраживања овога типа, већ превасходно да њима треба приступати с пуно опреза и пажње да нас њихова специфична генеза и поетика не наведу на погрешан пут. Коначно, као могући извор за ову врсту проучавања остаје нам и литерарно стваралаштво са самих обода Балканског полуострва или из најближих суседних региона 5, оно које се развијало у оквирима поетика које данас најчешће називамо ренесансном и барокном, односно, у периоду који се у последњих неколико деценија све чешће одређују као предмодерно или рано модерно доба. Управо модерност те поетике омогућава другачији, отворенији, па и реалистичнији однос према целокупној грађи књижевносг дела, те отуда и према траговима свакодневног живота у њему. С обзиром на то да се у тим књижевностима понекад спорадично, а понекад и врло интензивно појављује и балкански простор, ова дела могу нам послужити и као корисна грађа за познавање историје свакодневног живота на Балкану током његовог дугог средњег века. У том погледу највише се издваја књижевност која је настајала на источној обали Јадранског мора, нарочито у Дубровнику, под јаким утицајем савременог италијанског стваралаштва, али истовремено и у врло живом и непосредном контакту с балканским залеђем 6. Фарса Новела од Станца Марина Држића веома је добар, мада не и сасвим карактеристичан (уколико се у књижевности уопште може говорити о карактеристичним случајевима) пример за разумевање књижевног текста као извора за познавање свакодневног живота на средњовековном Балкану 7. 5 Као што је добро познато, термин Балкан као појам који одређује географски, али и социјални и културни простор на југоистоку Европе почео је да се употребљава од половине деветнаестог века, али ни његове географске, а још мање социо-културне границе никада нису јединствено дефинисане. О настанку термина Балкан и његовом разноликом тумачењу исцрпно се говори у: Trajan Stojanović, Balkanski svetovi, Beograd, 1997, стр. 21 и д. У овом раду у највећој мери под појмом Балкан подразумеваћемо простор који Стојановић дефинише као средишње подручје које нико не може изоставити: све оно између четири мора, Саве и Дунава што није ни море, ни степа (исто, стр. 21). 6 О положају Дубровника између Медитерана и Балкана писао сам, покушавши да покажем сусрет и преплитање ове две културе у делу Џива Гундулића Осман (Dubrovnik: Punto d'incontro. Balcani e Mediterraneo nel poema "Osman" di Dživo Gundulić, Rivista Italiana di Letteratura Comparata, X, 13, 1999, стр ). 7 Ова фарса први пут је изведена године (в. Petar Kolendić, Kad je postala Držićeva Novela od Stanca, Jugoslavenska njiva, X, 1926, књ. I, стр ); Држић ју је наредне године објавио у јединој књизи коју је за живота издао, Пјесни Марина Држића уједно стављене с мнозим друзим 3

4 Реалистичност Новеле од Станца одавно је уочена у иначе богатој књижевноисторијској литератури о овој фарси. Већ Данило А. Живаљевић приметио је да драмат овај открива нам помало и завесу да бисмо могли видети разузданост дубровачке младежи која воли да се отме родитељској стези и да проведе ноћ ван куће по јавним местима и да учини какав несташлук, нагласивши да у Држићевим драмама пуно има таквих случајева и они пружају врло богат извор за проучавање друштвених прилика у некадашњем Дубровнику 8 ; Павле Поповић је истакао да је ова драма сва пуне истине и стварности, врло збијена и начичкана живописним детаљима 9, а Фрањо Швелец да је Држић показао Дубровнику слику њега самог, слику његове омладине 10. Нарочито детаљно документовао је реалистичност Новеле од Станца Мирослав Пантић показавши на основу архивске грађе да су реалије из дубровачког живота заправо од пресудног значаја и један од најбитнијих извора комике у драми, и то нарочито открићем да су виле које су подмладиле Џива Пешицу заправо дубровачке проститутке чија су се имена у време извођења ове драме непрестано повлачила по судским списима; отуда његова на први поглед бајковита прича о последицама подмлађивања не представља ништа друго до опис симптома сифилиса којим су га те и такве виле обдариле 11. Карактеристично је за ове и друге овде непоменуте студије да је слика реалног живота тражена и налажена превасходно у ликовима дубровачких младића, док је лик Станца представљан углавном као тип наивног сељака који се неким послом нашао у граду и у њему никако није успео да се снађе, карактеристичан за фарсе из средњега века, али и потоњих времена, што у својој основи он заиста јесте 12 ; тек у понекој студији посвећена је извесна пажња и неким његовим специфичним особинама. Први је то учинио Петар Колендић, покушавајући да протумачи појаву Станчевог имена у неким дубровачким пословицама лијепим стварми (Венеција, 1551). У овом раду користићемо издање: Марин Држић, Изабрана дела (прир. Мирослав Пантић), Београд, 1963, где се текст Новеле од Станца налази на стр Приликом навођења цитата из дела у загради ће бити назначени стихови који се цитирају. 