УДК = Bekarija Č (091) Према подацима Српског биографског речника, Милан Дамјановић

Transcript

1 Пир од дјеце илити пир Сима Бацате 115 УДК = Bekarija Č (091) Заборављене књиге српски превод расправе Dei delitti e delle pene Чезара Бекарије Након нешто више од сто година после објављивања првог издања књиге Dei delitti e delle pene познатог италијанског правника, економисте и мислиоца из друге половине XVIII века, Чезара Бекарије (Cesare Beccaria) у Ливорну 1764, појавио се њен превод на српски језик: најпре на страницама Србских новина, а потом и као засебна књижица под насловом О преступима и казнама, штампана у Државној штампарији у Београду године Књигу је прeвео Милан Дамјановић додавши и свој веома занимљиви предговор, а објављена је у старој предвуковској ортографији. Према подацима Српског биографског речника, Милан Дамјановић ( ), родом из Ћуприје, био је угледни правник и судија, студирао је право у Хајделбергу, Берлину и Паризу, посебно се бавио проблемима казнених система; у склопу тих његових интересовања настао је, по свој прилици, и превод о којем говоримо. Да бисмо барем донекле осветлили околности у вези са том књигом и њеним српским преводом послужићемо се, управо, предговором који је саставио сам преводилац, Милан Дамјановић: Маркиз Цезар Бонесано ди Бекарија рођен је у Милану, дакле у данашњој слободној Италији, 18. марта 1738 (а неки мисле 1735) године. Своје строго ортодоксно васпитање добио је у Парми у језуитској школи, али тек млого доцније приклонио се мишљењима енциклопедистичким. Промењеном начину његова мишљења као да је и његова жена много допринела. Он оснује са Вером Висконтом и другим задругу, у којој су се дела Монтенова, Кондилакова, Хелвецијева, Монтескијева, и Русовљева читала и о њима се диспутали, а у исто време чланови те задруге издавали су и један лист Il Caffe 1. Већ у овим првим реченицама налазимо довољно елемената од којих је, уз извесне корекције и допуне, могуће сачинити слику о времену у којем је настало то чувено дело италијанског и европског рационализма. Чезаре Бекарија (Cesare Beccaria) рођен је, заправо 15. марта године, похађао је, уистину, Collegio dei Nobili у Парми, а оженио се, 1 О преступима и казнама од Цезара Бекарија, прeвео М. Дамјановић, Београд, Државна штампарија, стр. 3.

2 116 Жељко Ђурић и поред жестоког противљења сопствене породице, Терезом Бласко са којом је имао две кћери: старија од њих две, Ђулија, биће мајка Алесандра Манцонија. Бекарија се приклонио мишљењима енциклопедистичким када је почео да се дружи са браћом Вери 2, Пјетром и Алесандром (Pietro Verri, Alessandro Verri) из познате миланске племићке породице. Задруга који спомиње Дамјановић јесте академија коју су они основали ( Accademia dei pugni ), а лист је чувени часопис италијанског рационализма који је излазио у Милану и године и који је обавио изузетно важну културну мисију ширења идеја европског рационализма (енглеског и француског у првом реду) у северној Италији. Расправа О злочинима и казнама настала је динамчној атмосфери миланског рационализма; њен аутор јесте, додуше, Чезаре Бекарија али су у њеном смишљању и реализацији учествовали још неки чланови тог круга мислилаца, у првом реду Пјетро Вери 3. Да би се стекла представа о околностима у којима је књига настала ваља прочитати барем део писмa Пјетра Верија својим миланским пријатељима: Пре него што завршим, задовољићу вашу радозналост око књиге О злочинима и казнама. Књига је маркиза Бекарије. Тему сам му дао ја, а највећи део идеја резултат је разговора који су свакодневно трајали између Бекарије, Алесандра, Ламбертенгија и мене. У нашем удружењу вече проводимо сви у истој соби, свако за својим послом. Алесандро у рукама има Историју Италије, ја своје економско-политичке списе, остали читају, а Бекарија се досађивао и досађивао је и другима. Затражио ми је, из очаја, неку тему и ја сам му дао ту знајући да је управо она погодна за човека тако речитог и маштовитог. Он, међутим, ништа није знао о нашим криминалистичким методама. Алесандро, који је био заштитник затвореника, обећао му је помоћ. Бекарија је тако почео да на листовима хартије исписује идеје, а ми смо га са одушевљењем подржавали и толико подстицали да је написао велику количину мисли; после ручка бисмо ишли у шетњу и причало се о мањкавостима кривичног права, улазило се у расправе и полемике, а он би навече писао; писање је, пак, за њега толико тешко и кошта га толиког напора да после сат времена падне и не може више да издржи. Пошто је сакупио материјал, ја сам га исписао, уредили смо текст и сачинили књигу. Ваљало је, потом, објавити књигу са тако осетљивом темом а да се не упадне у невоље 4. 