Prevela s italijanskog Biljana Kukoleča

Transcript

1 2 3 Prevela s italijanskog Biljana Kukoleča

2 4 5 Na slov ori gi na la: Stefano Zecchi Fedelta Copyright 2001 Arnoldo Mondadori Editore SpA., Milano Translation copyright 2008 za srpsko izdanje, LAGUNA

3 6 7 U na šim ži vot nim pri ča ma tre ba lo bi pro na ći me sta i za one epizode koje ne možemo da objasnimo, za događaje koji se dešavaju naizgled sami od sebe, bez značenja, a zatim nam malo-pomalo, uvek bez našeg znanja, suštinski promene ži vot. Da li je u pi ta nju slu čaj ili ko in ci den ci ja? Da li su to kom bi na ci je ne pred vi dlji vih si tu a ci ja ko je je slo ži la ru ka sudbine ili samo niz okolnosti koje smo nesvesno priželjkivali i sa mi pri pre mi li? Čak i o najobičnijim situacijama možemo beskrajno pričati, iz no si ti raz ne pret po stav ke i za ključ ke. Ka ko se to mo glo desiti i zašto se desilo? Da li se moglo izbeći? Začuđujuće je da se ponekad u početku nekog ključnog događaja, posle kojega nećemo više biti isti, pojavljuju osobe o kojima ne zna mo mno go, ili čak ne zna mo ni šta, i ko je sa mo po vr šno po zna je mo. Pa ipak, slu čaj no ili ne kom podudarnošću, te osobe za nas dobijaju neočekivani značaj, njihovo prisustvo postaje simbolično, mada tajno i nama nepoznato, i pokazuje se kao ne što od naj ve ćeg zna ča ja u na šoj ži vot noj pri či. Vra ti la sam se da kroz ve li ki pro zor ba cim po gled na po lja na toplje na ki šom ko ja je očaj no jednolično pa da la, ne po sta ju ći

4 8 9 ni ja ča ni sla bi ja, i sko ro ne shva ta ju ći o če mu je reč, pri se tila sam se re če ni ce ko ju sam pro či ta la u knji zi Ha ne Ar den: Ka ko vre me pro ti če, pri me ću je mo da su stvar no va žne stva ri u na šem ži vo tu one ko ji ma smo osta li ver ni. Mo žda mi ta re če ni ca ni je slu čaj no pa la na um baš u tom ča su. Ni sam pre sta ja la da je po na vljam u se bi kao re fren ne ke pe smi ce. Te su me re či vra ti le una zad, u jed no dav no popodne kojega se ni narednog dana, ni posle mnogo godina, nisam jasno sećala. Samo neka osećanja, maglovita, kao ne što je dva do ži vlje no, ukr šta la su se sa hi lja da ma sli ka razbi je nih po put onih u ka le i do sko pu, i ni jed na od tih sli ka nije bila sasvim jasna, prepoznatljiva, sređena. Ono lepo što smo doživeli prati nas samo jednim delom našeg puta, zatim, ka da nas ob u zmu ose ća nja, po či nju po la ko da ble de i osta vljaju nam neke nejasne osećaje u kojima naše pamćenje pokušava da pronađe smisao. S druge strane, nema lepote bez emocija, a emocije se ne javljaju bez nekog sveprožimajućeg pred o se ća nja. Došao je taj predviđeni i očekivani dan. Stoga je sve moralo da od go va ra tom tre nut ku ko ji je za me ne bio ta ko zna ča jan. To ga da na u be le žni ci ni sam ima la upi sa nu ni ka kvu obave zu. Pa žlji vo sam po sma tra la be lu stra ni cu, okre ću ći i prelistavajući beležnicu više puta napred i natrag da bih bila si gur na da ni sam po gre ši la u ve zi s jed nim za ka za nim sa stankom. Ni sam ve ro va la svo jim oči ma, ni ti sam se uzda la u sopstve no pam će nje. Bi la je ne de lja, ali sam ra di la kao i obič no, čak i sa vi še tru da i kon cen tra ci je. Ra ni je su mi ne de ljom do la zi la de ca u po se tu; no otkad je naj sta ri ji sin i sam imao de te, do la zio je re đe; kći se bi la uda la i sta no va la je da le ko. Radom sam uspevala da prebrodim melanholiju nedelja prove de nih u sa mo ći. No, ta ne de lja je bi la po zna ti no vem bar ski pra znik i uvek se raz li ko