Ugovor o osiguranju: istorijski i teorijski profil iz ugla evropskog prava

Transcript

1 Dr Benedetto FARSACI ČLANCI 25 Ugovor o osiguranju: istorijski i teorijski profil iz ugla evropskog prava UDK: :340.13(4-672EU) Dostavljen: Prihvaćen: Naučna polemika Apstrakt Od samih početaka, najbolja teorija je shvatila da pravu suštinu fenomena osiguranja treba tražiti u podršci osiguravača u obimu usaglašenom u ugovoru o osiguranju, ekonomskm posledicama ostvarenja rizika rerum natura kod osiguranika, svodeći ovu funkciju u drevno geslo: susceptio periculi rei alienae. I to je bio razlog opravdanja ugovora o osiguranju ili uzroka po kojem je neki pravni sistem priznavao pravni značaj tog neobičnog ugovora, čineći ga takođe iz istog interesa korisnim za društvo u celini. Danas je osiguranje regulisano kao samostalan tip ugovora, jer je mehanizam preuzimanja rizika (bitna karakteristika u delu poslovanja osiguranja) omogućio razvoj aktivnosti i stilova života i postao neodvojiv deo ljudskog stanja koji bi u suprotnom bio prekinut ili bi imao usporen razvoj. Priznanje susceptio periculi kao ujedinjujućeg uzroka svakog pojedinačnog ugovora o osiguranju zastupali su mnogi ugledni autori, dok su sa druge strane protivnici ove teorije smatrali da direktan prenos rizika što je predmet ugovora o osiguranju leži u osnovi drugačije teorije. Drugim rečima, preuzimanje obaveze ili podrška riziku od strane društva za osiguranje označava da se ista mora nadoknaditi osiguraniku zbog pretrpljene štete (u imovinskom osiguranju, odnosno neživotnom osiguranju). Sa druge strane, u vezi sa životnim osiguranjem osiguravač će ispuniti svoju finansijsku obavezu kapitalizacijom akumuliranih sredstava koje je ugovarač osiguranja izdvojio radi svoje sigurne budućnosti, ako doživi određeni datum, ili radi sigurnosti izvesnih lica za slučaj njegove smrti. Ključne reči: ugovor o osiguranju, istorijski i teorijski profili * Univerzitet Mesina, Departman za pravo, Mesina, Italija, b.farsaci@alice.it. 1. DOGMATSKI PRISTUP SREDNJEG VEKA: NEPRIHVAĆENI IDENTITET Pravilo koje u čl italijanskog Građanskog zakonika definiše ugovor o osiguranju, pojašnjenjem definicije koja se već nalazi u čl. 417 starog italijanskog Trgovačkog zakonika iz godine, posledica je viševekovne dogme koja je nastala posle rođenja instituta premije osiguranja (kraj 14. veka prim. aut.), a sazrela je u drugoj polovini 18. veka. To je bio period koji se, ne sasvim slučajno, poklapa sa nastankom velikih društava za osiguranje 2, u kojem je želja da se od državnih organa dobije eksluzivna koncesija za bavljenje osiguranjem 3 bila znak tadašnjeg stečenog znanja da se osiguranje adekvatno može obavljati na bazi najmanje dva fundamentalna pravila: a) profesionalni karakter delatnosti osiguranja koji mora biti redovan a ne sporadičan, tehnički sofisticiran i finansijski garantovan, i b) pokrivanje od strane istog društva velike mase rizika koji su što je više moguće jednoobrazni i složeni kako bi se naplaćenim premijama za rizike koji se nisu 1 Osiguranje je ugovor na osnovu kojeg osiguravač preuzima obavezu da na ime premije nadoknadi sve gubitke ili štetu koja bi nastala za osiguranika iz izvesnih neočekivanih događaja ili više sile ili da isplati određenu sumu novca prema dužini trajanja osiguranja ili događajima u životu jednog ili više lica. 2 Vivante C. (1885) Il contratto di assicurazione, I, Le assicurazioni terrestri, Milan, str. 3; ID. (1926) Trattato di diritto commerciale, Milan, IV, str. 336; Cassandro G. (1958) Assicurazione (storia), Enc. dir., III, Milan, str. 420, sada Genesi e svolgimento storico dell assicurazione, ID. (1974) Saggi di storia di diritto commerciale, Naples, str. 239; Pene Vidari G. S. (1975) Il contratto d assicurazione nell età moderna, AA. VV. L assicurazione in Italia fino all Unità (Saggi storici in onore di Artom E.), Milan, str. 222; Di Giandomenico G. (1987) Il contratto e l alea, Padova, str. 149; La Torre A. (1987) La disciplina giuridica dell attività assicurativa, Milan, str. 2 i ID. (2000) L assicurazione nella storia delle idee, 2 a ed., Milan, str Cassandro, G. Nav. članak, str

2 BENEDETTO FARSACI 26 ostvarili kompenzovale nadoknade plaćene za odštetne zahteve koji su, iako srazmerno mali, nastali tokom jedne godine. Bilo je jasno od početka ideja da se ne sme oslanjati na uspešan ishod svakog ugovora o osiguranju, jer to po pravilu ostaje neizvesno. Shvaćeno je da pojedinačan ugovor o osiguranju mora da bude povezan sa postojanjem brojnih drugih ugovora iste vrste uz primenu zakona velikih brojeva za date rizike, kako bi oni koji ne pretrpe štetu omogućili povoljan poslovni saldo, između povoljnih i nepovoljnih ishoda, onima koji su pružili osiguravajuće pokriće (društvima za osiguranje prim. aut.) To je bio odlučujući korak ka modernom osiguranju koje pretpostavlja postojanje samo mehanizma pokrića masovnih rizika čija je kičma stabilna veza između pojedinačnog ugovora i poslovanja društva za osiguranje. 4 To je postalo moguće zahvaljujući radu Bernulija koji je, početkom 18. veka, formulisanjem tzv. zakona velikih brojeva postavio osnovu za statističko izračunavanje podataka. 5 Na taj način, on je stvorio teorijsku osnovu bitnu za razvoj tzv. aktuarskog metoda koji se koristi za ocenu rizika i izračunavanje korespodentne premije. 6 Ali ovaj ishod postignut je tek posle četiri veka, sredinom 14. veka, trgovačka praksa je osmislila prvu premiju osiguranja 7 u pogledu koje je nova ideja bila da se rizik preuzima kao spekulativna operacija sama po sebi a ne kao slučajan prenos iz nekog drugog ugovora, kao što je bio prethodno slučaj sa tzv. sporazumima ili zajmovima u svrhe osiguranja. 8 4 La Torre, A. Isto, str i ID. La disciplina giuridica dell attività assicurativa, str. 2 4; Cassandro G. Isto, str. 239, prema kojem je krajem 18. veka utvrđeno da je veza gotovo ekskluzivna za ugovor sa kolektivnim učešćem koja funkcioniše na širokom tržištu sa mnogo preciznijim kalkulacijama težine rizika, osiguranju dala one karakteristike koje su ga proizvele, definisale i u naše vreme od njega stvorile poslovni ugovor koji se masovno zaključuje. 