2 Када Дамјановић, наиме, пише Веро Висконтом и другим то су Пјетро Вери и Ђузепе Висконти ди Kаличето (Giuseppe Visconti di Caliceto), ботаничар и математичар, сарадник часописа Il caffè. 3 До мере да се у новије време озбиљно расправља о стварном ауторству те књиге. Оно што из обимне преписке међу протагонистима тих збивања произилази јесте чињеница да је Пјетро Вери, с једне стране, интензивно учествовао у њеном настајању, док је с друге стране Бекарија, после излажења књиге и њеног великог успеха у Европи, настојао да сасвим потисне и прећути помоћ коју је добио од браће Вери приликом писања расправе О злочинима и казнама. То је, потом, био и један од главних узрока дефинитивног распада групе, односно дефинитивног разлаза Бекарије и браће Вери. 4 Cesare Beccaria, Dei delitti e delle pene, a cura di Franco Venturi (con una raccolta di lettere e documenti relsativi alla nascita dell opera e illa sua fortuna nell Europa del Cettecento), Giulio Einaudi editore, Torino, 1965, (превод писма Ж. Ђ).

3 Заборављене књиге српски превод расправе Dei delitti e delle pene 117 При том је Пјетро Вери мислио на евентуалне проблеме са Инквизицијом. Због тога је књига најпре објављена анонимно, а тек кад је постала позната и популарна стављао је Бекарија своје име 5. Наш преводилац, или преводник како самог себе назива, Милан Дамјановић, зна за тај детаљ и о томе пише у оном делу свог предговора где покушава да осветли порекло Бекаријине књиге: Али шта је прави узрок био, те је писац ово дело написао, то из страха од Инквизиције није смео да покаже, и кад је дело изашло он је у почетку своје име крио 6. Кад је о његовом предговору реч, подсећамо да је читав текст најпре објављен у Србским новинама, а тек после у облику књиге. Дамјановић је и те како водио рачуна о тој новинарској димензији: настојао је да привуче и задовољи радозналост читалаца пазећи да их не замори сувишном ученошћу. И спомиње, једну за другом, неколико околности у вези са настанком и великом популарношћу Бекаријиног дела у читавој Европи. Та је популарност, уистину, била толико изузетна да су име Чезара Бекарије и његова књига о злочинима и казнама стекли били, у другој половини XVIII века, готово димензију легендарног. А управо је у тој сфери Милан Дамјановић пронашао материјал за свој предговор чиме је читаоцима Србских новина успешно оживео неколико слика из живота Европе у другој половини XVIII века. Износи, најпре, неколико хипотеза о настанку Бекаријине књиге: По жељи ове задруге и париских кореспондената њених, а нарочито поводом Каласовог процеса, као што неки мисле, изишло је на свет ово дело Бекаријево. Други опет мисле, да је овом делу Бекаријевом узрок био овај догађај: једном пошље он миланске лекаре разболевшој се жени својој у Турину. Разглашени пустаја Сарторело повата ове лекаре на друму и опљачка их. Бекарија, који им је накнаду дати морао, нареди, те се пустаја увати и преда га правди. Но пустаја ништа не призна, издржи муке, па га ослободе. Два месеца доцније, увате неколико сакриваца његових, и њиним признањем и Сарторела убеде о кривици 7. Такозвани Каласов процес ( l affaire Calas ) заталасао је француску јавност почетком шездесетих година XVIII века: Жан Кала, трговац из Тулуза био је криво оптужен да је убио сопственог сина како овај не би напустио протестантску веру. Осуђен је на смрт и погубљен. Велики француски филозоф Волтер учествовао је у његовој рехабилитацији и 5 У Италији су у оптицају два донекле различита издања Бекаријине књиге. Најпре издање које је за време Бекаријиног боравка у Паризу припремио и преуредио француски писац и мислилац, сарадник Енциклопедије, Андре Мореле (André Morellet). Његове интервенције Бекарија је признао и усвојио па почев од то издање циркулише у Италији и данас је познато као vulgata. Године Франко Вентури је усвојио такозвано Харлемско издање ( edizione di Haarlem ) према имену холандског града где је тобоже било објављено (објављено је, у ствари, опет у Ливорну 1766; оваква врста прикривања, због избегавања Инквизиције, била је честа). 6 О преступима и казнама, 5. 7 О преступима и казнама, 3 4.