8 Данило А. Живаљевић, "Новела од Станца", Коло, IV, 1902, стр Павле Поповић, Новела од Станца. У: Мирослав Пантић, Марин Држић, Београд, 1964, стр Студија је први пут објављена у Српском књижевном гласнику, књ. ХVI, 1925, стр Franjo Švelec, Neke misli o Držićevoj Noveli od Stanca, Republika, X, 1954, стр Мирослав Пантић, "Велики смијех" Марина Држића у своме времену и данас, Глас САНУ, 340, Одељење језика и књижевности, књ. 12, 1984, стр Интересантна је паралела ове слике сифилиса са оним местом у Наљешковићевој Комедији седмој на којем се отац, сазнавши да његов син одржава везу с проститутком, не плаши само да ће син тако расути имање, него и да може доћи кући францав, тј. да може добити француску болест (Pjesme Nikole Dimitrovića i Nikole Nalješkovića, JAZU, Stari pisci hrvatski, knj. 5, Zagreb, 1873, стр. 282, стихови ). 12 Уп. Мирослав Пантић, Поетика Марина Држића, У: Мирослав Пантић, Из књижевне прошлости, СКЗ, Коло LХХI, књ. 476, Београд, 1978, стр

5 Држићевом изузетно успелом карактеризацијом тог лика и популарношћу коју је стекао међу публиком 13 ; каснија истраживања пошла су ипак у другом смеру и изнела претпоставку да је највероватније Држић преузео овај лик из дубровачке народне предаје 14, односно, како је то уверљиво показала Злата Бојовић, из кратке шаљиве народне приче, из које је потом ушао у пословице; сама та чињеница говори о духу и специфичној, животној типичности која је проистицала из карактера и природе главног јунака и уткивала се у саму ситуацију у којој је он на позорници ухваћен 15. У такав његов карактер одлично се уклопио лик трговца каквим се представио Џиво Пешица покушавајући да освоји Станчево поверење, а који се заснивао на општим карактеристикама које су уз тај лик према народном осећању пристајале 16. Управо тај однос између обесних дубровачких младића, Џива Пешице пре свих, и сељака са Пиве, двоструки кôд Џивовог говора, у којем први ниво онај дословни и намењен Станчевом разумевању треба да представи оно што је по виђењу градских младића идеална слика за једног сељака, а други на принципу антитезе двају култура да насмеје градску публику, омогућава нам да извучемо неке закључке о сличностима и разликама у односу Дубровчана и њихових непосредних суседа из залеђа према неким важним елементима свакодневног живота. Основни елементи слике трговца која би по Џивовој претпоставци требало да буде идеална за Станца следећи су: тргује говедима, не задужује се, путује само копном и море му није драго, поштен је, не даје своју робу на вересију, не прихвата да буде било чији јамац, не труди се да прода брзо и све своје послове обавља сам: С Гацка сам трговац, говеди тргујем, ври ми притио лонац, дужан се не чујем; путујем на сухо, море ми драго ни, спим с уха на ухо, зло ми се и не сни; у вјеру не давам, јамац се не хитам, наврат не продавам, мо'е после чиним сам. (стихови 83 88) 13 Петар Колендић, Држићев Станац у пословицама. У: Мирослав Пантић, Марин Држић, Београд, 1964, ; први пут објављено у: Политика, ХLVII, 13479, Leo Košuta, Siena u životu i djelu Marina Držića (prevela Suzana Glavaš), Prolog, XIV, 1982, br , стр Злата Бојовић, Трагом усмене прозе у Држићевом драмском изразу, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/2, 1985, стр Исто, стр О изванредној реалистичној мотивацији свих ликова ове драме и функционалности њених елемената у игри коју је извео Џиво Пешица в. и Славко Петаковић, Механизам преваре у драмском делу Марина Држића, Свет речи, 2005, бр , стр