5 Bernoulli, J. (1713) Ars conjectandi, Basilea, 1713, str La Torre, A. L assicurazione nella storia delle idee, str Melis, F. (1975) Origini e sviluppi delle assicurazioni in Italia (secoli XIV-XVI), (by INA), I, Le fonti, Rome, str. 7 je otkrio najstariju pisanu ispravu o osiguranju od 20. februara koju je primio notar Tommaso Casanova a koja je garantovala ballas decem pannorum. To je, međutim, bila blanko polisa prikrivena zajmom; Spagnesi E. Aspetti dell assicurazione medievale, AA. VV. L assicurazione in Italia fino all Unità (Saggi storici in onore di Artom E.), str Bensa E. (1884) Il contratto di assicurazione nel Medio Evo, Genova, str. 46; Valeri, G. (1928) I primordi dell assicurazione attraverso il documento del 1329, Riv. dir. comm., I, str. 618; Bognetti G. (1930) Sui primordi dell assicurazione, Riv. dir. comm., I, str. 274 i 276; Brunetti A. (1936) Sull origine italiana del contratto di assicurazione, Assicurazioni, I, str. 575, koji definiše ove dve forme predosiguranja kao hipoteka radi osiguranja ; Edler De Roover, F. (1945) Early example of marine 4/2012 Po prioritetu je prilično nebitna ne samo preuzeta obaveza, već istovremeno i onaj ko podržava rizik. 9 Međutim, njeno poreklo, i to za duže vreme, potiče od tog novog spekulativnog posla trgovaca kao jednom vrstom izolovane poslovne aktivnosti, koja je zamenjena delatnošću specijalizovanog privrednog društva. 10 Vekovima je teorija bila opterećena diskusijom o zakonitosti u kojoj je zabeležena ideološka razlika između trgovaca i moralista i pravnoj prirodi ugovora o osiguranju, sa prvobitnim tvrdnjama da ono vodi poreklo od tradicionalnih oblika common law-a ili iz ustanova rimskog prava kao što su zajam, kupoprodaja, garancija ili locatio operis. Na prvobitno shvatanje prirode osiguranja stavljani su posebno oštri prigovori, koji su doveli do optužbi za urušavanje osiguranja 11 i igru kockanja ili klađenja 12 preko ravnotežne granice beninsurance, The Journal of Economic History, V, str. 172, koji će preuzeti formulu osiguravajućeg zajma ; Pesce P. G. (1966) La dottrina degli antichi moralisti circa la liceità del contratto di assicurazione, Assicurazioni, I, str. 38; Perdikas, P. (1973) Lineamenti di una teoria sulla storia e sul concetto del contratto di assicurazione, Assicurazioni, I, str. 283; Melis, F. Isto, str. 16; Perdikas, P. (1980) Influenza della consuetudine commerciale sul sorgere dell assicurazione, Assicurazioni, I, str. 3, i La Torre, A. Isto, str. 104; Spagnesi, Isto, str. 37, čini se da u kategoriju sporazuma u svrhu osiguranja ubraja i foenus nauticum koji je zabranio papa Gregorije IX Dekretom Naviganti godine, jer je njime prikrivano stvarno stanje (Gregorius IX, Decretales, V, XIX, 19, Pomorstvo: Pomorac ili tržište koje pozajmljuje određenu sumu novca za rizik koji preuzima a zauzvrat uzima mnogo više, smatra se zelenašem ; Richter A. L. i Friedberg A., (1922) Corpus iuris canonici, Leipzig, II, str. 815; Pesce, P. G. Isto, str i La Torre A. Isto, str. 82). 9 Ovo se čini odlučujućim argumentom koji omogućava da se konačno prevaziđe taj test. Goldschmidt, L. (1913) A universal history of commercial law, Turin, str koji izvodi nastanak osiguranja iz ugovora o zajmu, kao integralnom delu osiguranja, što se ne razlikuje od koncepta koji je u svoje vreme zastupao Benvenuto, Stracca. (1569) Tractatus de assecurationibus, Introductio, Ancona, str. 358: traiecticiam pecuniam, instar cuius assecuratio inventa est ; Schwarzenberg, C. (1969) Ricerche sull assicurazione marittima a Venezia, Milano, str. 12; Spagnesi, E. Isto, str. 9, 37 i 68; Nehlsen von Stryk, K. Isto, str. 17 i La Torre, A. Isto, str. 87. Prema istim prigovorima, takođe se nije prihvatao stav Huvelin, P. (1929) E tudes d histoire du droit commercial romain, Paris, str. 95, koji poistovećuje osiguranje sa obligacijama sub condicione, što je još od rimskog vremena predstavljao primitivan model osiguranja. 10 La Torre, A. Isto, str Passavanti, J. (1355 reprint 1828) Lo Specchio di vera penitenza, Bologna, str. 121; Sacchetti, F. (1380 reprint 1857) I Sermoni evangelici, Florence, str Sacchetti, F. Isto, str. 11; Consobrino, I. (1482) De iustitia commutativa, arte campsoria et alearum ludo, Paris, II, str. 6, prema kojem osiguravač na osnovu pismena prodaje ono što mu ne pripada i ne može pripasti, čineći tako povredu boga, jer samo bog može da sačuva brod i zato nije dovoljno da se ugovor zaključi

3 eficija, uz ostvarivanje nezakonite dobiti ili osiguranika ili osiguravača u zavisnosti od toga da li je došlo do osiguranog slučaja ili još i manje. 13 Kritika zelenaških zajmova je ubrzo prestala onda kada je, sa jedne strane Dekret od 22. oktobra godine dužda Đenove Gabriele Adorna pod naslovom Contra allegantes quod cambia et assecuramenta, facta quoviscumque, cum scriptura vel sine, sint illicita vel usuraria ( Oni koji zaključuju razmenu i osiguranje pismenim putem ili na drugi način, smatraće se nezakonitim ili lihvarskim ) omogućio primenu kazni prema onima koji su poricali lihvarsku prirodu osiguranja 14, a sa druge strane, Zakon od 9. maja godine u Firenci izričito je priznao punovažnost ugovora o osiguranju u vezi sa firentinskom robom i brodovima. 15 Takođe, rimsko pravo je već bilo prihvatilo emptio-venditio periculi i brojne antičke moraliste (izvesno uključujući pravnu prirodu i funkciju ugovora), koji su u smislu pokrivanja rizika od strane osiguravača smatrali da praktično nije nešto fiktivno i beskorisno već stvarno i pozitivno, te zato vredno njegove nagrade. Za njih takva nadoknada nije samo trošak, već je ona uslovljena istom prirodnom pravednošću. 16 Za razliku od kockanja ili klađenja, predmetni rizik u ugovoru o osiguranju je stvaran, ali to ne predstavlja argument da se radi o potpuno slučajnom događaju, zbog čega se mora ponoviti da je to u stvari tačna karakteristika sa slabijim, jer čak i bogu i nama skrivene stvari predstavljaju tajnu i neizvesnost ; Summenhart, C. (1580) Tractatus de contractibus licitis atque illicitis, Venice, str. 320: primo sic: quia talis contractus (insurance) per omnia est similis illi contractui innominato qui dicitur vadiatio vel concertatio [ ]. Nam Petrus in paredicto contractu nihil aliud in re facit quam quod obligat se ad solvendum Paulo tantum quantum merx valet si non venit sibi salva; et alius e contra se obligat ad dandam certam pecuniam si veniet salva; ad cuius tamen salvum adventum nihil operatur. 