4 118 Жељко Ђурић одбрани његове породице покренувши, том приликом, расправе о примени кривичног права у Француској. Тај податак, као и онај о разбојнику Сарторелу, као подстицајним чиниоцима за настанак Бекаријеве књиге, пратиле су, у формама легенде и анегдоте, раст популарности Бекаријеве књиге 8. Пошто је истакао да су се Бекаријиној књизи дивили и Волтер и Дидро и лорд Менсфилд 9 те да га је руска царица Катарина II звала у Русију, наш преводилац говори потом о утицају књиге Чезара Бекарије на бујање кривичарске трактатистике у другој половини XVIII века: Ова књига Бекаријева произвела је млога писанија на пољу криминалне литературе, пише Дамјановић па спомиње редом Волтеров коментар на књигу италијанског правника, па Дидроов, па затим наградни конкурс који је расписало Економско друштво у Берну 10. Наградни фонд за тај кокурс обезбедили су адвокат несрећне фамилије Каласове, Ели де Бомон (Jean-Baptiste-Jacques Élie de Beaumont) који је послао економном друштву у Берну 50 луидора и сам Волтер који увећа награду за јошт 50 луидора и да би тај задатак олакшао напише делце Prix de iustice et d hunmanité etc 11. Наш преводилац спомиње још један сличан конкурс из оног времена који је такође уследио након полемика и расправа зачетих после појаве Бекаријине књиге О злочинима и казнама: Три године доцније, академија шалонска на Марни, распише подобну награду, која се Бризоту де Варвил досуди О томе сведочи, између осталог, запис Simon-Nicolas-Henri Linguet Anecdotes très singulièrs sur le livre intitulé Traité des délits et des peines. Ту је француско порекло Бекаријине књиге, поред разумљивих и извесних утицаја француских енциклопедиста на идеје Чезара Бекарије, представљено и као жеља или намера енциклопедиста да Бекаријину књигу, коју су на известан начин наручили или изазвали, искористе у борби против постојећег кривичног законодавства Француске. 9 William Murray, earl of Mansfild, живео од до 1793, енглески судија и политичар. 10 Composer et rédiger un plan complet et détaillé de la législation sur le matiéres criminelles... en sorte que le douceur de l instruction et des peines soit conciliée avec la certitude d un châtiment prompt et exemplaire, et que la societé trouve la plus grande sûreté possible pour la liberté et l humanité (Саставити и исписати потпун и детаљан план законодавства о кривичној материји... тако да благост истраге и казни буде усклађена са извесношћу брзе и егземпларне казне и да друштво пронађе највећу могућу сигурност у погледу слободе и хуманости). 11 О злочинима и казнама, Нав. дело, 6; Jacques Pierre Brissot de Warville ( ), правник, учесник Француске револуције; тема конкурса који је објавила Шалонска академија био је: Porquoi se comett-il en France tant de vols, tant d assassinats et tant de crimes, malgré la riguer de nos loix pénales, l activité de notre police et la zèle de nos magistrats? Porquoi même sont-ils plus fréquents parmi nous que dans d autres pays, où la douceur de loix criminelles, la facilité de les interpréter en faveour du coupable, les asyles multipliés, une commisération religieuse, les préjugés nationaux, l avilissement de la main-forte, en un mot, où tout semble