6 Готово сви ти детаљи па можда чак и неки од оних они који говоре о елементарним животним и моралним особинама морали су бити супротни схватањима бројних и успешних дубровачких трговаца из половине шеснаестог века, што показује њихова пракса, као и бројна места у првом теоријском трактату о трговини, чији је аутор Дубровчанин Бенедикт Котруљевић 17. Трговина за готовину, сматра Котруљевић, бољи је облик од оне уз накнадно плаћање 18, али без ове друге у наше доба не би било могуће ништа учинити, трговина би сасвим престала, што би проузроковало пропаст не само трговаца и њихових породица, већ и читавих држава 19, као што сматра да је меница проналазак без којег трговина не би могла опстати 20 ; кредити су 17 DELLA MERCATVRA / ET DEL MERCANTE / PERFETTO. / LIBRI QVATTRO / Di M. Benedetto Cotrugli Raugeo. / Scritti gia piu di anni CX. / & hora dati in luce. / Vtilissimi ad ogni Mercante. / CON PRIVILEGIO. In Vinegia, all'elefanta. / MDLXXIII. У овом раду коришћено је фототипско издање овог дела са упоредним преводом Жарка Муљачића: Beno Kotruljević, O trgovini i savršenom trgovcu, Dubrovnik, Овде нећемо покушавати да одговоримо на питање да ли је Котруљевићеву књигу Марин Држић познавао или не (при чему нам се ово друго чини вероватнијим), која је настала године, јер то за ову тему није битно: Котруљевић у свом делу износи опште прихваћена схватања о најбољем начину трговања и што је за нас још важније препоруке за понашање трговца у свакодневном животу. Књига свакако није било непозната у Дубровнику ни пре објављивања године, што нам, између осталог, показује и скорашње откриће њеног до сада недовољно проученог преписа с насловом De l'arte dela Mercatura libri quattro di Benedetto Cotrugli Napol. no a Francesco di Stephano, који се чува у Националној библиотеци Малте у Валети под бројем XV, а који је начинио извесни Marino de Raphaeli de Ragusa године (уп. P.O. Kristeller, Iter Italicum, Vol. IV. Alia Itinera II, Great Britain to Spain, London/Leiden, 1989; текст Кристелеровог записа о рукопису консултован на интернет страни: utoronto.ca/) и заједно с њим повезао практични књиговодствени приручник с натписом Questa sie larregola de libro laqual sie fondamento de ogni quadernier. Овај рукопис детаљно су проучиле холандске историчарке књиговодства Јохана Постма (Johanna Postma) и Ане ван дер Хелм (Anne J. van der Helm) у раду LA RIEGOLA DE LIBRO. Bookkeeping instructions from the mid-fifteenth century (прочитан на Осмом светском конгресу историчара књиговодства у Мадриду, јул 2000, те на основу њега закључиле да је Лука Пачоли (Luca Pacioli), који је први објавио књигу о двоструком рачуноводству, свакако познавао Котруљевићево нештампано дело и један његов део цитирао у свом раду Tractatus mathematicus ad discipulos perusinos (настао године); на основу проучавања дела грађе из Хисторијског архива у Дубровнику претпоставиле су да је преписивач овог рукописа Марин Рафа Гучетић. Поред детаљне анализе књиговодственог приручника и истицања да је реч о првом таквом делу данас познатом у историји ове дисциплине, истакле су као нарочито занимљиве његове делове неколико ћириличних записа, као и одељак Х, у којем се говори о вођењу књиговодствене евиденције при изградњи трговчеве куће. 18 Et però quando si potesse uendere à contanti, consortarei ogni mercante à uendere piu tosto à contanti, che à termine. Et similmente diciamo del comperare (Б. Котруљевић, н. д., стр. 116). 19 Nientedimeno [il vendere a termine] è proceduto in tanta utilità, & necessità de mercanti: che ne' tempi nostri niente si farebbe, ne etiandio si fà senza questo modo del uendere à termine, & oltra questo si torrebbe uia ogni comercio tra i mercanti, & annullarrebbesi l'arte, col disfacimento delle famiglie, & delle Republiche; anzi ne seguirebbe totalmente la ruina di tutte le cose priuate, & delle publiche (исто, стр. 118). 20 Il Cambio è gentil trouato, & è quasi un elemento, & condimento di tutte le cose mercantili; senza qual (come l'humana compositione senza gli elementi) esser non puo la mercantia, Io dico de cambij (исто, стр. 170). 6

7 једнако важан инструмент трговања, а улога јемца изузетно је значајна 21. Дубровчанима је вероватно најкомичнија морала бити Џивова тврдња да робу не превози морем, већ само копном: истина, и Котруљевић ће казати да је овај други начин много сигурнији, али та роба има готово увек одређену цену, па се на њој може мање зарадити, а и сам је аутор до сада непознатог дела о пловидби 22. Дубровчанима су на море и прекоморску трговину морали бити рођењем упућени: у свом Опису Дубровника Филип де Диверсис је, говорећи о положају Града, доста детаљно набројао које се врсте роба довозе и одвозе у Дубровник копном, а које морем, тврдећи да овим другим путем стиже безбројна трговачка роба, као и велики број златних дуката 23. Диверсисов спис посредно нам открива и зашто је Држић изабрао баш овакво представљање Џива Пешице не само да насмеје своју публику (или, из перспективе самог тог лика, да се прикаже својим