13 Sacchetti, F. Isto, str. 11; Consobrino, I. Isto, str. 6 i Tartareto, P. Isto, str Bensa, E. Isto, str ; Cassandro, G. voice: Assicurazione (storia), str. 425, sada Genesi e svolgimento storico dell assicurazione, str. 250; Pesce, P. G. Isto, str. 41; Spagnesi, E. Isto, str. 92 i La Torre, A. Isto, str. 160, fusnote br. 350, 206 i Bensa, E. Isto, str. 153; Bonolis, G. (1898) Contributo alla storia delle assicurazioni in Firenze, Florence, str. 312; Piattoli, L. (1933) Le leggi fiorentine sull assicurazione nel Medioevo, Firenze, str. 3 i 54; Pesce, P. G. Isto, str. 41 i La Torre, A. Isto, str. 160, fusnota br. 350, 207 i Pesce, P. G. Isto, str. 53; Francesco Da Empoli, Quaestio seu Tractatus de Monte, Cod. Vat. Lat., str. 266, Međutim, prvo priznanje legitimnosti ugovora o osiguranju treba tražiti kod Ridolfi, L. (1403) De usuris, str. 3, fusnota br. 10 u Tractatus universi iuris, Venezia, objavljeno 1584, str. 7, fusnota br. 38, koji izlaže iste ideje kao i Francesco da Empoli, dodajući: jer je njemu dozvoljeno da se time bavi, ali ne radi zajma koji niko nije tražio, već zbog opasnosti na moru i kopnu od kojih je trgovac smatrao da treba da se osigura. Ugovor o osiguranju: istorijski i teorijski profil iz ugla evropskog prava neizvesnog budućeg događaja. 17 Konačno, optužbe na ostvarivanje neosnovane dobiti odbijene su u svetlu sinalagmatične teorije reciprociteta između obaveze da se plati premija, sa jedne strane, i Securum facere ili pre ekvivalentnosti geometrijskoj: to jest relativnoj, ali srazmernoj da bi se rezervisala sumnja i premija 18, kako bi osiguranik bio zaštićen od posledica materijalizacije rizika koji se nadvija nad njim, dok osiguravač obezbeđuje pravi iznos garancije. 19 Od tada je otpočela diskusija o pravnoj prirodi osiguranja, tako što je, bar do sredine 1700-te godine, ovaj ugovor, nepoznat u rimskom pravu 20, bio smatran za vrstu netipičnih ugovora, pa su se teoretičari trudili da ugovor o osiguranju uklope o jednu od zvaničnih šema 21 kako bi se povinovali kalifikacionom pravilu. Teba imati u vidu da je sa druge strane takođe tačno da je bilo lakše naglašavati princip integriteta, odnosno sličnosti fenomena osiguranja sa ostalim ugovorima koji su bili prihvaćeni i primenjivani. 22 Očigledno da ovo nije mesto da se detaljnije analiziraju sva brojna 17 La Torre, A. Isto, str. 161 i Patuzzi, I. V. (1700) Ethica christiana sive theologia moralis, Venice, str. 77: ali stvarni rizik osiguranja koji osiguravač preuzima može biti slučaj za koji je plaćena manja cena osiguranja od nadoknade za nastalu štetu, što svakako predstavlja troškovnu vrednost koja je dozvoljena u svim takvim ugovorima. 18 De Onate, P. (1647) De contractibus, Roma, III, str Soto D. Isto, str. 437; Molina L. (1602) De iustitia et iure, Venice, II, str. 659; Salon M. B. (1608) Controversiae de iustitia et iure, Venice, II, str. 678: iz praktičnih razloga osiguravač zadržava cenu koju je naveo i dobio, zbog čega se tada oseća sigurno i mirno kao da osigurana stvar neće biti uništena, za razliku od slučaja snošenja troška uništene vrednosti ; De Onate, P. Isto, str. 677: i stoga je osiguranje obično veća nagrada od premije osiguranja kada je vrednost rizika daleko manja od nadoknade ; Bonacina, M. (1694) Opera omnia, Venezia, str. 588; Pesce, P. G. Isto, str ; Spagnesi, E. Isto, str. 139 i La Torre, A. Isto, str Fusnota br. 9 u ovom radu i D Emerigon, B. M. (1845) Trattato delle assicurazioni e del contratto di prestito a cambio marittimo (trad. it.), Venice, str. 11 i Endemann, W. (1866) Das Wesen des Versicherungsgeschaftes, Goldschmidt s Zeitschrift, IX, str Oni u stvari nisu bili imenovani zakonima, već su bili poznati u običajnom pravu (De Onate, P. Isto, str. 680). Tako je fenomen osiguranja određivao i Santerna, P. (1488) De assecurationibus et sponsionibus mercatorum, Tractatus illustrium in utriusque iuris iurisconsultorum, Quaestio I, Venezia, objavljen 1552, str. 129; Salvioli, G. (1884) L assicurazione e il cambio marittimo nella storia del diritto italiano, Bologna, str. 61; Vivante, C. Il contratto di assicurazione, I, str. 24; Perdikas, P. Isto, str ; Nehlsen von Stryk, K. Isto, str. 30 i La Torre, A. Isto, str Pesce, P. G. Isto, str

4 BENEDETTO FARSACI 28 rešenja koje je predlagala teorija tokom vekova 23, već je dovoljno samo se podsetiti da se osiguranje smatralo jemstvom garancijom zbog svoje garantne funkcije u oba ugovora 24, zatim hipotekom zajmom zasnovanim na pravnoj fikciji da postoje odnosi osiguranik zajmodavac i osiguravač zajmoprimac na koje se primenjuje raskidni uslov siguran dolazak stvari koje se prevoze 25, na mestu radova u kojem zakupodavac osiguravač 26 na osnovu nagrade vrši usluge u korist osiguranika zakupca 27 i, pored svega, kupoprodajnim ugovorom za osiguranikovu imovinu ili tzv. opasne događaje 28 ili pre solidarnom odgovornošću osigurvača da plate vrednost robe jedino u slučaju gubitka ili štete, odnosno radi isplate nadoknade štete usled nastanka štenog događaja Santerna, P. Isto, str. 129; Schupfer, F. (1921) Il diritto delle obbligazioni in Italia, III, Turin, str. 237; Cassandro, G. voice: Assicurazione (storia), str. 424, sada Genesi e svolgimento storico dell assicurazione, str. 249; Pesce, P. G. Isto, str. 58; Perdikas, P. Isto, str. 283; Pene, Vidari G. S. Isto, str. 195 i La Torre, A. Isto, str Soto, D. Isto, str. 330 poverilac može da prihvati i veću cenu, kao i proširenje svojih obaveza u skladu sa zakonom kada je osiguranik izložen ozbiljnim opasnostima ; Bartolomeo De Albornoz. (1573) Arte de los contractus, Valencia, str. 20; Lopez, L. (1597) Tractatus de contractibus et negotiationibus, II, Brescia, str. 95; Salon, M. B. Isto, str. 677 i De Luca, G. B. ( ) Theatrum veritatis et iustitiae, Venice, VIII, discursus CVII, str. 4 i 5, prema njemu osiguranje je opravdani ugovor [ ], baš kao i svakodnevna jemstva lekara. 25 Kao i kod ugovora o pomorskom zajmu (fusnota br. 8 u ovom radu); Bensa, E. Isto, str. 59 i 192; Cassandro, G. voice: Assicurazione (storia), str. 422 sada Genesi e svolgimento storico dell assicurazione, str. 242; Spagnesi, E. Isto, str i La Torre, A. Isto, str Di Castro, P. (1575) In secundum Digesti veteris partem commentaria, Venice, str Bosco, B. ( ) Consilia, Lyon, objavljeno 1620, str. 369 ( način na koji se ta jemstva rešavaju putem uslovne prodaje ) i 391; Giballino, I. Isto, str. 293 i Boranga, A. M. (1766) Institutiones theologico-morales, Venice, III, str Santerna, P. Isto, str. 7 ( osiguranja koja on prodaje za određenu cenu, čine opasnim oslanjati se na slučaj ); Molina, L. Isto, str. 658: drugi misle da onaj koji zaključi kupovinu prodaju po fiksnoj ili umanjenoj ceni, treba da snosi trošak procene osiguravaču, ako je izgubio svoju stvar ; Targa, C. (1787) Ponderazioni sopra le contrattazioni marittime, Genova, str koji osiguranje definiše kao ugovor o obeštećenju za određenu cenu, a Pothier, R. (1830) Oeuvres, III, Bruxelles, str. 236 govori o tome da posao osiguranje ima za predmet cenu rizika. 