5 Заборављене књиге српски превод расправе Dei delitti e delle pene 119 Тиме је употпуњена слика о великој подстицајној снази Бекаријине књиге у европском простору кад је реч о кривичном законодавству па је Милан Дамјановић дао још само неколико општијих оцена у којима и српску читалачку публику позива да размишља о тим проблемима: На послетку наши читаоци и љубитељи криминалне науке оцениће и сами колике ће практичне важности за нас имати ово делце Бекаријево, а преводник је свакојако тога убеђења, да се у нас и овим доброј ствари може припомоћи, особито данас, где нам је наче обште законодавство тек у почетку и коме велики задатци предстоје да их и у овој криминалној грани реши 13. Свој уводни текст преводилац завршава једним покровитељским, књижевним позивом читаоцима: Да видимо дакле, шта писац вели. Сама књига нема издвојен садржај па ћемо побројати поглавља. Има их 42: (закључно поглавље носи број XLIII а пређашње XLI; преводилац је грешком после XLI ставио XLIII): I Увод, II Постанак казни Оправдање казни, III Следства, IV Толковање закона, V Нејасност закона, VI О предистражном притвору, VII Доставе и процесне форме, VIII Сведоци, IX Тајна обтужења, X Сугестивна питања. Судска исказивања, XI О заклињању обтуженога, XII О тортури, XIII Трајање процеса и застарење, XIV Покушај, сакривац, неказнимост, XV Благост казни, XVI О смртној казни, XVII Прогнанство и конфискација, XVIII Безчестије, XIX Брзо казнење, XX Неизбежност казни. Помиловање, XXI Азили, XXII О уцени, XXIII Одношај између преступа и казни, XXIV Мера преступа, XXV Делење преступа, XXVI Преступи против величества, XXVII Преступи противу сигурности приватних(.) Насиља, XXVIII Увреде части, XXIX О двобоју, XXX Крађа, XXXI Криумчарство, XXXIII О дужницима, XXXIII О јавном поредку, XXXIV О политичкој беспослености, XXXV О самоубиству и изсељавању, XXXVI Тешко доказани преступи, XXXVII О једном особитом роду преступа, XXXVIII Лажне представе о полезности, XXXIX О духу фамилије, XL О фискусу, XLI Како се преступи предупређују, XLII Закључак. Већ у почетку превода, тачније на страни 17 па на страни 28 преводилац је на местима где се очигледно двумио коју српску реч да употреби у преводу ставио две немачке речи Justiz и, потом, indicien (sic!) чиме нас је навео на помисао да можда није преводио са оригинала него са немачког превода. Када, нешто касније, на странама 36 и 61, у напоменама које нису Бекаријине, Дамјановић спомиње Глазера постало је скоро promettre l impunité? (Зашто се у Француској врши толико крађа. толико убистава и толико злочина упркос строгости наших бкривичних закона, активност наче полиције и приљежности наших судија? Зашто су они чак чешћи у нас него у неким другим земљама у којима благост кривичних закона, лакоћа њиховог тумачења у корист кривца, бројни азили, религиозна сажаљивост, националне предрасуде, непоштовање ауторитета, једном речју, где се чини да све обећава некажњивост?). 13 Нав. дело, 7 8.