va la od osta lih: tog da na sam raz mišljala o proteklim godinama, kada sam se hvatala za neubedlji ve iz go vo re da bih ma lo osta la sa ma kod ku će. Sad ni je vi še bi lo po tre be da to či nim i u ovoj pri li ci bi la sam sreć na zbog to ga. Po no vo sam po gle da la da li sta ri te le vi zor ra di i po ko zna ko ji put pro ve ri la da li pa ra bo lič na an te na ko ju sam ko ri stila sa mo u toj pri li ci do bro pri ma sig nal. Bi la sam za bri nu ta po put svih ne struč nih oso ba ko je se u va žim tre nu ci ma, če sto na svo ju šte tu, uzda ju u sud bi nu. Osta vi la sam uklju čen aparat i vr te la se po vre me no is pred nje ga da pro ve rim da ni sam ne što po gre ši la. Či ni lo mi se da u ku ći vla da stra šan ne red: svu da su bi le ra su te ski ce, ve li ki li sto vi cr ta će har ti je, olov ke i pe ra, knji ge sa fotografi ja ma... Ži ve la sam sa ma, pa mi je taj ne red pra vio dru štvo. Sta vlja ti sva ku stvar na svo je me sto bio bi uza lu dan trud. Ipak, dok sam ba rem za tu pri li ku sre đi va la ku ću, či nilo mi se da mi i se ća nja po sta ju ja sni ja i da i u njih uvo dim ma lo re da. Bio je to ma li ri tual na ko ji sam se bi la na vi kla, ko zna otkad? Pra vi la sam se da ni sam si gur na. Mo žda je to bio način da ublažim dejstvo vremena koje protiče, ne menjajući svo ja ose ća nja. Zna la sam, na i me, da je od on da pro te klo dvanaest godina. Tre ba lo je sa če ka ti još ne ko li ko sa ti. Ni sam mo gla da se od lu čim da li da poč nem da ra dim, a se de nje za sto lom, sa pa pi rom pred so bom i olov kom u ru ci, ni je mi de lo va lo privlač no. Že le la sam da taj dan bu de pra znik. No zna la sam i da mi samo rad može pomoći da se oslobodim napetosti iščeki va nja. Sto ga sam uze la ski ce ko sti mo gra fi je ko ju sam spremala za jednu čuvenu pozorišnu predstavu, raprostrla sam ih po stolu i počela na brzinu da ih ispravljam. Nisu mi se svi đa le bo je ko je sam oda bra la, ali ni sam uspe va la da pro nađem neke bolje. Bila sam suviše rastresena i konfuzna da bih mo gla da se usredsredim. Di za la sam po gled sa cr te ža i zu ri la

5 10 11 preko zastakljene verande u daljinu, u azolska polja. Polja su se pro sti ra la na da le ko, sve do obronaka Monfuma, koji se ocr ta vao, ne po kre tan, na ob zor ju rav ni ce. Uži va la sam u tim pre de li ma, ona ko ka ko u zim sko do ba uži va mo u to plom i bezbednom skloništu. Ki ša je pre sta la da pa da, a sun ce, de li mič no za kri lje no obla ci ma, po mo li lo se kroz gra nje ve li ke bu kve i si ja lo iza tog dr ve ta kao da že li da me uve ri da je tu. Bi lo je već ka sno i svetlost zalazećeg sunca obasja va la je ka me nje sta rog zi da ko jim je bi la ogra đe na ba šta, pro di ru ći kroz pro zor ska sta kla i ba ca ju ći le lu ja vu sen ku bu kve na zi do ve. Tra ži la sam ne ko no vo re še nje za mo je ski ce, ali ni sam mo gla da se pa žlji vo skon cen tri šem na de ta lje zbog ko jih je moj rad uvek bio ce njen. Ta op se siv na po tre ba za pre ciznošću bila je značajan element moje unutarnje ravnoteže i da va la je ose ća nje unu tar njeg re da mom ži vo tu, onog re da u ko me su se sme nji va le sre ća i ne sre ća. Tog je se njeg po po dne va ni sam mo gla da ose tim unu tar nji red. Sva uznemirena, ustala sam od radnog stola i potražila sta ru jak nu ko ju sam no si la kad radim u ba šti. Br zo sam izašla na po lje, re še na da sre dim bilj ke u vr tu i da se po sta ram za leju koju sam neko vreme zanemarivala. Bilo je tu dosta po sla: uži va la sam u