БАТА Још овај пут. Београд, мај 2016.

Transcript

1 БАТА Још овај пут Београд, мај 2016.

2

3 БАТА Још овај пут

4

5 Вељко Булајић Епоха ће се памтити по њему Почетком године почео сам са припремама за филм Земља, који сам касније назвао Влак без возног реда. Отишао сам у Београд на разговор са Оливером Марковић, за коју сам предвидио улогу Ике, удовице која са двоје дјеце одлази влаком колониста у неизвјесност, у далеку Славонију. Улога јој се свидјела. Договорили смо се да потпишемо уговор. У једном тренутку, док смо разговарали у позоришту на Црвеном крсту, у бифе је ушао један високи, згодни младић и весело довикнуо са стране: Ћао, Оли. Проговорио је с њом неколико ријечи. Био је то Бата Живојиновић. Поздравили смо се, кратко поразговарали. Оставио је на мене јако угодан дојам, с лијепим осмијехом и изражајним очима. Када је отишао, питао сам Оливеру: Тко је овај? 5

6 6 Па, не познајем га добро. Ту код нас статира, покушава. Када га је Оливера позвала да с нама сједне, остали смо у угодном разговору. Рекао сам му да припремам свој први филм и да бих га позвао на пробно снимање у Загреб. Није ме ништа питао за улогу коју бих му намијенио: Реците ми, хоће ли ми нетко платити возну карту, можда и дневницу? Ето мене, долазим! Тако је Бата, петнаест дана након разговора у Београду, дошао на пробно снимање у Загреб. Прочитао је сценариј, дао сам му експозицију лика, колонисте Дује, и без икакве дилеме, послије пробног снимања које је трајало можда сат времена, упутио сам га директору филма да потпише уговор за једну од главних улога. Са Влаком без возног реда Бата се муњевито афирмирао и постао запажен глумац. Имао сам са Батом идеалну сурадњу. Радили смо филмове Влак без возног реда, Рат, Узаврели град, Козара, Обећана земља, Неретва, Високи напон, Поглед у зјеницу сунца и Велики транспорт. Можда је његова улога у Узаврелом граду и једна од најбољих које је уопће снимио. Већ послије Влака и Козаре Бата је био најтраженији југославенски глумац и више се није могао обранити од сталних позива којим су му нуђени ангажмани. Када смо снимали Неретву Орсон Велс (Orson Welles) је имао намјеру ангажирати Бату у једном талијанско-француском филму. Велс је долазио два-три пута на снимање неких сцена у којима је Бата играо: Вељко, реци му да ћу га радо ангажирати, али без знања енглеског језика нема шансе.

7 Када сам то рекао Бати, остао сам зачуђен његовом реакцијом. Ја учити енглески нећу. Говорим руски и добро талијански, то су језици који ми се свиђају, али мени енглески у моје ухо не сједи и не да ми га се учити! И тако је остао без улоге, што је Велс коментирао: Можда има право, шта да се мучи кад га и овако добро иде. Узаврели град био је филм у којем је Бата бриљирао. Многи тврде да је то и мој најбољи филм, а Батина најбоља улога. И ја се усуђујем рећи да је Бата, тумачећи лик непоправљивог женскара, факина, лажова монтера Луку, остварио можда најбољу улогу у повијести кинематографије на овим просторима. Знао је читати сценарио, одмах би све прихватао, знао је домишљати своје улоге, своју улогу тумачити у димензијама коју она има, али и потицати комуникацију с партнерима, који су сценама са Батом давали глумачки квалитет. То је била особина још неких глумаца с којима сам радио, а нарочито Хардија Кригера (Hardy Kruger), Максимилијана Шела (Maksimilijan Shell), Велса и других попут Вање Драха (Vanjа Drach), Љубише Самарџића, Сандре Ћекарели (Sandrа Ceccarelli)... Истовремено, Бата је био сјајан професионалац, волио се дружити с глумцима, нарочито потицати млађе колеге. Нећу заборавити догађај када су нам на снимању јавили да је Батина супруга Лула родила сина. Загрлили смо се. Знаш како ће бити име мог сина? Миљко! Као што се звао твој отац! 7