29 Scaccia, S. (1619) Tractatus de commercio et de cambio, Roma, Quaestio I, napomena 128, str. 35; Lessio, L. (1625) De iustitia et iure, Venice, str. 289 i Rocco, F. (1655) Responsorum legalium cum decisionibus Centuria secunda ac Mercatorum Notabilia in sex titulos distributa, Naples, I, str / OTKRIĆE IDENTITETA OSIGURANJA KAO AUTONOMNE VRSTE UGOVORA Međutim, argumenti koje smo upravo naveli bili su pogrešni 30 zbog čega se sporo formiralo uverenje da ugovor o osiguranju nema nijednu tradicionalnu karakteristiku, te da se zato radi o novoj figuri, sa sopstvenim dogmatski identitetom. Od savršenog značaja za prevazilaženje tradicionalnog shvatanja, bila je pojava dva nova teorijska doprinosa: prema prvom koje je zastupljeno u zakonodavstvu Ordonansom o pomorskoj trgovini iz završava se faza tumačenja pomorskog osiguranja i otvara se put ka modernom regulisanju 32, dok je prema drugom, inače teorijskom pristupu izloženom u glavnom radu Kazaregija, ono što je odlučno jeste zaokruživanje procesa izdvajanja osnovnih elemenata osiguranja koje je dovelo na prvom mestu do formiranja ugovora o osiguranju kao samostalne vrste ugovora. 33 U stvari, pomenutom Ordonansom se na sveobuhvatan i apstraktan način za pomorsko osiguranje određuje njegova posebna karakteristika takođe koristeći običaje, posebno one u zapadnim lukama i na severu 34, tako što je u skladu sa tradicionalnim iskustvom, potvrđena i propisana punovažnost poslova osiguranja široko stilizovanim pravnim pravilima. 35 Međutim, Kazeragi ide dalje. Počev od elaboriranja prethodnih vekova, on naglašava rizik kao nešto što se ne može posmatrati samo objektivno, već se osvrće i na osiguranika koji će stvarno snositi njegove posledice da bi zbog njega probudio potrebu regulisanja slučajeva u kojima bi se osvario 30 Ograničićemo izlaganje na navođenje prvih protivnika teze koju smo objasnili. O rekonstrukciji jemstva garancije: Azor, I. (1611) Institutionum moralium, III, Rome, liber XI, str. 1020; o fikciji zajma: Ridolfi, L. Isto, str. 38; o teoriji mesta: Binsfeld, P. Isto, str. 527: I ovoj je takođe takav ugovor (osiguranje) čak i ako postoji rizik da neće doći do prijema neke činidbe ili poklona za očigledan rizik ) i, najmanje, o teoriji kupovine: D Emerigon, B. M. Isto, str Pene, Vidari G. S. Isto, str Posle ovog pravila moralo se čekati više od jednog veka da bismo, u okviru evropskog prava, dočekali sledeći propis koji reguliše osiguranje kao imenovani ugovor (iako samo u pomorskom pravu). 32 Donati, A. (1952) Trattato del diritto delle assicurazioni private, Milan, I, str Casaregis, G. L. M. Isto, IV, napomene I i VII. Suprotno: Bonolis, G. (1901) Svolgimento storico dell assicurazione in Italia, Firenze, str. 36; Cassandro, G. Isto, u Bollettino dell Archivio storico del Banco di Napoli, str. 31, sada u ID. Saggi di storia di diritto commerciale, str. 274; Pene, Vidari G. S. Isto, str. 211, posebno fusnota br. 43 i La Torre, A. Isto, str Stefani, G. Isto, str La Torre, A. Isto, str. 215.

5 štetni događaj. Ovaj uslov nije ništa ako se ne radi o interesu osiguravača osiguranika 36 ili još pre osnovu osiguranja ( ) bez kojeg ono ne može da postoji 37, što je definisano u skladu sa formulom koja je u celini preneta u čl italijanskog Građanskog zakonika iz 1942 u pogledu osiguranja od šteta. 38 Ovaj interes osiguranika stvaran i legitiman, koji ponavljamo 39, nedostaje kod klađenja, te on omogućava da se osiguranje posmatra kao ugovor sa kojim se klađenje ne može mešati. 40 Zbog toga što je interes njegova posebna karakteristika koja ga kvalifikuje u posebnu vrstu ugovora zbog koje je opravdana njegova konceptualna samostalnost. 41 Već pred kraj 1700-tih nije bilo više dodatnih studija koje bi se kretale u goreopisanom pravcu, ali se prihvata postavljena i sazrela teorija koja u osiguranju vidi ontološki identitet, koji se oslanja na elemente rizika i interesa. 42 Moderne kodifikacije zato ne ignorišu da je dejstvo koje je u praksi postojalo raširenije od pomoskog sektora na kopnu, radi pokrivanja događaja kao što su smrt 36 Casaregis, G. L. M. Isto, IV i La Torre, A. Isto, str Casaregis, G. L. M. Isto, IV, br Donati, A. (1950) L interesse nel contratto di assicurazione, Assicurazioni, I, str. 313; ID. (1954) Trattato del diritto delle assicurazioni private, Milan, II, str. 205; Buttaro, L. (1954) L interesse nell assicurazione, Milan, str. 7; Gasperoni, N. Le assicurazioni, in Trattato di diritto civile directed by Grosso G. i Santoro-Passarelli, F. (1966) Milan, str. 96; Castellano, G. Scarlatella, S. Le assicurazioni private, in Giur. sist. civ. e comm., directed by Bigiavi, W. (1981) Turin, str. 312 i De Gregorio, A. i Fanelli, G. (1987) Il contratto di assicurazione, revised, integrated and annoted by La Torre, A. Milan, str Prema odredbi čl. 423 starog italijanskog Trgovačkog zakonika iz 1882; Ferrarini, S. (1935) L interesse di assicurazione, Assicurazioni, I, str. 618, sada u ID. Saggi di scienze assicurative, by Mossa, L. i Tonelli, L. (1935) I, Pisa, str Stypmann, F. (1652) Tractatus de iure maritimo e nautico, Greifswald, str. 158 ( dakle ne bojte se, s obzirom na sva uveravanja da ugovor treba da dobije ime ); Patuzzi, I. V. Isto, str. 77 i Gennaro, N. (1702) Usura detecta in contractibus striati iuris et bonae fidei, Messina, str Casaregis, G. L. M. Isto, IV, br. 1 koji zastupa stav da u ugovoru o osiguranju mora da postoji suština, svojina ili interes osiguranika ; Perdikas, P. Isto, str. 295; Cassandro, G. Isto u Bollettino dell Archivio storico del Banco di Napoli, str. 35 sada u ID. Saggi di storia di diritto commerciale, str. 276, prema kojem kako se čini primenom formule u polisama i, kako potvrđuju brojni autori kamata može da se generalno poklapa sa rizikom ( risicum seu interesse assecuratorum ) i La Torre, A. Isto, str Nehlsen von Stryk, K. Isto, str. 189 primećuje da je osigurljivi interes kao osnova ugovora o osiguranju bio prisutan u pravničkom srednjevekovnom smislu, iako on verovatno nije bio primenjivan u svim slučajevima sa istim dejstvom. 42 Baldasserroni, A. (1803) Delle assicurazioni marittime, V, Florence, str. 28 i D Emerigon, B. M. Isto, str. 5. Ugovor o osiguranju: istorijski i teorijski profil iz ugla evropskog prava i doživljenje. 