ba ra ta nju ba šten skim ala tom i udi sa la svež i vla žan va zduh ko ji mi je štip kao ko žu. No, za tiš je je krat ko tra ja lo i usko ro je, na ža lost, po no vo po če la ki ša. Ubr zo su sve ja či mla ze vi uda ra li o sta kla ve ran de: po smatra la sam ka ko ka pi ki še po la ko te ku niz sta klo i stva ra ju ne ku vr stu tan ke pa u ko ve mre že od vo de nih mla ze va, kroz ko ju se videlo izobličeno poslednje cveće što odoleva jeseni. Ti ši nu pu nu iš če ki va nja na ru šio je zvuk mo to ci kla. To je bio deč ko ko ji je kri vu dao iz me đu ba ri ca i pa žlji vo se pri bliža vao sta zom što vo di do mo je ku će. Vi de la sam ka ko po kuša va da po no vo upa li mo tor ko ji je ve ro vat no bio na vla žen ki šom. Bi la sam neo d luč na šta da uči nim, a on da sam re ši la da mu pri tek nem u po moć, ba rem sa ki šo bra nom. Već sam mu po šla u su sret, kad sam po no vo ču la zvuk mo to ra. Mladić se našao ispred mene, a smeđi uvojci bili su mu mo kri od ki še i zno ja. Iz ko žne tor be ko ju je no sio pre ko grudi iz vu kao je be li ko ve rat. Uru čio mi ga je za do volj nog iz ra za lica, kao pobednik koji se izborio sa nemogućim izazovima pri ro de. Već mno go me se ci, re kao mi je, iš če ku je pri li ku da u ne ku ku ću od ne se te le gram. U ovim kra je vi ma, u se lu uda ljenom od sve ta, to se ne do ga đa če sto: nje mu se to po pr vi put do go di lo i bio je po no san zbog čitavog po du hva ta, pri li kom ko je ga je mo rao da pre tr pi is ku še nja lo šeg vre me na. Čak je i omot bio mo kar, te sam je dva mo gla da pro či tam dva naštampana reda. Nekoliko trenutaka sam zbunjeno zurila u te reči, najpre iznenađena, a zatim uznemirena. Mogla je baš da bude preciznija, mislila sam. Nisam je ni čula ni videla veoma dugo, a evo sada mi najavljuje dolazak kao da je to naj nor mal ni ja stvar ko ju sam mo gla oče ki va ti. Po ku ša la sam da ra za be rem sat ni cu do la ska, ali je vla ga na to pi la slo va u te le gra mu, a či ni lo se da se da tum od no si baš na ovu ne de lju. Mo žda je bi lo bo lje da sa če kam i da ne brinem o to me, pomislila sam skoro ubedivši sebe u to. Konačno sam od u sta la od ra da na ski ca ma i vra ti la se bilj ka ma ko je sam po re đa la duž pro zo ra. U ru ka ma mi je osta la gran či ca na ko joj se još dr žao cvet: raz be sne la sam se zbog te ne po pra vljive šte te i sa ma sam se bi bi la mr ska što sam ta ko ra stro je na. Zapravo sam mislila na nešto drugo. Nisam prestajala da razmišljam o rečima iz telegrama. Nervirao me je taj način saopštavanja i ta prepotentnost... ili možda to i nije bilo to, već samo nedostatak pažnje i obzira prema drugima. Nije joj ni pa lo na pa met da bi nje na po se ta mo gla bi ti ne po željna, a čak da je to i po mi si la, ne bi se zbog to ga ni naj ma nje zabrinula. Posebno me je nerviralo što nisam bila u stanju da

6 12 13 joj to ka žem kri tič ki i otvo re no, pra vim re či ma, bez ubla ža vanja, što nisam bila u stanju da zauzmem pravo odstojanje i da se emo tiv no ne upe tlja vam to li ko da se po na šam iz gu blje no. Njen nedostatak obzira nije bio rezervisan samo za mene: Ra he la se ta ko op ho di la sa svi ma, i uvek je bi la ta kva. Postepeno sam uspela da se malo smirim. Ljubav prema bilj ka ma zah te va la je naj ve ću pa žnju, a ni sam hte la da na činim ne ku no vu šte tu. Vre me je pro ti ca lo tem pom ko ji mi je od go va rao; sva ki čas sam ba ca la po gled na te le vi zor pro ve rava ju ći da sli ka ni je ne sta la, a pri tom ni sam pre sta ja