8 8 У ратним, на овим просторима тешким временима, био сам у Организацијском одбору конвоја Либертас, који је имао задатак пробити опсаду Дубровника, блокаду града од морнарице ЈНА. Тијеком организације Конвоја, којим је према Дубровнику, на броду Славија и на око 60 мањих бродова и бродица, запловило његових 700 судионика, покренули смо потписивање подршке тој акцији у Италији, Француској, другим земљама, али и у Београду. Контактирао сам Мирјану Карановић и Љубишу Самарџића, а с Миленом Дравић није се могао успоставити контакт. Одмах су дали своју подршку и упутили поздраве учесницима Конвоја. Ријешио сам да назовем Бату, без обзира на то што сам знао да је био у добрим односима с Милошевићем. Био је у то вријеме и у политици. Ипак сам га назвао. Знам да си на оној другој страни, али ријеч је о конвоју који треба пробити блокаду опкољеног Дубровника. Можда ти то не би добро прихватио Милошевић, али, Бато... Прекинуо ме је, и онако, по српски, добро опсовао: Ма, ј... те Милошевић, придружујем се подршци. Како то не бих подржао?! Ето, то је Бата. Није га лако описати. На Фестивалу еуропског антифашистичког филма године у Кану (Cuneu) предсједник жирија био је истакнути талијански редитељ Карло Лизани (Carlo Lizzani), а у конкуренцији се приказивао и Поглед у зјеницу сунца. Пред сам крај фестивала, Лизани ми је у повјерењу рекао да ће жири донијети одлуку да мени додијеле награду за режију филма, али да су у дилеми око награде за најбољег глумца. Донијели су одлуку да награду добије француски глумац Ален Делон, али ex aequo са једним од

9 два глумца из Погледа у зјеницу сунца : у конкуренцији су били Бата, за улогу тифусара Морнара, или Антун Налис, за улогу Млохавог. Када сам то испричао Бати, истог трена ме замолио да кажем Лузаниу да награду треба дати Налису. Мени све иде од руке, зову ме на све стране, мени награда не треба, а Тончи је у последње четири године заборава тек сада поново заиграо на филму. У те четири године једино је снимио рекламни спот за пасту за ципеле у којему је на Тргу бана Јелачића глумио чистача ципела. И тако је Налис, заједно са Аленом Делоном, дијелио ex aequo награду за најбољег глумца фестивала. Са Батом сам у свим филмовима сцене најчешће снимао у двије или три репетиције. Можда у дугогодишњој сурадњи тек понеку сцену у четири или пет репетиција. Али, у Узаврелом граду један кадар смо понављали 24 пута. Када смо снимали у Зеници, екипа је становала по приватним становима, јер у граду још није било хотела. Ангажирао сам за једну епизодну улогу мог нећака, Срђу Бабића, који је тада имао тринаест година и који је за вријеме снимања становао са Батом. Снимала се сцена када у Зеницу, изненада, тражећи монтера Луку, долази његова жена са двоје дјеце. То је она сцена у којој син, који годинама није видио оца, пред укупљеним људима га због тога кажњава шамарањем. У чеме је био проблем? Бата се с младим Срђом стално дружио, спријатељили су се и када је на ред дошло снимање сцене у којој мали треба да опали неколико шамара Бати, он је то избјегавао. Замахнуо би, али потом благо спустио дланове на Батино лице. И тако неколико 9

10 репетиција. На моје инзистирање, нити сљедећих неколико репетиција није успјело, али онда је Бата замолио сина и тек у 24. репетицији је био ишамаран жестоко с једне и друге стране лица, уз пуни доживљај и њега и његовог сина. Од снажних шамара Батино лице било је отечено тако да смо му два-три дана на лице стављали свјеже говеђе шницле. Ево још једне епизоде са Батом. Телефоном ме је назвао, по гласу бих рекао, старији човјек, очито Загорац. Госпон Велко, сте Ви? Зовем Вас з телефонске кабине на Звезди... Госпон Бата ме молил да Вам у Загреб донесем шаље Вам три флаше цвичека... он бу там у Загорју глумил некај в филму Матија Губец... трт смо в кавани, у Крапинским топлицама он з нама селакима учи загорски. Бум ја дошел к Вами за десет минута, бум Вам метнул пред врата кај Вам је послал. Неколико минута касније, када сам на звоњаву отворио врата, пред њима је стајао Бата: Сам те прешел? Научио сам загорски, сутра почиње снимање. Што још рећи о том великом глумцу, Бати Живојиновићу? Никада га нисам видио самог за столом, увијек је био у друштву, шармантан, духовит. Доброћудни човјек, дискретан, углађен, пристојан. Могу рећи да је Бата најзначајније име које се појавило у нашој кинематографији. Недосегнут. Наше ће се вријеме моћи читати кроз његове ликове. Прошао је епоху која ће се по њему памтити. Велики глумац. 10