6 120 Жељко Ђурић сасвим извесно да је свој превод направио према немачком преводу који је године реализовао чувени професор бечког Универзитета Јулиус Глазер 14. Оријентисаност нашег преводиоца на немачку правну литературу потврђује се чињеницом, веома занимљивом, да је готово истовремено са преводом Бекарије превео још две књиге врло сродне садржине: Најновија испитивања односно питања о укидању смртне казне аутора Карла Јозефа Антона Митермајера (Београд, Државна штампарија, 1866) и књигу О укидању смртне казне Алберта Фридриха Бернера (Београд, Државна штампарија, 1866) 15. Чезаре Бекарија је у својој расправи О злочинима и казнама обавио рационалистичко преиспитивање постојећих кривичноправних решења, поступака и обичаја у потрази за решењима која би боље одговарала духу времена, која би била хуманија и која би била заснована на теорији и пракси друштвеног уговора. Као што је видљиво из самог садржаја књиге, Бекарија иде од теме до теме и од ставке до ставке кривичног права анализирајући сваку са правног али и са људског становишта. Отуда у његовом тексту налазимо не само правну теорију XVIII века него и живе представе о времену у којем је живео. То његовом тексту даје несумњиву историјску вредност. Поред тога, књига Чезара Бекарије има још једну врлину која се састоји у њеној актуелности, у чињеници, наиме, да је, повремено, а све до данашњих дана, изазивала интересовања правника и политичара. Довољно је усредсредити се на проблем постојања и укидања смртне казне о чему у књизи постоји посебно (и најдуже) поглавље. Почев од године када је Петар Леополд I, велики војвода Тоскане, донео нови кривични законик (у којем је, по први пут у Европи, укинута смртна казна) инспирисан идејама Чезара Бекарије, преко расправа о смртној казни у XIX веку у које је, на известан начин, тачније, преко споменутих превода Милана Дамјановића, била укључена и јавност Србије, до најновијих теоријских и политичких расправа о смртној казни, о тортури, о неопходности да закони буду прецизни и разумљиви свима, да процеси буду озбиљни и ефикасни, о значају превенције о једнакости свих пред законом итд. Таква актуелност, не баш честа кад је реч о књигама из прошлих времена, налаже да свака културна средина која држи до себе располаже употребљивим преводом једног таквог текста. Служи на част, наравно, српској култури што се превод те књиге на српски појавио давне године, али је временска дистанца учинила своје и тај превод, исписан старинским језиком и предвуковском ортографијом, начињен, уз то, посредно, преко немачког превода, у многоме је изгубио свју прак 14 Caesar Beccaria ueber Verbrechen un Strafen: Uebersetzt von Julius Glaser, Wien, Tendler&Comp., Узгред да напоменемо да је о смртној казни написао књигу и Лујо Бакотић године: Смртна казна, Штампарија Трибуна, Београд.

7 Заборављене књиге српски превод расправе Dei delitti e delle pene 121 тичну вредност. Несумњива је његова историјска и културна вредност, и општа али и посебна, на пример као сведочанство о развоју српске правне терминологије. Да бисмо што ефикасније предочили потребу да се та важна књига наново преведе на српски, цитираћемо, у продужетку, једно од краћих поглавља из књиге у три варијанте: текст италијанског оригинала, Дамјановићев превод из године и наш покушај превода на савремени српски језик. Реч је о кратком али веома важном поглављу из Бекаријине књиге. Аутор третира проблем крађе као кривичног дела али одмах, на почетку, указује на једну хуману и готово класну димензију, на начин XVIII века, тог проблема, о томе да је тај деликт својствен, по правилу, најсиромашнијима који немају ништа и краду да би сачували голи живот. Па имајући то на памети, сматра да, иако би било логично да се онај ко украде туђе казни пропорционалним одузимањем сопствене имовине, управо та ситуација да најчешће краду они који ништа немају па ако их казнимо на додатно осиромашење (плаћање казне) онда неће бити кажњени само они него и чланови њихове породице, наводи Бекарију да за њих предвиди казну временски ограничене робије уз присилни рад. И тако редом. Ево поглавља о крађи у три обличја: XXX Furti I furti che non hanno unita violenza, dovrebbero essere puniti con pena pecuniaria. Chi cerca di arricchirsi dell altrui, dovrebbe essere impoverito del proprio. Ma come questo non è per l ordinario che il delitto della miseria e