la da se ba vim cve ćem. Ne ve ru jem da je pro šlo vi še od sa ta od tre nut ka kad sam primila telegram, kada se taksi zaustavio pred baštenskom kapijom. Ogla si la se si re na, auto je da vao znak fa ro vi ma da bi pri vu kao pa žnju ono me ko će do ći da po dig ne re zu. Otvo ri la sam boč na vra ta; ni sam ima la ni naj ma nju že lju da pokisnem ka ko bih vo za ču ob ja šnja va la da put ni cu tre ba da osta vi tu, na po lju, pred vra ti ma. Na sta vio je da tru bi i da je zna ke fa ro vi ma, pa sam sa pro zo ra po sma tra la sce nu, na stoje ći da shva tim ka kve na me re ima tak si sta, a on je, po što je shva tio da je pri la zna sta za pre u ska za nje gov auto, ipak is tova rio put ni cu. Ne vo de ći ra ču na o ki ši i ne bri nu ći mno go o ba ra ma i bla tu, ma da je no si la let nje ci pe le, u su sret mi je išla mo ja sestra, lica obasjanog blistavim osme hom. Bi la je ode ve na u la ku ha lji nu sa ša re nim cve to vi ma, ve o ma ele gent nu i sa svim ne pri klad nu za ovu kli mu i ovo do ba go di ne. Čim sam je videla, oraspoložila sam se, a nelagodnost zbog njenog tako naglog i neuljudnog dolaska trenut no se is to pi la. Sla nje te legrama je za nju značilo ispoljavanje neobičnog obzira, ali je bi lo su vi še oče ki va ti da po ve de ra ču na i o to me da iz među slanja telegrama i časa dolaska protekne neko razumno vreme. Iz ne na đe na si, zar ne?, ka za la je, ne pru ža ju ći mi pri liku da od go vo rim. Pa ov de je zbi lja div no. Da le ko od sve ta. Ka kvo te ose ća nje mi ra ob u zme u ovim azol skim po lji ma!, po vi ka la je, gr le ći me. Bi la sam ti bli zu ovih da na, ali je do lazak ova mo pred sta vljao pra vi po du hvat. Ob ja sni ćeš mi ka ko si od lu či la da ži viš ov de. Ka ko na pre du je tvoj po sao? Mno go ti vre me na od u zi ma sva ki od la zak ne ku da, a to ni je ni la ko iz ve sti. Div no iz gle daš, za te be go di ne ne po sto je. Ili ti pri ja va zduh u Ve ne tu... Da, iz ne na di la si me... ni sam oče ki va la da se po ja viš ta ko iz ne bu ha. I ti do bro iz gle daš. Ka ko to..., ni sam sti gla ni da za vr šim re če ni cu, ka da me je po no vo pre pla vi la pri čom. Mo ra la sam ne što da ti do ne sem, mi slim da je ne kom gre škom sti glo me ni. No, ne bri ni, ni sam do šla sa mo zbog to ga... bi la sam u kra ju. Približila se posudama sa cvećem na verandi. Zbilja je divno. Nema lepšeg ukrasa u kući. Tako si vešta sa cvećem! Ko zna ko li ko mu vre me na po sve ću ješ. Ne znaš ko li ko sam pu ta i ja po ku ša va la da ne gu jem cve će, ali ni je vre de lo: uvek mi se osuši. Suviše često putujem, a kada se vratim, nađem sve osušeno. Nastavila je da hoda gore-dole po verandi, s naizgled te škom tor bom u ru ci, i ni je se uop šte obri sa la od ki še, ko ja ju je na kva si la dok je ula zi la u ku ću. I bašta je divna, nastavila je, zaustavljajući se za trenutak da po gle da cve će. Po ova kvoj kiši nisam uspela dobro da je vi dim, ali mo ra bi ti div na. Da iza đe mo po sle na po lje, ako kiša prestane? U ovim starim seoskim naseljima i dalje vode računa o lepoti prirode! Malo je izdvojeno, ali ti uspešno pruža ju ve li ki mir i spo koj! Činilo se da Ra he la ne mo že da uću ti ni za tre nu tak. Sreć na sam što te naj zad vi dim, Ra he la. No, da si mi ma lo ra ni je ja vi la, mo gla sam da..., bi la je to dru ga po lu re če ni ca