11 Волио сам да сам барем нешто допринио портретирању расног глумца Бате Живојиновића, чије глумачке креације никакав временски одмак неће превредновати. Његови увјерљиви, живи, узбудљиви глумачки ликови, остат ће трајни узор оним младима који сањају о томе да би једнога дана могли кренути глумачким путем. Ова књига има изузетну вриједност не само као студија о Батиним глумачким осварењима, већ и о једном времену које се може очитати кроз ликове које је интерпретирао. Сигуран сам да ће многе читатеље итекако занимати. Похвале издавачу који је уложио занимљив и вриједан професионални труд у припреми ове књиге. Загреб, сијечња

12

13 Бата Живојиновић Довољно сам рекао свом народу Не знам у колико филмова и ТВ серија сам играо. Нису то ораси да их сабирамо и скупљамо. За наше услове било их је доста, чак и превише. Али, нећу да бројим. Важно је да знам како све то једног дана може да се скупи. И како ће бити планина, макар као Космај. Велико ми је задовољство да сам урадио све што сам урадио. Задовољство ми је још нешто што је показало резултате на и у мом бићу: да врло брзо заборавим све оно што сам учинио, без заношења успехом одређене улоге код публике или критике. Никада се нисам поистовећивао са ликовима које сам тумачио. Нисам се заносио да сам важна личност. 13

14 14 Нисам постајао оно што је писац написао после завршеног посла. По завршеном послу бежао сам од свега што сам урадио. Чак и нисам гледао све своје филмове, од којих неке није ни требало да снимам. Мислим да сам од оних људи који су испунили све своје жеље и све своје амбиције. Да сам се бавио неком другом врстом уметности можда бих другачије размишљао. Овако, посветио сам сав свој живот филму. Знам шта су жеље глумаца увек нешто треба да се одигра. Можда имам непријатеље, али ја не знам ко су они. Можда ме неки и не воле, али ме и за то баш брига. Ти који ме не воле немају аргументе за то. Непријатељи ми не могу ништа. Нема човека, било из професије или приватног живота, с којим нисам разговарао. Своје животне ставове нисам мењао, једино су дани пролазили. То је била једина промена код мене. Страшно се бојим да кажем да сам постигао неки успех. А, опет, превише имам испуњених жеља да бих још нешто желео. Желео сам, ипак, да направим један прави српски филм, на тему Србије и Југославије. Па, нек буде и тужно и смешно. То сам носио у глави, али нисам био склон писању. Био сам у позоришту, радио на телевизији, снимао филмове, седео у Скупштини, па још да пишем о свему томе? То би значило да имам неких тајни, јер мемоаре људи обично пишу да би рекли нешто што се никада није чуло. Код мене нема тајни. Ја, и када сам са неком женом у кревету, то снимају камере. Код мене се све види и зна. Давно су ме питали да ли ћу да пишем мемоаре. Као: биће пуни. Биће занимљиво... Шта да напишем у мемо-

15 арима? Па, давао сам интервјуе сваког дана, на милион тема. Шта да напишем ново у мемоарима? Ваљда сам довољно рекао свом народу кроз оволико филмова и година рада. Захваљујем свима који су ме трпели све ово време. Нисам хтео ни књигу, јер сам увек мислио рано је. Има времена. А не волим сабирање живота кад још има живота. У књизи мораш да будеш искрен и отворен. А, опет, ја нисам волео да то буде прича о филму, јер би то био филм о филму. Неке тајне морам однети са собом. Нећу сад све да вас... Све вас волим. Ово су све реченице које је, кроз дуги низ година, изговорио Велимир Бата Живојиновић. Кроз разне изјаве и интервјуе. Од њих је издавач, слажући једну по једну, изаткао овај необичан предговор, верујући да би га Бата тако срочио. Тако је говорио Бата. Тако је мислио Бата. Тако је сејао свој оптимизам и своја уверења. Без зазора и застоја, без рукавица и филозофских егзибиција. Чисто, огољено, јасно. Народски. И мудро. Цео живот и целу, неизмерно богату каријеру, плео је од тих једноставности. И ту је сакупљено свe његово богатство и људско и уметничко. Велики човек. Велики глумац. 15