43 Tako su, počev od poslednjih decenija 19. veka, prvo u Belgiji a zatim u Mađarskoj doneti prvi propisi koji su sadržavali opšte definicije osiguranja 44, koje su izvesno inspirisale italijanskog zakonodavca da razradi koncept ugovora o osiguranju koji se prvi put pojavljuje u čl. 417 starog Trgovačkog zakonika iz Član 1882 važećeg italijanskog Građanskog zakonika vrlo se malo po svojoj sadržini razlikuje od prethodno navedene odredbe. Obe predviđaju opšte pravilo da, posle utvrđivanja zajedničkog elementa za sve forme osiguranja, treba odmah usvojiti dihotomnu formulaciju radi razlikovanja neživotnog osiguranja koje ima svrhu da nadoknađuje osiguraniku gubitak nastao štetnim događajem od životnog osiguranja u kojem osiguravač vrši isplatu po nastanku događaja u vezi sa životom ljudi. 46 Sa druge strane, posmatrajući celokupan evropski zakonodavni korpus, može se zapaziti da definicije drugih evropskih država (čak i kada su različite) su, kao i italijanska, posledica vekova dogmatske evolucije koja se završila priznavanjem osiguranja za autonomnu ugovornu vrstu, koja je potpuno odvojena karakteristikama od bilo kog drugog ugovora. Obuhvatniju i precizniju definiciju sadrži nemački Zakon od 30. maja 1908, koji definiše korist iz osiguranja kao obavezu osiguranja da na ime uplate premije, nadoknadi štetu na ugovoreni način, tj. štetu nastalu gubitkom a u osiguranju života ili lica da isplati ili isplaćuje sumu novca ili dobiti do ugovorenog roka. To je definicija koja, kao i u italijanskim propisima (iz i 1942.) stoji na podeli neživot život, ali bez imalo razlike u odnosu na nemački zakon u pogledu spajanja osiguranja života sa osiguranjem nezgode i bilo kojim drugim osiguranjem lica, čime se sprečava pojavljivanje problema u tumačenju primećenih u našem sistemu podele u dve navedene kategori- 43 Od 16. veka: Gartias, F. Isto, str. 657; Salon, M. B. Isto, str. 683; Azor, I. Isto, str. 912 i Da Vittoria, F. Isto, str. 222), takođe iako se polise životnog osiguranja pojavaljuju tek u 19. veku (Perdikas, P. Isto, str ). 44 Prvi je zakon od 11. juna 1874, sa 43 članova, dok je drugi bio Trgovački zakonik iz 1875; Donati, A. Gambino, A. i Pino, A. (1963) Il contratto di assicurazione nelle legislazioni dei Paesi del M.E.C. Tavole di confronto, Assicurazioni, I, str. 3; Vivante, C. Trattato di diritto commerciale, str ; Donati, A. Trattato del diritto delle assicurazioni private, I, str. 80 i 90; Salandra, V. podčlan 1882 italijanskog građanskog zakonika iz 1942, Dell assicurazione, u AA. VV. Commentario del codice civile; Scialoja, A. i Branca, G. (1966), Bologna Roma, str. 173; La Torre, A. Isto, str. 193, fusnota br U stvari napoleonovim zakonicima (Code civil de Napoleon 1804 i Code de commerce 1807), italijanski zakonici iz 1865, uopšteno, ne regulišu osiguranje (La Torre, A. La disciplina giuridica dell attività assicurativa, str. 30). 46 La Torre, A. L assicurazione nella storia delle idee, str. 194, fusnota br

6 BENEDETTO FARSACI 30 je. 47 Prve naznake jasnog razlikovanja na neživot život izvršeno je u francuskom Zakonu od 13. jula 1930, koji govori o obavezi da se zbog nastanka štete isplati prethodno dogovorena suma (uz prećutnu aluziju na osiguranje života) ili nadoknadu kompenzaciju koja ne premašuje sumu osiguranja gde je jasno da se mislilo na osiguranje neživota. 48 Međutim, o navedenoj podeli nema traga u belgijskom Zakonu od 11. juna ili luksemburškom Zakonu od 16. maja i holandskom Trgovačkom zakoniku iz 1838, što je ostavljalo malo prostora za osiguranje lica pravilom o obaezi da se nadoknade gubici i štete, dok sa druge strane navedeni propisi u svojoj definiciji pažnju posvećuju nadoknadi za očekivanu dobit OSIGURANJE U MODERNO DOBA: ŽIVOT I PRINCIP FIRME Ali šta je funkcija ugovora o osiguranju? Na ovo pitanje predložena su različita rešenja. 50 Pravnik koji se, opravdano, može smatrati standardnim nosiocem naučne reneseanse u vezi sa ovim pitanjem je Cesare Vivante, koji je svojim masivnim trotomnim delom O ugovoru o osiguranju ( ) bio prvi koji je uočio i teoretski obradio vezu između ugovora i firme i to u vreme kada ju je zakonodavac još uvek zanemarivao. On je razvio zaokruženu teoriju firme (poslovne organizacije koja sprovodi delatnost osiguranja prim. prevodioca) i istakao značaj pravnih i tehničkih podataka koji su osnova delatnosti osiguranja. Ako je tačno da u svakom pojedinačnom ugovoru osiguravač obećava osiguraniku da će ga osloboditi od negativnih ekonomskih posledica gubitaka na ime pre- 47 Prema Uporednim tabelama kod Donati, A. Gambino, A. i Pino, A. Isto, str Isto. 49 Isto. Za očekivanu dobit (italijanski Građanski zakonik, čl. 1905, st. 2); Castellano, G. i Scarlatella, S. Isto, str. 334; Fanelli, G. (1973) Le assicurazioni, in Trattato di diritto civile e commerciale, directed by Cicu G, Messineo, F. (1973) Milan, I, str. 161 i De Gregorio, A. i Fanelli, G. Isto, str Moeller, H. (1962) Moderne teorie sul concetto di assicurazione e di contratto di assicurazione, u Assicurazioni, I, str. 18; Viterbo, C. (1932) Il contratto di assicurazione, Riv. dir. comm., I, str. 40; Donati, A. Trattato del diritto delle assicurazioni private, II, str. 7; Buttaro, L. (1962) Moderni orientamenti sul concetto giuridico di assicurazione nella dottrina italiana, Assicurazioni, I, str. 179; Santi, G. (1965) Il contratto di assicurazione, Roma, str. 7; Gasperoni, N. Isto, str. 11; Salandra, V. Isto, str. 179; De Gregorio, A. i Fanelli, G. Isto, str. 6; Scalfi, G. (1991) I contratti di assicurazione. L Assicurazione danni, AA. VV. Il diritto delle assicurazioni, I, Turin, str. 14 i 26 i La Torre, A. Isto, str. 294, posebno fusnota br /2012 mije koju primi unapred, onda je tačno da se određene beneficije iz osiguranja ne mogu obezbediti samo putem pretpostavke o pokriću masovnih rizika iste vrste kod istog društva za osiguranje. 51 Na taj način moguće je ukloniti ili, u najmanju ruku apsorbovati sve preuzete rizike zaključenjem brojnih homogenih ugovora tako da premije osiguranika, uz pretpostavku da iz mnogih ugovora neće nastati obaveza za osiguravača da nadoknadi štetu, predstavljaju dovoljan obim sredstava za nadoknade po ugovorima sa kojim će se osiguravač suočiti u korist ugovarača osiguranja i prema kojima će, srazmerno malo, snositi obavezu. Društvo za osiguranje je u dobrom položaju da garantuje ispunjenje obećane usluge prema ugovaraču osiguranja i, istovremeno, da trajno ostvaruje dobit iz svojih aktivnosti, pažljivo vršeći izbor rizika koji za cilj ima održavanje gore opisane srazmere, uz primenu pažljive statističke i aktuarske analize. 