7 14 15 ko ju sam us pe la da is ti snem i uba cim u nje nu vr to gla vu bu jicu re či. Ne bri ni, ne moj da se op te re ću ješ. Sa svim je do bro i ova ko. Čim sam vi de la da se osvr će oko se be, is ko ri sti la sam trenu tak u ko me je umu kla da na sta vim mi sao. Da si me ra ni je oba ve sti la, do šla bih da te sa če kam i ušte de la ti vo žnju tak sijem, a mo gla bih i bo lje da te do če kam. Ama ne, Glo ri ja, po na vljam ti da ne bri neš. Stal no se ne što do ga đa lo, pa ni sam mo gla unapred da od re dim dan ka da bih do šla kod te be. Hte la sam pr vo da ti te le fo ni ram, pa sam on da pomislila da pošaljem telegram, ali nikako da odlučim... Pa, po sla la si mi te le gram! Do šao je ma lo pre. Po ka za la sam joj te le gram na sto lu. Pa eto, do bro je. Zna či, ipak si me oče ki va la. No, ne bri ni, ni šta mi ne tre ba. Ne mo gu ni da osta nem du go. Obe ća vam da ću drugi put... A što ti je te le vi zor uklju čen? Da li si gle dala ne što za ni mlji vo? Ni sam, uklju čen je bez na ro či tog raz lo ga, od go vo ri la sam na da ju ći se da će pro me ni ti te mu. E to mi se ne svi đa, baš mi se ne svi đa. To je loš znak usamlje no sti. Po vo dom to ga, ni ne pi tah te da li si sa ma. Jesam. Do bro, sad sam i ja tu, pa mo žeš da ga is klju čiš! Njena razmišljanja su me dovodila u nepriliku, a nisam hte la da pri znam da je u pra vu i da ura dim to što mi je ka zala. Zbi lja ni je bi lo raz lo ga da dr žim uklju čen te le vi zor u njenom prisustvu. Zato sam bez ikakvog objašnjavanja odlučila da isključim samo ton. Ose ća la sam se po ma lo po ni že no zbog sli ke usa mlje no sti koju sam za nju predstavljala. Bez mnogo razmišljanja sam kazala: Sama sam, ali očekujem nekoga. Nisam želela da mi sli da sam to li ko bez pri ja te lja, da mi je te le vi zor je di no društvo. Osta ću krat ko. Oti ći ću kad god ho ćeš. Činilo mi se da je Rahela iznenađena, što mi nije bilo mrsko. Izgledalo je da se mo ja po zi ci ja kod nje ma lo učvr sti la. No, ja ni sam bi la u sta nju da oču vam tu po zi ci ju. Ama ne, osta ni ko li ko že liš! uz vik nu la sam. Ni je mi se do pa da la po mi sao da ho ću da je ot pre mim, iako sam zna la da bi ona sva ka ko uči ni la baš ono što že li. Te ve če ri sam zbi lja že le la da osta nem sa ma; ipak je bi lo čud no što je baš ta da mo ja se stra, ko ju sam ret ko vi đa la, od lu či la od jed nom da ba ne kod me ne. Da li je to čud na igra sudbine, neka slučajnost? A pošto sam verovala da su podudarnosti znaci da sudbina brine o nama, postala sam radozna la i pri hva ti la sam si tu a ci ju bez mno go ljut nje. Ra he la se naj zad sme sti la u fo te lju i za ću ta la, dr že ći kraj sebe torbu načinjenu od veoma šarene tkanine, koja je delova la po ma lo is toč njač ki. Po što je se la, oslo bo di la je tor bu od te re ta, ko ji je de lo vao pri lič no ka ba sto, i na ni ski sto čić spustila paket listova, sa tekstom otkucanim na mašini. Ponovo je pre tu ra la po tor bi, to je bio po kret ko ji je u krat kim razma ci ma po na vlja la od tre nut ka kad je ušla u ku ću. Naj zad je us pe la da pro na đe tra že no pa klo ci ga re ta. Gde su ti de ca?, pi ta la me je, s ci ga re tom u usti ma, dok je sre đi va la pa pi re, osvr ću ći se oko se be kao da oče ku je da se ne ko sa krio u ne kom ćo šku. Već mno go go di na ne ži ve sa mnom... Da, to znam. No, mi sli la sam da ti ne de ljom do la ze u po setu. To je baš lep iz let, a ov de je vr lo pri jat no! Ne, da nas ne do la ze. Ka za la sam ti: da nas imam je dan sastanak. Ko ga oče ku ješ? Ra he la ni je mo gla da se uz dr ži od ra do zna lo sti. Bi la sam za do volj na što je to pi ta la, ali mi ni je osta vi la vre me na za odgovor.