друговима као духовит), већ и да јој дâ јасан сигнал да ће читав њихов дијалог, па тако и централни део о подмлађивању, тећи кроз двоструко кодирани говор: Дубровчани су, каже Диверсис, због неплодности свога краја и сразмерно великог броја становника упућени на трговину као једини извор прихода, тако да се њоме бави и властела, а очеви одгајају синове у трговачким пословима чим им нокти порасту 24. Трговачким послом толико заокупљеној публици овај начин представљања најјасније је могао указати на огроман јаз у схватању основних животних ставова који стоји између сељака из залеђа и њих, баш као и њихове обесне деце чију су слику гледали на позорници 25, и тако их подстаћи да се 21 S'è lecito pigliar denari à usura? Dico che è lecito à pigliarne per adempire le sue necessità da quelli che sono usi à dare ad'usura (исто, стр. 258). 22 Исто, стр Уп. и поглавље Voyage accounting у нав. раду Ј. Постме и А. Хелм. Котруљевић је аутор и до сада непознатог дела упућеног године млетачком сенату; дело нема наслов, а инципит гласи: Benedictus de Cotrullis Equitis Ad Inclitum Senatum Venetorum De Navigatione, Liber Incipit. Prohemium primum Foeliciter. Рукопис овог дела, који нажалост нисмо имали прилике да видимо, чува се у библиотеци универзитета Јејл (Yale University) у колекцији Beinecke Rare Book and Manuscript Library под сигнатуром MS 557, димензија 205х140 мм, 68 листова. Садржај овог дела највероватније представља описе за израду portolano карата (уп. J. S. Kebabian, The Henry C. Taylor Collection, New Haven, 1971, стр. 1, бр. 2). Овај рукопис можемо сматрати новим приносом Котруљевићевом опусу који, као уосталом и добар део његове биографије, није још увек довољно познат. Сам писац у једином до сада познатом делу наводи да је на латинском написао трактат De uxore ducendа (Б. Котруљевић, н. д., стр. 406), који до сада још нико није видео, а Јакопо Колети (Ecclesiae Ragusinae Historia, Venetiis, MDCCC, стр. 17) наводи његово данас такође непознато дело о природи цвећа. 23 Према преводу Ивана Божића: Filip de Diversis, Opis Dubrovnika, Dubrovnik, 1983, стр. 9. Оригинал: Philippi de Diversis de Quartigianis Lucensis, artium doctoris eximij et oratoris Situs aedificiorum, politiae, et laudibilium consuetudinum inclytae civitatis Ragusij ad ipsius senatum descriptio (ed. V. Brunelli), Program Zadarske gimnazije, 1879/80, стр Исто, стр Интересантно је овде поменути Котруљевићеву тврдњу која баца донекле другачије светло на једну од важнијих тема дубровачке књижевности из шеснаестог века, нарочито Држићевог опуса, а то је однос међу генерацијама: Котруљевић тврди да је у својој младости видео како се многа деца, чак и властеоска, обучавају у трговачким пословима којима ће се касније бавити с 7

8 још слађе смеју двоструком значењу речи вештог глумца какав је морао бити стари Радат 26, баш као што и нама данас указује на широки културни јаз који је делио уски појас уз море од непосредних суседа у залеђу, које су они волели да називају Власима 27. Друга тема, заправо она најважнија, о којој Станац и Џиво Пешица воде дијалог, поново двоструко кодираним језиком, јесте брачни живот у ова два подручја. Основни Станчев мотив заинтересованости за фантастичне Џивове речи о подмлађивању јесте његов љубавни живот с много млађом супругом Мионом. Онога часа када млади Дубровчанин заврши своју маестрално исприповедану причу која за Станца представља бајку о вечној младости, а за његове другове (и публику) баналну и духовиту анегдоту о његовом пустоловном животу с дубровачким проституткама, опчињени Станац пожели да на исти начин ублажи патње своје хубаве младице која плаче у постељи уз њега гријав печу леда (стихови ). Зачуђујућа је отвореност сељака који пред Миха износи причу о својој сексуалној немоћи узроке тој необичној искрености свакако можемо тражити у Станчевој занесености Миховим наступом, али и у његовој потреби да прикаже пун интензитет своје жеље да се и сâм подмлади: жељу да оствари нешто што му је дотада изледало сасвим немогуће Станац не уме боље да изрази него њеним повезивањем са сексуалним животом, и то таквим у чијем је средишту не он сâм, већ жеље и потребе његове супруге другим речима, он сматра да ће му Џиво Пешица најпре помоћи да се и он подмлади уколико га убеди да не може да одговори на Мионине љубавне захтеве. На сличан начин о брачном животу говори и Бенедикт Котруљевић: у свим осталим областима тога живота мушкарац је апсолутно супериоран, али не и у постељи