della disperazione, il delitto di quella infelice parte degli uomini, a cui il diritto di proprietà (terribile e forse non necessario diritto), non ha lasciato che una nuda esistenza; ma come le pene pecuniarie accrescono il numero de rei al di sopra di quello dei delitti, e che tolgono il pane agl innocenti per toglierlo agli scellerati; la pena più opportuna sarà quell unica sorta di schiavitù che si possa chiamar giusta, cioè la schiavitù, per un tempo, delle opere e della persona alla comune società, per risarcirla, colla propria e perfetta dipendenza, dell ingiusto dispotismo usurpato sul patto sociale. Ma quando il furto sia misto di violenza, la pena dev essere parimente un misto di corporale e servile. Altri scrittori prima di me hanno dimostrato l evidente disordine che nasce da non distinguere le pene dei furti violenti da quelle dei furti dolosi, facendo l assurda equazione di una grossa somma di denaro colla vita di un uomo. Questi sono delitti di differente natura; ed è certissimo anche in politica quell assioma di matematica, che tra le quantità eterogenee vi è l infinito che le separa: ma non è mai superfluo il ripetere ciò che non è quasi mai stato

8 122 Жељко Ђурић eseguito. Le macchine politiche conservano più d ogni altra il moto concepito, e sono le più lente ad acquistarne un nuovo 16. Глава тридесета Крађа Крађу безь насилия учинѣну, требало бы новчаномь казни казнити. Ко се туђимь жели обогатити, треба своимь да осиромаши. Али како є то по правилу само преступь беде и очаяня, преступь оне несретне класе люди, коиой є право сопствености (страшно а можда и не ненужно право) само голи животь иоште оставило; како бы далѣ новчана казна млого већи брой люди постизала, него што су одиста преступи починѣени, єрь бы она невинима леба одузимала да га преступницима даде, то ће найзгодния казна оно ропство бити, коє се єдино оправдати може, то єсть, времено ропство рада и лица наспрамь друштва, те да му се сопственом совршеномь зависимошћу за неправедни деспотизамь накнади, кои у свакой повреди друштвенога уговора лежи. Али кадь се крађа са насилиємь учини, поредь казне слободе мора наступити и казна телесна. Други списательи пре мене доказали су незгоду, коя очевидно изь тога произилази, што се казне за насилну крађу деле одь крађе на лукави начинь учинѣене, равнаюћи на већь изобичаєни начинь животь єднога човека великой каквой нойчаной суми. Но преступи су ови сасвимь разне природе, а у политици приеньива є она математична аксиома: да хетерогене величине безкрайно остаю разне. Но то никадь није излишно, оно повторити, чему се готово никадь неследує. Политичке машине дуже се задржаваю него други покреть, кои имь є сь почетка предозначень био, а други опеть покреть примаю само лагано 17. XXX Крађе Крађе које нису насилно почињене требало би да буду кажњаване новчаном казном. Ко покуша да се обогати туђим, треба да буде осиромашен у своме. Али будући да је то најчешће злочин због беде и очаја, Illuministi settentrionali, a cura di Sergio Romagnoli, Rizzoli, Milano, 1962, О злочинима и казнама,

9 Заборављене књиге српски превод расправе Dei delitti e delle pene 123 злочин оних несрећних људи којима право својине (ужасно и можда не неопходно право) није оставило ништа друго до голу егзистенцију; и будући да новчане казне чине да број кривих буде већи од броја злочина те да узимају хлеб невинима тиме што га узимају лоповима, најпогоднија казна састојала би се у оном једнином облику робије које се може назвати праведним, то јест робије, на одређено време, особе и њеног рада у корист друштва како би му том потпуном личном зависношћу због неправедног деспотизма узурпираног у односу на друштвени уговор била надокнађена штета. Но када је крађа помешана са насиљем, казна треба да буде мешавина телесног и робије. Други су аутори, пре мене, показали очигледну забуну која настаје због тога што се не разликују казне за насилне крађе од оних за смишљене, чиме се ствара апсурдно изједначавање велике суме новца са животом једне особе. То су злочини различите природе; и у политици је савим тачан онај математички аксиом да између хетерогених количина постоји бескрајна раздвојеност; није, пак, никада сувишно понављати оно што се никада није остварило. Политичке машинерије више од свих других задржавају првобитни правац и најспорије су у његовом мењању. Жељко Ђурић