8 16 17 Iz vi ni, ja sam, kao i obič no, na metljiva, ka za la je ne mno go ubedljivim tonom, svakako očekujući da još nešto ispričam. Iskreno rečeno, ne očekujem nikoga. Imam sastanak... to je spe ci jal na pri li ka. Za pra vo je u pi ta nju ri tual ko jeg se uvek pridržavam. Maj ko mo ja, baš si kom pli ko va na! Ne, ni je ni ma lo kom pli ko va no, od go vo ri la sam joj po kušavajući da suzbijem nelagodnost. Kajala sam se što sam joj dopustila da iznosi pretpostavke o mom privatnom životu, i nisam znala kako da opet uspostavim distancu koju sam izgubila braneći se od njene ironije. Rahela nije htela da odusta ne od te te me. Zna či, to je taj na, ka za la je za ba vlja ju ći se. Ma da mi je teško da pretpostavim da u tvom tako pravolinijskom i predvidljivom životu uopšte postoje tajne. To je sa svim obi čan ži vot. Pri me ti la sam da ju je taj sprem ni i pre ci zni od go vor za čudio. I po mi sli la sam da sa da zbi lja mo gu sa svim da is klju čim te le vi zor. Pa, u pra vu si, za i sta je obi čan. Po ne kad sam ti za vi de la na to me... a mo žda i ni sam, do da la je zu re ći u dim svo je cigarete. Po pi ćeš čaj, zar ne? Či ni lo mi se da je to ele gan tan na čin da iz beg ne mo da lji raz go vor o na če toj te mi, na da ju ći se da ćemo nastaviti da pričamo o nečemu sasvim drugom. Dok sam išla u ku hi nju, ču la sam ka ko mi Ra he la ka že ša ljivim to nom: Ne že lim da ome tam tvoj mi ste ri o zni su sret! Bi la sam na vik nu ta na njen sar ka zam i iro ni ju: bu du ći da sam već bi la u ku hi nji, pra vi la sam se da ni šta ne ču jem. No, pošto nisam bila izložena njenom direktnom ispitivačkom pogledu, skupila sam hrabrost da nešto glasnije, u jednom da hu, ka žem: Hte la sam da ti to is pri čam! Čim sam to iz govo ri la, po na da la sam se da ni je ni šta ču la. Šta si ka za la, Glo ri ja? Ni sam zna la šta bih joj od go vo ri la. Već sam se bila po ka jala zbog te re če ni ce jer sam bi la si gur na da je sve do bro ču la. S mo jom se strom je uvek bi lo ta ko: ja bih do ba ci la iza zov, ona bi ga pri hva ti la, ja bih on da po ku ša la da se po vu čem, ali sam već bi la si gur na da sam iz gu bi la. Sa da ni sam zna la da li da ću tim i pra vim se da ni šta ni sam re kla, da pro bam da prome nim te mu ili da se di rekt no upu stim u ras pra vu. U ta kvim pri li ka ma, ka da sam bi la neo d luč na, po že le la bih da je uz me ne, ne vi dljiv, moj sta ri pri ja telj Oskar, ko ji bi mi ša pu tao odgovore i savetovao me kako da se ponašam. Bi lo mi je po treb no ma lo vre me na, a on da sam se vra ti la iz ku hi nje u so bu. Sta vi la sam vo du da pro klju ča. Iza be ri čaj!, re kla sam i pokazala Raheli tri metalne kutujice čaja. O čemu si htela da po pri ča mo? Bi lo je uza lud no la ga ti sa mu se be: bi lo je ja sno da, i po sle to li ko vre me na, ipak tra žim sa vet od nje. Mo žda mi sa da ni je bio po tre ban, ali u pro šlo sti bih to če sto po že le la. Da, jed nom sam že le la da ti to is pri čam. To je bi lo pre oko de set godina, kazala sam tonom kakvim se govori na ispovesti. Šta si to hte la da mi is pri čaš?, po ku ša la je Ra he la da in sistira, gubeći strpljenje u situaciji koja je i meni očito postajala sve ne pri jat ni ja. Sa da to vi še ne bi ima lo smi sla. Sve je do šlo u ne ki lo gi čan red, od go vo ri la sam joj na iv no tra že ći od stup ni cu, za ko ju pre toga nisam verovala da postoji. Da, da, u red! Ra he la je tek bi la uga si la ci ga re tu i osvrta la se oko se be da vi di gde je osta vi la pa klo. Za tim je usta la iz fotelje držeći novu cigaretu u ustima i načinila nekoliko koraka tamo-amo duž prozora zastakljene verande prema ba šti. Udi sa la je što je vi še mo gla di ma u plu ća i iz ba ci va la ga snažnim izdisajima.