52 Drugim rečima, oslanjajući se na zakon velikih brojeva koji reguiše niz fenomena zajedno, primenjuje se pravilo koje omogućava određivanje procenta rizika koji će se ostvariti sa visokom preciznošću ili sa značajnom aproksimacijom. Upravo je to razlog zbog čega se ugovor o osiguranju ne može zaključiti kao izolovan posao, jer efikasnost i sistematičnost osiguranja kojim se bavi društvo za osiguranje nije spoljna činjenica za pravne odnose ugovornih strana, već suština koja se ogleda u vidu ostvarivanja prava i izvršavanja obaveza koje je svaka preuzela 53 tako da nema osiguranja bez društva za osiguranje. 54 Vivanteovu teoriju ubrzo su prihvatili strani teoretičari 55, dok su je u Italiji sredinom prošlog veka pre- 51 Ovu praktičnu potrebu već su prepoznala i sa njom se suočila velika društva za osiguranje, od druge polovine 18. veka; Vivante: Quenault, M. (1828) Traité des assurances terrestres, Paris, 121 ( Sudska praksa koja svaki ugovor o osiguranju vidi kao potpuno izolovan i smatra da se njime uspostavlja veza između osiguranika i predstavnika osiguravača, ne razume u svojem domenu celokupnu teoriju osiguranja. Uzmite druge naučne kombinacije koje se odnose na društva za osiguranje koja se bave čitavim nizom različitih vrsta osiguranja u kojima svaki osiguranik plaća premiju za određene rizike čini se da predstavljaju elemente koji ne doprinose jednoobraznoj celini. ) i Goldschmidt, L. (1874) Handbuch des Handelsrechts, Erlangen, 49, str. 582 ( Mogućnost racionalnog korporativnog preduzeća, tako se zasniva na statističkoj metodi uprosečavanja kojim se formira zajednica rizika od doprinosa osiguranika na kojoj osnovi osiguravajuće društvo upravlja rezervama fonda. ) 52 Fusnota br Vivante, C. Isto, str Isto, Ehrenberg, R. (1911) voice: Versicherungsrecht, in Handworterbuch der Staatswissenschaften, 3 a ed., Iena, VIII, str. 278; Hemard, J. (1924) Théorie et pratique des assurances terrestres, I, Paris, str. 24, po kojem osiguranje predstavlja

7 uzeli Mossa 56, Sotgia 57 i Ferri. 58 Baveći se uzajamnim odnosima između radnje i poslova osiguranja 59 Mossa zaključuje da: u ugovoru o osiguranju društvo za osiguranje predstavlja uslov za ugovarača, čiji pravni položaj se ogleda u subjektivnom i organskom statusu osiguravača. Osiguravač nije samo lice, već je on privredno društvo koje predstavlja posebnu formu akcionarskog društva ili društva za uzajamno osiguranje, sa određenim elementima i uslovima. Ono što ovaj autor ističe je to da je ništava polisa osiguranja zaključena sa osiguravačem koji je samo operator u preduzetničkoj delatnosti, već (i to je novost prim. aut.) da je poslovna organizacija preduslov za trajanje ugovora kako bi se obezbedilo trajno pokriće osiguranika. 60 Nije bilo malo prigovora na takvo ograničenje, uključujući tu i mene u prošlosti, a posebno energičnu kritiku Viterba. 61 Viterbo je tvrdio da nema obaveze osiguravača prema osiguraniku da se angažuje u preduzetničkim poslovima tako da zaključuje nove ugovore ili da nastavi one koje je već zaključio ili da uvodi nova pravila osiguranja te vrste, jer za pravnu prirodu ugovora o osiguranju nije od značaja osiguravaču okolnost da jedan od ugovarača uobičajeno zaključuje ugovore iste prirode. U cilju podrške ovim tvrdnjama autoritativna teorija 62 govori da organizacija privrednog društva jedne ugovorne strane, činjenica je sama po sebi, koja može da ima velike posledice na disciplinu i odnos tog društva, ali ne menja pravnu prirodu odnosa jer se ekonomska i pravna komponenta ne moraju poklapati. 63 ekonomski, pravni i tehnički odnos, dok ugovor o osiguranju predstavlja njegov zakonski prevod i Ehrenzweig, A. (1929) Die Rechtsordnung der Vertragversicherungsvertrages, Wien, str Mossa, L. (1942) Sistema del contratto di assicurazione nel libro delle obbligazioni del Codice Civile, Assicurazioni, I, str. 189 i ID. (1953) Impresa e contratto di assicurazione nelle vicendevoli relazioni, Assicurazioni, I, str. 141, pošto je napustio teoriju moguće potrebe koju ćemo kasnije istražiti. 57 Sotgia, S. (1959) La prestazione dell assicuratore, Assicurazioni, I, str. 374, koji insistira da je karakteristični i ujedinjujući element svih osiguranja priznat kroz sistematsko poslovanje društva za osiguranje ili kroz postojanje organizacije radi sistematskog i trajnog zaključivanja ugovora o osiguranju. 58 Ferri, G. (1963) L impresa nella struttura del contratto di assicurazione, AA. VV. Studi sulle assicurazioni per il cinquantenario dell INA, Rome, str La Torre, A. La disciplina giuridica dell attività assicurativa, str Mossa, L. Isto, str Viterbo, C. Isto, str Donati, A. (1950) La causa del contratto di assicurazione, u Assicurazioni, I, str Donati, A. Isto, str. 238; Scalfi, G. (1987) voice: Assicurazione (contratto di), Dig. disc. priv., sez. comm., I, Turin, Ugovor o osiguranju: istorijski i teorijski profil iz ugla evropskog prava 4. TEORIJA MOGUĆE POTREBE Vivanteova ideja je paralelno prenesena u drugi kontekst da bi se očuvalo teorijsko jedinstvo fenomena osiguranja: teorija zadovoljenja moguće potrebe u slučaju bilo kakvog delimičnog gubitka. Smatra se da je njenu originalnu formulaciju dao ekonomista Gobbi 64, koji je započinje od tvrdnje da čovek stiče stvari da bi zadovoljio tekuće ili izvesne potrebe, ali i buduće potrebe ako je to moguće. Tako, se pojedinac polazeći od mogućnosti da će se pojaviti tzv. moguća potreba navodi da odmah kupuje stvari koje će se upotrebiti za zadovoljenje (ako bude potrebno) ili će obezbediti rezervu jedne trećine tako što će unapred platiti daleko nižu cenu od vrednosti stvari, čak iako se radi samo o potencijalnoj potrebi. Osiguranje bi, na taj način, bilo sredstvo pomoću kojeg bi ova ekonomska ideja stekla zakonski status. Teorija moguće potrebe omogućava jasno razumevanje druge razlike između osiguranja i igre i klađenja sa druge strane: isplata iznosa koja predstavlja uslovnu vrednost, a ne nadoknadu tereta nastalog ostvarenjem rizika. 65 Ova teza prvobitno je pridobila brojne pobornike 66, dok ju je Brunetti izmenio tako što se pozvao na tzv. potrebu nastalu iz uništenja ili oštećenja imovine. 67 Međutim, on je istakao da potreba nije bitan element osiguranja, posebno osiguranja života, pa je radi očuvanja takvog teorijskog pristupa, izvršio razlikovanje između konkretne potrebe do koje bi došlo iz nastanka povrede i apstraktne potrebe svojstvene osiguranom događaju str Gobbi, U. (1894) Il carattere di indennità nell assicurazione, Milano, str. 2; ID. (1898) Manuale dell assicurazione, Hoepli, str. 5 i ID. (1974) L assicurazione in generale, in Annali di economia dell università Bocconi, Milan, str Moeller, H. Isto, str Hupka, J. (1910) Das Begriff des Versicherungsvertrages, AA. VV. Zeitschrift fuer das Gesamte Handelsrecht und Konkursrecht, LXVI, Stuttgart, str. 546; Rocco, A. (1928) Principi di diritto commerciale. Parte generale, Turin, str. 197; Unna. (1933) Die Stellung und Bedeutung des Bedarfsbegriffes im Vesricherungsvertrag, Hamburg, str. 12; Ferrarini, S. (1935) Isto, Assicurazioni, I, str. 618, sada ID, Saggi di scienze assicurative, str. 95; Graziani, A. (1936) Istituzioni di economia politica, Torino, str. 570; Santoro Passarelli, F. (1948) Rischio e bisogno nella previdenza sociale, Riv. it. prev. soc., str. 6, ID. Saggi di diritto civile, II, Napoli, 1961, str. 1151; Buttaro, L. Isto, str. 179; Santoro Passarelli, F. (1963) La causa del contratto di assicurazione, AA. VV. Studi sulle assicurazioni, Rome, str. 208 i Assicurazioni, 1963, I, str i ID. (1975) Variazioni sul contratto di assicurazione, u Assicurazioni, I, str Brunetti, A. (1935) La teoria giuridica del contratto di assicurazione, in Assicurazioni, I, str