јер је на том месту дужан да одговори свим захтевима своје супруге, баш као и она његовим, уз изузетке које први светски теоретичар трговине исцрпно набраја 28. Таква непосредна Станчева реакција на њему уверљиву причу о подмлађивању показује да херцеговачки сељак о сексуалном животу много више одушевљења него што то чине у време када Котруљевић пише своје дело, а да су главни разлог томе повећани приходи трговаца који су учинили да се младима дух узохолио: Vidi molti gentilhuomini, dare i suou figliuoli a suoi cittadini, da loro alleuati, & posti in qualche buono stato, accioche potessino da fanciullezza istruirsi della lora arte, nella quale erano molto pinghiotti, che non sono hora. Perche le nostre intrate sono cresciute, & l'animo è ringrandito (Б. Котруљевић, н. д., стр. 158). 26 У часу када се Џиво придружује Миху и Влаху, онај први га ословљава и речима наш стари Радате (стих 58), што је још Павле Поповић (н. д., стр. 97) разјаснио претпоставком да је исти глумац могао тумачити истоимени лик у Држићевој пасторалној драми Тирена. 27 О значењу овог појма у старом Дубровнику уп. П. Колендић, Држићев Станац у пословицама, стр Et però contratto il matrimonio, il marito non ha piu potesta del suo corpo, ma la donna; & la donna non ha piu potesta del suo corpo, ma'l marito [ ] (Б. Котруљевић, н. д., стр. 430; в. и даље до стр. 438). 8

9 у браку размишља једнако као и учени писац трактата о идеалном трговцу у високо урбанизованој медитеранској средини 29. Други елемент брачног живота за Станца једнако важан као претходни јесте супериорност мужа и, нарочито, њени спољни знаци. О својој тобожњој строгости према жени Џиво Пешица говори на два места у овој фарси и у оба случаја функција тих његових прича јесте да освоји и задржи Станчево поверење у тренуцима када је оно на највећем искушењу. Први пут Пешица ће то учинити након своје главне приче о подмлађивању: када се тако промењен вратио кући, жена га није препознала и уплашила се, а он је њен страх разрешио тако што ју је изгрдио, називајући је кучко зла, и затим претукао. Други пут овакав свој тобожњи однос према супрузи Џиво описује уочи растанка од Станца: наводно се уплашивши да ће га домаћа грдити ако окасни кући, он представља њен карневалски гротескан и до крајности фантастичан портрет и додаје како је мора непрестано тући и држати у страху (стихови ). Станац ове речи прихвата са одушевљењем и потврђује их пословицом кобила обијесна без узда пруца се, / а жена несвијесна без страха осијеца се (стихови ) 30. Џиво хвали ове речи и обећава му ручак за њих. Наравно, и овде је његов говор двоструко кодиран: иако нико од његових гледалаца грађана оба пола неће довести у питање мушкарчеву супериорност, физичко насиље и застрашивање биће за становнике медитеранског урбаног центра етички неприхватљиви поступци у оквирима брачног живота. Тако Котруљевић у бројним поглављима о брачном животу трговца говори да муж треба да васпитава и образује своју жену, али инсистирајући на томе да облици тог деловања морају бити благи и свакако ненасилни: Трговац који се жени мора жену одмах испочетка опоменути и дати јој добар начин и ред живљења прве године и не смије јој пустити узде, већ их мора чврсто држати и њоме управљати. [ ] Мора је благо миловати и учинити је пажљивом. [ ] Труди се да је не почнеш тући, јер чим на њу ставиш руке, грдно си се заплео 31. Истина, ни Котруљевић сасвим не 29 О неким другим аспектима брачног и сексуалног живота у Србији и на Балкану у средњем веку в. Александра Фостиков, Жена између врлине и греха. У: Приватни живот у српским земљама средњег века, стр Рађен на основу веома широке литературе и бројних извора, овај рад многострано приказује односе међу половима на Балкану у средњем веку (до половине 16. века), али ипак не додирује тему односа између мужа и жене на пољу брачне сексуалности управо због тога што књижевно стваралаштво Дубровника и других рубних подручја Балкана ауторка готово и не користи (тј. користи га само посредно, в. стр. 250, 354, 362). 30 Физичко злостављање супруге на Балкану било је по црквеним канонима, а поготово по обичајном праву, сматрано делом дозвољеног, гдегде уобичајеног односа између супружника (Александар Фотић, Између закона и његове примене. У: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, стр. 59). 31 Debbe'l mercante quando piglia la moglie in quel principio ammonirla, & darle'l modo, & l'ordine del uiuere il primo anno, & non le dee lassar la briglia, ma sempre tenerla in mano, & governarla [ ] 9

