За издање на српском језику Креативни центар 2010

Transcript

1

2 Наслов оригинала Roberto Piumini STORIE D AMORE Edizioni EL., S.r.l., Trieste, Italy За издање на српском језику Креативни центар 2010 Библиотека Свет је један књига четрдесет трећа прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Љиљана Маринковић Илустрације Марина Марколин (Мarina Marcolin) Лектор Мирјана Делић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Марко Хубер Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / , , info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Графостил Тираж ISBN

3 PRI^E O QUBA VI Са италијанског превела Весна Мостарица

4

5 Орфеј и Еуридика Орфеј је, према предању, био чудесан певач. А која је од његових песама била најлепша? По не ки ма, то је би ла пе сма ко ју је от пе вао на па луби бро да ко ји је, под ко ман дом Те зе ја, пло вио на исток у потрази за златним руном. То ју тро би ло је бли ста во, а ве тар је мре шкао море не подижући превише високе таласе. Једро је било надувано, налик на стомак неке труднице, а пра мац је се као пла ве во де Егеј ског мо ра, уз ритмично и непрекидно жуборење и прскање. Весели делфини искакали су кликћући из воде на стотинак метара од брода, пратећи га на његовом путу. Људи су уживали у светлости и ваздуху, гледајући хоризонт који се полако померао или пратећи лет галебова који су се сваки час спуштали с висина и, као у одговор делфинима, неко време пратили брод. Изненада се све променило. Ветар је стао. Ваздух се згуснуо у некакву ружичасту измаглицу ко ја је са кри ла сун це и мо ре око бро да. 5

6 Роберто Пјумини Тезеј је, намрштеног чела, пажљиво посматрао тај про стор ко ји је по стао не про зи ран и непомичан. Не што пре те ће на ла зи се из над нас ре као је капетан. Ова изненадна бонаца, ова мутна светлост подсећају ме на мочваре Хада, света мртвих Орфеј није ништа рекао: и он је предосећао опасност и осматрао наоколо, додирујући руком сво ју ци тру, ко ја му је ви си ла о бо ку. Jош је ни је био одложио након песме коју је у славу Аполона от пе вао у зо ру. Једро је сада млитаво висило с јарбола, као велики непомичан чаршав на седефастом небу. На ве сла! по ви као је Те зеј да не би по стао жртва те непомичности. Ако нам богови одузму ветар, морамо да наставимо снагом својих руку! Људи су полако поседали на клупе и ухватили ду га ве сла. Тек што су их спу сти ли у во ду, још нису ни пр ви пут за мах ну ли ка да се у ва зду ху, не само из јед ног прав ца већ са свих стра на, за чуо звук не ких гла со ва. Био је не што ја чи од ти хог шу штања, али до во љан да се љу ди са свим за у ста ве. Седе ћи с ру ка ма још увек на ве сли ма, окре та ли су главе тамо-амо, збуњени, смушени, преплашени. Затим су гласови постали јачи и зачула се песма. То није била земаљска песма, нити песма с речима. Била је то песма различитих гласова, сваког појединачно одвојеног, али свих заједно испреплетених. 6

7 Приче о љубави Била је то песма разних мелодија, које су заједно стварале много сложенију и дубљу мелодију. Био је то звук ко ји се об ли ко вао у ва зду ху, или мо жда у води, а у брзим али ипак очаравајућим таласима ми ло вао уши и по том се гу био да се од мах по но во обнови, али не исти, нити монотон. Људи су, опчињени том магијом, почели затворених очију да њишу главе. Руке су млитаво па да ле с ве са ла на сто ма ке или су ви си ле дуж поцрнелих тела морнара. Ка ква је то пе сма? про мр мљао је Те зеј, напре жу ћи се да ви ди кроз ма глу над мо рем. То су си ре не, при ја те љу мој ре као је Ор феј још тишим гласом. Њихова песма доноси вртоглавицу и заборав Ако им допустимо да приђу, њи хо ви ће се гла со ви ви ше чу ти и ни ко не ће одолети њиховој моћи, бићемо изгубљени Тајанствени гласови постепено су постајали све јачи: људи више нису њихали главама, љуљали су се це лим те лом. Уста су им би ла отво ре на, као да су ну ди ли да и кроз тај отвор про дре та музика која опија. Тезеј, обузет љупкошћу песме, стегну зубе: Веслајте, другари! довикнуо је пригушеним гласом. Одведите брод далеко од ових чаробница! Људи га нису слушали: љуљали су се полако, нагињући се према магли, смешили се, пружали руке, ширили прсте према измаглици. 7