8 BENEDETTO FARSACI 32 u osiguranju života. 68 Ovakvo objašnjenje, u prvom trenutku, takođe je prihvatio Donati 69, koji je kauzu ugovora o osiguranju objasnio na sledeći način: radi zadovoljenja tekućih i trajnih potreba osiguranika, odnosno radi zadovoljenja onih potreba do kojih može doći nastankom nezvesnog događaja. Tako je u vreme kada je ovaj teoretičar pokušavao da reši osnovni prigovor koji se dugo vremena koristio u odnosu na provobitnu postavku teze ili mogućnost da nastanak osiguranog događaja ne dovodi do nastanka bilo kakve potrebe osiguranika, već da je u ekonomskom smislu, ponekad bilo korisno (na primer, slučaj smrti osiguranog lica koje je bilo smrtno bolesno prim. aut.) da se pronađe ugovorna kauza u trenutku zaključenja ugovora. Ovaj teoretičar je posle promenio mišljenje kada je shvatio da se subjektivna priroda teorije potrebe uzdržava od bilo kakvog pokušaja objektivizacije i usredsređuje se samo na kauzu osiguranja. 70 Međutim, ova teorija drastično se razlikuje od Vivanteove jer se kreće ka pitanju identifikacije jednoobrazne osnove ugovora o osiguranju, a koja na ovaj ugovor gleda kao na funkciju koja se tačno uklapa u socijalnu beneficiju TEORIJA OBEŠTEĆENJA POSTAVKE UNITARNIH I MEŠOVITIH TEORIJA Kompenzatorna teorija ili teorija obeštećenja svoje poreklo vuče iz francuske teorije 72, pre nego što ju je prvi put u Italiji prihvatio Ascarelli. 73 Prema ovoj teoriji kauza osiguranja nalazi se u funkciji popravke štete nastale iz određenog opasnog događaja koji je pogodio imovinu ili neko lice. Već na osnovu ovako kratkog opisa možemo zaključiti koliko dobro je ona prilagođena osiguranju života, ali prva široko raspostranjena forma osiguranja rizika u vezi sa licima, posebno ona za slučaj 68 Mossa, L. (1936) Compendio del diritto di assicurazione, Milano, str Donati, A. (1943) Il contratto di assicurazione nel codice civile, Commentario, Rome, str Donati, A. La causa del contratto di assicurazione, str. 233 i takođe ID. Trattato del diritto delle assicurazioni private, II, str. 11; Gambino, A. (1988) voice: Assicurazione. I) Contratto di assicurazione: Profili generali, Enc. giur., IX, Roma, str Donati, A. Il contratto di assicurazione nel codice civile, str Alauzet, I. (1843) Traité général des assurances: assurances maritimes, terrestres, mutuelles et sur la vie, II, Paris, str. 479; Herbault, P. (1877) Traité des assurances sur la vie, Paris, str. 34; Chaufton, A. (1884) Les assurances, leur passé, leur présent, leur avenir, Paris, str. 188 i 312; Goldschmidt, L. (1891) System de Mandelsrecht, Stuttgart, 167, str Ascarelli, T. (1949) Sul concetto unitario del contratto di assicurazione, Saggi giuridici, Milan, str /2012 zarobljavanja od strane pirata ili neprijatelja i odvođenja u ropstvo, obeštećujuća priroda ugovora ne bi se mogla dovoditi u sumnju, jer je osiguranje pokrivalo otkupnu cenu i iznos koji je platio osiguranik da bi ponovo stekao slobodu. 74 Sa druge strane, ipak nije tako podjednako jasna primenjivost ove teorije na osiguranje života, za koji je neophodno proveriti da li je obeštećujuća priroda izvesna, jer nadoknada iz osiguranja predstavlja plaćanje kapitala ili anuiteta po nastanku događaja tokom trajanja ljudskog života 75, bez obzira na aspekt štetnosti događaja ili čak i bez njega. Da bismo primenili princip obeštećenja, već je rečeno da u slučaju smrti rizik predstavlja gubitak života, dok kod lica koja su doživela određenu starost, porodica i poverioci, koji su zbog toga ostali uskraćeni od sredstava za život rizik predstavlja doživljenje 76, iako se kod osiguranja za slučaj doživljenja šteta utvrđuje prema oštrijim uslovima u vezi sa starosnom dobi. 77 Kritika raznih izmena koje su pokušale da identifikuju jedinstveno jezgro svih fenomena koji se pojavljuju u osiguranju dovelo je do toga da neki komentatori podrže nemogućnost izvođenja reductio ad unum osiguranja, čime se otvara put ka dualističkim koncepcijama. Jedan od najsnažnijih pobornika podela na neživotna osiguranja i osiguranje života (iako bez poricanja jedinstvenosti instituta osiguranja prim. aut.) bez sumnje je bio Fanelli, koji poziva da se pažnja usredsredi na polise osiguranja nezgode (ili od slučajnih problema prim. aut.) kao potvrdu njenih najznačajnijih argumenata. 78 Scalfi je, takođe, u vezi sa problematičnim pitanjem primene merodavnog pravila na ovo viđenje osiguranja, primetio da priznanje prava građanstva u korist osiguranja kao facere ide uz tvrdnju o postojanju plu- 74 Buttaro, L. (1958) voice: Assicurazione in generale, Enc. dir., III, Milan, str. 435; La Torre, A. L assicurazione nella storia delle idee, str. 232 i fusnota br Alauzet, I. Isto, str. 481 i Rudiger, A. (1885) Die Rechtslehre vom Lebensversicherungsvertrag aus den wirtschaftlichen Grundlagen des Geschaftes entwickelt und unter besonderer Berucksichtigung der Ergebnisse der Rechtsprechung, Berlin, str. 19 i Herbault, P. Isto, str. 49 i Ramella, A. (1921) Trattato delle assicurazioni private e sociali, I, Milan, str Krosta, B. (1911) Uber den Begriff der Versicherung, Berlino, str Fanelli, G. (1962) La summa divisio nelle assicurazioni private: riflessioni su un vecchio problema, Foro it., IV, str. 58, sada ID. (1971) Saggi di diritto delle assicurazioni, Milan, str. 507 i Herrmannsdorfer, F. (1928) Versicherungswesen, Berlin, 1, str. 6; Valeri, G. (1930) La classificazione del contratto di assicurazione, Riv. dir. comm., I, str. 348; Donati, A. Trattato del diritto delle assicurazioni private, II, str. 53; Volpe Putzolu, G. (1992) Le assicurazioni. Produzione e distribuzione, Bologna, str. 81.