10 искључује физичко кажњавање, али само у најтежим и најређим случајевима и тада га треба потпуно тајити од спољашњег света. Наравно, мотивација за овакву уздржаност и дискретност сасвим је супротна од оне каква би се у наше време очекивала: жена је, према схватањима оног доба, толико несавршенији и слабији створ од мушкарца да је за њега недостојно да се насилнички понаша у тако неравноправном односу 32. У овом кратком драмском комаду могли бисмо наћи још неколико детаља карактеристичних за свакодневни живот сељака из залеђа јадранске обале. Један од њих је помињање воде, која је за Станца главни напитак, док је Дубровчани, поготову млађи као Џиво Пешица, очигледно презиру: на питање да ли има шта да пије, Станац одговара водица је уза ме, и те речи Џива изазивају на отворени подсмех, без дотле уобичајеног двоструког кодирања свог говора: Тај дријево и ками / носи, тај није за ме [ ] (стихови ). Салве смеха у публици морало је изазвати и Станчево неразумевање позоришне игре и њено свођење на фолклорне ритуале стране карневалском изразу: најпре идентификовање маскара највероватније глумаца који иду на пир да би извели неку пасторално-рустикалну драму 33 као правих вила 34, а друге њихове групе као Влаха 35, затим његово учествовање у конвенционалној сцени пасторалне драме (извођење плеса о чијој вредности као посматрач треба да суди) као у реалном догађају, и коначно прихватање пародије обредног магијског ритуала (који маскари изводе сасвим према традиционалном фолклорном облику) као да јесте сам ритуал којем је толико тежио 36. На тај начин Држић је чак два пута у овом комаду извео представу у представи: први пут када је Џиво Пешица, пошавши да изведе новелу са Станцем, готово редитељски прецизним упутствима одредио Влаху и Миху шта имају чинити за то време (стихови 65 66), сам окарактерисавши оно што следи као представу за њих и тако јасно сигнализирајући правој публици двоструки кôд свог говора. Други пут су сва три младића маскаре који су наишли у правом тренутку & farle carezze con temperamento, & farla à mano dilicata [ ]. E ingegnati di non ti condurre a batterlo, perchè come tu le metti la mano addosso tu se impacciato (Б. Котруљевић, н. д., стр ). 32 E in ultimo, quando emendar non si uogliono giuoca del bastone, ma questo ti sia per ultimo rimedio. Et se fortuna t'induce à questo estremo, fa che tu sia secreto, perche non puo essere piu carico d'un huomo di conditione, che battere la moglie (исто, стр. 416). 33 Уп. П. Колендић, Држићев Станац у пословицама, стр О хришћанско-народним представама о вилама као делу демонског света на граници између живих и мртвих (уз старију литературу о том предмету) в. Љубинко Раденковић, Народне представе о божанском и демонском. У: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, стр О функционалности сцене са Власима уп. врло прецизну анализу С. Петаковића, н. д., стр Злата Бојовић, Призори и помени врачања у дубровачким ренесансним пастирским драмама и фарсама, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1994, 42, 1 3, стр

11 подстакли да изведу још једну представу у чијем ће центру поново бити Станац, подвукавши и на тај начин огромне културолошке разлике које деле Станца од Дубровчана међу којима се на своју несрећу затекао те ноћи 37. Двоструки кôд језика вила такође се уочава на више места; тако оне најпре помињу крипосне све траве / кијем ћемо овога у осла сатворит (стихови ), јасно се надовезујући на траву браву коју Џиво Пешица помиње у опису свог подмлађивања (стихови ) 38 ; једнако и предлог да га претворе у пакљену напас, да жене страшимо (стих 246) представља у коду разумљивом публици фалусоидни симбол ђавола, познат Дубровчанима не само из десете новеле трећег дана Бокачовог Декамерона, већ и из Наљешковићевих маскерата 39. Документарна вредност Новеле од Станца коју смо овом анализом покушали да покажемо великим делом потиче од природе жанра којем ова комедиола припада. Реч је о фарси, средњовековној драмској врсти за коју ни Држић и његови савременици (како они нешто старији, тако и они млађи), толико опчињени класичном старином, нису у антици тражили узор или макар ослонац, већ су настављали 37 Џевад Карахасан (Novela od Stanca" kulturološki uzorak, Prolog, XIV, 1982, бр , стр. 97) посматра само прву од наведенех сцена на овај начин, тј. сматра да су Влахо и Михо у њој упутство за читање, док тога у сцени с вилама нема; међутим, Џиво, пошто