9 18 19 U ta kvim okol no sti ma bi lo je te ško re ći da li glu mi ili stvarno mi sli na ne što va žno. Na glo se okre nu la s na me rom da me po gle da u oči: Da li je u pi ta nju mu ška rac? Ne moj mi re ći da je ste! To bi zbi lja bi la no vost! Ka za la je to pre no što je pri me ti la da vi še ni sam u so bi. Oti šla sam u ku hi nju, s ku ti ji ca ma ča ja ko je sam vra ti la na mesto, ali sam jasno čula šta je izgovorila. Koristeći činjenicu da me ne gle da, ka za la sam joj ne zna ju ći da li me slu ša: U sva kom slu ča ju tre ba da ti is pri čam. Ta ko mi je bio po treban tvoj sa vet! Kad sam se vra ti la, Ra he la je opet se de la u fo te lji. De lo vala mi je kao da je pro me ni la stav i da me slu ša pa žlji vi je i sa više razumevanja. To je bilo vrlo neuobičajeno za nju. Zbi lja je izuzetna podudarnost što si do šla da nas, ka za la sam joj dok sam se vra ća la u so bu. Mo žda ni je slu čaj no što si tu i iš če ku ješ za jed no sa mnom. Oti šla sam do pro zo ra da ba cim po gled na bre žulj ke: po nji ma se mo glo vi de ti ka kvo će bi ti vre me. To li ko sam se pri bli ži la sta klu da sam ga za ma gli la da hom. Tre nut no sam za tvo ri la oči, a za tim sam u pla vi ča stoj sve tlo sti ugle da la svoje li ce: no, ono je po la ko ne sta lo u la koj tre pe ra voj sen ci, a ume sto nje ga po ja vi le su se sli ke iz jed ne dav na šnje pri če ko ja je započela pre dvanaest godina u Njujorku. Nju jork. Dok je iz la zi la iz tak si ja sa na me rom da uđe u ho tel, je dan cr ni pas je pre tr čao uli cu la ju ći. Glo ri ja se, pre pla še na, po vu kla ne ko li ko ko ra ka una zad i is pu sti la tor bu i pa ket knjiga ko je upra vo be še ku pi la. Ne ki čo vek ko ji je po sma trao ceo pri zor sprem no joj je pri đe s na me rom da joj po mog ne da pri ku pi knji ge. Glo ri ja mu se za gle da la u oči ne skre ću ći po gled, kao da je na šla cen tar rav no te že ko ji je od u vek tra ži la. Po sle tog da na ni ka da ni je pre sta la da ve ru je u to da nje nim ži vo tom upravlja slu čaj. Ce log svog ve ka se bo ri la i či ni la sve da osta ne do sled na sti lu ži vo ta ko ji je po što vao sve ono do če ga joj je bi lo sta lo. Onda se naglo dogodilo nešto što je sve izmenilo, ništa više ni je bi lo kao ra ni je, a ona ni je ima la pri li ke da se po bu ni ili da zaustavi tu promenu. U po čet ku su je za pa nji la sop stve na ose ća nja: mi sli la je da po zna je se be, no ni je oče ki va la sop stve nu re ak ci ju. Ne ki čo vek joj je po mo gao da pri ku pi stva ri ko je su joj is pa le iz ru ku: bio je to jed no sta van čin pri stoj no sti i do brog vas pita nja ko je se is ka zi va lo u sa mom po stup ku. No, ona je sve pro me ni la po sma tra ju ći čo ve ka ta ko upor no da se u tom pogledu iskazala neka nerazumna strast. To je bio i pogled pun lju ba vi: u jed nom tre nut ku je vo le la tog čo ve ka ta ko