9 raliteta modela osiguranja 79 jer postoje vrste rizika čije pokriće zakon dozvoljava. 80 Na taj način Scalfi se mnogo razlikuje od Fanelli-ja 81 prema kojem u dihotomnom sistemu našeg prava nije dozvoljen tertium, možda quartum itd... genus, po kojima bi se razlikovali rizici jednostavno u zavisnosti od toga da li se rado o trajanju ljudskog života. U svakom slučaju, ovi teoretičari se slažu u pogledu sledeće tvrdnje: podela na razne vrste ugovora o osiguranju zavisi od definicije osiguranog događaja, čijim se ostvarenjem materijalizuje pokriveni rizik. Različiti argumenti koji su davani, u stvari, osim kritike koja je dovela do njihovog odbacivanja, stalno pokušavaju da iz ugla osiguravača ili osiguranika, više ili manje posredno, otkriju kauzu osiguranja. Oni prećutno prihvataju definiciju ovog osnovnog elementa, različitog od ideje da dominira objektivna socio-ekonomska funkcija ugovora o osiguranju ili da njegova svrha nema veze sa razlozima kojima se rukovode ugovorne strane prilikom izbora neke posebne vrste osiguranja koja se ugovara. 82 Tako, iako teorija firme može da podrazumeva opštu i neodređenu profitnu funkciju ugovora o osiguranju, jer se ona koncentriše na sve probleme jednoobraznog osnova na strani osiguravača, teorija moguće potrebe, kao i ona koja se zasniva na principu obeštećenja opisuju kauzu ugovora samo iz ugla osiguranika. Ovaj logički tok predstavljen prihvatanjem jednostrane perspektive već je uočen 83 između redova u izlaganju Donati-ja 84, uprkos činjenici da je, kao što smo prethodno ukratko izložili, to doprinelo preformulisanju teorije obeštećenja. Radi toga da bi se naglasila socio-ekonomska funkcija osiguranja moramo se osvrnuti na stvarnu, objektivnu celinu koju ima ugovor o osiguranju posle zaključenja, naravno bez uzimanja u obzir činjenice da ugovorne strane pristupaju (ili ne pristupaju) kasnije njegovom izvršenju. Donati, ubedljivo, ističe u ovoj vezi da teza (koju je sam opisao kao teoriju funkcije u odnosu na obe ugovorne strane ) da osiguranje stvara prostu razmenu korespondirajućih obaveza (premija u odnosu na Ugovor o osiguranju: istorijski i teorijski profil iz ugla evropskog prava jemstvo osiguranja) ne otkriva kauzu osiguranja, jer je ona zajednička svim dvostranim sinalgmatičnim ugovorima, bez omogućavanja bilo kakvog razlikovanja između njih. 85 Ali, da li je moguće u tom slučaju izvesti jedinstvenu definiciju funkcije osiguranja? Scalfi ne poriče da kauza jemstva karakteriše ugovor o osiguranju, s tim što on jedino menja rizik kao razvrstavajući element kako bi postavio presek vrsta osiguranja u mnoštvu u kojem postoje brojni slučajevi osiguranja apstraktnih rizika. Tako se od apstraktne kauze osiguravajućeg pokrića mogu razlikovati mnoge stvarne i efikasne kauze ( garancija obeštećenja, raskidni uslov, osiguranje solventnosti, preuzimanje finansijskog tereta duga ili gubitka, garancija beneficija socijalne zaštite itd.) 86 Možemo dodati da odgovor na pitanje treba tražiti u izvorima koji su istorijski, odnosno onima koji potiču iz vremena kada je tržište počelo da masovno koristi prve forme premije osiguranja. 87 Tokom tog vremena, to je bilo zato što su se teoretičari, mnogo više nego pre, suočavali sa potrebom prevazilaženja starih optužbi za nezakonitost fenomena osiguranja, koji je tada bio atipičan. 88 Ali o tome ćemo kasnije reći nešto više. 6. PODELA NA NEŽIVOTNA I ŽIVOTNA OSIGURANJA Na osnovu kratkih izlaganja u prethodnim pasusima, već se može naglasiti da se u vezi sa izborom italijanskog zakonodavstva koje diktira dualističku definiciju osiguranja (štete ili neživot život), u skladu sa čl. 417 starog italijanskog Trgovačkog zakonika iz godine i čl važećeg italijanskog Građanskog zakonika, razvila opširna debata uz zauzimanje različitih gledišta. I tada se dogodilo sledeće: Sada u pokušaju da se prevaziđe navedena podela i opravda reductio ad unum fenomena osiguranja 89, žele se osnažiti različita razvrstavanja 90 ili pluralističke koncepcije 91 bez porica- 85 Donati, A. Isto, str Viterbo, C. Isto, str. 55 i Volpe Putzolu, G. (2000) Prestazione di servizi nell evoluzione del rapporto assicurativo, Assicurazioni, I, str Scalfi, G. (1995) Dalla classificazione dualistica alla concezione pluralistica dei contratti di assicurazione: contratto o contratti di assicurazione?, Assicurazioni, I, str Fanelli, G. Isto, Foro it., str. 68, sada u ID. Saggi di diritto delle assicurazioni, str Po mojem mišljenju najtačnija teorija po ovom principu je ona Santoro Passarelli, F. (1966) Dottrine generali del diritto civile, Naples, str Donati, A. La causa del contratto di assicurazione, str Donati, A. La causa del contratto di assicurazione, str Scalfi, G. Isto, str Isti autor tvrdi da je moguća sinteza između životnog i neživotnog osiguranja samo na organizacionom nivou (Scalfi, G. voice: Assicurazione (contratto di), str. 340.) 87 La Torre, A. Isto, str La Torre, A. Isto, str. 147 koji je odbio stavove o zelenaškom zajmu, kockanju ili klađenju, odnosno neuravnoteženim dobitima korektna dobit za osiguranika u slučaju štete, a nekorektna dobit za osiguravača ako šteta nije punovažna. 89 Fusnota br. 3 u ovom radu. 90 Fusnota br. 78 u ovom radu. 91 Scalfi, G. Dalla classificazione dualistica alla concezione pluralistica dei contratti di assicurazione: contratto o contratti di