сазна од Влаха да на пир маскари иду (стих 217), одмах замишља њихову малу представу са Станцем (стихови ) и одмах позива обојицу својих другова да сви заједно пођу (стихови ), тако да они у сцени с вилама (касније и Власима) заправо представљају публику ове нове, још фантастичније представе и постају јасан сигнал двоструког кода говора вила и Влаха. Карахасанова основна теза јесте да Станац припада средњовековном културолошком систему представљеном низом концентричних кругова у чијем се центру налази само једна изузетна вредност (Бог), а сви Дубровчани ренесансном, елиптичном, у којем две вредности, телесна и духовна, стоје упоредо, па се отуда Станац жртвује замењујући подмлађивањем духовну вредност телесном, што Дубровчани затворени у свој систем не могу да разумеју; на тај начин Карахасан наглашава обострано неразумевање Станца и Дубровчана у фарси и карактерише дело као драму о немогућности комуникације између два света. У овом тумачењу, међутим, Станчев доживљај подмлађивања као жртвовања делује као елемент који је учитан на основу полазне премисе о два културолошка система јер се такав доживљај не може потврдити његовим речима. Штавише, извођење представе у представи, односно присуство публике на сцени представља јасан сигнал изједначавања гледалаца/читалаца драме с Дубровчанима, чиме се недвосмислено фаворизује једна страна и тиме искључује обострано неразумевање. 38 О овом изразу в. М. Пантић, Велики смијех, стр Pjesme Nikole Dimitrovića i Nikole Nalješkovića, стр Прву песму у циклусу Наљешковићевих маскерата, која почиње стихом Што сте блиједи с малом снагом, певају младићи маскирани у ђаволе који свакако недвосмислено симболизују фалус; с њом је повезана друга песма ( Сви мудри говоре да дијете стојећи ) у којој се на својеврстан начин пародирају неки од типично петраркистичких израза несреће неуслишеног љубавника (нарочито стихови 17 26) њихово пародијско значење остварено је тиме што су окружени стиховима који се директно надовезују на симболику прве маскерате и који недвосмислено показују да петраркистички опевани љубавни бол није ништа друго до незадовољство због неуслишених сексуалних жеља. Уп. и тумачење ових песама у: Bojan Đorđević, Nikola Nalješković dubrovački pisac XVI veka, Beograd, 2005, стр и

12 традицију из доба које је њиховом претходило и које су у приличној мери презирали. Отуда је фарса (како је ми данас називамо, док су они за овакве и сличне кратке комичне драмске комаде користили најразличитије називе) успела да избегне судбину бројних других књижевних врста којима су оновремени писци поетика наметали често веома чврсте и строге нормативне оквире 40. Управо та чињеница омогућила је Држићу да овако слободно обради грађу, па и да на овај начин представи лик Станца. Слично је поступао, само с другачијом грађом, и његов претходник, Никола Наљешковић, који је у својим фарсама, примера ради, не само помињао неверност господара својим супругама, већ и на сцени приказивао њихове љубавне авантуре са слушкињама 41, што би у тзв. ученој или плаутовској комедији било незамисливо. У таквим Држићевим комедијама ретко и по изузетку срећемо ликове из дубљег залеђа: као пример можемо навести Новобрђане Пава и Грубишу из Дунда Мароја, који су, изгледа, имали нешто више места у данас изгубљеном Помету, тако да је Грубиша чак стекао симпатије код публике (судећи по речима Дугог Носа и Пролога); међутим, у заплету Дунда Мароја, барем у његовом сачуваном делу, они немају јасну улогу и њихови ликови се у потпуности исцрпљују у типу странца, карактеристичном за ову врсту комедије, са обележјима сељака који се не сналазе у страном граду 42. Сложенија, а свакако са скромнијим резултатом биће и анализа ликова сељака, које понегде Држић назива пастирима убозим, у Тирени и Плакиру: упркос наглашено реалистичној мотивисаности ових руралних ликова, њихови карактери обично су грађени као опозиција конвенционалној мотивисаности узмножних пасторалних и митолошких ликова (што Држић обично користи за грађење изванредних комичних ефеката), тако да њихови искази ретко када заиста говоре о свакодневном њиховом животу, већ много чешће о изузетним ситуацијама у којима су се нашли, а када се тај живот ипак помене, обично је тада реч о врло уопштеним његовим елементима; наравно, све то не значи да се понеки ситнији траг о конкретним елементима свакодневног живота у дубровачком балканском залеђу у овим делима ипак не може наћи. 40 О Држићевом односу према тој чињеници в. М. Пантић, Поетика Марина Држића, стр О историјском развоју фарсе и фарсичном хумору в. Катарина Радић, Комика фарсе, Зборник Београдске отворене школе, бр. IV, св. 1, 2001, стр У Комедији петој, где на симултаној позорници Господар у кухињи, пошто Госпођа оде у собу, тобоже грди служавке за штету коју су направиле, а заправо милује Марушу (Н. Наљешковић, н. д., стр ); у Комедији шестој од све три своје љубавнице Госпар на више места тражи пољубац или се милује с њима (исто, стр. 261, 267, 272). 