8 Роберто Пјумини Те зеј, дрх те ћи, па де на ко ле на. И он је осе ћао да му се те ло ис пу ња ва сла шћу, по чео је да се љуља, лагано, као и његови људи. Изгледало је да је, непомичан у магли, брод пун немих лудака који су се комешали и протезали, док су гласови сирена постајали све јачи. У не ким од тих гла со ва мо гао се чу ти и тон зле радости, нестрпљиве и подругљиве. Али уто се за чу дру ги и дру га чи ји глас: глас мушкарца, уз пратњу цитре. Певао је Орфеј. Неколико тренутака обе песме текле су истовремено, сусрећући се, мешајући се у светлој магли која је избијала из мора. Затим гласови сирена заћуташе и остаде само Орфејев глас. Његова песма имала је речи: певала је о мору и његовим лепотама, о његовим бојама и његовом кре та њу. Пе ва ла је о не бу и обла ци ма, о ле ту пти ца. Морнари престадоше да се љуљају, подигоше гла ве, отво ри ше очи. И Те зеј по ла ко уста де и отвори очне капке. Орфејева песма, лака и лепршава, ширила се у апсолутној тишини. Около су, невидљиве, сирене очарано слушале. Те зеј је по ла ко до шао пред сво је љу де и ру кама им дао знак да узму ве сла и ла га но за ве сла ју. 8

9 Приче о љубави Опорављајући се од заноса, људи су га послушали. Брод спо ро по че да кли зи по мо ру, над ко јим је лебдела ружичаста магла. Орфеј је, лагано додирујући цитру, наставио да пева у тишини која је била све пространија, све ма ње за тво ре на, као да брод из ла зи из не ке невидљиве пећине. Затим, изненада, магла нестаде и брод се поново нађе на отвореном мору, под плавим небом, ветар дуну у једро и надува га, кобилица брода поново поче бучно да сече таласе. У висини су закрештала три галеба. Орфеј престаде да пева. Те зеј га с прам ца по гле да у очи и по ла ко по диже руку у знак неме захвалности. Толико је била чудесна Орфејева песма: али његова најлепша песма, како причају, није била та ко јом је над ма шио пе сму си ре на, ни ти она којом је дир нуо биљ ке, а ни она због ко је га је пратило камење или којом је припитомљавао звери. Ње го ва нај леп ша пе сма би ла је она ко ју је певао да би осво јио Еури ди ку, ним фу у ко ју се заљубио по повратку из потраге за златним руном. Када га је чула како пева, Еуридика се заљубила у ње га. После венчања неко време живели су срећно у шумама Тракије и изгледало је да њихова срећа 9

10 Роберто Пјумини ра сте из да на у дан, чи не ћи бла же ним све што их је окруживало: земљу, биљке, воде, животиње. Али не ко ни је био сре ћан: на про тив, би вао је све несрећнији како је љубав двоје младих расла. Аристеј, млади пастир, видео је једног дана Еуридику како се купа у неком потоку и заљубио се у њу. Пра тио ју је, уходио, же лео. Скривен иза стабала у близини колибе где су ово двоје живели, слушао је Орфејеве песме и уздахе њихових загрљаја и бледео, дахтао, заривао прсте у земљу, гребао камење, ломио гранчице и гризао их од љубоморе и беса. Једног дана, док је Еуридика скупљала бобице у шу ми, Ари стеј се ство ри ис пред ње. Оста ви тог пе ва ча, тог свир ца, Еури ди ка, и по ђи са мном ре као јој је мла дић. Шта ће ти његова бескрајна кукњава? Убрзо ће ти дојадити и мораћеш да проживиш остатак живота покривајући уши рукама. Еуридика ништа не одговори. Коракну уназад, окре те се и по тр ча. Аристеј ју је следио, дахћући, налетајући на жбуње као дивљи вепар. Имам три сто ти не ова ца и две сто ти не коза! ви као је. Сва ког да на ре ка мле ка про те че кроз мо је ру ке. Ако бу деш же ле ла, мо ћи ћеш сваког ју тра да се ку паш у мле ку, уме сто у хлад ном 10

11 Приче о љубави потоку! Научићу те да правиш сиреве, имаћемо десеторо снажне деце и гледаћемо их како трчкарају за јагањцима! Еуридика је трчала према колиби, хитро и без речи. Није видела непомичну змију на стази. Њено стопало је дотакну, змија поскочи и угризе је за глежањ. Ним фа крик ну, на пра ви још пет ко ра ка, па с гримасом на лицу паде. Еури ди ка! по ви ка Ор феј из ко ли бе кад је у крику своје драге препознао страх од смрти. Потрча према њој. Аристеј се зауставио, сагао и повукао, нестао у зеленилу, као змија која је угризла нимфу. Еуридика, бела као млеко, лежала је непомично на зе мљи. Очи су јој би ле отво ре не, као да гледа пре ма не бу, али ни је ви де ла. И уста су јој би ла отворена, али није дисала. Ор феј је пла као три да на и три но ћи, на слоњен на бр до ка ме ња под ко јим је са хра нио сво ју дра гу. Јео је бо би це и ко ре ње и ли зао ка пи ро се с тра ве. Ћу тао је: а шум ске пти це и оста ле жи воти ње, ко је су га обич но слу ша ле док би пе вао, биле су преплашене због те тишине. Че твр тог да на је устао, узео ци тру и кре нуо на пут до краљевства мртвих. Хо дао је и хо дао. 11

12