42 Уп. речи Дугог Носа у Дунду Мароју (М. Држић, Изабрана дела, стр. 118), Пролога (исто, стр. 119), као и обимом скромне реплике Пава Новобрђанина и његовог сина Грубише (стр ). 12

13 Из ове анализе Држићеве Новеле од Станца као могућег извора за упознавање историје свакодневног живота на Балкану могуће је извући неке закључке општијег карактера. У тражењу историјских чињеница у књижевном делу морамо обратити пажњу на поетику литерарног стваралаштва уопште, затим на индивидуалну поетику конкретног писца и нарочито на поетику жанра којем дотично дело припада. Нарочиту пажњу ваља обратити на врсту и карактер ликова, јер ће по правилу анализа ликова бити главни инструмент у проучавању историје свакодневног живота доста тешко је замислити лирску песму као озбиљнији извор за било какво историјско истраживање, уз тек понеки изузетак. Типизација ликова не само у драмским, већ и у наративним делима прилично је честа појава у старијој књижевности, па је зато потребно доста пажње и аналитичности да се међу њиховим типским особинама уоче и препознају елементи који би могли припадати реалном животу. Веома је важно чувати се у таквом послу од упадања у замку коју често није успевала да избегне историографија у деветнаестом веку, па и у делу двадесетог, тј. схватања књижевног дела као реалног документа за било коју област живота у времену у којем је настало или о којем говори, или пак поистовећивање његовог документарног карактера с књижевним. Књижевно дело по правилу никада не може бити реалан историјски документ, а ако се пред нама налази такав текст, онда се он сигурно не може разумети као производ уметничке књижевности. Потребно је нагласити да анализа књижевног дела која води ка тражењу и налажењу његових документарних вредности никако не сме бити поистовећена са анализом која води ка утврђивању његових књижевних одлика и саме књижевне вредности. Наравно, то не значи да изражавање стварности, као у овом случају, на специфично литерарни начин не представља и део књижевне структуре текста, у неким случајевима чак и њен значајан део, већ да се документарност сама по себи у овом раду ни на једном месту не поистовећује с књижевном вредношћу, нити се поставља као предуслов за њено остварење. Због свега тога анализи књижевног дела у којем тражимо изворе за познавање живота у суседним балканским крајевима морамо приступити с пуно скрупула, међу којима ће најважније бити разумевање литерарног карактера таквог извора, односно прецизно идентификовање онога што припада литерарним конвенцијама или индивидуалној поетици писца чијим се делом бавимо. Морамо најпре одредити књижевну перспективу у којој су приказани они елементи које препознајемо као исказе о свакодневном животу, па их тек у том светлу тумачити као могући документарни извор. 13

14 Predrag Stanojević EVERYDAY LIFE OF THE BALKAN HINTERLAND IN THE TALE OF STANAC BY MARIN DRŽIĆ LITERATURE AS A SOURCE FOR THE HISTORY OF EVERYDAY LIFE Abstract The comic effects of The Tale of Stanac, a farce by Marin Držić, are based on the fundamental opposition between two cultural areas: the highly urbanized Mediterranean coast and the Balkan hinterland. The most important comic mechanism in the text is the use of a double code in the dialogue between a young Dubrovnik aristocrat and an old peasant, which reveals the two societies radically different ideas of what a successful merchant should be like, as reflected in contemporary texts such as Benedetto Cotrugli s On Trade and the Perfect Merchant or A Description of Dubrovnik by Filippo de Diversis. Likewise, while the two societies share a similar understanding of equality between marital partners, they have opposite views of the proper way for men to express their superiority. My conclusion is a general comment on the use of literary texts as sources for the history of everyday life: before we can speak about their documentary value, we need to analyse and understand their specifically literary nature. 14